logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    1.073 пута прочитано    Датум: 22.04.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

SaborПРИЛОГ 1.

ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ, ГОСПОДИНУ ХРИЗОСТОМУ

+++

Ваше Преосвештенство, благословите, мене грешног Милоја. Данас, у недељу пету по Духовима,… (изостављено као непотребно за предмет нашег разматрања)

Преосвећени Владико,

ја лично, а много још верника са којима се срећем по светињама нашијем, не разумемо зашто се у целој цркви нашој не служи исто: зашто у појединим епархијама по «старом», а у појединим по «новом»; зашто у појединим црквама по «старом», а у појединим по «новом»; зашто у појединим црквама неки свештеници служе по «старом», а неки по «новом». Не разумемо ми заиста зашто се на нивоу Синода или Сабора не донесе јединствена одлука о томе како би се избегле непотребне (најчешће некомпентентне) расправе, непотребне деобе, непотребна надмудривања, непотребна разилажења. Ми то не разумемо и нисмо пресрећни што нам се то догађа. Када би нас (мало) верни народ неко питао како треба, ми би у простоти својој најпростије рекли: онако како каже вера наша, онако како кажу свети оци наши, онако како каже свето предање наше, онако како кажу пастири наши, онако како је Богу најугодније (а ми верујемо, надамо се и осећемо да Бог воли да му деца буду сложна !).

Тако мислим ја, грешни и маловерни, а тако верујте мисли велики број људи које ја познајем… изостављено као непотребно за предмет нашег разматрања)

У Чачку у недељу пету по Духовима лета Господњег 2006.

Целивајући Вам, најискреније, десницу Вашу, молим Вас,
помените ме грешног у молитвама својим
Милоје Стевановић из Чачка

+++

ПРИЛОГ 2.

Писмо свештенику

Часни оче, благослови!
Молим Те, часни оче, да ми опростиш што се усуђејем да Ти напишем ово писмо, преклињући Те да ми верујеш, да оно није израз моје жеље да тражим трун у оку Твоме (не дај Боже) јер имам много преча посла: да се позабавим брвнима у оку мојему. Нити је ово писмо израз моје жеље да се упуштам у нешто чему нисам дорастао и што није мој посао.
Ово писмо је израз моје туге и бола које данас, после Свете Божанствене Литургије, осећам у грудима својим. И поштујући Тебе као искусног свештеника, ценећи Твоју духовну висину и зрелост, одлучио сам да ову тугу и бол поделим с Тобом, верујући да ћу тако део овог, за мене претешког бремена, са себе скинути, а знам да су Твоја духовна плећа довољно снажна, да оно што са себе скинем, Ти можеш олајле понети.
Часни оче, ја у храму у коме Ти служиш Свете Литургије, нисам баш често. Јер наше светиње (цркве и манастире) доживљавам као духовно цвеће, са кога ми, који тамо одлазимо, сабирамо нектар. И тако се духовно хранимо. И растемо. Отуда ја одлазим у многе светиње.
Елем, у храму, у коме Ти чинодејствујеш, ја сам и раније кад-кад бивао. И осећао сам увек радост после Литургије. Мир у души и срцу. Све је одисало неком слатком слогом и благочашћем . Људи су излазили из храма ведрих лица, озарени. Говорили су тихо. Један другом указивали част и поштовање. Све је то одисало дивном духовном радошћу. Милином једном. И човеку после тога, дан буде ведар. Сусрети са чељадима и другим људима празник. Човек зрачи благошћу и бираним речима шири ту топлину, из љубећег срца својега, око себе. На ближње своје. А онда се тај осећај преноси на сутрашњи дан. И тако редом.
Данас, на жалост, није било тако. Данас Литургија није одисала једнодушјем. Некако се код једног броја верника, с времена на време, примећивала нека узнемиреност. Неки неми немир. Неки грч.
А кад се Литургија завршила, у хладу иза порте, тамо иза главног улаза, настаде расправа. Да л` ме ђаво надари да пре Литургије баш ту паркирам кола? Не хотећи да људе сад ометам, застадох онде, међу њима.
Расправа је до те мере узимала маха, да је с времена на време, попримала карактер, Боже ме прости, кафанске галаме, вашарске дреке… На све је личило, сем на разговор хришћана који су изашли са службе Божије. Будибогснама.

* * *

Каже, јесам ли ти рекао да је и он прод`о веру за вечеру? Због таквијех, вели, «пастира» су Илије постали Алије по Босни и Санџаку. Због таквијех, вели, су се унијатила духовно раслабљена читава села по Хрватској и приморју…
Па ја, надвикује га онај отуд од капије, `оће, вели, и он да се дочепа већег чина. А може бити, каже, припрема терен да се пресели у град. Таман му паше. Пристигла му ђеца за средњу школу. А и приходи су тамо већи.
До пре неку годину, кипти трећи, он је служио по старом. `Нако како доликује. `Нако к`о свети Сава. `Нако к`о владика Николај. К`о ава Јустин. К`о сви свети оци. Сад, како је дош`о нови владика, оће да му се увуче. Заборавио је шта је научио у школи. И како се служило до недавно. И како је он служио. Сад више не важе, каже, (извадивши из џепа и машући) ова Одговарања на Светој Литургији Јована Златоуста, што нам их је он лично, његовом руком, поклањао и продавао. Нема везе. Њему је сад важно шта садашњи владика о њему мисли. Баш га брига шта народ мисли.

Аман, људи, јави се четврти, немојте да душу грешимо. Лично сам био пре, једне прилике, у Чачку, у новој цркви, кад је наш нови владика држ`о једно лепо предавање. И после тога смо постављали питања. Једно питање је било о новом начину служења. Ево, овде сам најтањи, каже, (показујући на свој врат) овде ме сеците, ако човек није рекао овако, од слова до слова :

« Ја никад, нигде, ником нисам рекао да служи по новом» Тако је рекао владика, кунем вам се. Било је некол`ко стотина људи присутно. Лако можете да проверите ово што тврдим.

Их, што си ти наиван, додаје пети. Лисица је то. Неће он к`о онај глупи Јован да каже јавно или да напише. Јок. Он ћути, а ради своје. Потури, он, лукаво. К`о кукавица јајце. И у банатској, кад је био, увео је ту новатарију. А ниђе није јавно рек`о, нити напис`о, да тако треба. Него `нако, испод жита. Али није џаба казано, по плодовима њинијем ће те их познати. Нек` оде сад тамо да види како служе његови бивши полтрони. Тако ће и овде бити, чим оде. Али ја вам кажем, да је он премазан са повише боја.

Шести каже: Ово је наопако. Црно без ич белог. Па да ли си ти човече сумашедши? Па зар пре десет минута не певасмо : Спаси Боже и помилуј преосвећенога нашег архијереја … Зар за време Литургије не поменусмо име нашег преосвећеног владике, више пута. То радисмо, малочас тамо у цркви. А сад га овде пљујемо. Па, не иде, вели, то тако, браћо. Он је архипастир наш. И не можемо ми час узносити молитву:Најпре помени Господе преосвештенога епископа нашега …, а овде говорити којешта. Он је владика наш! Еј, бре! И у опште, ми смо дужни да поштујемо свештенички чин.

Слушај, каже, да рекнем ја нешто. Јесте, вели, он наш владика. И да је среће ми би требали да клекнемо кад он наиђе. Ал` ниси ти, брате, довршио молитву. Тамо се, кад се за владику молимо, каже : И даруј га светим твојим црквама, у миру (а јок у немиру) и да правилно управља, (а јок `нако како он оће) него правилно. И још једну ствар да ти кажем: И Арије је имао свештенички чин. Јесте. Па му је свети Никола звизн`о шамарчину, усред Сабора. Није знао ђе је десно.

Па зар Сабор није осудио тај чин?
Јесте, каже, осудио. Ал` му је Бог опростио. Па после и људи. Наш, каже, владика и наш поп и још неки попови улизице, његове, крше Служебник. Јел` тачно? Тачно `е! Крше Одговарања на Светој Литургији од Златоуста. Јел` тачно? Тачно `е! Крше оно што су радили наши свети оци, од светога Саве, до светога владике Николаја. Јел` тачно? Тачно `е! Ајд` пуштисмо то неко време, к`о велимо, дâ ако Сабор каже шта ваља чинити. Па, је ли ономад Сабор рекао своје. Еве ти, црно на бело! Ако коза лаже, рог не лаже! Извади из унутрашњег џепа новине, махну њима, па вели: Јели ово Православље? Јесте! Јесу ли ово новине српске патријаршије број 965. од 01. јуна ове године? Јесу! Је ли на другој и трећој страни пише саопштење за јавност са редовног заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве? Окрете раширене новине и узвикну: Јесте, јесте! Е па, чујте и почујте браћо шта овде пише, и поче читати:

Сабор је ставио у дужност Комисији за проучавање Литургијских питања да настави започети рад и да резултате рада достави Светом Архијерејском Сабору на коначну одлуку, о чему консултовати праксу и искуство осталих помесних Православних Цркава, имајући у виду духовно стање нашег народа и спремност свештенства да то практично спроведе у живот. У међувремену, док се не дође до прихватања рада Комисије у свим епархијама Српске Православне Цркве у погледу служења Свете Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве.

Дакле, гласно и јасно каже, у свим епархијама! Без изузетка! Држати се устаљеног вековног поретка! Еј, људи, зар ови нови мудраци мисле да историја почиње од њих. Шта `оће сад владика и његове улизице? Сабор је рекао своје! И, амин!

Тачно је то! Ал` то није све. Ја ћу да вам покажем још једну ствар. Извади фотокопију акта: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве бр.891/зап.555. од 12. јуна 2007. Е, овде их чекамо, бато! Лепо пише да се господа владике умољавају да одлуку Сабора АСбр.48 и АСбр.80 проведу у дело, а да је претходно обзнане свештенству и верујућем народу. А они, крију. К`о гуја нокте. Е, нећеш је сакрити, сине мајчин, па да се завучеш у мишију рупу! Са све митром! Видиш ти како `е то бандоглаво! Како `е то дрско! Како `е то безобразно! К`о да нису у Еванђељу прочитали да ће све што је тајно постати јавно. Е, кад неће да раде ваљано, поштено, по пропису и по реду, `нако к`о господа, ради ће зато што морају. Није џабе казано: Ако нећеш милом, `оћеш силом! Ми ћемо да упознамо народ! Ми ћемо, `место њих, да обезбедимо да се одлука Сабора спроведе у живот. Још прошле године, кад је Сабор овом одлуком (показа копију одлуке Сабора од 23. септембра 2006.) формирао Комисију, наложио је да се, до даљњег, служи у складу са устаљеним црквеним поретком. Они су погазили ту одлуку! Ћушнули је у страну! Сакрили је од народа и наставили да ћерају по своме! Е, сад неће моћи! Догорело је до ноката! Попуцала су трпила…

Јес, јес, загалами следећи. Оће они да буду ” већи католици од папе”? Оће ли да буду, к`о онај прелешћени, што лупета глупости по новинчинама. Еве ти, на! И извади из џепа исечак из “Новости” од 14. маја т.г., па извади исечак из «Политике». Па машући њима загрме:Гледај, овде каже, да дела и патријарха и Синода подлежу суду Сабора. Добро. У реду. Овде можеш да помислиш да је нормалан. Ал` гледај сад ово: Каже, Сабор није изнад епископа! Епископ је, каже, врховна власт у Цркви и изнад њега стоји само Бог. Мало му фали па да, Боже ме прости, избаци и Бога. Па да он стане на његово место…

Јес, јес! `Оће они да буду већи од Сабора, убаци се онај иза њега. К`о да су се родили, каже, к`о владике. Пошто их је Сабор изабр`о, Сабор им више ни не треба. Сад ће они нама да продају оно `место бубрега. И да нам потурају куче под лисиче. ’Оће да бидну наше папе. Они ће после и да се љубе са оним папом из Ватикана. Е, пази да неће! Е има мотка да ради, к`о Николин шамар, ја ти кажем! Пљуни ме овде! Јер, ако пуштиш пјевца на праг, после ће да га видиш на наћвару. Тако то почиње. Од ситница. Прво ћеш да отвориш двери које су свети оци затварали. После ћеш да причешћујеш без исповести. После ћеш да причешћујеш без поста. Е, неће моћи, каже. И наш поп! Срам га било! Море, да ти кажем, једну ствар, ја. Нек` направи он капелу код своје куће. Јесте. На његовом имању. И о његовом трошку. Па нек` тамо, `мешто народа, тури попадију. Па нек` служи њој, како он `оће. Нек` тамо зовне и владику, да му прави друштво, ако `оће. У нашој цркви, у цркви наших ђедова, неће моћи тако. Ил` ће брука да бидне. И то голема. Смијаће нам се безбожници. И сладиће се. Знам ја, једва чекају: Ене, богомољци били попа или владику. И то у цркви. Али проћи ће и то. Свака брука за три дана. Кад остале прелешћене владике виде да је овај био пуцан, узеће се у памет они, ја вам кажем. Еве вам ове моје сједе ћупаре, ако не буде тако. Не могу они бре, да вршљају са нама. Нисмо ми дошли код њи` у надницу, да им поткресујемо врзину, бре. Но смо дошли у цркву. На Службу Божију. А Служба има да бидне, `нако како кажу свети оци. И `нако, како каже Сабор. А не `нако, како оће неки грљаши, који су се дочепали митри и камилавки, па мисле да су најпаметнији на свету. Паметнији од светаца.
Слушај брате, тако рећи за владике је испод части! Испод здравог разума! Испод достојанства! Не иде то тако брате слатки. Не доликује то једном хришћанину, да тако говори о владики.

Ма слушај ти, бре! Нисам ја дужан да чувам њино достојанство. Сами су га срозали. Уместо да им се народ диви, да се поноси њима, уместо да зраче духовним поукама, да шире мир, слогу и љубав међу нама, они уносе неслогу, уносе несрећу. Они нас саблажњавају. Они производе ове расправе. И ова оговарања. И ове наше препирке. Они мисле да су грађевинчине које зидају, важније од душа људских. Рек`о би су предузимачи, а јок духовници. Они су, бре, себе довели у ситуацију да уместо да буду мисионари и добротвори, уместо да буду миротворци и уједитељи – они праве забуну, неред, крше вековну традицију и поредак, крше одлуке Сабора. Как`е су то владике, кад уместо да уносе мир и благодат, они уносе немир, раздор, сукобе? … Па то може да уради сваки трешњобер, бре. `Ајде молим те, нашла се вила, у чем` није била! Погордило се то! Ослило се то! Побјешњело то! Прелестило се то! Одакле они изводе право да вршљају? Служебник им то не каже. Одговарања на Литургији им то не кажу. Сабор им то не одобрава. Него напротив. Испадоше они паметнији од светог Саве. Паметнији од владике Николаја. Паметнији од аве Јустина. Е, па слушај, да ти кажем нешто: Онима, који су паметнији од ових светих људи, ми ћемо да окренемо леђа. И да им покажемо куда се излази из наше цркве. И из наше порте. Нек` засвире, па нек` за појас зађену.

Људи, молим вас да ме саслушате. `Оћу и ја да прозборим једну. Ал` да ме саслушате, `нако, братски. Ја сам вас слуш`о пажљиво. Неки су овде осули дрвље и камење на нашег попу. Па људи, ви знате, да је он добар к`о добар дан. На лебац да га намажеш. Ал` шта ће човек? Како да се праћа против бодила? Па, он је веселничак, разапет између своје савести, свештеничке заклетве и обавезе послушања према Архијереју. Куд` ће он? Зна он да су неке његове колеге осуђене и жртвоване без суда и пресуде. Он је човек у процјепу. Не треба тући керушу, кад се углави у прошће. Гр`ота `е то. Него, ако смо људи ми треба нашем попи да помогнемо. Да ударимо на право место. Није он човек измислио ово новотарење. Рушење богослужбеног поретка нису смислили попови, него неколико прелешћених владика, који су умислили, да су паметнији од других. А не знају на кол`ко места су шупљи. Не знају, оно основно, да Црква није дружина слободних стрелаца…

Аман, људи…, јави се онај ситничави човек, па дрхтавим гласом узвикну: Аман, људи, чусте ли ви онога брата, да ово замешатељство нема везе са нашим владиком. Ево и ја сведочим пред вама и пред Богом: Био сам и ја у Чачку, кад је владика држ`о оно предавање. Овим мојим очима сам глед`о и овим мојим ушима сам слуш`о, да је заиста човек рек`о: “Никад, нигде, ником нисам наредио, нити рекао, да служи по новом”. Била је пуна црква људи. Не грешите душу о човека. Ако мени не верујете, проверите. Проверите, кумим вас Богом.

Е, слушај брате, сад ћу да ти кажем нешто, па иди ти па проверавај. Па онда нећеш изигравати малог Ђокицу. Слушај добро: Ужички попови су сви листом, кад је дош`о овај владика, окренули ћурак наопако и почели да служе по новом. До тада, ниједан није служио тако! Откуд сад, да се сви “пропамете” кад је дошао овај владика, па погазише оно што су до тад радили. Сви до једног. Чак и онај мршави поп у пензији. Онај глумац. Јес, јес, онај што служи Литургију, Боже ме прости, к`о да је у позоришту. Цео век служио к`о православни, српски поп. Па одједном окрен`о. Ваљда очекује да га владика постави за саветника. И сад ћеш ти нама да причаш: “Немој људи да грешите душу, није владика рек`о”. Је ли бре? Јеси ли ти дотаван? Како то за време владике Стефана и пре њега ни један једини поп није служио по новом. Наведи ми једног јединог и ја ћу да се извиним и теби и владики. Нема ни један, бато мој. А сад? Сад их има кол`ко `оћеш. Погледни како служе намесници. Погледни како служе новопостављене старешине. Нисмо ми, бре, сисали весла. Ти ћеш да нам солиш памет, како он “ниђе, никад, ником није рек`о”. Ил` си стварно наиван ил` си премазан са више боја к`о и он. Ово што ти рекох иди сад ти, па провери. Али, ја ти кажем, да су у Ужицу, да си ти жив и здрав, сви редом окренули, к`о креје. Има само, доправде, један поп Видосав или Видоје, нисам сигуран како се зваше, који је ост`о доследан себи. Својој школи. Својим прецима. Својим убеђењима. И … Виђи шта је било с њим! Пао у немилост. Растргли га коњ`ма на репове. Најурили га владика и његови полтрони у неку бестрагију. У неку селендру. Богу иза ногу. Мисле да су му наудили. А он, иди те послушај, његове беседе, к`о да анђели говоре из њега. Иду факултетски образовани људи да га слушају. Калуђери га поштују и цене. Е, то ти је то, бато. Провери, па онда дођи да разговарамо, одакле риба смрди. Стар си човек, бре, а не знаш одакле риба смрди. Нисмо ми, бре, пали с крушке, па да не знамо, одакле ветар дува. Знамо ми тачно, из које рупе ветар дува. Море ћемо да `е затиснемо, ја ти кажем! Жив био па виђ`о! Ако се не узму у памет, мотка ће да ради!

Кажем ја вама, заклапусо одонуд следећи, да су се у цркву увалили свакакви. Није бадава казано: Од много отаца, луда ђеца. Е, каже, бар у цркви нећемо дозволити да се вршља, како се коме навије и да се ради к`о шта `оће, него `нако како је прописано и одлучено. По поретку.

Ја вам кажем, надвикује се онај у шеширу, у шумадијској је била прекинута Литургија. Једва је наставили. Брука је то била. Владика је, тамо он, уместо да благосиља народ, клео народ. Ма, није он клео народ, него себе…
Е и ти га претера, брате! Од комарца направи магарца – добаци неко.

Јок, не правим ја никаквог магарца. Ја само не дам, да они нас намагарче. Зато ти тврдим, да ће жичка бити упамћена по томе, што кад се једна Литургија прекине, она се тога дана више неће ни наставити. После те бруке мораће црква поново да се освешта. Али, једном се самовољи, гажењу поретка и безакоњу мора стати на крај! Имамо чисту савест: Ми не тражимо никакву привилегију. Јок! Ми не тражимо никакав попуст. Јок, брате! Ми само тражимо, да се ради, онако како је радио свети Сава. Свети Николај. `Нако, какав је поредак. `Нако, како је Сабор одлучио. И квит! Ко ,оће безакоње – имаће безакоње. Тако и то: Оћеш да служиш мимо поредак, мимо светоотачки завет, мимо одлуку Сабора – нећеш ни да служиш. К`о нож извади, од ножа ће и погинути. Тако и то: Ко безакоње ради – од безакоња ће настрадати. Нећемо ми да будемо заморчад ничија. Не дамо ми, да се погази завет предака наших. И нећемо сутра да се стидимо потомака наших. Боже сачувај! Ако за њих Сабор ништа не значи, онда им ми гласно и јасно морамо казати: Господо, ни ви за нас ништа не значите! Господо, потражите неки други народ, где можете да правите своју прћију! И да терате своју самовљу! Ђаволчина их уз`о под своје. Видиш ти, да ни мртвима не дају мира. Банда је то, бре, кад ти кажем ја.

Тако је, загрме онај крупни. Траже они ђавола са лучом! Неће им ово на добро изићи. Не туве они ни свтоотачки завет, ни историју овог народа. Заборавили су они да ова раја ћути, ћути… Ал` кад се дигне кука и мотика, биће им покасно. Заборавили су они да је сваки онај који се са народом судио, да је тај парницу сагубио. Заборавили су они да нису ту због њинијех митри и камилавки, него због народа. Е, подсетићемо ми њих да су они пастири. Само што не знају где им је стадо. Ако их пуштимо да вршљају, одвешће нас у загрљај оном курјаку у Ватикан. Јок, јок, нек` иду они! Нек` се лижу с њим! Али, без нас!

Људи, подвикну онај буцмасти, онижи растом. Сабор је рекао своје. Ако они неће да спроведу одлуку Сабора, онда је безакоње правило њиног понашања. Тамо њима! Онда ми имамо две могућности: Или да их натерамо да поштују ред и поредак! Или да их најуримо! Па, ком опанци, ком обојци! Трећег нема!

* * *

Не могавши више да издржим ово, уђох у кола. Беше ми отворен прозор.
Људи се једва размакоше.
Чух, како неко од њих рече: Виђасте ли овога? Ћути к`о курва! Прави се невешт. Због таквих што ћуте, ови могу да раде шта им је ћеф.
Пу! Пљуну ми, на задње стакло од кола, онај крупни. Изем ти, каже, `ваког чо`ека! Није то чо`ека ни виђело, вели.
У ретровизору видех да се празнина која беше иза кола, поново попуни.

Часни оче,
Нисам хтео тамо да говорим. Нисам им`о снаге.
Ако бих се супроставио већини, био бих неискрен. Тиме бих упао у грех лажи.
Ако бих се солидарисао са њима, морао бих да осудим поједине владике и поједине свештенике (који не поштују вековни поредак наше Свете Цркве, који не поштују одлуку Сабора). А зар ја треба да судим?

Уместо да судим, ја ћу ево овог тренутка да клекнем и клечећи да достоверим ово писмо.

Часни оче,
Ево, са колена вапијем:
Ја знам добро срце Твоје.
Ја знам да си Ти свој позив изабрао из љубави према Богу, а не због положаја, чина, боље парохије, већих прихода, људске славе, престижа, почасти, части …

Зато Те молим:
- поштуј одлуку Сабора, тако Ти Бог помог`о;
- поштуј ред и поредак да би био поштован;
- учини то ради мира и слоге међу нама;
- учини то ради чувања завета светих отаца наших;
- учини то ради поштовања и ради љубави према Сабору нашем;
- учини то ради поштовања Његове Светости Патријарха Српског Павла;
- учини то ради духовних чеда Твојих, да не буду збуњена и разједињена;
- учини то ради деце Твоје, да им не газе достојанство сутра заједљивци кад све ово прође. А проћи ће. Прошли су и силнији;
- учини то ради добра Цркве наше, коју треба да украшавамо слогом и љубављу сваког трена, и на сваком кораку, и сваким гестом својим;
- учини то ради заклетве Твоје у којој се слови, да ни у чему нећеш другачије умовати него само онако како учи света Црква;
- учини то хришћанске љубави ради.

Целивајући Ти десницу остајем са најискренијим доброжелењем.

Грешни Милоје
У недељу пету по Духовима,
2007. године Господње

+++

ПРИЛОГ 3.

ПИСМО ЈЕРОМОНАХУ

Часни оче!

Јутрос сам, добро поранивши, са неколико својих познаника и пријатеља, стигао у наш и Твој манастир. На Свету Божанствену Литургију. Док сам путовао ка манастиру непрестано ми је пред очима била она дивна слика, од пре подоста година, када си Ти примио монашки постриг.
Као да поново видим онај велики број озарених лица верника који са дивљењем гледаху тај свети чин. О, како је величанствен тај дивни мирис тамљана. Како је топла та предивна светлост свећа и кандила. О, како су узвишене сузе које се котрљаху низ лица верника који умилним гласовима, као неки свечани хор, певаху: Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј.

А у ушима ми још одзвањају речи које се зариваху дубоко у срца присутних:
- Што си дош’о брате?…
- Желим живот испоснички, прослови Ти.
- Хоћеш ли до смрти остати у добровољном сиромаштву?
- Да, с Божијом помоћи, свети Владико.
- Примаш ли све прописе монашког живота и правила састављена од светих отаца?
- Примам, свети Владико.
Како ти је име брате? – питасмо прилазећи Ти. А Ти достојанствено држећи свећу и крст, изговараше своје монашко име.А ми с љубављу и поштовањем целивасмо крст и Тебе новопостриженог.
Господе, толико радости. Толико среће. Толико узвишености осећах у срцу својему.
А онда, трпеза љубави. Кажу људи око мене:
-Види, какав је. К’о анђео.
- Он ће, додаје други, бити велики подвижник.
- Даће Бог, додаје трећи. Даривао му је Господ и стас и глас. Ја га знам од малих ногу. Побожан је истински.
- Израшће тај у духовног горостаса, каже четврти.
- Дај Боже, каже онај деда што у антерији беше. Само ако га ђаво не узме под сво’е. Никад се не каже ’оп док не прескочиш. Многи су се, каже, залећели и викнули ’оп па се смрсили и тропнули у бару. Јес он, вели, дошао у манастир и ту је заклоњен од овије` будалаштина многих. Белосветских. Али и ту, у манастиру, ђаво прежа из потаје. Да видиш како и њима ђаволчина може да потури сласти и части уместо подвижништва. Чинове уместо скромности. Прочеља уместо зачеља. Раскошне дворе уместо скромних монашких келија. Џипове уместо пешачења и промрзлих ногу. Презир према потребитима и према потчињенима уместо милости и човекољубља. Наговори и њих ђаволчина да, иако су турили руку на плуг, да се окрену назад . Да не претрпе искушења и да скрену са тесног пута који води у Царство небеско. Да им избрише сећање на смрт. И сећање на Страшни суд. Подвали и њима сотончина, преко рђавих људи или преко рђавих мисли, па превиде свудаприсутност Божију. И превиде да треба да следују своме старешини само кад овај живи свето. А кад старешина живи другачије, они се понесу за њиме, па забораве да не треба да чине оно што он чини. Превиде да је то Господ заповедио у Еванђељу. Утуве само онај део који их опомиње на послушање.

А послушање не иде без расуђивања. Јер ако старешина падне у пијанство, у стомакоугађање, у гордост, у јерес… Па ниси, ваљда, шашав да га следујеш. Таман пос’о. Ето, тако. К’о велим да се не изувамо пре брода. Ајде да чекнемо коју годиницу. Јел` знаш како `е казано: Пред зору се мрзне.

* * *

Стигосмо пред манастир. Улазимо с љубављу. И страхом Божијим у срцима нашијем. Звоне звона. Почиње Литургија. Угледах Те. Јеромонах у свечаним одорама. Величанствено. Баш сам Те таквог замишљао, оне вечери, кад си примио постриг монашки. Од светог Јована Кронштанског сам научио у каквој је части свештеник кад служи Свету Литургију. Подилази ме нека узвишена језа. К`о да ми се коса на глави усправи.
- Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.

- Амин – загрмесмо из дна душе. Из дубине љубећих срца својих.
Не затвори двери.
Господе Боже, да ли је могуће? Па и он служи супротно одлуци Сабора?
Не могу да верујем. Спекоше ми се уста. Осуши се грло. Занемех. Не могу да пратим Службу. Опрости ми Боже.
Кад се заврши Служба, био сам скрхан.
Сетих се и оног старца у антерији, који бејаше на Твом постригу, Бог да му душу прости. Боже, да ли је он видео Твој пад? И нашу заблуду?
А онда: Као да севну муња пред мојим очима. Као да се отвори Еванђеље и ја угледах како сјајним словима пише: Не суди да ти се не суди!
И ко да чух глас: Покри голотињу оца својега!
Одлучих да ћутим.

* * *

Зову на трпезу љубави.
- Шта да радимо – пита Ђорђе
- ’Вала им, каже Митар. Сит сам свега.
- Па ко би се над’о овом колачу, овде, додаде Петар.
- Одшта пало – поштапало, каже Милош. И отац му ’е таки био. Ко год дође на функцију, он око њега, веселничак, игра пипиревку. Пришипетља. Не пада ивер далеко од кладе. Јок, кад ти кажем ја. Как’а врба, нак’и клин, как’и отац нак’и син.

- Па добро, немојмо сад оца. Отац му је про’с човек. Њега није тешко превести жедна преко воде. А’л он је, бре, пре него што се замонашио завршио факултет. Одличан студент био. Ја сам се над’о да ће он кад споји школе што ’е завршио у свету са монашким подвигом, бити духовни горостас.

- Јес’. Нарочито му у томе школа помаже. Немој рођо, молим те, тући к`о Максим по дивизији. Не нађе ли Господ, међу рибарима, апостоле. Те безбожне школетине које су они (као и ми, уосталом) завршили су им само камен спотицања. Та њина школска мудрост је пред Богом лудост. Зато они, видиш ли, тумарају к`о по мраку. Нема на њима благодати, рођо мој. Они ти јадни сад без благодати лутају. За кога се у`вате, туцају за њим, јадници. А Бог и њима и нама даде овог што је у гордости својој обневидео. Што мисли да је паметнији од светог Николаја. Од аве Јустина. Од светог Саве… И сад се ова ђеца у`ватила за њега. И тумарају. Саблажњавају нас. Тако ти је то кад слепац води слепце.

-Јес’. Јес’. Ко би се над’о човече, да ће и овде то да се збуде. Да сам јуче умро, те јаде не би знао.
- Ма, добро, људи ја ’нако поштено да вам кажем и не видим ту неку битну разлику између овог новог и оног старог служења. Ни не знам што се бре толико узрујавате. И париџате. Ђе код дођем у цркву после тога чујем те жучне расправе. Шта ме се тиче јел’ ново ил’ старо. Ја сам дош’о од срца да се помолим Богу. Да приложим неку лепту. Да запалим свећу за здравље мојих укућана. И за покој душа мојих сродника и предака. Ја у цркву идем због Бога. И због сво’е душе. Јок, због њих. Шта ми се тиче тај њин начин…

- Пази, пази, брате. Није се нас тицало много што шта, па зато нас је лупило по глави. Није нас се тицало ко ће на власт. Па кад узјахаше они црвени ђаволи, оде кожа на батине. Баталише све што је стварано вековима.
Није нас се тицало што Илија постаде Алија. Па, ете ти после. Испаде тачна она: Нема душманина док не роди мајка. Поста брат Алија, брат Илији душманин.

Онамо се, опет, оне наше није тицало, што њихови главари почеше да љубе скуте папи. Па види докле дођоше. Покатоличеше се. Знате да је један владика превео целу епархију у католике. Е то су ти после постали најусташкије усташе. Дабоме: Србе на Србе! И ови сад нам то раде: Србе на Србе! Због њине «памети», уместо да се љубимо после Литургије, ми се гложимо.

Тако и сад. Како може да те се не тиче? Није то исто, како они кажу. Каки исто. Ма знам ја, да они јадни попови што су прихватили новатарије, мисле да је то исто. Обневиђели, веселници, па не виде. Није, није исто…
- Наравно да није исто:
То је нечувено безакоње!
Ужасна самовоља!
Гордост, без преседана!
Лудило које се прерушило у мудровање!
Безобразлук који се суновратио у гажење светог предања!
То је рушење богослужбеног поретка!
То је пљување на одлуке Светог архијерејског сабора који је одлучио да
се у Српској православној цркви има служити по устаљеном вековном поретку!

