Вести

Uoči katoličkog Božića za Danas govori nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, predsednik Biskupske konferencije SCG

DANAS; 21-23 decembar. 2003 godine

+++

Svečanom službom u crkvi Krista Kralja u kojoj su učestvovali svi sveštenici i predstavnici redovničkih zajednica Rimokatoličke crkve kod nas, 8. decembra ove godine započeo je uvod u proslavu 80. godišnjice Beogradske nadbiskupije. O jubileju do kog Nadbiskupiju deli godina „intenzivnog razmišljanja, molitve i planiranja“, predstojećim božićnim praznicima, izborima u Srbiji, međucrkvenom dijalogu, stavovima Rimokatoličke crkve o aktuelnim društvenim pitanjima uoči katoličkog Božića, koji se slavi 25. decembra, za Danas govori nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar (1945), predsednik Biskupske konferencije SCG.

– U ovogodišnjoj proslavi Božića akcenat smo stavili na razmišljanja i molitve pred predstojeću 80. godišnjicu naše Nadbiskupije, 7. decembra 2004. godine. Želimo, takođe, da sve naše župe, cela Nadbiskupija i Katolička crkva u Srbiji i Crnoj Gori božićne praznike živi u razmišljanju o završetku zajedničkog pastoralnog nacrta za područje Biskupske konferencije SCG, koji bismo za Duhove iduće godine hteli da predložimo celoj Crkvi. To je pozamašan posao razmišljanja i planiranja kome sada dajemo prednost. Želimo i da, ako Bog da, sazovemo biskupijsku pastoralnu skupštinu naše Nadbiskupije – objašnjava nadbiskup Hočevar.

Albanci i hrišćanstvo

Nedavno je Ibrahim Rugova, predsednik Kosova, najavio da će 2004. godine na Kosovu i Metohiji početi da se gradi velika crkva Majke Tereze i da bi papa trebalo da prisustvuje „inauguraciji“. Koliko bi njegov eventualni odlazak na Kosovo pogoršao ili poboljšao stanje na terenu?
– Ovo pitanje ima više dimenzija. Mnogi albanski muslimani na Kosovu temeljno izučavaju čitavu istoriju i otkrivaju da je hrišćanstvo albanskom narodu dalo izvanredno duhovno i kulturno bogatstvo. Žele da se ono što bolje vrednuje i unapređuje. Tako i Ibrahim Rugova na različite načine daje znake da Albanci pripadaju evropskom duhovnom i kulturnom nasleđu. On tvrdi da želi unaprediti dijalog među religijama što je svako pozitivno. Prisutnost majke Tereze kao ličnosti iz tog naroda, otvorila se svima, jako je velika. Što se tiče crkve, još nije sasvim jasno što bi to bilo, a kad je reč o poseti pape zna se da on nikada ne prejudicira ništa što se tiče politike, političkih i društvenih institucija. Dok celo političko pitanje ne bude rešeno, ubeđen sam da sveti otac ne želi ništa preduhitriti, jer bi svako preduhitrenje pogoršalo dijalog i odnose.
Za 2004. godinu najavili ste da će se u Beogradu održati sastanak predsednika Biskupskih konferencija jugoistočne Evrope.

O čemu će se razgovarati?
– Ovaj skup održaće se od 20. do 22. februara. Imaće dve glavne teme – siromaštvo kao najveći izazov jugoistočne Evrope i odnos našeg regiona prema EU i Evropi. Na osnovu istraživanja koje smo radili u saradnji sa nekim fondacijama u Beogradu, smatramo da je zasad najveći izazov u ovom regionu siromaštvo, ali u integralnom shvatanju te reči. Dakle, ne isključivo materijalno, nego i kulturno, duhovno, nedostatak ljudskih prava zbog čega se šire putevi kriminala, trgovanje ljudima. Za nas je pitanje kako Crkva treba da se suoči sa ovakvim izazovima, na koje utiču demografske i druge promene, veliko mešanje nacionalnih i konfesionalnih identiteta i sve što je s tim povezano. Želimo da na tom polju dođe do što veće saradnje teoloških fakulteta Pravoslavne i Katoličke crkve, kao i naučnih institucija. Druga velika tema ovog susreta biće šta hrišćani ovog regiona očekuju i mogu dati Evropi. Tu ćemo zajedno sa predstavnicima evropskih institucija i SPC videti kako da se pripremamo za ulazak u EU. Treba razmišljati šta ova regija može da ponudi Evropi. Na ovaj susret ćemo pozvati i predstavnike SPC, jer želimo da sarađujemo, pre svega u razmišljanju o ulasku u EU.

Godina koja ističe u pogledu međureligijske saradnje bila je bogatija nego desetine prethodnih. Zvanična delegacija SPC posetila je Vatikan, prvi put su se sreli članovi Sinoda SPC i Biskupske konferencije SCG, prilikom poseta pape Jovana Pavla Drugog Hrvatskoj i BIH pozdravili su ga predstavnici SPC. Kako Vi to komentarišete?
– Moram da zahvalim Bogu da se to dogodilo. Ti prvi susreti, sami po sebi puni su radosti, ali ujedno otkrivaju i bogatstvo i hipoteku prošlosti. Sada treba preći sa tih prvih, često spektakularnih susreta na svakidašnji posao, dugotrajniji i mučniji, ali i značajniji za život. Predstoji nam najvažnija i najteža faza „čišćenja terena“, znači razjašnjavanja očekivanja, gde je jako bitno da uvidimo kako uopšte da se sastajemo. Mislim da smo i za to spremni. Sad stvaramo standarde i protokol tih susreta. Važno je da se u potpunosti sačuva identitet obe crkve, duhovno, teološki i istorijski, a ujedno i da se osigura redovnost dijaloga, zbog čega ja ovoj fazi posvećujem puno pažnje.

Da li je došlo vreme da se i kod nas razgovara o Ekumenskoj povelji i na kom će se ona nivou usvajati?
– Krajem novembra u Budimpešti su se sastali predstavnici sve tri glavne hrišćanske crkve: pravoslavne, katoličke i protestantske, koji su zajednički razmišljali o statusu Karte ekumenike na nivou Istočne Evrope. Ovaj dokument je u nekim zemljama veoma dobro prihvaćen, učinjeni su različiti koraci, negde više, negde manje smeli, ali još postoji i određena distanca i strah. Ruska pravoslavna crkva, recimo, kaže da Karta ekumenika ne poštuje dovoljno prirodu istočnog hrišćanstva i da dok se neke istorijske stvari ne srede, posebno odnos Rimokatoličke, Grkokatoličke i Pravoslavne crkve, teško da će se nešto više poraditi na Karti ekumenici. Dakle, ima puno koraka, ali još se istražuje da li je put zacrtan u Karti ekumenici najbolji. Jako je dobro što je na ovom skupu bila zastupljena i SPC, čiji je predstavnik bio u grupi koja je pripremala izveštaj. Svakako će Karta ekumenika biti tema razgovora komisija između SPC i Katoličke crkve, mada smo mi u malom zakašnjenju.

U priči o dijalogu nemoguće je zaobići eventualnu papinu posetu. Koliko je tačan utisak da se posle posete delegacije SPC Vatikanu, susreta Sinoda SPC i Biskupske konferencije, pa i papinog dolaska u Hrvatsku, njegova poseta Beogradu činila veoma blizu, ali da je iskustvo iz Banjaluke bilo prelomno da ta tenzija padne?
– Delimično da. Banjaluka je bila prekretnica, ali pre svega u informativnom smislu. I SPC i Katolička crkva dublje su pogledale u oči istoriji. Videlo se da tu postoje različiti pogledi ne samo na konkretne događaje, nego na samu istoriju. Unutar Katoličke crkve upravo papa Jovan Pavle Drugi započeo je proces, zasnovan na Drugom vatikanskom crkvenom saboru, da treba pročišćavati memoriju, praštati i da smo dužni raditi na pomirenju, jer je to osnovna Hristova zapoved. Ovo novo gledanje na istoriju i na potrebu stvaranja novog pristupa zajedničkom procesu pomirenja unutar naše Crkve jako je unapređeno. Ne mogu da procenjujem koliko je ovaj proces značajan za Pravoslavnu crkvu, gde svakako postoji određena razlika, tako da postoje različita gledanja na neke opšte društvene momente.

Iako za razliku od papinog stava o „pročišćenju memorije i praštanju“, u SPC preovladava mišljenje „praštati da, zaboraviti nikad“, posebno kad su u pitanju događaji vezani za Drugi svetski rat na ovim prostorima, u vatikanskim krugovima postoje procene da bi papina poseta 2004. još bila moguća. Da li je to realno?
– Samo po sebi jeste, ali zavisi i od izbora u ovoj zemlji. Svaku, pa i ovu papinu posetu mudro je realizovati samo ako postoji stabilnost u zemlji. Poseta pape je početak intenzivnog dijaloga, što znači konfrontacije sa svim najvećim pitanjima zašta su sposobne samo stabilne vlade i institucije. Poseta, dakle, od toga zavisi, kao i od zdravstvenog stanja svetog oca.
Ukoliko bi do posete došlo 2004. kada se navršava 950 godina od Velikog raskola, da li bi to imalo i neku simboliku, posebno što mnogi u Vatikanu tvrde da su Ruska i Srpska pravoslavna crkva solidarne u stavu oko papinog dolaska?
– To ne bi bila samo simbolika, iako to jeste. Pre svega stavilo bi do znanja da zapravo do šizme pravno nikada nije došlo, nego je to što nazivamo šizma bio početak sve većeg udaljavanja. To bi omogućilo objektivniji pogled na istoriju, jer najnovije studije ukazuju da pravno gledano nema nikakvih argumenata da se priča o šizmi. Ono što je, po mom mišljenju, još važnije svet bi dobio autentičnu sliku o Srbiji i SPC kao većinskoj crkvi ovde, što vredi analogno i za Rusiju. Jak dijalog i činjenica da je to susret, ne isključivo papa i patrijarh, odnosno odgovarajuća autokefalna crkva, značajni su zbog velikog broja susreta tokom pripreme posete, koja medijima daje mogućnost da zaista uđu u istoriju te zemlje i kulture, njeno duhovno stanje, što je jako važno. Time bi Srbija, odnosno SCG, i SPC bile autentičnije predstavljene celom svetu, što je važno kako zbog identiteta, tako i zbog pozicija za dijalog, pre svega sa Evropom. Pravo lice Srbije i SPC, očišćeno od onog što je, možda, u prošlim godinama došlo, može unaprediti dijalog unutar crkve, unutar crkava i unutar zemalja Evrope, kao i celog sveta.

Zašto bi papina poseta bila potrebna SPC kao neka vrsta „rehabilitacije“ pred Evropom?
– Ne radi se o rehabilitaciji, nego o integralnom predstavljanju Pravoslavne crkve u kontekstu čitave istorije. Za to je potreban izuzetan događaj, gde je pažnja čitave svetske javnosti skoncentrisana na duhovno područje. Evropi i svetu nedostaje poznavanje kulturnog i duhovnog nasleđa.

Rugova je sadašnji odnos između hrišćanstva i islama na Kosovu i Metohiji opisao kao „recipročnu toleranciju“. Da li se Rimokatolička crkva prepoznaje u tome jer je pravoslavno iskustvo u poslednje četiri godine u Pokrajini poražavajuće, imajući u vidu broj srušenih bogomolja, stradanje naroda i Crkve?
– U svim postkomunističkim ili posttotalitarističkim zemljama postoji traženje identiteta, što je teško i burno. Svakako treba osuditi svaku netoleranciju i svako rušenje verskih i ostalih simbola. Sveti otac i Katolička crkva u celini osuđuju bilo kakvo rušenje. S druge strane, Katolička crkva među Albancima na Kosovu, kao manjina veoma je uslovljena većinom i često joj je teško da u sadašnjim prilikama jače artikuliše sopstveno viđenje i želje. Pogotovo što se društvo i struktura stanovništva menja, do toga da je ovaj region pod međunarodnom upravom tako da je svakako artikulisanje unutar Katoličke crkve još nedovoljno prepoznatljivo da bi svi mogli bolje da upoznamo u kakvom stanju živi ova katolička manjinska crkva i zbog čega nedostaje i jači dijalog između hrišćanskih crkava i između svih religija na Kosovu. Ako su artikulisanje i dijalog preslabi, jasno je da još nema autentične tolerancije, koja je moguća tek kada je svačiji identitet jasan i svi imaju jednake mogućnosti i prava, što još nije postignuto na Kosovu, gde je potrebno praštanje i pomirenje. Zato su crkve i verske zajednice od egzistencijalnog značaja, jer samo one znaju šta je pravo praštanje. To ne znači zaboravljanje, nego da u veri znam da nisam konačan sudija, da će konačan sud reći Bog, a da praštanje i ljubav ozdravljuju i isceljuju rane prošlosti. Dakle, ni tolerancija, niti samo pravo neće nas isceliti, nego ono što nazivamo hrišćanska ljubav. Zato bi crkve trebalo da unapređuju „volontere“, kakvih je u istoriji uvek bilo. Prvi je Isus Hrist. Da je on bio samo tolerantan, a da nema ljubavi i praštanja, ne bi ništa bilo.

