logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: Срђан Марјановић    903 пута прочитано    Датум: 11.05.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Vidi šta piše novinar.de!Зашто људи који су некада били узданица православних верника, временом окрећу леђа истини и угађају моћницима овога света?

Новембар. 2006. године

+++

То се дешавало са многим људима за које се у почетку сматрало да су велики, и који су у почетку заиста можда и били велики, али су ипак још за живота одступили од истине, и славу коју су на почетку стекли, касније су злоупотребили на још већу погибао свих оних наивних верника који су им једном заувек поверовали. Госпођица Мира (“мала”) на БСН дискусији је за жестоке момке Атанасија, Амфилохија и Иринеја рекла да су они себи већ обезбедили место у Царству Небеском. Међутим, из учења Цркве Православне познато нам је да и највећи и најузвишенији могу да доживе духовни пад. Погледајте икону Лествице, тамо се лепо види са које све висине може да се падне. А када духовни лидер (назовимо га тако) пада, онда заједно са собом повлачи и све оне који су се везали за њега уместо за Господа.

Ево примера:

Пре десетак година у Грчкој је за Архиепископа изабран Христодулос, из Волоса. То је веома образован пастир и већ тада је имао велико архипастирско искуство, а био је доста популаран и међу јерархијом (нешто слично као наша владичанска тројка – Атанасије (Јевтић), Амфилохије, Иринеј (Буловић).

Након избора за Архиепископа, Христодулос је врло брзо постао веома познат, популаран и омиљен у народу. Како је то постигао? Врло лако. Борио се за чистоту Православља, и то је убрзо постало познато целој грчкој нацији захваљујући великој медијској активности Архиепископа Христодулоса. Путовао је по целој Грчкој, често био у медијима, имао јавне наступе, говоре… Све те активности предузео је одмах након избора за Архиепископа.

То је било потпуно супротно претходном Архиепископу Серафиму (који је провео преко 20 година на кормилу Грчке Цркве), који скоро да се није ни чуо ни видео за време свога Архиепископства. Нити се где појављивао, нити је шта говорио, нити је имао углед у народу…

Појава нове медијске звезде сама по себи не би била интересантна народу, али Христодулос се борио за Свето Предање, за традиционалне духовне и националне вредности: очување језика, грчке заставе са крстом, веронауке у школама, стално говорио о грчкој националној историји, важној улози Цркве у историји грчког народа, био је против екуменизма (још пре избора за Архиепископа јавно је наступао против екуменизма), против одвајања Цркве од државе… Једном речју, борио се против утапања грчког народа у безличност Западне цивилизације, а то је управо оно што је грчки народ највише желео да чује.

Убрзо након избора за Архиепископа у Грчкој се појавио проблем са увођењем нових личних карти, и одједном је букнула жестока расправа око тога у грчком народу и грчкој јавности. Држава је донела Закон (као и код нас прошле године), и убрзо су се побунили многи – најпре из Цркве, клирици, игумани, свештеници, јеромонаси, професори и други интелектуалци. Они су били носиоци отпора, а народ је био уз њих. Писали су, говорили, и то је изазвало буру у Грчкој. Христодулос се, наравно, ставио на страну оних који су били против увођења нових личних карти. То је још више увећало његову популарност у грчком народу. А он је био образован, речит, интелигентан… Убрзо је постао челник тог покрета отпора.

Обзиром на велику популарност и углед у целој Грчкој, Архиепископ Христодулос је у јавном животу Грчке постао фактор који се није могао лако ни савладати ни заобићи. Једном речју, постао је проблем за државу, утолико пре што је читава јерархија била уз њега.

На власти је тих година био ПАСОК (социјалисти, левичари), који је ишао на одвајање Цркве од државе (што је био преседан у грчкој историји), секуларизацију друштва, попуштање и повлађивање Западу (уз раст стандарда, свакако), поједностављење (а то значи: кварење) језика, смањење броја часова веронауке у школама, увођење нових садржаја у школске уџбенике (у вези са дечијим поимањем односа међу половима, приказивања историје…), европеизацију – полатињење…

Тај грчки Закон о личним картама је готово исти као и овај што је донет у Србији. Закон је исти, а све остало је различито – историјски предуслови, духовно стање народа, јерархија… Поготову се разликује тадашња реакција грчког народа и садашња реакција српског народа на тај закон. Реакција православних Грка је била бурна, док је реакција православних Срба практично изостала, ако се не рачуна сајт www.zazivot.org.

Синод Грчке Цркве је издао подебелу књигу са мноштвом исцрпних студија о том проблему, а такође и пар Саопштења тим поводом.

У јеку борбе против нових личних карти Христодулос је направио два протестна скупа – у Солуну и Атини, и то у размаку од 7 дана. Слегао се народ са свих страна – у Солуну пола милиона, у Атини милион људи… Христодулос је био једини говорник, одлично је беседио и деловао је веома убедљиво и моћно. Народ га је слушао као пророка.

Али… Ех, каква незгодна реч! Чим се човек понада нечему добром у овоме животу, пре или касније се испречи једно АЛИ, које девојци срећу квари… Тако је било и у овом случају. После поменутих манифестација није било више никаквих сличних активности архиепископа Христодулоса. Напротив, оштрица борбе је после тога неприметно и неосетно почела да слаби. Некако у то време Грчка Црква је добила стотинак милиона евра од ЕУ (преко државе, наравно), с тим да тај новац употреби како она нађе за сходно. Тај прилив средстава Грчкој Цркви није се прекинуо ни до дана данашњег.

Време је пролазило и народ је приметио промену, а самим тим приметили су је и медији. Почели су коментари, примедбе и критике новог курса, и временом су постали све учесталији. Христодулос је давао нека слаба, неубедљива објашњења… Дошло је и време за примену закона и Грци су почели добијати нове личне карте. Свима је постало јасно да се Христодулос повукао из борбе, али више није било начина да се ситуација измени. Али опет, проблем са личним картама није толико везан за догмате и каноне Православне Вере, па се повлачење Христодулоса из те борбе против Европске Уније у неку руку може и разумети.

Међутим, баба да динар да уђе у коло, а дала би много више да изађе. Ускоро се у Грчкој почело све чешће говорити о посети папе римскога Атини. Опет је било много протеста и противљења у народу, али су припреме вршене у тајности, да би се народни отпор избегао у највећој могућој мери. Касније су обелодањене тајне посете кардинала Архиепископији у Атини, са циљем да се припреми папин долазак.

Нађена је и формулација за православне вернике: Црква није позвала папу, али је изјавила да нема ништа против његовог доласка. Међутим, када је папа дошао у Грчку, ипак га је примио Архиепископ Христодулос, као и многи други представници јерархије. Наравно, све је било већ унапред договорено, иначе папа не би ни дошао да није унапред постигнут договор о пријему. Сетимо се како је Рацингер најавио долазак Србији само под условом да нас све помири и уједини. Било је протеста у народу и у Цркви, али епископи нису протестовали. И тако, папа римски је згазио својом ногом на грчко тле, а затим је уследила заједничка молитва.

После ове папине посете Грчкој све чешће се говорило о екуменизму, о екуменским скуповима, сарадњи са ватиканом. Почело је организовање екуменских скупова и у Грчкој. Први скупови су у народу били доживљени као скандали, али свако чудо за три дана. Наравно, све ово је обављано са благословом Христодулоса. Он се понекад сам појављивао на овим скуповима, а понекад слао своје представнике.

Треба ли рећи да је за последњих неколико година углед Христодулоса у западним круговима порастао? Истовремено, његов углед у грчком народу је драстично опао. Сада Грци од блата праве претходног Архиепископа Серафима, који никада није био медијска личност, али никада није хтео ни да чује за приближавање Ватикану, екуменизам и томе слично.

Није тешко схватити да светски моћници данас владају светом управо помоћу медијских личности. И то је тако у свакој заједници, па и у Православној Цркви, тачније: у њеном земаљском делу. Погледајте ко су медијске личности, рецимо, у Русији. То је ђакон Андреј Курајев (популарно назван Ђока Курајбер), и други њему слични духовни кловнови. Курајев се, на пример, свим силама бори против протестантизма, а никада против папизма. Код нас је то Атанасије Јевтић. Таса се свим силама бори против зилотизма, али никада против папизма.

Поражавајуће је једноставна формула успеха медијских звезда. Једна групација се одреди као непријатељска, и сав народни гнев се усмерава само на ту групацију, а истовремено се ради на уједињењу са свим осталим групацијама у свету. Поред тога, медијске звезде хвале једна другу – на пример:

Атанасије (Јевтић) Зизјуласа и Курајева, Курајев Зизјуласа и Атанасија (Јевтића), Зизјулас Атанасија (Јевтића) и Курајева, итд. итд. Овде сам навео само три медијске звезде, чисто ради примера (да се види по ком принципу они функционишу), али њих, наравно, има много више.

Чим нечије име почне да се форсира у медијима без икаквог видљивог разлога, то је већ знак да је дотична личност ушла у неке кругове из којих јој више нема изласка. Тако је било, на пример, са преосвећеним фудбалером Григоријем Дурићем. Њега су својевремено медији прогласили за озбиљног кандидата на изборима за патријарха. А он је, заузврат, морао јавно критиковати Младића и Караџића. Други пример је преосвећени бициклиста Иринеј Добријевић. Шта је он тако значајно у животу урадио по чему би заслужио да буде толико заступљен у медијима? Ништа, као и владика Григорије (Дурић).

 Али медији га ипак форсирају, јер медији форсирају свакога ко припада круговима из којих нема повратка, јер се из тих кругова регрутују будуће народне и црквене вође.

Тако су и Амфилохије, Атанасије и Иринеј некада били узданице и стубови Православља (сетимо се само Иринејевог писма Лаврентију, из Грчке). Да су остали такви, они никада не би постали медијске личности, као што ни свети Ава Јустин за живота није био медијска личност, јер медији су у рукама кругова из којих нема повратка, и медији никада не форсирају онога који се бори за истину, него само онога ко им завршава посао. Зато су некадашње узданице и стубови постали издајице и гробови. За разлику од њих, владика Артемије се по повратку из Грчке повукао у црноречку пећину и годинама се тамо подвизавао, а Бог му је даровао многа духовна чеда (данас скоро 200 монаха и монахиња), а његова сабраћа су изабрала широки пут овоземаљске славе и медији су их у томе снажно подржали.

Данас су Иринеј, Амфилохије и Атанасије медијске личности попут грчког архиепископа Христодулоса.

Када је у питању истина Православне вере, ту нема првобораца и носилаца партизанске споменице, него треба гледати крај подвижниковог живота, па се тек онда угледати на његову веру. Ми смо видели крај живота светог Марка Ефеског, и крај живота светог Јустина Ћелијског, и на њихову веру се смело угледамо, по заповестима Божијим и апостолским:

И сви ће вас мрзети због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасити.

Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову.

“За углед страдања и дуготрпљења, браћо моја, узмите пророке који говорише у име Господње. Ето, ми називамо блаженим оне који претрпеше. Трпљење Јова чусте и крај његов од Господа видесте, јер је Господ многомилостив и сажаљив”

извор: архива православног форума ГАЗИМЕСТАН, новембар 2006 године

Текст обрадио и припремио уредник 10. мај. 2008

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo