Вести

Kao Robinzon Kruso krio se od komunista po srpskim planinama, a zatim, bez ikakve krivice, odležao šest godina u zatvoru. Pola veka kasnije, Mihailo Danilović kaže da mu je nezaslužena kazna samo ojačala veru

+++

Životna drama Mihaila Danilovića, vremešnog prote iz Velike Grabovnice kraj Brusa, lako se može pretočiti u opširan roman. Bila bi to priča o njemu, ali najpre roman o svekolikoj ljudskoj nesreći i patnji, o čemeru i zlu. Deo života koji bi trebalo da bude najlepši, Danilović je proveo u ratu, bežaniji, skrivanju i, najposle, robijanju. I pored svega, kaže, zahvalan je Bogu što je istrajao i što je ostao čovek, što nije ubijao, mučio, što se nije svetio. I što ga je, naposletku, Svevišnji „preko mere“ darivao: dugim i zdravim životom, vrednom i pametnom decom. Zbog vere je, kaže, stradao, ali veru nikada nije napustio. I zato je, valjda, bilo rašta živeti i zlo preživeti.

Prota ne potiče iz ratničke porodice, ali im je rat, kaže, svima bio sudbina. Nema nijednog muškog pretka koji nije boj okusio, koji barem jednom zlo i patnju nije osetio. Tako je bilo i sa njim. Nije imao ni 19 godina kada je došlo do Drugog svetskog rata i raspada Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo posle toga počeli su da se formiraju četnički odredi i Mihailo je požurio da se prijavi. Zahvaljujući mladosti, komandiri su ga poštedeli vatrenih okršaja. Radio je u Obaveštajnom centru i uglavnom je prerušen putovao po okolnim gradovima i selima noseći razne poruke i naređenja. Sudbina je, valjda, htela da tokom rata ne ispali nijedan metak. Ratne godine su bile teške, ali pravi pakao nastao je tek posle „oslobođenja“. Nove vlasti su se nemilosrdno obračunavale sa preživelim protivnicima, često bez ikakvog suda i suđenja.

– Rešio sam da se sklonim u planinu, da sačekam da se strasti smire, da zavlada red i zakon – priča Mihailo. – Ali, nisam dočekao. Potere su bile sve učestalije, a maltretiranje moje porodice sve surovije. Pretili su da će nam kuću zapaliti, da će nas sve obesiti, da će nam seme zatreti. Jedino nisu rekli zašto to čine.

Sa planine u tamnicu

Mihailo je osam godina proveo u planini. Spavao je u pećinama, na senicima, u kolibama, u kamenjaru, najčešće pod vedrim nebom. Puno je prijatelja i rodbine želelo da mu pomogne, ali se on klonio ljudi. Nije se, kaže, plašio izdaje, već toga da ne nastradaju nevini. Kupao se u potocima, a hranio onim što je u šumi pronalazio. Najčešće kestenjem, pečurkama, medom iz divljih košnica, ponekad bi nešto i ulovio. Živeo je sa zverima, vremenom je prestao i da ih se plaši. „Navikli se“, kaže, „oni na mene, ali i ja na njih“.

Vatru je retko palio, plašio se da će ga danju izdati dim, a noću svetlost. Zimi je boravio bliže selu, a preko leta se povlačio duboko u šumu. Jedina osoba koja ga je uporno tražila i često pronalazila bila je Vera Anđelić, njegova buduća supruga. Zbog pružanja pomoći i ona je, kasnije, godinu dana robijala, a stradao je i njegov otac Ivko. Naime, ne mogavši da istrpi torturu novih vlasti i on je pobegao u šumu, pa su i njemu zbog odmetništva odrezali četiri godine robije.

Mihaila nisu uhvatili, ali se sam predao. Kaže da više nije mogao da izdrži, skoro da mu nije bilo stalo do toga šta će dalje sa njim biti. Na suđenju je brzo ustanovljeno da je bio član Ravnogorskog pokreta, ali mu više od toga nisu ništa našli. Niti da je ubijao, niti da je nekog mučio. Svejedno, dobio je devet godina robije, tačno onoliko koliko je proveo u šumi, plus jedna za svaki slučaj. Sudija mu je rekao da on sam najbolje zna zašto je osuđen, čim je od slobode pobegao i tako se dugo skrivao. Pošto se krio, mora da je kriv, obrazlagale su komunističke vlasti presudu Mihailu Daniloviću.

– Robovao sam u tami niške kaznionice, ali o preživljenoj torturi ne želim da govorim – kaže prota. – Samo Gospod, valjda, zna šta sve čovek može doživeti i na zemlji preživeti. Najviše ih je jarilo što sam svaku kaznu bez otpora primao, što nikakvu milost nisam tražio. Radio sam bez roptanja, sa verom da će svemu doći kraj, a jedinu utehu nalazio sam u veri Hristovoj.

Očeve suze radosnice

U moru potresnih uspomena, prota Mihailo Danilović ima i jednu dirljivu, vezanu za ponovni susret sa ocem Ivkom, koji ga je potražio u crkvi u Ljutovnici, posle progona koji su obojica preživeli:

– Za Veliku Gospoinu, 28. avgusta, služim Liturgiju i vidim mog oca Ivka kako za pevnicom odgovara i briše suze. Po završenoj službi delim naforu. Otac mi prilazi i kaže: „Oče, blagoslovi“. Poljubi me u ruku i opet mu krenu suze. Ali, srećom, ovog puta suze radosnice, što smo preživeli bezbožnički pakao, što smo iskusili neviđene patnje i što smo, na posletku, ostali ljudi.

Porodica kao dar Božiji

Zbog dobrog vladanja, oprostili su mu tri godine i posle punih šest pustili na slobodu. Tražeći uzrok svome udesu i razmišljajući kuda dalje, Danilović se sve više okretao Gospodu i veri. Za sveštenički poziv je bio prestareo, ali je sudbina i ovog puta htela drugačije: naime, nove vlasti su sprečavale đake da upisuju Bogosloviju, pa je Crkva bila prinuđena da upisuje i starije polaznike. Jedini uslov je bio da su iskreni vernici, da su završili nižu gimnaziju ili barem osnovnu školu. I tako se Danilović u zrelim godinama zatekao u klupi Bogoslovije u manastiru Krka u Dalmaciji.

Po završetku školovanja, sve je išlo ustaljenim tokom – đakon, prezviter, praksa, protojerej… Ej, prota! Bilo je to veliko priznanje i čast za nekog ko je pola života proveo ne živeći. U međuvremenu, oženio je svoju hajdučicu i sa njom izrodio Slobodanku i Aranđela. Bili su to za njega darovi Božiji, najveća nagrada za ljudski udes, za trpeljivost i za veru da se nikada ne smemo jadu prepustiti. O smernom proti i njegovom radu, ponajviše o njegovom ratnom i poratnom stradanju, i danas se priča u Ljutovnici, selu u takovskom kraju i Vrdilu kraj Kraljeva. Bile su to dve parohije u kojima je radio, u kojima je veru propovedao i na svom primeru ljude učio.

15.03.2008 .
Izvor: PRESS