Iako Biskupska konferencija SCG redovno osuđuje „zločine bilo koje vrste i od bilo koga da dolaze“, da li bi konkretnija osuda, recimo, rušenja pravoslavnih hramova, pomogla maloj katoličkoj zajednici na Kosovu da jasnije artikuliše i lakše svedoči svoju veru?
– Osnovni preduslov da bi Biskupska konferencija mogla preciznije nešto da saopšti, da se solidariše ili govori o nečemu, jeste da ima što jačeg partnera u razgovoru, konkretno u vernicima katolicima koji žive na Kosovu. Nažalost, još nismo došli do toga da ta mala katolička zajednica može da artikuliše svoje viđenje budućnosti, unutrašnjih odnosa, odnose sa Katoličkom crkvom u drugim narodima, sa ostalim hrišćanima i drugim verskim zajednicama. Naš sadašnji stav je da treba pomoći što više u personalnim kontaktima kako bi se Crkva definisala, a Biskupska konferencija mogla jasnije da kaže sve što je potrebno o Crkvi na Kosovu. S druge strane, postoje intenzivni razgovori kosovske apostolske administrature sa Svetom stolicom preko Nuncijature, što bi trebalo da pomogne da saradnja sa Biskupskom konferencijom bude što adekvatnija.

Zašto administratura u Prizrenu preko Nuncijature i Vatikana reguliše odnose sa Biskupskom konferencijom SCG? Da li to znači da ima samostalan položaj i kako se u Vatikanu gleda na rešavanje njenog kanonskog statusa, imajući u vidu aktuelne političke procese na Kosovu?
– Katolička crkva kao veoma pažljiva i razborita institucija stvorila je apostolsku administraturu da bi se osigurala pastva, jer vernici imaju pravo da su duhovno opskrbljeni dok političke situacije nisu zrele. Kao što je stvoren, neki put neshvaćen, apostolski egzarhat u Vojvodini kako bi vernici imali stalnu prisutnost biskupa, a ne da je on ovisan o vizi. Tek kad budu stabilne političke realije moći će da se vidi da li će neka administratura biti unapređena u biskupiju, ili će urasti u neku drugu biskupiju. Apostolska administratura Kosova je direktno podređena Svetoj stolici i da ne ulazi kao normalne biskupije u neku od mitropolija. Kao što isto apostolski egzarhat nije uključen u mitropolije, ali biskup je član Biskupske konferencije. Time Crkva ima veće mogućnosti, da, s jedne strane, pastoralno opskrbljuje vernike, a s druge da kasnije prema istorijskom razvoju stvara definitivne strukture.

Da li su i katolici na Kosovu i Metohiji ugroženi?
– Jesu, jer je Katolička crkva tamo manjinska i nalazi se u vrlo delikatnom političkom procesu, budući da su očekivanja i tendencije većinskog dela stanovništva prilično različita, tako da katolička manjina koja je uvek želela sarađivati, jeste pod presijom. Zbog toga mislim da i predsednik Rugova toliko želi unaprediti taj dijalog među crkvama, da bi pojedinačne manjinske grupe mogle jače da ispolje svoju viziju i utiču na celokupan život u regionu.

Dokle se stiglo sa vraćanjem „Zajednice Svetog Eđidija“ u posredničke poslove na Kosovu i Metohiji, o čemu se tokom leta puno se govorilo?
– Na svim stranama postoji intenzivna želja za saradnjom, u SPC, Katoličkoj crkvi na Kosovu, međunarodnim institucijama i samoj Svetoj stolici koja je veoma zainteresovana za mir ovde. Monsinjor Vinćenco Palja bio je u Beogradu i na Kosovu. Razgovarao je sa predstavnicima Katoličke crkve, Islamske zajednice i Pravoslavne crkve. Koliko sam informisan, na Kosovu više sarađuje sa Katoličkom crkvom, a ovde sa onim predstavnicima SPC koji su u službi tehničkog nuđenja i omogućavanja dijaloga. Trenutno su u toku intenzivni razgovori između pojedinih institucija SPC i „Zajednice Svetog Eđidija“o tome kako pripremiti taj dijalog i sastanke. Nedavno je i monsinjor Sopi bio u Beogradu i razgovarao sa predstavnicima SPC, što je potrebno da bi se dobili što dublji uvidi u mišljenje obe crkve. Nadam se da će ovaj susret i intenzivni razgovor apostolske administrature sa Svetom stolicom uroditi plodom integralnijeg dijaloga sa Pravoslavnom crkvom na Kosovu.
Kako komentarišete učestale napade na katolička groblja kod nas, posebno u Vojvodini?

– Kao što sam rekao, svaka zemlja posle komunizma ili bilo koje druge ideologije mora da traži svoj identitet, što je u svakoj, pa i sada evropskoj i globalnoj zajednici uvek najbolnije i najteže. Zato u svakoj zemlji postoje grupe koje naginju ekstremizmu. Pitanje je samo da li je čitav poredak stabilan, a političke i duhovne vođe zrele da preventivno sarađuju kako ne bi došlo do incidenata. Mislim da mi sada, u našoj zemlji moramo da radimo na stvaranju zakona koji bi sprečili da ekstremističke grupe dobiju veliku moć. Do skrnavljenja katoličkih grobalja došlo je možda i da bi se zatamnela neka istorija ili prisutnost nekog identiteta. To nam se svima često događa i tu je važna razboritost. Recimo kad posle Božićne ponoćne mise izađem na ulicu pa čujem: „Katolici marš iz ove zemlje“. Normalno je da neke mladenačke grupe misle da bi na taj način zemlja imala pun identitet, jer ne uviđaju da je identitet svakog naroda u dijalogu. Ovakvim ekscesima ne treba pridavati preveliku pažnju jer bi to bio znak da smo nezreli, mada ujedno treba da imamo i preventivan stav o nužnosti stalnog dijaloga, koji niko ne sme tražiti zbog favoriziranja sebe, nego zbog opšteg dobra. To važi i na ostalim područjima, jer takve momente ne smemo iskorišćavati za afirmaciju jedne ili druge partijske opcije i ideologije, nego da treba reagovati državotvorno. Tu moramo svi biti zreli.

Kakav je stav Rimokatoličke crkve o mogućoj obnovi monarhije u Srbiji?
– Katolička crkva ima jasan stav. Nije stvar Crkve da govori o nekom konkretnom političkom rešenju, jer je na stanovnicima svake zemlje da izaberu konkretan politički način rešavanja tog pitanja. Na Crkvi je da govori o moralnim principima.

Šta sadrži zajednička božićna poruka kojom će se uoči predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji oglasiti svi biskupi u Srbiji?
– Naša poruka posebno ističe odgovornost za istoriju koju moramo ispoljiti, kao i da bi trebalo da gledamo da ovu zemlju vode one ličnosti koje zaista ne gledaju sebe, svoju stranku ili partiju, nego opšte dobro. Pošto je Božić, naglasićemo da je praznik Hristovog Rođenja i praznik istorije. To znači da Bog ulazi u našu konkretnu istoriju i želi je učiniti i spasenjskom. Njegovim ulaskom u naš konkretan život i mi imamo mogućnost da Božić slavimo tako što ćemo i mi prihvatati istorijske odluke. Ovi izbori su velika istorijska uloga i odgovor, jer je je to momenat kada se i narod kao takav mora osećati suverenim. To znači da i mi svi imamo vlast, ali i odgovornost u svojim rukama. Građani moraju videti šta je važno za budućnost zemlje, da ih ne mogu voditi ekstremi, nego samo one političke snage koje imaju sposobnost da sagledaju integralnost svoje istorije, ali i viziju opšteg, organskog napretka.

+++ 

Za Danas govori vladika Đura Džudžar, prvi egzarh za grkokatolike u Srbiji i Crnoj Gori
Ne želimo da budemo uvučeni u politiku

Negativan smisao izraza unijati: Gospodin Đura Džudžar
Mihal Ramač

Sveta stolica je krajem avgusta osnovala Apostolski egzarhat za katolike vizantijskog obreda u Srbiji i Crnoj Gori. Time je stavljena tačka na višegodišnja nagađanja o tome kako će biti rešen status malobrojnih grkokatolika u Srbiji. Pošto su oni dotle pripadali Križevačkoj eparhiji (Križevci se nalaze u Hrvatskoj), ovde je ponekad bilo zlonamernih tvrdnji kako su oni produžena ruka nekih krugova u susednoj zemlji. Bilo je, takođe, jednako neosnovanih pretpostavki da će oni biti podređeni nekoj rimokatoličkoj biskupiji. Novoosnovani egzarhat, u skladu s crkvenim pravom i praksom, neposredno je podređen Apostolskoj stolici, odnosno Vatikanu.

Za prvog egzarha naimenovan je gospodin Đura Džudžar, rođen 1954. godine u Đurđevu u Bačkoj, doktor crkvenog prava, koji je od 2001. bio pomoćni biskup Mukačevske eparhije u Ukrajini. Sedište Egzarhata je u Ruskom Krsturu, mestu u koje su se Rusini iz Zakarpatja – upravo iz onih krajeva gde je doskora službovao dr Džudžar – doselili sredinom osamnaestog veka. U sastavu Egzarhata su parohije koje okupljaju petnaestak hiljada Rusina, oko pet hiljada Ukrajinaca te nekoliko stotina Rumuna. Gospodin Džudžar u ekskluzivnom razgovoru za Danas objašnjava:
– Apostolski egzarhat za grkokatolike u Srbiji i Crnoj Gori izdvojen je iz sastava Križevačke eparhije, osnovane 1777. godine. Njegovo osnivanje uslovljeno je događajima koji su se zbili tokom poslednjih desetak godina na političkom planu. Nakon normalizacije ukupnog stanja, Sveta stolica je odlučila da u skladu s političkim promenama zaokruži crkvene strukture u bivšim jugoslovenskim republikama. Naravno, ne radi se o nečem novom. Naša crkvena zajednica bila je ovde prisutna više od dvesta godina. Sada počinje da deluje kao posebna crkvena jedinica. Drugim rečima, ima svog episkopa koji je duhovni poglavar, koji se brine o duhovnom i crkvenom životu vernika.

U sastavu Egzarhata imamo sedamnaest parohija i isto toliko sveštenika, uz dvojicu penzionisanih. Neke parohije su veće, neke manje, neke su se čak približile ivici gašenja, ali mi nastojimo da ih sve održimo i razvijamo u duhovnom smislu. Eto, 20. decembra prvi put se služi liturgija za grkokatolike u Subotice. Zašto se ne bi nadali da će se i tamo razviti naša parohija? Na redu je Beograd, gde takođe postoji veliki broj naših vernika, pa ćemo pokušati da ih organizujemo na crkvenom planu.

Na svečanom proglašenju Egzarhata i Vašoj intronizaciji bili su i predstavnici državnih vlasti, Katoličke i Srpske pravoslavne crkve, kao i predstavnici ostalih hrišćanskih crkava u Vojvodini.

– Odmah po dolasku u svoj rodni kraj nastojao sam da se sretnem s predstavnicima svih hrišćanskih crkava koje deluju na ovoj teritoriji i pozvao sam ih na proglašenje Egzarhata. Pre svih sastao sam se sa episkopom bačkim, gospodinom Irinejem. Vodili smo ugodan i sadržajan razgovor. Pošto je on bio sprečen, na svečanosti je bio njegov predstavnik, zajedno s predstavnicima ostalih crkava. Izuzetno mi je drago što smo na samom početku uspostavili te kontakte i želim da ih i ubuduće negujemo i razvijamo radi uzajamnog obogaćivanja.

Povodom proglašenja Grkokatoličkog egzarhata u nekim listovima objavljeni su ne baš prigodni prilozi u kojima su grkokatolici prikazani kao opasnost za pravoslavlje. O čemu je tu reč?
– Odnosi između Grkokatoličke i Srpske pravoslavne crkve u celini su dobri. Tekstovi koje pominjete verovatno izražavaju stavove pojedinaca koji nisu dovoljno informisani o suštini Egzarhata, možda i o grkokatolicima u celini. Bilo kakav prozelitizam je apsolutno isključen. Grkokatolička crkva u Srbiji brojčano je neuporedivo manja od Srpske pravoslavne. Pored toga, kod nas su sva bogosluženja i propovedi ili na crkvenoslovenskom ili na rusinskom odnosno ukrajinskom jeziku. Da nije ostalih razloga, jezik bi bio dovoljna prepreka bilo kakvom privlačenju pravoslavnih Srba. Na to, naglašavam, ni ne pomišljamo.

Pošto tvrdite da ne postoje namere unijaćenja pravoslavaca, da li Vam smeta kad grkokatolike nazivaju unijatima?
– Ako se ovaj izraz upotrebljava u negativnom ili pežorativnom smislu ili sa namerom da se neko ponizi, naravno da nam smeta. Kod nas je u ovim krajevima odavno opšteprihvaćen naziv grkokatolici. On potiče iz austrougarskih vremena, a odnosi se isključivo na jednu kategoriju hrišćana. Kao što se tačno zna ko su rimokatolici, zna se i ko su grkokatolici.

