logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    1.053 пута прочитано    Датум: 8.06.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Otac i sinProfesora Ljubu Tadića poznavao sam sa sarajevskog pravnog fakulteta dok je on tamo još bio asistent a ja student prava. Nakon sto sam se pre toga oprobao sa studijem medicine, potom romanistike na Filozofskom fakultetu.

 Svestislav Kostić; 07.06.2008

+++

To moje lutanje od jednog do drugog akademskog smera objašnjava i starosnu razliku od svega sedam godina između asistenta na fakultetu i jednog studenta. Kada sam se koju godinu kasnije vratio u Sarajevo iz inostranstva da ipak polozim i poslednji ispit iz Teorije drzave i prava koji mi preostao, na mesto asistenta Ljube, zatekao sam profesora Ljubu Tadića u kabinetu. Kasnije sam iz nemačkih listova pratio njegovu karijeru u Beogradu kao praksisovac i komunistički disident. O privatnom životu asistenta Ljube, odnosno profesora Tadića, nije mi poznato da se na fakultetu neko za to interesovao. Pa ni ja. Po prvi put čitam u Tabloidu da je Ljubo bio u braku sa jednom suprugom prezimena Frančetić.

Ako ta okolnost stoji u nekoj vezi sa vaspitanjem ili prevaspitanjem, onda to može da bude slučaj samo sa sinom Borisom, što možda mnogo toga objašnjava. Sam Ljubo Tadić, nekadašnji praksisovac i komunistički disident, kasniji protivnik američke politike, Haškog tribunala i “beogradskog mondijalizma”, tvrdio je, doduše, da na njegovo opredeljenje nisu uticali patriotski razlozi, ali zato flagrantna nepravda tzv. međunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman čin. Jer da je bilo po želji njegovog oca, Boris Tadić nikako ne bi bio izabran za predsednika Srbije – reklo bi se na osnovu dugogodišnjih političkih uverenja akademika Ljubomira Tadića, za koja se nekadašnji komunistički disident, filozof kome je u mladosti pripisivana etiketa ultralevičara, a u zrelim godinama ultradesničara.

Zaključak da izbor Borisa Tadića za predsednika Srbije nije u skladu sa političkim željama i ciljevima njegovog oca proizlazi, naime, iz dobro poznatog i mnogo puta izrečenog zalaganja Tadića seniora za integraciju Srbije i Crne Gore: “Zalažem se za zajedničku državu sa samo jednim predsednikom koji bi simbolizovao jedinstvo zemlje, njenu duhovnu i političku integraciju tako neophodnu za buduću stabilnost”, stoji, recimo, u tezama Ljubomira Tadića pripremljenim 1995. za Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti.

U istom tekstu, autor govori i o neodrživosti sistema “pogotovo imamo li u vidu položaj i ovlašćenja republičkih predsednika, posebno u Srbiji, koji imaju neke nadležnosti nezamislive čak i u ustavnim monarhijama”. Samo deset godina nakon nastanka tog teksta, predsednik Srbije ima i dan danas ista, za oca Ljubomira Tadića, neprihvatljiva ustavna ovlašćenja. I ne samo za njega.

Ja, Svetislav Kostić, jedan sam od prvih koji sam u svojim komentarima u beogradskoj politici onlajn drugim čitaocima skretao pažnju na tu opasnu okolnost. 2005 godine akademik LjuboTadić bio je izabran za predsednika beogradske filijale Pokreta za zajedničku državu Srbiju i Crnu Goru, a predsednik crnogorske verzije istog pokreta bio je, kako se zna, Zoran Žižić. Sa ciljem da, između ostalog, i crnogorski državljani van te republike dobiju pravo glasa na eventualnom referendumu o nezavisnosti. A kako se završilo, zna se. Pokret ne poriče postojanje crnogorske države, već crnogorske nacije. A aktivnosti pojedinih članova pokreta, Tadićevim oponentima poslužio je kao novi argument za staru tvrdnju o “ultranacionalizmu” kao jednoj od ključnih karakteristika oca sadašnjeg predsednika Srbije. I ta činjenica objašnjava zašto takozvani evropejci u Beogradu kriju polititičko ideološku opredeljenost Ljube Tadića, oca aktuelnog predsednika Srbije, kao zmija noge. LjuboTadić, između ostalog, nije se slagao sa ocenom da je režim Slobodana Miloševića ključni krivac za pustošenje Srbije, već je pravi uzrok pronalazio u spoljnom faktoru, koji je izbacio na površinu ljude koje Ljubo sam naziva “pretencioznim poluinteligentima iz redova beogradskog mondijalizma”.

Tom definicijom otac Ljubo Tadić pogodio je srž problema u beogradskom društvu. Zbog toga se o njemu jedva šta i čuje. Tumačenje uzroka krvavog raspada Jugoslavije kao ključne autore razornog “zapadnog projekta” vidi Ameriku, koja koristi UN kao puko oruđe i Nemačku. Dakle, zemlje u koje se njegov sin Boris kune i zbog kojih narod laže i iz godinu u godinu vuče za nos. Ono što i za nas bosanske Srbe interesantno, to je konstatacija Ljube Tadića da je problem s Miloševićem u tome što je “davao i ono što mu niko nije tražio”.

Naime, Dejtonski sporazum i sporazum Milošević–Holbruk bili su, prema profesoru Ljubi Tadiću, “sporazumi kojima je režim davao beskrupulozne i besprimerne ustupke”. To me podsetilo na jedan izveštaj srpskih i stranih očevidaca kada „organizator skupa“ pustio preko ekrana filmski materijal predela izmedju Sarajeva i Goražda u Istocnoj Bosni sa planinama levo i desno od jednog poširokog ravničarskog predela koji se vijugao od Sarajeva do Goražda. Kako sam kasnije mogao i u nemačkim listovima da čitam, Milošević je bacio samo kratak pogled na panoramu, uzeo gutljaj viskija iz čaš koju nije puštao iz ruke, i klimnuo potvrdno glavom da se koridor prepusti „federaciji“.

Dakle, muslimanima, a na štetu Srba. Doduše, „samo“ onih u Bosni. Otac današnjeg nesretnog predsednika naše matice Srbije, za razliku od sina Borisa koji očigledno i gene one „druge strane“ nasledio, akademik Ljubo Tadić pokazao je više srca i duše za „prečanske“ Srbe, što potvrđuju njegove sledeće reči:

 “Svugde gde stignem, ja podvlačim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak… Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgubljeno“.

Ljubo Tadić apelovao je i na potrebu da se Republika Srpska spasi: “A što se Karadžića i Mladića tiče, ja se nadam da oni imaju vojno obezbeđenje oko sebe, tako da bi natovci morali da rizikuju da među njima bude i mrtvih ukoliko se odluče da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju“, takođe je govorio.

Zbog toga se oca Ljubu Tadića u beogradskim režimskim medijima nigde i ne pominje.

 

SvetislavKostić; 07.06.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo