Вести

Ovaj tekst će biti dostupan čitaocima u subotu, u vreme predizborne ćutnje (za neke: “šutnje“). Malo će ga ko i čitati. Pametni će iskoristiti lepo prolećno vreme vikenda i buđenje prirode da se otisnu u prirodu i tamo budu zaljubljeni.

Igor M.Đurić; 09.05.2008

+++

Oni gluplji, kojih će biti mnogo više (i među kojima ću biti i ja) u subotu će se uz čašicu mučenice svađati sa rodbinom, prijateljima i komšijama oko toga za koga treba glasati a u nedelju u sabajle (zdravlje od boga) pravac na biračko mesto gde se po devedeset i osmi put u zadnjih dvadeset godina rešava sudbina Srbije.

Ipak, ko velim, red je da se i mi pridržavamo pravila te predizborne ćutnje (za neke: “šutnje“) i ako se niko neće toga pridržavati. A nije da nije bilo svinjarija političara protekle nedelje na koje  bi smo mogli da obratimo pažnju i nije da se budalani nisu eksponirali a sve u želji da se dokopaju Skupštine Srbije i njenog restorana (naravno i blagajne).

Zato ću se ja danas “baciti“ na meni omiljene literarne teme (ne, ne idite još, možda bude i interesantno) pa ću vam u svojoj slobodnoj interpretaciji (drugim rečima: nakitiću gde god budem mogao) prepričati jednu knjigu, to jest priču, koja je pečaćena još 1945 godine, mislim prvi put u Engleskoj. Reč je o “Životinjskoj farmi“koju je sastavio i kroz pero na papir turio Džordž Orvel.

Elem, sve je počelo kada je devedesetih godina nekog tamo veka neke tamo zemlje (to jest farme) izvesni Džons nasledio parče zemlje, jednu farmu i na taj način došao na njeno čelo. Postao je vođa Farme ni kriv ni dužan. Priča se i dan danas na Farmi da je on tada obećao “da niko ne sme da bije životinje“ i da su iste bile oduševljene tom rečenicom jer ih je, ruku na srce, pre toga tukao kod je stig’o (da ne kažemo: kome se god dig’o). Džons je voleo sve što vole i mladi. Da popije, da odspava duže a bogami i da udari. Tako da je svome obećanju uskoro dodao aneks: „Niko ne sme da vas bije- OSIM MENE“. I to je bio začetak običaja koji će se na Farmi zadržati do dana današnjeg: kako ko se dočepa vlasti taj uzme sebi za pravo da menja pravila u svoju korist a za ostale, obične životinje, baš ga briga. Važno je da je njegovom ( to jest vođinom) dupetu dobro.

Dakle, životinje su zaista (za neke: “doista“) teško živele na Farmi. (Sad, da li je to bila njihova ili Džonsova farma ni do dana današnjeg nije razjašnjeno?! Da li bilo koja farma pripada onome ko radi za nju, onome ko je izgrađuje, brani i stvara ili onome ko vlada njome? Ajde, ako ima ko pametan neka kaže gde je istina?!). Bivale su više gladne nego site, Džons bi se zapio pa ih ne bi hranio danima, zbog njegove lenjosti prinosi i prihodi su bili katastrofalno loši pa nekad sve i da je hteo da im dadne da jedu ne bi imao šta. Životinje su došle do ivice iznemoglosti i egzistencije i podjedanko ih je ubijao težak rad, glad i nemaština kao i batine koje su redovno dobijale od Džonsa najčešće bez ikakvog razloga. Stanje je postajalo neizdrživo. Sa susednih farmi su stizale glasine o navodno boljem životu i o tome kako vlasnici istih imaju aspiracije da Farmu preotmu od Džonsa u najmanju ruku da joj zakidaju na trgovini to jest da je eksploatišu.

Bilo kako bilo. Sazrelo je vreme za revoluciju. Da se menja, bilo šta drugo da se proba, uglavnom ovako više ne ide. Masa životinja se spontano skupila i jednog dana srušila Džonsa sa vlasti. Džons je oteran sa Farme i vlast su preuzele životinje. Jesu li baš životinje?! Dobro, u početku je sve izgledalo dobro. Otvorili su se magacini, ne naročito puni ali svakako dovoljno puni da se životinje okrepe i sakupe snagu da započnu obnavljanje Farme i rad na njenom prosperitetu. Odmah je palo u oči da sve životinje složno rade a da svinje samo organizuju posao, da raspoređuju i komanduju a da ništa ne rade. Primetilo se i da su svinje gladnije od drugih, da uzimaju mleko i jabuke samo za njih uvek pronalazeći opravdanje za svoja dela. Ubrzo posle revolucije svima je bilo jasno da su se svinje domogle vlasti.

