Вести

Razgovor s povodom Dr. Slavomir Gvozdenović, Profesor na Univerzitetu u Temišvaru i poslanik u parlamentu Rumunije Čuvar nacionalnog identiteta Srba.

Biljana Diković, „Užička nedelja“ br. 667, Užice

+++

-“Savez Srba u Rumuniji je krovna organizacija srpska na teritoriji Rumunije, centralno sedište je u Temišvaru, oko 50 podružnica čini mrežu širom Rumunije”-

Slavomir Gvozdenović rođen je1953. godine u Belobreški, Rumunija. Srpski jezik i književnost dipomirao je na Univerzitetu u Bukureštu, član je Saveza pisaca Rumunije, od 1988. godine počasni član Udruženja književnika Srbije, kao i član Udruženja književnika Srpske. Suosnivač je Vukove zadužbine, dok je za člana saradnika Matice srpske izabran 1995. godine. Prevodi srpsku i rumunsku poeziju, a njegove pesme prevedene su na više jezika. Autor je više značajnih antologija i zbornika srpske poezije u Rumuniji objavljenih u Temišvaru, Bukureštu, Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Sarajevu i Prištini. Doktorirao je 2000. godine na Univerzitetu u Bukureštu. Društveni je i javni radnik srpske nacionalne manjine u Rumuniji. Poslanik je srpske nacionalne manjine u Rumuniji. Poslanik je Saveza Srba Rumunije u rumunskom Parlamentu od 1992. godine do danas, a bio je član Saveta srpske dijaspore, pri Vladi SR Jugoslavije, pa Vladi Srbije i Crne Gore, na čelu odbora za Srbe iz okruženja. Godine 1998., povodom organizovanja prvog Skupa srpskih nacionalnih manjina iz Evrope u Temišvaru, dobio je od Svetske srpske zajednice “Medalju časti i rodoljublja za nacionalne i kulturne zasluge”. Za kulturni i književni rad odlikovan je visokim ordenima predsednika Rumunije i predsednika SR Jugoslavije. Živi i radi u Temišvaru, glavni je urednik časopisa “Književni život”.

MOST MISLI I POEZIJE

Slavomir Gvozdenović je postao sinonim za srpsku zajednicu u susednoj državi. On je to zaslužio svojim pregalaštvom na literarnom, kulturnom, društvenom i javnom planu. On je pesnik, profesor na Univerzitetu, poslanik u rumunskom Parlamentu, prevodilac, esejista, priređivač antologija i urednik. Čovek je koji svojim mislima, poezijom i velikim trudom doprinosi očuvanju identiteta Srba u Rumuniji i njihovom povezivanju sa “braćom u matici i onima rasutim po belom svetu”. Gvozdenović je spona između dve kulture, između dve književnosti i između dva naroda, srpskog i rumunskog.
UN:Bili ste član Saveta dijaspore deset godina, a narodni poslanik u Parlamentu Rumunije ste već dvanaest. To su godine borbe za prava srpske manjine u Rumuniji. Koliko Srba ima u Rumuniji, kako žive i kakva je njihova budućnost prema onome što ste do sada učinili?

-Prema poslednjem zvaničnom popisu iz 2002. godine u Rumuniji živi 22.568 srpskih duša. Uporedio bih to sa popisom iz 1992. godine kada je prema zvaničnom popisu u Rumuniji živelo oko 33.000 Srba, pa možete da vidite da nam se smanjuje broj. Veoma nam je važno u takvoj situaciji da povedemo računa o našoj Gimnaziji Dositej Obradović, o našim kulturnim institucijama, izdavaštvu, o našoj organizovanosti, da Savet Srba ostane “kuća” svih Srba i svih onih koji žele dobro, lepo i korisno za svoj rod.

UN:Nekada su Srbi u Rumuniji imali četiri episkopije, danas je svedeno na jedan Srpski pravoslavni vikarijat?
-Srpski pravoslavni vikarijat u Temišvaru bi ove godine trebao da dobije status Episkopije u okviru koje postoji 57 srpskih pravoslavnih crkava i pet manastira, od kojih je Bezdin davao episkope i patrijarhe Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a Bazjaš i Zlatica jesu zadužbine Svetoga Save, jedine na levoj obali Dunava. To je slika naše crkve danas, sveštenici su svi do jednog naši, ima puno mladih sveštenika koji su poslednjih petnaest godina školovani u matici, starešina je NJegovo preosveštenstvo Gospodin Lukijan Episkop budimski i temišvarski.

UN:Gimnazija “Sveti Sava” u Temišvaru jedina je srednjoškolska ustanova koja je dobila Vukovu nagradu van granica Srbije…

-To jeste jedina i jedinstvena srpska školska ustanova van Srbije, koja u kontinuitetu radi pola veka i za taj rad je dobila tu Vukovu nagradu. Kad kažem jedinstvena, upoređujem sa onim što imaju Srbi u bivšim jugoslovenskim republikama, u Mađarskoj, Albaniji, gde praktično nemaju ništa ili u nekoj drugoj zemlji. Nije to dopunska nastava, to je nešto što nastavlja tradiciju sistemskog obrazovanja Srba na svom maternjem jeziku, koja traje više od tri veka. U Rumuniji je starija od škola većinskog rumunskog naroda, kao što su nam i crkve starije.

UN:Između dva rata u Rumuniji je bilo preko 9.000 srpskih đaka, kako je danas kada imate i dve katedre srbistike u Rumuniji?

-Tačno, a danas se smanjuje broj dece, pao je na oko četiri stotine. Ima oko dvanaest srpskih osmogodišnjih škola, na žalost sa malim brojem đaka. Ima dve škole od prvog do osmog razreda gde se nastava odvija na srpskom, a desetak osmogodišnjih škola u kojima se nastava odvija na rumunskom, ali srpski đaci imaju mogućnost da fakultativno pohađaju nastavu na srpskom i oni koji to žele, uz njih. Ima dosta primera da deca Rumuna i drugih nacionalnih manjina uče srpski jezik sa srpskom decom fakultativno. Tačno je da postoje dve katedre srbistike, jedna na Univerzitetu u Temišvaru i druga katedra srbistike na Univerzitetu u Bukureštu, ali je i tu nedovoljan broj studenata. Takva je ili slična slika rumunske nacionalne manjine u Srbiji, pa smo se po tom pitanju pozivali na predstavnike vlasti obe države da bude više razumevanja i više podrške, da obe nacionalne manjine sačuvaju bar ono što imamo.

UN:Organizovani ste u nekoliko Kulturno umetničkih društava, horskih društava, imate izdavačku i štamparsku delatnost, list “Naša reč” i “Književni život”, časopis srpskih pisaca, imate vašu biblioteku…

-Savez Srba u Rumuniji je krovna organizacija srpska na teritoriji Rumunije, centralno sedište je u Temišvaru, oko 50 podružnica čini mrežu širom Rumunije, što je veoma značajno, a pod njenim krovom je objavljeno oko 20 knjiga, radi u dvadesetak KUD-ova. Savez Srba je osnovao srpsku čitaonicu i biblioteku u Temišvaru polazeći od jednog lepog primera Dimitrija Tirola, čoveka koji je osnovao prvo beogradsko čitalište, zamislite Temišvarac – pet, šest godina posle srpskog čitališta u Temišvaru.

UN:Jednom ste rekli da se “mnogo štošta našem narodu dogodilo prvi put”…

-Jeste, to sam imao običaj da kažem, da se u temeljima naših srpskih kulturnih institucija i naših Srba sa prostora današnje Rumunije, a bogami i njihovih pozamašnih imetaka, počev od Matice srpske, i Društva srpske slovesnosti, potonje Akademije, do prvog Srpskog lekarskog društva, prve srpske gimnazije u Novom Sadu, mnogo štošta se desilo našem narodu prvi put, baš zahvaljujući i nama Srbima sa prostora današnje Rumunije i našim precima. Onda je to veliko breme lepog, plemenitog nasleđa, ponekad i preteško za nas i velika obaveza. I tu mislim da bi trebalo malo više razumevanja matice prema nama.

UN:Rođeni ste u Rumuniji, tamo negujete srpstvo, doktorirali ste 2000. godine na Univerzitetu u Bukureštu, a ono što je zanimljivo – sa radom na temu “Jezik i stil u poeziji Vaska Pope”…

-Ja mislim da je to drugi doktorat na poeziji Vaska Pope do 2000. godine, kada sam ja doktorirao. Želim da naglasim da Miodraga Pavlovića i Vaska Popu posebno cenim, na njihovim radovima učio sam se modernoj poeziji, ne samo ja, već i dosta profesora književnosti i srpskih pesnika u Rumuniji. Vasko Popa me je posebno privukao tim svojim pristupom srpskoj tradiciji, a kad kažem tradiciji mislim narodna književnost i apsolutno sve. Da ne zaboravimo, po mom mišljenju, daleko najlepši zbornik srpskih narodnih umotvorina sastavio je baš Vasko Popa i ja sam to upoređivao, jednim dobrim delom u tom svom referatu, kako se reflektuje ta narodna književnost, ono najlepše što je ona iznedrila, u poeziji Vaska Pope. Na koji način te kratke forme narodne književnosti jeste Vasko Popa imao u obzir kada je pisao svoju poeziju, koja znamo vrlo dobro da je izuzetno sažeta, zgusnuta. Čak sam upoređivao stihove Vaska Pope i pojedine umotvorine iz srpskog narodnog kazivanja, koje veoma moderno zvuče, pogotovo srpske narodne umotvorine koje je odabrao u Antologiji “Od zlata jabuka”. Činjenica je da je Vasko Popa, svojim rumunskim poreklom bio u tesnim vezama sa značajnim rumunskim piscima onoga vremena između dva rata, pa i posle, da je komunicirao sa njima. Ali, ja sam jasno istakao da je ostao privržen srpskom jeziku kao retko koji srpski pesnik. On je bio zaljubljen u taj jezik i ono što je taj jezik mogao da iznedri i to sam otprilike pokušao da struktuišući po poglavljima uradim. Uporedio sam Vaska Popu sa pojedinim rumunskim piscima, zatim sam sigurno neke stvari koje su Rumunima nepoznate preneo kroz taj svoj doktorat. I više od toga, ja sam analizirao čak i prevode Vaska Pope na rumunski jezik. Želim da kažem da je, posle engleskog jezika, Vasko Popa najviše prevođen na Rumunski, što je za razumeti imajući u vidu da ga Rumuni smatraju svojim po poreklu, ali ne svojatajući ga kao pesnika i oni ističu to njegovo poreklo, pišu o njemu kao o Rumunu. Ali jasno je da je on srpski pesnik, ja sam to jasno postavio i obrazložio. Ne znam koliko sam u svemu tome uspeo, ali to je jedan veoma zanimljiv rad i za rumunske znalce, ali i za širu rumunsku javnost. Treba da objavim rad, ja sam ga pisao na srpskom jeziku, biće rezime i na rumunskom, da ga malo sažmem i objavim u knjizi, imajući u vidu da ja predajem modernu, savremenu srpsku književnost i fundamentalne autore na Univerzitetu u Temišvaru.

UN:To vas je verovatno navelo da, pored toga što ste objavili više od dvadeset vaših zbirki poezije, sačinite i antologije srpskog pesništva u Rumuniji, “U plavom krugu zvezda” prvo se pojavila kod nas, u Novom Sadu?

-Da, više od dvadeset samostalnih zbirki poezije, četiri na rumunskom jeziku, uz to i dvadesetak antologija raznih oblika. Smatram da je najznačajnija “U plavom krugu zvezda” , pozajmljen je naslov od Crnjanskog, od najvećeg Temišvarca među nama, a to je najveći uvid u srpsku posleratnu poeziju. Mogao sam da idem i šire, ali smatram da je ipak ono što je urađeno posle Drugog svetskog rata mnogo vrednije. Nisu to neki čisto amaterski pokušaji nego tu ima i autora koji su danas, 12-13 nas, a i više sa onima koji su preminuli, članovi su Udruženja književnika Srbije, a tridesetak nas jesmo i članovi Saveza pisaca Rumunije. Imeđu dva rata ipak su to bili neki pokušaji uz retke izuzetke, nema ni nekih zasebnih knjiga. Ja sam antologije ipak radio na osnovu objavljenih knjiga, to je bio prvi kriterijum. Kažem da sam objavio i druge tematske antologije, a antologija “U plavom krugu zvezda” prvo se pojavila u Novom Sadu, zatim u dopunjenom, proširenom izdanju u Beogradu, jednu antologiju objavio sam u Prištini, pa u Zrenjaninu, Sarajevu, pa opširnije izbore za najznačajnije srpske književne časopise, počev od “Književnih novina”, “Književne reči” do prištinskih “Stremljenja”. Pokušao sam na i na taj način da približim i da skrenem pažnju i na taj segment srpske kulture i književnosti u Rumuniji.

UN:Pored Vaska Pope vi jako cenite i Miloša Crnjanskog, kome ste posvetili i nekoliko svojih pesama?

-Istina, moja najveća opsesija ostaje Miloš Crnjanski, a iz toga se iznedrio i književni kružok pod njegovim imenom u Temišvaru, iz toga je nastala i ta moja pesma “Crnjanski u Temišvaru”, moja emblematična pesma koja je uvrštena u sve značajne antologije u Srbiji i nije jedina. Želim da naglasim da taj duh Miloša Crnjanskog mi pokušavamo da održimo živim kroz razne vidove. Savez Srba je pokrenuo novi ciklus izdanja pod nazivom Velikani srpske književnosti na rumunskom jeziku i ove godine, verujem da će nam Ministarstvo kulture pomoći da uradimo i “Seobe”, poezija i “Dnevnik o Čarnojeviću” je ranije štampan, pa će to rumunskom narodu biti dobar i koliko toliko zaokružen ciklus u kojem će na pravi način uspeti da se upoznaju sa Crnjanskim. Time ćemo i da dokažemo zašto su “Seobe” osamdesetih godina bile proglašene romanom godine u jednoj Francuskoj. Sve to i još mnogo toga moramo da uradimo i ja verujem da možemo.

UN:Interesantno je čuti više o vrednom projektu koji čini srpska pisana reč od pre Svetog Save do danas…

-Ja sam iskoordinirao, ako tako smem da kažem, po mom mišljenju najveći projekat izdavački u celokupnom srpskom rasejanju: Zbornik srpskog jezika i književnosti od pre Svetog Save do dana današnjeg, uključujući i one najmlađe dobitnike NIN-ove nagrade kao što su Matijević, Tasić, Goran Petrović… Na taj način smo želeli da kroz segmente, odlomke iz njihove proze, na više od 5.000 strana i u osam knjiga, srpskoj javnosti u Rumuniji približimo ono najlepše što je iznedrila naša književnost. Ja se posebno radujem što je jedna od tih osam knjiga posvećena i srpskom rasejanju, značajno mesto zauzimaju srpski autori iz Rumunije, ali su obuhvaćeni i Srbi koji pišu na svih pet kontinenata.

UN:Tu sigurno ima dosta ljudi koji vole svoj jezik i pokušavaju da učine mnogo da se srpski jezik očuva, ali pretpostavljam da ste tome pristupili veoma selektivno…

-Da, jesmo. Ako uključiš jednog Čarlsa Simića, \orđa Nikolića, pa Vida Tomaševića, Mateju Matejića, [arkamenca iz Francuske, onda to sigurno ima jedan veći nivo i značaj, ipak je to jedan kriterijum više vrednosti. Meni je jako drago što smo kroz osmu knjigu tog zbornika ukazali na poseban fenomen, kome se u poslednje vreme posvećuje veća pažnja ako znamo da smo do 1992. godine uglavnom bili prepušteni sami sebi.