Tokom dve i po godine bili ste pomoćni vladika Mukačevske eparhije u Ukrajini, iz koje su svojevremeno u ove krajeve došli preci vojvođanskih Rusina. U Zakarpatskoj oblasti Ukrajine žive pripadnici različitih nacija i religija. Da li je ta sredina donekle slična onoj u koju ste došli?
– Mislim da će mi izuzetno koristiti iskustvo koje sam stekao u Zakarpatju. Tamo sam mogao da doživim i osetim multietničku i multireligijsku stvarnost. Uostalom, tamo međucrkveni odnosi nisu do te mere usklađeni kao u našoj državi. Tamo sam bio u prilici da se susrećem s različitim poteškoćama i rešavam, takoreći na licu mesta, brojne probleme. Ovde takvih problema nema, a prvi utisci mi govore da je prostor za saradnju veoma širok.

Ekumenizam neki vide kao pokret, neki kao proces, neki kao nužnost zbližavanja i povezivanja hrišćana različitih veroispovesti, neki o njemu govore s negativnim predznakom. Šta je za Vas ekumenski duh?
– Kada govorimo o ekumenizmu, na prvom mestu je uvažavanje i poštovanje druge strane, spremnost za susrete, za razgovore, za dijalog. Možda nije najvažnije o čemu ćemo u prvi mah razgovarati. Važno je sresti se i iskazati međusobno poštovanje. Eto, pre desetak dana, 11. decembra, u Apostolskoj nuncijaturi u Beogradu upriličen je susret dela katoličkog i pravoslavnog episkopata u našoj zemlji. Kardinal Valter Kasper iz Veća za jedinstvo hrišćana poklonio je Bogoslovskom fakultetu SPC 15 tomova Teološkog rečnika Novog zaveta i zbirku od 150 dela Crkvenih otaca. Apostolski nuncije Euđenio Zbarbaro na svečano uručenje ovog poklona pozvao je predstavnike obe crkve. Bila je to ne samo prigodna svečanost, već i prilika za međusobno upoznavanje i razmenu mišljenja u zaista bratskoj atmosferi. Od strane SPC bili su prisutni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, mitropolit valjevsko-šabački Lavrentije i vladika bački Irinej. S katoličke strane je, pored domaćina, bio arhiepiskop beogradski Stanislav Hočevar, subotički episkop Janoš Penzeš, episkop sa Kosova Marko Sopi i prvi put ja kao grkokatolički vladika. Bilo je i više sveštenika obe veroispovesti.

Grkokatoličke parohije u Vojvodini svojevremeno su nazivane rasadnikom sveštenika. Mnogi od njih su se zbog dramatičnih događaja u poslednjoj deceniji razišli po svetu. Hoćete li pokušati da ih vratite?
– Tačno je da su neki naši sveštenici na službi izvan Egzarhata. Neki su otišli tokom proteklih desetak godina, neki i ranije. Hvala Bogu, imali smo dosta pozvanih na svešteničku službu, pa smo mogli i da darivamo druge. Ko štedro daje, Gospod mu štedro vraća. Nadamo se da će tako biti i ubuduće. Teško je reći hoće li se vratiti neki od onih koji su otišli, jer su se oni uklopili u druge sredine i potrebni su tamo. Nadamo se da nećemo ostati bez podmlatka. Uostalom, već se prijavljuju novi kandidati za semeništa, imamo i studente bogoslovije i verujemo u novi preporod, verujemo da ni u budućnosti nećemo imati parohija bez sveštenika.

Ovo ističem zbog toga što je kod nas Crkva kao institucija od doseljenja imala značajnu ulogu u obrazovanju i vaspitanju, u kulturnom i društvenom životu, u očuvanju nacionalnog identiteta Rusina i Ukrajinaca. Grkokatolička crkva jedino ne želi da bude uvučena u politiku. Tokom zvaničnih susreta s predstavnicima vlasti, kako na nivou državne zajednice tako i na pokrajinskom nivou, ispoljeno je međusobno razumevanje i izražena je podrška upravo takvom delovanju naše Crkve u današnjem trenutku.

+++ 

Međuverski dijalog na Kosovu

Zajednička proslava Sv. Nikole u Janjevu
Mario Maglov

Gradić Janjevo, nedaleko od grada Lipljana je jedno od retkih, istinski multietničkih sredina na Kosovu. Pored kosovsko albanskog stanovništva, u Janjevu žive i romska i hrvatska zajednica. Ove godine, hrvatska zajednica je proslavila svoju 700. godišnjicu u Janjevu. Nakon 1999, mnogi Hrvati, sa svojim porodicama su se odselili iz Janjeva, uglavnom u Hrvatsku, u potrazi za boljim životom. Četiri godine kasnije, stvari u Janjevu se mjenjaju nabolje. Veliku zaslugu za te projekte ima lokalni sveštenik katoličke crkve Sv. Nikola, Don Matej Palić, koji je svojim zalaganjem i radom uspeo obezbediti bolji zivot, ne samo za hrvatsku zajednicu, već za sve stanovništvo Janjeva.

Don Matej je od samog početka bio veoma aktivan i u međuverskom dijalogu na Kosovu, koji je započeo još 1999. Od tada, verski lideri Kosova sreli su se jos nekoliko puta, i doneli „Zajednički plan akcije za dijalog i proces pomirenja naroda na Kosovu“.

Ipak, vremenom, ova inicijativa je zamrla, i nažalost, nije imala većeg odjeka na kosovsko stanovništvo. Imajući sve to u vidu, Misija OEBS na Kosovu, kroz svoje napore građanskog učešća i pomirenja, započela je novu inicijativu prošlog oktobra o međuverskom dijalogu na Kosovu, u sklopu svog regionalnog projekta „Građanski dijalog“.

Nastavak međuverskog dijaloga na Kosovu desio se na večeri koju je povodom međunarodnog dana tolerancije, 16 oktobra, za verske lidere Kosova oganizovala misija OEBS-a. Tom prilikom, ambasador Pascal Fieschi, pozdravio je verske lidere i ohrabrio njihove napore na putu ka pomirenju i toleranciji. Verski lideri su se složili da je neophodno nastaviti susrete i razgovore o ulozi verskih zajednica u demokratizaciji kosovskog društva, i zahvalili se OEBS Misiji na Kosovu na podršci u nastavljanju ovog, za društvo Kosova, neophodnog procesa. Jedan od učesnika skupa, bio je i Don Matej Palić. On je tom prilikom pozvao verske lidere da mu se pridruže u proslavi dana Sv. Nikole u Janjevu, 6. decembra.

Sv. Nikola je zaštitnik putnika, trgovaca i moreplovaca. Proslava Sv. Nikole, mesne slave hrvatske zajednice u Janjevu, je oduvek bio veliki događaj. Ove godine, proslava je imala još veći značaj, pošto su među gostima bili i predstavnici drugih verskih zajednica, koji su se odazvlai pozivu Don Mateja, i time, na delu, pokazali, solidarnost i volju za nastavkom međuverskog dijaloga. Islamsku zajednicu predstavljali su: Resul Redžepi, savetnik predsjedništva Islamske zajednice Kosova, Džabit Hamiti sa Fakulteta Islamskih studija u Prištini, Irfan, imam iz Janjeva. Pored njih tu su bili i Artur Krasnići, pastor Protestantsko-Evangelističke crkve iz Prištine, a kasnije su im se pridružili i mesni sveštenici Srpske pravoslavne crkve Ranđel Denić iz Lipljana i Milan Radosavljević iz Gračanice. Nakon svečane mise, na hrvatskom i albanskom, koju je predvodio pomoćni buskup đakovačko-srijemski, mnsg. Đuro Gašparović, brojni gosti i vernici su nastavili slavlje prigodnim ručkom u župnom domu. Pored brojnih vernika, na proslavi su učestvovali i visoki gosti, izaslanici hrvatskih veleposlanstava iz Skoplja i Beograda, predstavnici i savetnici ureda predsednika Vlade Kosova, UNMIK administracije opštine Lipljan, predstavnici i sveštenici snaga KFOR-a, te delegacija OEBS Misije na Kosovu koju su predvodili amb. Pascal Fieschi i direktor odeljenja za demokratizaciju, Friedhelm Frischenschlager.

Ured za građansko učešće i pomirenje, odeljenja za demokratizaciju OEBS Misije na Kosovu, će i ubuduće podržavati slične napore koji doprinose poboljšanju života građana Kosova. Ovo je bio još jedan, važan korak napred, ka normalizaciji odnosa među zajednicama, isto kao i primer kako treba dalje. U budućnost.

Autor je funkcioner misije OEBS na Kosovu

DANAS subota-nedelja, 20-21. decembar 2003