Farma je dobila ubrzo svoja nova obeležja: zastavu, himnu i pravila koja su bila neka vrsta Ustava Farme i koja su glasila ovako:

1. Kogod ide na dve noge, taj je neprijatelj.
2. Kogod ide na četiri noge, ili ima krila, taj je prijatelj.
3. Nijedna životinja ne sme da nosi odelo.
4. Nijedna životinja ne sme da spava u krevetu.
5. Nijedna životinja ne sme da pije alkohol.
6. Nijedna životinja ne sme da ubije bilo koju drugu životinju.
7. Sve životinje su jednake.

Pravila su napisana na zidu štale da bi životinje uvek mogle da gledaju i podsećaju se na tekovine borbe za demokratiju i oslobođenje farme od Džonsove diktature.

Međutim, svinje nisu mirovale. Prvo su se preselile u ostavu a nešto kasnije i u Džonsovu kuću pravdajući se da su im potrebni uslovi za njihov umni rad. I dalje su najbolju hranu uzimale isključivo za sebe a životinjama koje su radile davale su sve manje i manje. U kući su se dokopale i nekih Džonsovih knjiga koje su počele da čitaju i samim tim se automatski samoproglasile stručnjacima i ekspertima pa su samim tim sebi dale za pravo da propisuju pravila i čak da menjaju već postavljena. I kad god bi se životinje požalile na sve teži život i nepravde koje su bile sve očiglednije uvek su od svinja dobijale isti odgovor:

“Zar hoćete da se Džons vrati?!“.

I životinje bi zaćutale a svinje se i dalje gojile. Počele su da piju viski i nose skupa odela. Kad su neke životinje primetile da se to ne slaže sa pravilima koje su baš svinje postavile, ujutro je osvanuo dodatak na zidu štale:

“Nijedna životinja ne sme da pije alkohol- PREKO MERE“.

Međutim, život na Farmi je postajao sve teži i teži i čak je premašio bedu Džonsovih vremena. Ulazilo se u projekte koji su bili promašaji, zbog nestručnosti „eksperta“ su prinosi bili mali, svinje su mnogo jele a u trgovini su gledale samo svoje interese. Pa su sve više i više terale životinje da rade a davale su im sve manje i manje. Počele su obične životinje da bivaju tučene a bogami i ubijane jer su svinje pod svoju kontrolu stavile pse koji su služili i Džonsu. Kad su se životinje podsetile Ustava na zidu, pravilo je promenjeno:

“Nijedna životinja ne sme ubiti drugu- BEZ RAZLOGA“.

Kada su se jednom životinje pobunile što samo za svinje ima mleka i jabuka dok drugi gladuju dobile su odgovor od potparola (za neke: “glasnogovornika“) svinja, izvesnog Skvilera koji je već tada tvrdio da većeg eksperta od njega nema:

“Drugovi!“, povikao je Skviler, “ne mislite valjda, bar se ja nadam, da to svinje čine zbog sebičnosti i povlašćenog položaja? Mnoge od nas, u stvari, ne vole ni mleko ni jabuke. Ni ja ih naročito ne volim. Jedini razlog što ih uzimamo je da očuvamo naše zdravlje. Mleko i jabuke (nauka je to dokazala, drugovi) sadrže sastojke koji su preko potrebni za zdravlje svinja. Mi svinje smo mislioci. Upravljanje i organizacija ove Farme zavisi od nas. Mi dan i noć bdijemo nad vašim dobrom. Radi vas pijemo mleko i jedemo jabuke. Znate li šta će se dogoditi ako svinje ne ispune dužnost? Vratiće se Džons! Da, vratiće se Džons!“.

A nikome nije bilo do toga da se vrati u “mračne devedesete“ i samoizolaciju Farme. Ili su makar mislili da im nije do toga, da tako treba da bude zato što im je to neko rekao. Na kraju krajeva, valjda svinje najbolje znaju šta je najbolje za stanovnike Farme?! Zar nisu eksperti i menadžeri? Zar se ne otvaraju prema drugim farmama i trguju sa njima?! I valjda vlasnici okolnih farmi ne žele da stanovnicima Farme učine neko zlo i prevare ih?! Uostalom da su sposobne svinje su dokazale i tako što su se skoro sve preko noći enormno obogatile i ako niko ne zna od kud to silno bogatstvo. I što je svinjama bilo bolje to je drugim životinjama bilo sve gore i gore. Nisu se svinje međusobno volele ali su imale isti cilj: vladati nad drugima i pljačkati njihovu muku.

Raspisani su i izbori na Farmi. Glavni konkurenti za Vođu su bila dva krmka: Napoleon i Snoubol. Izašli su i jedan i drugi sa svojim predizbornim programom:

“Glasaj za Snoubola i trodnevnu radnu nedelju“.

Ili:

“Glasaj za Napoleona i pune jasle“.

Međutim, Napoleon nije mogao da čeka rezulate izbora. Proglasio je Snoubola izdajicom, nahuškao na njega pse i postao apsolutni “demokratski“ Vođa Farme. Kada je Napoleon postao Vođa smatrao je da mu nije mesto u svinjcu (i ako je svinja) već je prešao u Džonsovu kuću (o tome smo već nešto govorili). Radi bezbednosti i boljih uslova za rad. I tako je veliki ekspert, pre svega demokrata pa posle rodoljub, mislioc, krmak Napoleon za tren oka iz prljavog svinjca (gde mu je i bilo mesto) prešao u čistu i toplu Džonsovu kuću u elitnom delu Farme. Životinje su ostale tamo gde su bile i u Džonsovo vreme i odvajkada. Valjda tako treba. Bitno je da se nešto promenilo pa makar to samo bio Vođa. Kad je neko primetio da je zabranjeno spavati u krevetu a Napoleon upravo to radi ujutro je bilo sveže farbe na zidu štale:

“Nijedna životinja ne sme da spava u krevetu- SA ČARŠAVIMA“.

U početku su često vođeni ratovi za Farmu. Ljudi sa okolnih farmi želeli su da okupiraju Farmu i da je oduzmu od životinja, da postave svoje opunomoćenike da vladaju i upravljaju Farmom. Životinje su se borile i uspele su nekoliko puta da odbrane Farmu. Međutim, sve te bitke i pobede obesmislio je Napoleon koji je počeo da trguje sa okolnim farmama i ljudima uz debele provizije sebi i svinjama. Posle jedne od bitaka koje su životinje sa Farme vodile protiv ljudi iz “Unije okolnih farmi“ i kasnije trgovine Napoleonove sa tim istim ljudima, najbolji radnik i ratnik konj Bokser nije bio siguran da su životinje nešto dobile:

“Mi smo samo osvojili ono što smo i pre imali“, reče Bokser.

“U tome i jeste naša pobeda“, odgovori mu svinja Skviler.

Rekosmo već da okolne farme nisu blagonaklono gledale  na to da Farmom upravljaju životinje, dakle oni čija je Farma uistinu, nego su hteli da se oni pitaju kao što se pitaju na svojim farmama gde eksploatišu životinje kao što je činio Džons, kao što čini Napoleon. Probali su ratovima pa kad su videli da to ne ide sa tvrdoglavim životinjama Farme onda su promenili taktiku. Napoleon je počeo da pregovara i trguje sa ljudima. Tada je Farma definitivno propala i jedino je svinjama bilo dobro jer su u bescenje prodavale Farmina bogatstva i valjale su se u velikim količinama hrane i pića. Sve što su životinje proizvodile odlazilo je u bescenje sa debelim i masnim svinjskim provizijama. Na kraju su i dobroćudnog Boksera koji je najviše radio i najhrabrije se borio u bitkama za Farmu prodali kasapima za male pare i sanduk viskija uz obrazloženje da je ratni zločinac koji je bez ikakve potrebe udarao kopitama ljude koji su ga napadali. Posle toga više nikome nije padalo na pamet da se bori za Farmu. Shvatili su da je kobila Doli koja je pobegla kod ljudi dok su se vodile bitke bolje prošla od njih. Shvatili su da se izdaja isplati. I samo su životarili u težim uslovima nego ikad pre toga. Počeli su da žale za Džonsovim vremenima. Ostalo im je da samo gledaju kako se kolone automobila svake večeri parkiraju ispred kuće kako bi ljudi sa svinjama u Džonsovoj kući orgijali do jutra. Jelo se i pilo, nazdravljalo se. Svinje, obučene u skupa odela, sedele su za stolom sa ljudima. Dakle, ljudi i svinje su su udružili. Teško je bilo u toj gomili raspoznati ko je čovek a ko svinja. Makar se tako činilo poštenim i vrednim životinjama sa Farme. A, da, zadnja promena na zidu štale glasila je ovako:

“Sve životinje su jednake- ALI NEKE ŽIVOTINjE SU JEDNAKIJE OD DRUGIH“.

Naravoučenije:

Svaki onaj ko krade od stanovnika Farme i Farmine zemlje i uzima provizije za rasprodaju nacionalnog Farminog dobra jeste svinja. Zato ne birajte svinje za vođe Farme čak i kada vam obećavaju puna jasla i bolji život.