UN:Vi ste prvi “podvukli crtu” na polju književnosti Srba koji su rođeni van Srbije i dobili “Branka Miljkovića”…

-Ja pamtim kada sam 1989. godine, posle objavljene prve knjige, a to je bila prva knjiga jednog Srbina objavljena u Rumuniji u istoriji srpske književnosti, u matici kod Prosvete “Podvlačenje crte”, podvukao sam i sebi i drugima crtu tom knjigom, za koju sam dobio i nagradu “Branko Miljković”. Pamtim kako sam zadrhtao kada sam dobio telegram, tada su bili telegrami, od tadašnjeg predsednika Udruženja književnika Srbije Matije Bećkovića, u kojem mi prenosi da im je čast da me prime za počasnog člana Udruženja književnika Srbije. Bio sam među prvih pet Srba iz sveta koji su primljeni za članove udruženja. Tada smo primljeni: Čarls Simić, Nikolaj Tolstoj unuk velikog Lava Tolstoja i po majci Srbin, Stojan Vujičić srpski književnik i kulturolog iz Budimpešte, moja malenkost i moj profesor dr Vojislava Stojanović, na žalost preminula, inače moj duhovni roditelj kada je u pitanju književnost. Ona je živela i radila u Bukureštu, ali je želela da bude sahranjena među Srbima u Temišvaru, porodica joj je tu želju i ispunila.

UN:Pored dr Vojislave Stojanović, istina je da ima još puno takvih, intelektualaca i visokoobrazovanih Srba u Rumuniji…

-Istina je, želim da kažem da imamo još puno takvih intelektualaca od velikog prestiža i ugleda, imamo tridesetak Srba doktora nauka u raznim oblastima, a to nije malo. Procentualno fakultetski obrazovanih Srba je više od bilo koje druge zajednice u Rumuniji, više i od Nemačke i Mađarske. Recimo, u mestu u kome sam ja rođen svaka treća kuća ima bar po jednog fakultetski obrazovanog čoveka, a takvih primera je malo u celoj Istočnoj Evropi.

UN:To zaista puno znači za mlade Srbe u Rumuniji..

-Zaista se nije ništa slučajno dogodilo, trebalo je da postoji nešto, nije svet počeo, niti će se završiti sa nama. To su neki naši mislili pedesetih godina, a nisu mislili dobro. Mi smo dužni da učinimo sve da se ovaj književni i kulturni pokret produži još mnogo godina. Ja sam u neku ruku, smem da ustvrdim uradio sve što sam mogao, jer sam, da kažem, duhovni roditelj naših mladih Srba, koji su dokazali da su talentovani i koji se dokazuju u književnosti, jer iza sebe već imaju objavljene knjige. Meni je drago što mogu da govorim o tim generacijama srpskih pisaca, o toj jednoj velikoj tradiciji. Jeste da je naša književnost najkvalitetnija ona koja je nastala posle Drugog svetskog rata, pogotovu osamdesetih godina pa do danas, ali mi nismo počeli ni od čega, mi smo imali tu tradiciju iza sebe…

UN:Srpska štampa u Rumuniji ima dugu tradiciju…

-Srpska štampa u Rumuniji broji samo par godina manje od prvih srpskih novina koje je Davidović objavio “Serbske narodne novine”. Od tada do danas mi imamo neprekidno štampu na srpskom jeziku. Eto, to je tradicija na koju smo se nadovezali. Kod nas je štampao i Jaša Ignjatović. Naša omladina srpska koja je studirala u Beču i Budimpešti bila je privržena srpskim omladinskim pokretima koji su tada postojali. Recimo, čuvena porodica lekara Stefanovića, porodica intelektualaca, jedan od pripadnika te porodice bio je poslednji Srbin, poslednji govornik koji se oprostio od Vuka Karaxića govoreći u ime srpske omladine u Beču.

UN:Da li ste zadovoljni saradnjom sa maticom, onako kao što su Srbi u drugim zemljama privrženi Srbiji i njenoj istoriji i poštuju jedni druge van granica Srbije?

-Ako smo bili graditelji, utemeljivači i obnovitelji sa najboljim Srbima iz tog perioda, naši su bili i branitelji Srbije. Kad god je u Srbiji pukla puška ni jedan Srbin u Rumuniji nije pitao zašto, on je otišao da brani Srbiju i to u svim vojskama, i za vreme Karađorđa, za vreme oba svetska rata. Zato smo mi podigli jedan spomenik svim srpskim vojnicima u Sokolovcu, rodnom mestu Miodraga Belodedića. Sve to sabrano čini deo tog našeg srpstva danas u Rumuniji i ja to veoma poštujem, ponosan sam i treba to da čuvamo, pa da pridodamo poneko zrnce sami tome, a to treba da ugradimo u srpsku kulturu i kulturu srpskog naroda van Srbije, jer smo mi deo srpskog naroda i srpskoj kulturi i pripadamo.

UN:Imate i veliku pomoć Vlade Rumunije u materijalnom, duhovnom i kulturološkom smislu…

-Ma koliko bili korektni građani Rumunije, a mi to jesmo, ma koliko nam kao korektnim svojim građanima Rumunija pomaže, a pomaže nam, Savez Srba ne bi mogao da funkcioniše više od dva meseca da nema te subvencije od Vlade Rumunije. Mi smo dosta toga obnovili, popravili i uredili, srpski kulturni centar “Sveti Sava” u Bazjašu, zadužbini Svetog Save, toje jedno impozantno zdanje danas, zdanje naše duhovnosti i naše kulture. Tu se okupljaju mladi, organizujemo i Dane preobraženja, tradicionalnu manifestaciju kakvih je još stotinak u Rumuniji, čineći sve da očuvamo svoju kulturu, duhovnost, a na taj način i svoj nacionalni identitet.

UN:Da li ste istinski optimista ili ste zabrinuti, pa to pesnik vešto skriva…

-Zameraju mi kolege i prijatelji da sam veliki optimista, ali ja sam pred njima takav, inače u duši sam, lepo ste rekli – zabrinuti Srbin, koji stalno razmišlja o tome šta nas kao Srbe sutra čeka, koja nam je sudbina. Onaj koji razmišlja o tome kako imati što veći zanačaj kao srpska zajednica u Rumuniji, a kako sa hiljadu niti biti povezan sa maticom i kako sve to spojiti. Najčešće to nimalo nije lako, mada ponekad bude i lepo, ima i zadovoljstava. To što izgledam kao optimista, pa znate, pesnik ume malo i da sakrije.

UN:U Užice ste došli sa delegacijom Srba i tamburaškim orkestrom KUD-a “Sveti Sava” iz Velikog Semikluša, koji su učestvovali na četvrtom Međunarodnom tamburaškom festivalu…

-Nisam u Užicu prvi put, veza sa Užicem jeste uspostavljena početkom devedesetih godina kada su predstavnici opštine Užice boraviliu Temišvaru, pa smo mi uzvratili posetu, objavljena je i antologija dečije poezije “U dečijoj sobi” sa gospodinom Zorićem, antologiju smo predstavili i u Srbiji. Ja sam nekoliko puta boravio sa srpskim piscima iz Beograda, u okviru beogradskog Međunarodnog susreta pisaca. Evo me ovde sada u višestrukom svojstvu.

UN:Imali ste i svoje književno veče u Narodnoj biblioteci u Užicu, tako da ste se predstavili Užičanima i kao književnik, kao predstavnik kulturne elite Srba koji žive u Rumuniji i kao član Parlamenta Rumunije…

-Meni je izuzetno drago što sam imao to književno veče kojim sam pokušao da nešto kažem i o sebi, ali i kroz svoju poeziju i o Temišvaru i o Srbima iz Rumunije. Iz Užica nosim zaista lepe utiske i očekujem, sa dužnim poštovanjem prema ljudima koji su mi učinili izuzetnu čast, a radovi su u toku, da u narednom vremenu vidimo jedno lepše lice Užica.

Biljana Diković, “Užička nedelja” br. 667, Užice