- Тачно тако, браћо моја драга. Не слушајте ви оног што је умислио да је најпаметнији на свету. Онај коме ништа није свето. Онај који лиже и оно што је сам попљув’о. Онај што није болестан само у врат. Шинуло га мало и у главу. Ма виђ`о сам ја, кад га је ђаво посл’о ’вамо међу нас, да ту нису баш чиста посла. Зар нисте гледали како на сред Службе шутира попове. Како се дере и удара песницом човека, претећи му. Све пред народом. Пред његовом супругом. Усред службе. А после пола сата истог тог јадника рукополаже. Јесте ли видели како премешта намештај по црквама? Кад иза њега уђеш у цркву не можеш да се снађеш. Не можеш да нађеш целивајућу икону. Јеси ли му видео ону капицу ’место митре. Шиљата, Боже ме прости ко… Не смем ни да кажем. Јесте ли видели како тера оне веселнике да ’ватају ђецу по порти да их на силу причести. Ја од кад сам сконт’о неке ствари, бежим од њега. Нећу да му слушам његова предавања јер се иза њих крије рђав наум.И ђе он служи бежим. Ту мора да се направи неки екцес. Само да он дође до изражаја. Комлекс самољубља, ваљда. Бог то зна.

- Има човек право. Он на крају и није члан Сабора. Не знам ни откуд му право да се више петља. И да вршља! Он је својим понашањем, заиста, поцепао завесу на дверима. Али, на његову жалост, иствремено је поцепао завесу са своје маске. Прочитали смо га! Најзад! Али, да му не судимо ми. Има он судију. Опростимо му, јер је јадник болестан. И то не само у врат. Нека би му Бог помогао да оздрави. Јер, Богу је све могуће.

-Право говори човек. Наше поједине прелешћене владике су погазиле и светоотачко предање и одлуку Сабора. Погазили су и своју заклетву да ће у свему црквеном следити и повиновати се Светом Архијерејском Сабору. А ми смо га, из послушања трпели, јер је дошао привремено да помогне …
- Ђавола је он нама помог’о. Он је дош’о да одмогне. Да одшкрине врата овом лукавом иза њега. Овој лисици у јагњећој кожи…

- Баш тако. Лисица у јагњећој кожи. Он ником није рекао да служи по новом. А сваком ко тако не чини копа јаму. Виђесте ли шта уради са оним човеком у Ужицу.

- Није само у Ужицу. Да вам је било стати па гледати, како је он служио Литиргију на двестотој годишњици горачићке цркве. Е, ко није видео како изгледа кад ђаво дође по своје, мог’о је тог дана да види то чудо. Пази ово: На сред Службе се дере на попове. Ко да ради у поткивачници, а не у олтару светом. Ајд’ то некако преживесмо. Да видиш после скандала, за трпезом љубави. Неће да седне. Није, каже, пун сто. Па тако се не би, према људима који су се трудили да из своје сиротиње спреме од срца трпезу љубави, кажем, тако се, не би понашали ни они који никад нису ушли у цркву.

- Па ја. То он није могао видети од светог Саве. Ни од светог Арсенија. Ни од светог Јоаникија. Од Василија Острошког. Од светог Николаја. Од аве Јустина. А од њих је могао научити лекцију скромности. И лекцију љубави. И лекцију како се служи света Литургија.

- Ма не знаш ти што се он тако понаш’о у Горачићима. Зато што тамо поп служи онако како се служи. Онако како је Сабор одлучио. Тамо поп није добио унапређење ни зато што је увео веронауку неколико година пре него што је закон о томе донет. Ни зато што је спасио цркву од влаге и клизишта. Ни зато што је направио предивну звонару са продавницом свећа, и просторијом за паљење свећа. Ни што је иконописао цркву и уредио је као у сновима. Ни што је довршио црквени дом. И свештеничку кућу. Ни што је уредио порту. И гробље. Ни што је урадио играоницу за дечицу у порти. Могао је комотно да преспава све ове године, а да само служи супротно одлуци Сабора. Био би унапређен сто посто. Добио би и чин и градску парохију. К’о многи полтрони што су добили. Продај душу ђаволу и уживај. Ко онај безмуни богаташ. Јадници.

- Погледај како сотона, преко њега, почиње да руши оно што је најздравије у монаштву жичке епархије.
Мало му што је почео да руши олтаре. Да скида иконе. Гуцка се, чак, да је ударио на Венјамина Преображењског. Онога што мисионари. Онога кога поштује и старо и младо. И доктори наука и полуписмени. Њему је, прича се, одузео право у неким манастирима да буде духовник.

-Много ће да му науди. Венјамину само још треба да од силника пострада за Христа. Па да уђе у Царство Небеско, без митарстава… Погледај колико народа долази код њега на Литургије. Пуна црква. Пуна припрата. Пуна порта. А тамо где они служе, бежи народ. Заборавили су они премудрост Соломунову. Да је у мноштву народа слава владаоцу. А кад народа нестаје пропаст му је. Не раде они о Венијаминовој глави. Него о својој.
- Послаће он ове зелењаше, ове жуткољунце који трче за њим у погибао, да они буду духовници. Јадни дечаци. Знају они да је послушање владике њихова обавеза. Али не умеју још да расуђују. Знају они шта је Сабор рекао. Али важно је њима да им владика даде чин. Част…

- Ма нису ови калуђери са факултетским дипломама неписмени, па да не умеју да читају свете оце. Нису ћорави. Виде они, да тамо пише кад свештеник тихо говори молитву. Кад се свлачи и навлачи завеса. Кад се затварају двери. Виде они, шта кажу свети оци који су изричито против примања Светог причешћа без достојне припреме. Без поста, молтиве, покајања и исповести…

- И виде и не виде. Они виде да неке самољубиве владике уводе новотарије. Али, авај, не виде они исконске вредности. Не виде они подвиге монаха и монахиња који свакодневно спасавају душе људске. Они, заслепљени, мисле да су грађевине и аутомобили њихова мисија. Они у духовном слепилу не виде да њихов и наш архијереј руши душе наше. Да је за њега верни народ иронична стварчица: «неки забринути верници». Он се прави невешт кад његов пријатељ каже за Влада Димитријевића да пише јеретичке књиге. Нећу да величам никога. Па ни Влада. Али ми се гади више од тих манира: опљунеш етикету, залепиш је неистомишљенику на чело и кажеш : Отпадник! Непријатељ! Јеретик!… Ништа лакше. Нити бесрамније. Па то су радили и они некрштењаци.
-Тако је! Само што неки школовани монаси и поједини свештеници не виде да су, наш владика и његови јадни пријатељи, слични онима што су трговали у храму. Онима што их је Господ најурио као никоговиће. Они не виде да он чини безакоње у цркви.

- Људи, заиста је невероватно. За њега Служебник ништа не значи. Одговарања светог Златоуста, ништа не значе. То што патријарх Павле изричито каже да није ваљано произношење наглас молитава које су вековима произношене тајно. То што одлука Сабора гласно и јасно каже да тако не може. То он не зарезује. Он и даље ћера по свом…
- Ћера. Ал` је сметн`о с` ума он да ничија до зоре није догорела. Он може да ради шта `оће. Ал` не може до кад` `оће.
- Али гледај ово: Он је заиста тврдио да никад, нигде и ником није наредио да служи овако или онако. Има стотине сведока. Друго, он је доставио свим поповима и манастирима одлуку Сабора.

- Јес, јес. Он је као Пилат, опр’о руке и ужива што ови слепци за њим вичу: Распни га, распни! То се њега не тиче.
- Кад је доставио одлуку Сабора, да је доле дотурио само једну просто проширену реченицу: «Тражим да се од данас поштује одлука Сабора»…
- Е, да је дотурио. Не би се ми данас овде препирали, грешили, саблажњавали, осуђивали… Него би братски у љубави и слози славили Бога. И Мајку Божију. И свете угоднике.

- Па добро људи, али ми морамо имати разумевање за ове младе јеромонахе. Они су заиста распети између обавезе послушања и светог предања.

- Тако је. Распети јесу:
Између добра и зла!
Измеђи ваљаног и неваљаног!
Између части и безчашћа!
Између правде и неправде!
Између Бога и сотоне!
Између народа српског и изрода српских
Између бити или не бити!
Између Сабора и ругача Светом Архијерејском Сабору!
Између светог Саве, светог Николаја, светих отаца и папе!
Нека бирају. Они нека бирају. А бираћемо и ми!
- Тако. Тако. И ми ћемо бирати.
Између Сабора и отпадника!

Између Јефремеа, Никанора, Милутина, Иринеја Нишког и већине богољубивих и благочестивих пастира наших с једне, и ових лисица у јагњећој кожи, с друге стране. Ових разбрата. Ових будућих распопа. А ако их не распопи Сабор, распопићемо их ми.

- Тако је! Ако их не укроти Сабор укротиће их народ. Неће дуго они нама правити дар-мар. Или ће се уразумити па ће са усана њихових излазити мудрост. Или ћемо ми послушати Соломуна који нас учи: … а за леђа је безумнога батина.

Па шта они мисле?! Да смо ми малоумни? Њина заморчад? Да они могу да вршљају? Ма, нису они направили наше цркве и манастире! Но, преци наши. Са богољубивим пастирима нашим. Те светиње су заливене знојем наших ђедова и сузама наших светих отаца. Е неће они то испрљати. Неће они то порушити. Неће они то обешчастити. Неће, па да би изгинули ако треба.

-Тако је брате. Ево браћо овде ми се задесило… чујте да вам само прочитам ову реченицу аве Јустина: Путеви цркве, путеви су Господњи, проклетство поражава оне који их кваре.

- Пазите браћо. Ево вам ове моје седе главе ако неко од ових прелешћених владика не припрема терен да нас привуче у загрљај папи. Живи били па видели. Ја вам кажем да нам они спремају клопку. Видећете. Неће много времена проћи па ће неко од њих показати своје право лице. Неки који је као онај прелешћени Игњатије. Онај што мисли да је стиг’о до Бога, Боже ме прости. Он сматра да је све и свја. За њега је Сабор ваздух. Ништа. Такви, као он, ће без Сабора направити неку несрећу. Ал’ не знају они, слепи у својој гордости, у својој прелести, да је овај народ «воћка чудновата». Да је овај народ победио и надживео и много горе него што су они, јадници. Несреће несретне. Изроди. Јуде…

- Да кажем и ја једну. Проклетство наше, браћо, су вечите деобе и неслога наша. Знам ја, браћо, да ако треба да се определимо за поштовање одлука Сабора или безакоње, где треба стати. Знам ја, ако је тачно да се удара у светионике нашег монаштва, какво је овчарско-кабларско монаштво, шта нам ваља чинити. Нећемо дати никоме да нам уништава највредније благо које имамо. Да би изгинули. Али, ’ајде да учинимо још један напор добре воље. Ево, иде овај апел Сабору који потписују чачани и пожежани…

- Јеси ли ти чуо шта за владику Јефрема каже она пожешка несрећа? Она увлакуша. Ено ти, на интернету…
- Добро, добро. Свако дело ће изаћи на видело. И без интернета. Него дозволи да наставим. ’Ајде браћо да сачекамо следећи Сабор. А да у међувремену молимо све свештенике и јеромонахе да покажу мудрост. Све њих да молимо и Богу да се молимо за њих. И за нашег владику. Да им Бог подари мудрости. И Духа Светога. Е, да би нас мимолишло ово зло. Ова неслога. Ово гложење. Ово препирање… Е, да би призвали благодат Божију на нас. И на пастире наше.

* * *

Часни оче,

избегох да речем реч. Али у срцу својему подржах потоњег говорника. Молим се Богу да чујеш глас народа својега. Такав какав је. Тако говори народ Твој. А Ти други немаш. Гори немаш, бољи наћи не мо’ш.

Молим се Богу да чујеш одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Да чујеш и да их твориш. Међу њима и одлуку о поштовању вековног богослужбеног поредка, коју Ти је владика доставио.
Молим се Богу да се вратиш светоотачком предању. Нашим и Товојим светим оцима. Од светог Саве до владике Николаја. Да не идеш за безаконицима. Тако ти Бог помог’о.
Молим се Богу да се врати у срце моје љубав и нада и поверење које сам до данас осећао према Теби. И сабраћи Твојој.
Молим се Богу да по делима њиховијем, кад нису света, не поступаш (Мт, 23. 3), (Поготову што то нису ни заповедили јавно. А Сабор је заповедио јавно).
Молим се Богу да поново шириш љубав, слогу и братство међу нама који смо Ти долазили, повремено, с љубављу. И с поштовањем.
Молим се Богу да се речи оног старине у антерији, Бог да му душу прости, не обистине на Теби.
Молим се Богу да следећи пут слушамо Твоју проповед у цркви. И Твоју беседу за трпезом љубави, уместо да ми празнословимо и да се гложимо у маловерју своме. Него, да слушамо реч Божију и реч богоносних отаца наших са усана Твојих. И да из те светиње одлазимо домовима својим са благословом Твојим, и са благодаћу Господњом.
Молим се Богу да нам опрости наше данашње «умовање».
Молим се Богу да Теби даде снаге да нам опростиш ове тешке речи, што данас искуљаше из нас грешних.
Молим се Богу да свима нама даде снаге да разумемо свачији пад. И да нам даде мудрости да помогнемо паломе да устане. Ти нама. И ми Теби.
Молим се Богу да нам да моћи да испунимо закон Његов: да љубимо једни друге.
Молим се Богу да нас, молитвама светог владике Николаја обожи и сложи. И да нас обожене и сложне сачува на многаја љета. Нас и Цркву нашу.
У векове.

Амин. Боже дај!

У недељу, 24. по духовима,
2007. године Господње Грешни Милоје

+++

ПРИЛОГ 4.

ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ЕПИСКОПУ ЖИЧКОМ, ГОСПОДИНУ ХРИЗОСТОМУ

Преосвећени Владико,
С поштовањем Вам се клањајући, молим Вас да одвојите неколико тренутака за ове речи које бих желео да Вам упутим, грешан и маловеран. Али, ваистину, у најбољој намери.
Ваше Преосвештенство,
Над стадом Вашим наднео се опасан, таман, облак раздора. Неслоге. Празнословља…
На пашњак стада Вашега бачено је семе кукоља.
Ово неће на добро изаћи.
Преклињем Ваше Преосвештенство да мудром одлуком васпостави ред. Иако маловеран, ја имам веру капетанову: «… само реци реч и оздравиће слуга мој» (Мт 8.8.)
Ја верујем и знадем: само једна Ваша реченица и ред ће бити васпостављен: «Тражим и захтевам да сви јереји, без одлагања, у богослужбеном поредку поштују одлуку Сабора, тј. да се придржавају Служебника – издање Светог Архијерејског Синода.»
И оздравиће стадо Ваше! И биће почупан и сажежен коров кукоља у чаиру Вашем. И биће једно стадо и један пастир. И вратиће се мир и спокој међу нас. Тако нам Бог помог`о!

У Чачку, 2007.године Господње

Целивајући Вам десницу,
најискреније остајем у нади и доброжељењу Грешни Милоје

Напомена: Верујем да Вам Ваши сарадници не говоре потпуну истину о томе шта се у верном народу догађа. Ова моја два писма која Вам у прилогу достављам ће Вам (надам се) припомоћи да делић те истине спознате.

Када сам пре две и по деценије државним велможама на једном многољудном скупу, у Сава центру у Београду, најдобронамерније упутио упозорење да ће (ако наставе да раде тако како раде) доћи до несреће големе, до неслоге, до социјалних ломова, до распада економског и политичког система… прогласили су ме за непријатеља. И казнили, сменили, «анатемисали». Њихови сарадници су им, у својим извештајима, улепшавали стварност. Вероватно су зато моја упозорења била «јерес». Богу хвала. И њима хвала, што ме (кад већ нису хтели или нису могли да уваже моје скромно мишљење) испљуваше. На моју и њихову жалост време је показало ко је од нас био добронамеран. Али је цена извођења тог доказа била застрашујуће велика. Страдала је држава. Страдао је народ. Изгинули су невини. Страдала је економија. Страдали су и они. Од свог рукосада. Јадници. Страдао сам и ја. Од њих (зато што сам истином желео да им скренем пажњу да не управљају правилно). Догодило се – не поновило се!
Средином 2006. године Господње сам Вашем преосвештенству доставио писмо. Знам да нисам достојан, да један епископ одговори мени грешном. Али ћу Вас, заиста у најбољој намери, потсетити на један део тога писма (на стр.2) који гласи:… Преосвећени Владико, ја лично, а много још верника са којима се срећем по светињама нашијем, не разумемо зашто се у целој цркви нашој не служи исто: зашто у појединим епархијама по «старом», а у појединим по «новом»; зашто у појединим црквама по «старом», а у појединим по «новом»; зашто у појединим црквама неки свештеници служе по «старом», а неки по «новом». Не разумемо ми заиста зашто се на нивоу Синода или Сабора не донесе јединствена одлука о томе како би се избегле непотребне (најчешће некомпентентне) расправе, непотребне деобе, непотребна надмудривања, непотребна разилажења. Ми то не разумемо и нисмо пресрећни што нам се то догађа. Када би нас (мало) верни народ неко питао како треба, ми би у простоти својој најпростије рекли: онако како каже вера наша, онако како кажу свети оци наши, онако како каже свето предање наше, онако како кажу пастири наши, онако како је Богу најугодније (а ми верујемо, надамо се и осећемо да Бог воли да му деца буду сложна !).

Тако мислим ја, грешни и маловерни, а тако верујте мисли велики број људи које ја познајем…

+++

ПРИЛОГ 5.

СВЕДОЧАНСТВО О ОДНОСУ ЕПАРХИЈСКЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ПРЕМА ВЕРНОМ НАРОДУ 30.01.2008.

У среду 30.01.2008. делегација верника однела је Молбу Епископу Жичком коју је после трибине одржане претходно вече у великој сали СО Чачак потписало више стотина присутних верника на предавању др. Миодрага Петровића. Том приликом делегација је сачекана са нечувеном игнорацијом и понижавањем од стране ђакона Ђорђа, службеника епархијске канцеларије. Ни ова, као ни претходне две молбе од 22. и 26. јануара 2008., нису услишене, нити је делегација удостојена пријема на разговор код Епископа. Овде ћемо напоменути да је дана 22.01.2007. ђакон Ђорђе примио прву молбу Епископу и обећао да ће у току дана јавити термин када ће Епископ примити делегацију. Ђакон није испунио своје обећање, а данас је неистином оспорио легитимитет те молбе.
Ток разговора 30.01.2007. је текао овако :

Делегација : Помаже Бог
Ђакон : Бог помогао.
Делегација : Поштовање. Видели смо се недавно.
Ђакон : Да, да. Ви сте донели ону молбу.
Делегација : Јесте.
Ђакон: Ја сам вас питао да ли сте ви то преко намесника. Ви сте рекли да јесте, али тамо намесниковог печата није било.
Делегација : Пазите, или Ви нас нисте разумели, или нисте хтели да нас разумете.
Ми смо рекли да нас је намесник упутио да је директно донесемо и да
није хтео да прими нашу молбу.Тако се и јутрос догодило. Значи ми
смо синоћ имали једну трибину у Чачку на којој је било много људи. Говорио је …
Ђакон: А ко је то имао трибину?
Делегација : Значи то је иницијативни одбор за оснивање удружења «Законоправило»
Чачак, организовао хришћанску трибину у склопу Светосавских …
Ђакон: Је ли то удружење основано са благословом Епископа?
Делегација : Није.
Ђакон: Онда ја немам ништа с тим.
Делегација : Добро. Али тамо је било 600 хришћана, међу њима и монаштво и
свештенство. Говорио је др. Миодраг Петровић, еминентни стручњак
за канонско …
Ђакон : Није он никакав стручњак …
Делегација : У реду, Ви вероватно то боље знате.
Ђакон : Лично га познајем… Никакав стручњак није…
Делегација : Добро. Са тог скупа је дошла једна молба нашем Епископу коју смо ми
донели и пошто смо имали свега неколико сати за обелодањивање
трибине од момента кад је добивена сала Скупштине општине и скуп
пријављен надлежним државним органима, ми нисмо очекивали такав
одзив па смо технолошки били неспремни и није више било папира да
ту апелацију потпишу сви присутни, али је стало око 350 потписа. И ми смо то донели с љубављу, и желели смо да пренесемо нашем Епископу истину коју од њега крију његови сарадници. У најбољој жељи да спречимо нежељене последице које су на прагу. Знате. Ово је трећа делегација која долази. Ви сте нам обећали оног дана јавити…

Ђакон : Јесам обећао, али када сам видео да немате од намесника ништа ја ту немогу да реагујем, нити ћу сад на ово писмо да реагујем.
Делегација : Нећете да реагујете? Али намесник каже –«Нећу да примим, идите
Директно». Знате. Имамо доказе. Значи, намесник с нама неће да разговара, Ви нећете да разговарате с нама. Епископ неће да разговара с нама. Па ко ће да разговара?
Ђакон : Док год будете снимали свештенике и стављали на интернет разна
оговарања нико с вама неће да разговара.
Делегација : Знате до кад ћемо то да радимо. До кад је века и света. Јер ми ништа
не кријемо. Знате. И Ви снимате, извините. Ево је овде камера. У вашој
згради.
Ђакон : Не, то је видео надзор.
Делегација : Видео надзор. Па молим Вас, ми ништа не кријемо. Ми све што
радимо ми радимо јавно. Ја ћу да Вам кажем, ми смо слали молбе Епископу. Ја сам лично слао писма Епископу у најбољој намери, осим ако неко неће да нам представи да је СПЦ Епископ. Ми држимо да је СПЦ Сабор, Епископи, свештенство и верујући народ. Ако нас, као народ неко сматра стоком, ако неће с нама да разговара, онда ће бити онако како је речено у Светом Писму. А Ви знате да је Господ рекао за Апостоле: Ако они ћуте, камење ће проговорити. Значи Ви преузимате одговорност за нарасли гнев у народу ове Епархије. А нарочито у Чачку, у Ариљу, у Пожези и у Ужицу.
Ђакон : У Ариљу нема проблема, у Ужицу такође. Једино ви из Чачка идете па
правите проблем. Па вам се скупи једва 200.
Делегација : Одлично. Браво. То вас информишу намесници. Хоћете ли да примите
преставку. Да је не дајемо новинарима да је шаљу. Ви нас терате да сазивамо конференције за штампу. Апелујем узмите ово и дајте Владики. Кумим Вас Богом.
Ђакон : Па шта с тим?
Делегација : Дајте Владики, а он је наш духовни господар. Благодарим.
Верујте ми оче, ђаконе ја сам матор човек, ја сам деда …
Ђакон : Извините, звони ми телефон.
Делегација : Сад је важнији овај телефонски позив од нас 350. Шта ћемо. Ми не можемо да се бијемо. Неможемо да се свађамо. Молимо. Кумимо…
Ђакон : Ја сам примио.
Делегација : Добро, али немојте рећи нема печата, као што сте рекли, јер ми смо Вам прошли пут рекли … Ја Вас молим, оче ђаконе, ја Вас преклињем, ево матор сам човек, пред Вама ћу да клекнем.
Ђакон : Устаните. Молим вас, какве глупости правите ви овде.
Делегација : Нећете ни да нас саслушате.
Ђакон : Нећу. Зато што знам ко сте и шта радите. Зато нећу.
Делегација : А ко смо? Реците нам.
Ђакон: Ово сам прихватио. Проследићу Епископу …
Делегација : Прошли пут сте рекли да ћете нам јавити…
Ђакон: Рекао сам, али кад сам видео да нисте преко намесника …
Делегација : То смо Вам рекли.
Ђакон : Ја сам Вас питао јесте ли преко намесника, ви сте рекли :Јесмо, јесмо. И то је била само молба. Намесник мора да проследи. То је основни ред.
Делегација: Али он не поштује ред!

Ђакон : Ја кад идем у Општину морам прво да идем у месну заједницу. Ако хоћу сад да идем код неког министра ја прво морам код свог локалног начелника … Ја кад хоћу да одем код Патријарха, ја не могу да одем код Патријарха… То је основни ред.
Делегација : Разумете ли да намесник не поштује ред.Разумете ли да намесник наш не поштује ред, него прави неред.
Ђакон: Не прави он уопште, него ви правите неред.
Делегација : Чиме? Молбама, апелима, и инситирањем на поштовању
богослужбеног поредка у складу са одлукама Сабора.
Ђакон : Одлуке Сабора нису упућене вама.
Делегација : Јесу. Пише и у одлуци. Упућене су и верујућем народу. Јел знате да постоји пропратни акт одлуке Сабора. Имамо тај акт. Јел знате да је речено –обавеза Епископа је да упозна свештенство и верујући народ.
Ђакон: Извините, ја више нећу …
Делегација : Добро. Оче, ђаконе ми Вас молимо…
(Ђакон је ушао у свој кабинет и за собом залупио врата)

Веродостојност овог записника сведоче својом чашћу и својим потписима чланови делегације:

+++

ПРИЛОГ 6.

Архијерејском намеснику, оцу Радосаву Милинковићу, Чачак

Оче Рако,

Након Твог изричитог одбијања да удостојиш вернике који Ти се са најискренијим намерама и добром вољом обратише, шаљемо Ти ово писмо из три разлога:

Прво, да остане траг једног невиђеног збитија о томе како један свештеник, а уз то и архијерејски намесник, не хоћаше да разговара са верницима својим.

Друго, да искажемо своје страховање да би овакви односи у нашој светој Цркви могли наудити душама нашијем (и Твојој) и створити непотрбне неспоразуме, празнословља, неслоге, гажење богослужбеног поретка, Устава СПЦ, одлука Сабора – што би за последице имало: безакоње, јавашлук, хаос, анархију, несрећу…
Треће, да Те, оче Рако, још једном замолимо, да ипак надиђеш и надрастеш своју недоброљубивост, безосећајност, самољубивост, гордељивост… те да са хришћанском љубављу и са одговорношћу размотриш молење наше. И преиспиташ свој однос према тој нашој молби. А тиме и према одлукама Сабора! И да учиниш корак добре воље који би приличио достојанству чина Твојега. И који произилази из обавеза Твојих.
Најпре, овако би:

У суботу 22.децембра 2007 године Господње, група од петнаестак представника, испред већег броја верника, је након претходне најаве предала молбу архијерејском намеснику господину Радосаву Милинковићу и старешини храма Вазнесења Господњега господину Саши Јоловићу. Након уручења молбе иста је прочитана у интегралном тексту који гласи:

Часни оци,

Као верни, мада недостојни, синови Српске Цркве, обраћамо Вам се овом

МОЛБОМ

Молба се тиче наше жеље да се богослужбени поредак свете Лиургије врати у своје првобитно стање, у складу са одлукама светог архијерејског Сабора, одржаног у мају 2007. године, као и са прописима Служебника, чије је издање 2007.године објавио свети архијерејски Синод, у коме је и наш епископ Господин Хризостом. Богослужење је жила куцавица вере наше и наде наше, и зато желимо да се у нашем парохијском храму, светог Вазнесења Господњег, коме крштењем и причешћем припадамо, успостави благообразни поредак од стране свих свештеника.
Ми најдубље поштујемо наше свештенике и као своје оце и пастире Вас молимо да служите како се у Српској Цркви служи од Светог Саве до Светог Николаја Жичког. Они који су изменили поредак богослужења учинили су то у име верника – да би они видели олтар и чули свештеничке молитве. Али, пошто то није у складу са Светим Предањем и омета нашу молитву, нама такве промене нису потребне. Јер, узимају нам се отварање двери на Малом входу – излазак Христа, до тад непознатог, на проповед, и отварање двери на Велики вход – одлазак Христа на страдање. Узима нам се појање песме «Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу», и прозбена јектенија пред «Оче наш», а да и не говоримо колико гласно читање свештеничких молитава омета наше усредсређење на свенародно молитвено појање и умно стајање пред Богом. Нас верне нико није питао да ли ми желимо такву врсту богослужења или не, а све је рађено у наше име. Сада као синови цркве молимо свештенство да наше жеље има у виду.

Надамо се да ће свештенство Страцимирове задужбине услишити ово наше обраћање да не бисмо, с болом и горчином, морали да се обратимо вишој инстанци.

Остајемо у свему одани нашим пастирима и Првом Пастиру Христу, и целивамо свету десницу.
У Чачку, 2007. године Господње, предато на руке Господи из наслова од стране доле потписаних верника.
Након прочитања ове молбе скупу се обратио др. Никола Вујовић.

Др Никола Вујовић: Молимо да размотрите ову молбу нашу и да, ако је могуће, на њу одговорите до краја идуће недеље. Јер нисмо дошли сами, него дошли смо у име многих верника који су се тако узнемирили после ових догађаја у нашим црквама у Ужицу, у Пожеги итд. Сматрамо да тако нешто не би требало да се деси и у нашој цркви. Па смо хтели да видимо са вама, на неки начин, да то предупредимо. Ето ја се надам да је то у интересу обостраном и вашем и нашем. А такве ствари не би требало да се догађају. Ми смо овде често и са децом на молитвама. Шта ће мо да кажемо нашој деци ако се то овде деси? Како да им објаснимо шта се дешава у нашој цркви? То је нешто ружно.

Ето то је био наш мотив. Уствари повод, главни, што смо ми овде дошли. И ето ви размотрите са осталим оцима, ако треба, да изнађемо неко решење. Јер постоји одлука Сабора која је донета пре 6 месеци. Ови догађаји се нису досад дешавали. Ево сад су почели да се дешавају неке ствари које су, у ствари, немиле. Непожељне у нашој цркви. Мислим да то може само да иде на руку непријатељима наше цркве. Тако да бих вас замолио да заиста ако је могуће ово у миру и љубави, братској слози, нелицемерно решимо. Да се обратимо Богу пре свега за помоћ, да изнађемо решење. Јер мислим да је уочљива та подвојеност духа у нашој цркви. Ми нисмо више једнодушни. Ми се молимо да једним срцем и једним устима певамо и величамо име Господње. А мислим да тога више нема. Молимо вас да о томе размислите и ето да нас удостојите: да нам одговорите писмено по могућству. Јер не би смо желели да ми интерпретирамо нечије речи па да то испадне да није тако речено. Ако сматрате да нисмо достојни да нам одговорите ви и не морате одговорити. То је наша молба.

Отац Рако – намесник: Што се тиче мене ја вам одговарати нећу! Ја само одговарам, господине докторе, епископу Жичком. А ви знате ко је епископ и кога он представља. И више немам шта да вам кажем!

Милоје Стевановић: Оче Рако могу ли да Вас замолим? Ми се Вама обраћамо као нашем пастиру. Ви сте помоћник нашег епископа. И ми Вас преклињемо и молимо да ви ипак ову молбу нашу размотрите са вашим колегама, са Вашом сабраћом свештеницима, па да ипак учините нам ту љубав и да нам… Ја Вас молим да нам верујете да смо дошли са исконском жељом, са истинском хришћанском љубављу, да предупредимо неке ствари које би се евентуално могле догодити. Које не би биле миле. Мислим које не би служиле на част, ни нама, а не би служиле на част ни нашим свештеницима. Значи, ја Вас молим да нас разумете. Ви сте ипак наш пастир, знате! Ви сте свештеник у овој цркви! И Ви би требало да прихватите да са нама разговарате…

Отац Рако – намесник: Зар Ви боље познајете литургијски поредак богослужења од једног епископа који је студирао, који зна, који је провео 19 год. у Хилендару? Не могу ја да се разумем у трговину боље од Вас Милоје
Милоје Стевановић: Оче Рако …
Отац Рако – намесник: Ја немам ништа да кажем, ево ако Саша има нешто да каже нека каже. А ја сам завршио. Смета то што се наглас чита молитва уместо да се лепо чује да разумете молитве.
Милоје Стевановић: Јел се Ви слажете, оче Рако, да је о томе Сабор … Јесте ли добили одлуку Сабора?
Отац Рако – намесник: Сабор је епископ! То је Сабор!
Милоје Стевановић: Ви сматрате да је Сабор епископ? Јесу ли Сабор и ови епископи, оче Рако, који су потписали у Равени овај споразум? Без Вас и без нас?
Отац Рако – намесник: Милоје, нећу ја да разговарам. Ево Саша ако има нешто да каже нека каже. Ја знам само једно: коме сам се заклео и коме одговарам!
Милоје Стевановић: Јел Ви не прихватате да ми дођемо, рецимо, у идућу суботу? Да ви, ипак нама покушате да објасните, тј. одговорите на молбу?
Отац Рако – намесник: Нећу да објашњавам! Ево Саша ако хоће нешто да каже, нека каже. Ја никакву грешку овде не видим у служењу Литургије. Владика је одобрио чак да један део служи како се служи. А један део служи као епископ. Никакве забране није дао.

Отац Саша: Ја сам позвао епископа и замолио да дође међу нас, да нам објасни како и шта да радимо и како да се то изведе. Он је рекао да свако може служити по својој вољи и по својој савести. Значи како жели. Пола свештеника служи како се некад служило. Пола отприлике како епископ служи. То је тако. Нико на нас не врши никакав притисак. Он је само нас молио да не буде никаквих распри, да не буде никаквих раскола, једноставно да се то не подиже више, него да буде тако како јесте. Ко како служи, ко је чредни свештеник он служи и служи се по ономе како он служи без обзира ко саслужује. И то код нас засад функционише. Нисмо имали никаквих проблема. Јесте било дискусије између нас, али углавном то се све сводило на то. То је било из почетка. И то такво како јесте. И ето ја не знам шта могу да вам кажем. Оно што је епископ одобрио свештеницима нико не може да им одузме. Значи ако је он рекао да могу да служе и онако и овако, не видим начина како би их било ко од нас или он или ја… Сад ја служим како је се некад служило. Тако је ето то испало. А намесник служи како епископ. Ми досад нисмо имали никаквих проблема. Ми свештеници између себе нисмо имали никаквих проблема. Ја сам саслуживао са њим, он је саслуживао када сам ја служио и никад се ништа није…

Др Никола Вујовић: Опростите, да ли ви сматрате да сте ви у нелицемерној љубави међусобној? И у слози? Јели све у реду у нашој цркви или није? Ако је све у реду ми смо задовољни! И презадовољни! Ако …
Отац Саша: Да вам кажем једну ствар. Ево ја ћу да вам одговорим на то ако већ треба да вам одговорим. Шта то значи у нелицемерној љубави? Ви мислите да смо ми лицемерни ако служимо једни са другима? Ту сад може да се постави питање да ли је погрешна литургија коју служи наш епископ и многи други епископи? Ако је то у питању да ли је погрешна? Ако је погрешна ви онда можете да поставите питање зашто служите са људима који служе погрешно. Теолошко уопште није доказано да је то погрешно. Да то није православна литургија. Али ја мислим да није погрешна. Али је ја не служим. Једноставно зато што ми је дата могућност. Кад би епископ написао. Он није написао. Епископ наш није ништа написао. Рекао је да неће писати. Али да свако има могућност да се определим по својој савести. Тако је било. Не видим, не знам шта друго да вам кажем. То би било најбоље да поразговарате са епископом.

Милоје Стевановић: Ви знате да не би био ред, оче Рако… Неби био ред да ми тражимо разговор са епископом а да прескачемо старешину наше цркве и намесника. И ми смо покушавајући да испоштујемо некакав ред, за који се у принципу залажемо, учинили тако како смо учинили. Ако ми не можемо да добијемо никакав одговор или сте ви изричити око тога да ви нећете да нам дајете никакав одговор, ми ћемо са овим људима који су нас задужили да дођемо овде и да вам предамо ову молбу, се договорити шта нам ваља даље чинити.
Отац Рако – намесник: Ко вас је задужио? Нека се мало стишају!
Милоје Стевановић: Много је, оче Рако… Много је људи који су заиста узнемирени!

Отац Рако – намесник: Све то потиче из цркве. Све се то зна, господине Милоје. Знам ја то све. То је на жалост.
Др Никола Вујовић: Није то само у нашој цркви. То је у свим црквама.
Отац Рако – намесник: Епископ знате кога представља. Долазио је владика прошле године када је био у једној цркви, када је објашњавао неке ствари, не знам да ли сте били?
Милоје Стевановић: Били смо оче. Он је нама лепо рекао: да никад, нигде ником није рекао да служи овако или онако!

Отац Рако – намесник: И објашњавао је о светом причешћу. Он је све подробно објаснио. Ако ви сматрате да ће епископи Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, владика Хризостом, служењем ове литургије да изда цркву, ја не знам шта да вам кажем. Који познају ту суштину. Владика Атанасије Јевтић који је генијалац за све сфере живота, а камоли за литургију.
Милоје Стевановић: Ту је и Игњатије (Браничевски)! Нису само они! Има их још!
Отац Рако – намесник: Половина их има. Ја имам парастос морам хитно да идем! (било је око 08 сати и тридесетак минута изутра)

Милоје Стевановић: Можемо ли ми оче Саша да ипак покушамо пошто је отац Рако изричит? Постоји ли могућност да се ипак о томе мало разговара па да ми дођемо у дан који ви закажете? Овај, да ипак …

Отац Саша: Ја могу и хоћу да упознам свештенике са вашом молбом. Ја не бежим од тога. Ја ћу као старешина цркве изаћи пред свештенике и рећи да сам од вас добио молбу, као и намесник, и да ако хоће да они поразговарају о томе. Али мислим ми смо доста пута разговарали о томе. Немамо могућности шта да разговарамо. Знате, ја ако вама кажем да можете радити и овако и онако, сад ако се неко определи да ради овако, а неко ради овако. Зашто тако људи раде то морате питати људе понаособ. Али ја не могу дати одговор зашто они тако раде. Да ли раде зато што они мисле да је тако добро или раде зато што се плаше да не раде другачије. Или из били којих других разлога ја то не знам. А право да вам кажем нисам никог од њих питао, зашто тако раде. Зато што је ситуација била веома јасна и конкретна кад је епископ долазио. На прво постављено питање, ја сам као старешина питао: молим Вас објасните како треба да радимо, он каже свако како … Што ненапишете? Он каже: Не ја то нећу писати. У реду, ви се определите како год хоћете, ако мислите да је добро да служите како епископ служи. А ко хоће да служи као што се служило нека тако служи. Тако је и остало. Нећу свађу, нећу расправу између вас, значи свако има право. Ево ја сам старешина цркве, ја реално нисам имао никаквих проблема са тим. Ја нисам имао проблема. Можда су старешине других градских цркава мисле да ће имати проблеме па… Ја нисам, ево, озбиљно вам кажем.
Миливоје Јовановић : Мени само није јасно као вернику… Можда нисам у праву је ли то епископ по новој организацији у цркви изнад Синода? И Сабора?

Отац Саша: Па не знам изнад Сабора. Не би требало.
Ратко Ћаловић: Чули сте шта је рекао отац Рако? Да је Сабор епископ. Кога ми да слушамо?
Отац Саша: Шта је рекао отац Рако то ће те разговарати са оцем Раком.
Раде Матовић: Али чули смо сви шта је рекао!
Отац Саша: За те речи не могу да одговарам.

Милоје Стевановић: Оче Саша, ја бих хтео Вама да заблагодарим што сте ви нас примили. И да Вас замолимо… Још једном да Вас замолимо да Ви ипак упознате свештенике наше цркве са нашом молбом. А ми ћемо у идућу Суботу, ако се Ви слажете, да ипак дођемо, да добијемо од Вас информацију. Имали каквог помака у том правцу.
Отац Саша: Није никакав проблем. Ја ћу разговарати са свештеницима уколико они буду хтели да разговарају. Мислим упознаћу их са вашом молбом. Ако буде неко хтео и ко буде хтео да слуша. Знате ја не могу никога да присилим.

Милоје Стевановић: Наравно, наравно.
Отац Саша: Ја морам прво да поразговарам са колегама. Ја не бежим ни од чега. Али не видим… Ништа ја не могу да одлучим. Ја само могу по савести да одлучим да радим овако или онако. Ви морате ако хоћете, Ви морате онда ићи да разговарате са епископом. Он је тај који у овој ситуацији…

Миливоје Јовановић: Ви сте изузетно љубазни и захваљујем Вам на томе. Отац Рако како се понео, Боже ме опрости, у овом дому као да је члан Централног комитета. То је непримерено. Јер ми као верници и као људи који имамо специфичну тежину. Неко већу неко мању и у приватном животу. Не би смео с нама тако да се опходи. Он је толко нас са две реченице … То тако не може да се ради са верницима! И не пристајем на то!

Милоје Стевановић: У сваком случају, оче Саша, ми Вас молимо да Ви упознате колеге са овим. А ми ћемо покушати да, ако буде било некаквих помака… Ако не буде ми ћемо онда видети шта ће мо даље чинити.

* * *

У Суботу 29. децембра 2007 године Господње, дођосмо у цркву Вазнесења Господњег у Чачку. И не добисмо никакв одговор! Не услиши се молба наша! Настаде ћутња. Али не пресахну нада наша. Јер знамо ми науку Господњу: ако они ућуте, камење ће проговорити!

Ваистину, тако би! Невероватно али истинито! Свештеник, а уз то архијерејски намесник, а уз то јереј који је три деценије народу својему служио у складу са светоотачким предањем, у складу са вековним богослужбеним поретком, напусти тај начин служења, (без страха од Бога и без стида од људи) а да нам се при томе:
Прво, не извину што нас је тридесет година држао у «заблуди» и «незнању».
Друго, не хтеде да нам одговори на нашу легитимну молбу и не хтеде да разговара са онима због којих јесте.

Оче Рако,

Уместо да са смирењем и мудрошћу решиш нашу молбу, или нас разложно увериш да је она неоснована, ти показа недоброљубље говорећи:

Прво: Да нећеш да одговориш на молбу вернога народа!
Друго: Да Ти ником не одговараш осим епископу!
Треће: Да Ти на сву озбиљност ситуације немаш баш ништа да кажеш!
Четврто: Да је епископ Сабор!?!
Пето: Да Ти знаш само једно!!!

Оче Рако,

Да ли је могуће да ти знадеш само једно!?! И да то безстидно обнародујеш?
А ми смо, грешни, мислили да ти знаш бар оно најнужније. Оно што су најелементарније дужности хришћанског свештеника:

1. А свештеник треба да се труди да буде подобан Христу, пастиру словесних оваца. Дакле, не најамник, већ Пастир добри… Носи на леђима изгубљено јагње… Призива децу… Саслуша вапај слепог, сакатог, убогог… заблуделог… чак и иноверног
2. Свештеник треба да се стара о стаду, од Бога му повереном и да га брани по цену живота својега. О томе нас уче многи Свети Оци, уколико њихова учења и учења апостола не треба одбацити зато што нису имали факултете на које се Ти оче Рако, позва. Авај!
3. Свештеник треба у свако време, сваког трена, да буде украшен духовним врлинама љубави, смирења, кротости…
4. Свештеник треба да одржава веома чврсту духовну везу са својим стадом и да из близине надгледа живот сваког свога парохијана. Из житија Светих Отаца имамо на хиљаде хиљада примера како су јереји спашавали душе својих парохијана. Сетимо се св. Николе и оног сиромашног човека и његових сиротих кћери…
5. Свештеник је дужан да се стара и о онима који су се изгубили и заблудели, који су пали у безверје или јерес, едаби их вратио у недра цркве Христове. А камоли о верницима својим.
6. Свештеник треба, својим парохијанима, да обзнани вољу Божију и да им служи речју и примером својега живота ради испуњења воље Божије.
7. Свештеник је дужан да кроз молитве за верне и да кроз своје понашање одржава везу са Спаситељем, да не буде избачен као лоза, напоље и сажежен .

8. Свештеник мора да има свети и непорочан живот, да буде трезвен умом, пристојан, гостољубив, несабирач зле добити, кротак, несвадљив… Тако учи преподобни старац Клеопа, уколико његово учење признајеш оче Рако, пошто је он у духовника израстао код манастирскијех оваца, а не на факултетима твојих идола.
9. Свештеник мора бити кадар да учи друге, да стално подсећа на здраво учење и да укорева противнике поретка. Он треба да буде изнад верника и својом мудрошћу и темељним познавањем Светог Писма и Светих канона, догми вере и учења Светих Отаца како би био пример верницима. Речју својом. Живљењем својим. Љубављу својом. Вером својом. Чистотом својом…
10. Свештеник мора неуморно да ради на одржавању моралности и на духовном напретку верника. Никога да не ружи. Да буде благ и кротак.
11. Свештеник треба да бди над духовном јединством верника својих и да сузбија оне који шире неслогу и проузрокују раздоре међу верницима.
12.Свештеник је дужан да у свако време проповеда мир и љубав и добру вољу међу верницима и да са светошћу чува ризницу предања, учење Светих Отаца које се вековима преносило с колена на колено.
13. Свештеник је дужан да смело, без страха проповеда хришћанско учење.
14. Свештеник треба да зна како да саветује своја духовна чеда, према узрасту и поимању њиховом, према душевним и телесним потребама њиховим, да буде милостив према свима и да своје парохијане подстрекава на дела милосрђа (да помажу сиромашне, болесне, потребите, духовно пале и раслабљене…) и друга доброчинства.
15. Свештеник треба да јача и да се оружа читањем Светога Писма, светоотачких поука и да том науком и тим поукама храни и расте стадо своје. А књиге, које пишу Твоји идоли, оче Рако, ретко ко чита. Јер су без вере. Па су исте као оно јело без соли. Кварљиве. Покварености склоне. Бљутаве. Мо’ш за прошће да их бациш – како нас је учио о. Сава Вазнесењски.
16. Свештеник је дужан да се супротстави и вернике штити од мудровања људских, тј. лажно названога знања јер, они што се таквом знању приволе, отпадну од вере.
17. Свештеник треба да буде достојанствен у свему и савршен у сваком доброме делу.
18. Свештеник је дужан да буде трезвен умом у свему што је добро и да трпи све патње, творећи увек, даноноћно, дела јеванђељска и испуњавајући у свему службу своју. Е да би и он могао напошљетку да прослови: добар рат ратовах… веру одржах!
19. Свештеник кад види човека да греши, има дужност да грешника позове на покајање, да га нађе као пастир добри изгубљено јагње и изнесе на стазу богопознања.
20. Свештеник треба увек и на сваком месту да показује пут спасења и да проповеда опраштање грехова.
21. Свештеник је дужан да залутале, од истине, врати у веру. Акамоли да разговара са онима који траже поштовање реда и поретка: светоотачког предања, Устава, одлука Сабора, Служебника…
22. Свештеник је дужан да разбија тмину незнања и непознавања Бога и закона Његовог. Зато он мора да зна више него једно! Много, много више него то јадно једно!!!
23. Свештеник треба да буде чист, непорочан, искрен и смирен.
24. Свештеникова голема дужност је да буде испуњен љубављу према стаду својем и према свим људима.
25. Свештеник не сме бити себељубац, већ да има љубави према свима и да покаже стрпљење и према грешницима.
26. Свештеник треба да зрачи примером љубави, вере и добријех дела и да ради на спасењу свих не циљајући зараду, положај, хвалу или сл.
27. …»Чак ако би се свештеник веома старао да му живот буде свети, ако се не буде старао о онима који га слушају,(читај: верници) мучиће се у вечном огњу као грешник» – казује св. Максим Исповедник. И још овај свети човек вели: «Свештеник, буде ли с недостојношћу служио свету Литургију, други је Јуда, и мучиће се у огњу вечном теже него Јуда»Од кад смо хришћани, дакле 800 година служиле су се Литургије онако како си их и Ти служио, оче Рако, 30 година. Да ли је могуће да је Црква наша била све ове векове неука? Да ли је могуће да је Свети архијерејски сабор неук? Да ли је могуће да сте вас неколико и ваши идоли једино умни?

28. Исто тако ми смо мислили, у простодушности својој, да Ти знаш шта је Сабор, а шта епископ. Те да епископ није Сабор. То си, оче Рако наивно поверовао оном прелешћеном . Себељубцу. Ономе који испред себе не види никог. Ни Сабор. Он, па Бог (Боже опрости).

Тако јавно (у мају 2007) устврди Он. Несрећник. За очекивати је да ће он, ако га пустимо да вршља, пожелети као Јуда Искариотски, да склони и Бога ускоро. Не треба њему нико. Осим папе!

Не наседај, оче Рако. Јер је казано да ће доћи нечастиви у јагњећој кожи… Да ће доћи лажни христоси…
Побркао си, оче Рако, ауторитете: Свето предање са прелестима; Устав са самовољом и анархијом; поредак са хаосом; веру са вероломством; ауторитет истине са произвољностима; благочестиве архијереје са онима што су веома, веома много узвијонули у гордости својој!

За Твоју и наше душе би било много корисније, оче Рако, да си, уместо слепог срљања за онима који чине безакоње,отворио Устав српске православне Цркве, и тако се спасио од бруке и беде свога незнања. Тамо у члану 57. тога (нашег, ваљда и Твог) Устава СПЦ стоји: «Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве»… Амин.

А у чл. 64. Устава СПЦ стоји неприкосновено: «Све одлуке Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.»Амин.

Још Устав СПЦ у чл.118. Т.27. каже да епархијски Архијереј : « настојава да се све наредбе, решења и одлуке виших црквених власти благовремено и тачно саопштавају и извршавају. »Амин.Амин.Амин.

Исто тако,душекорисније би било, оче Рако, да си пажљивије послушао заклетву коју архијереј полаже пријиком хиротоније: »… Обећавам… да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати светом Сабору архијерејском…»

Нарочито би, оче Рако, било душекорисно да послушаш (уместо безаконика који Те воде у погибао) апостоле. Чуо би, поред осталог, и овај вапај св. апостола Павла који « именом Господа нашега Исуса Христа (моли, апелује, налаже) да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли »

Опрости нам, ал` морамо да питамо:

Да ли си ослепео?
Да ли си оглувео?
Да ли си с` ума сишао?
Знаш ли шта радиш?
Знаш ли за кога радиш?
Оче Рако, чудом се зачудисмо и начудити се не могадосмо кад нам устврди, без страха од Бога и без стида од људи, да знаш, авај, само једно!!!
Кам’ лепе среће наше (и Твоје) да не знаш ни то једно!

Бар бисмо се помирили с тим да си незналица. Не би био ни прва, ни потоња. То би била срамота. Ал’, можда не и грехота.

Јер са тим једним јединим знањем својим, саблазни многе. А казано је: ко саблазни једног… боље би му било да обеси воденички камен о врат…

Осим тога, то јадно једно што знаш, да буде брука и срамота и грехота већа не знаш!!! Јер онај коме си се заклео, никад те учио није да тако служиш, јадни наш оче. То су Те саблазнили Твоји идоли, чије су ти дипломе ум помрачиле. Не вреде те дипломе, оче Рако, по’ луле дувана. Јер је казано да је пред Господом лудост оно што је пред људима мудрост.

Спашавај се, оче јадни, од бруке и срамоте свога незнања. То прво. А друго: спашавај се од грехоте оног бедног «знања» једног. Оног јадног једног!

Можда ће Ти у томе помоћи ова истинита прича.Недалеко од града Чачка постоји Мала српска света гора. Међу 12 светиња и манастир Вазнесење. У том манастиру живео је и подвизавао се, не тако давно један праведник. Отац Сава. Учитељ многих од нас. Многе од нас Он је извео на стазу богопознања. Побожношћу својом. Мудрошћу својом. Мисионарењем својим. У време оно кад су се многи попови исмејавали на Његов рачун. Све са цигаром у устима. Јадници. (Има их и уз Твоје скуте).Елем, тај старац (без диплома којима се Ти иначе клањаш) је саветовао многе. Кроз исповест. Кроз духовне разговоре. Кроз богонадахнуте беседе. Кроз понашање своје… Једном свом духовном чеду, иначе високоумном професору универзитета, академику, писцу многобројних књига је рекао:

«…Несрећо несретна! ’Мешто што тучеш по тим симпозијумима и хотелчинама отиђи у Никоље. Очисти шталу калуђерицама. И научи се од њих побожности. Научи се од њих како се Богу моли…»

Тако и ми. Имитирајући нашег учитења, оца Саву Вазнесењског, хоћемо најдобронамерније, из све снаге, из свег гласа, са љубављу најузвишенијом и нелицемерном да Ти узвикнемо:

Оче Рако, отиђи у Српску свету гору! Има тамо један манастир! Ваведење! И у том манастиру једна дивна старица. Монахиња која сличи на ходајућег анђела. Ираида јој је име. Кажу да јој је мајка била равноанђелна. Кажу да јој је отац био побожан и благочестив човек. Иди, несрећни оче, код те старице! Клекни пред Њу! Заплачи пред њом! Научиће Те Она како се служи роду! И Богу! Научиће Те Она и како се служи Света Божанствена Литургија!!! Испричаће Ти Она како су то радили свети људи изнедрени из овога народа. Међу њима и свети Николај. И ава Јустин… Сви. Од светог Саве.Док не дођоше себељубиви. Научиће Те она да је самовоља грех. Пред Богом. И саблазан пред родом.

Нека би Бог дао снаге, оче Рако, нама да одбранимо и сачувамо светоотачко предање. И Устав Цркве наше по којему епископ није Сабор. Него је Сабор Сабор, а епископ епископ. И мора бити по оној Господњој: Богу божије, а цару царево. Нека би Бог дао да сачувамо снагу која, по Уставу, припада Сабору. И да спроведемо у живот одлуке Сабора. И да зауставимо анархију. И гажење Устава. И да зауставимо оне који газе ред. Јер, газећи ред, газе и душе наше.

Нека би Бог дао оче Рако, Теби и сабраћи твојој која за Тобом иду у безакоње, да се вратите реду и поретку. Уставу СПЦ. Да поштујете одлуке Светог архијерејског сабора.Едаби и ви били поштовани.

Јер је казано ко нож извади од њега ће и пострадати. Дакле, ко гази светоотачко предање и црквени поредак, и њега ће време згазити. И послати га онамо где му је место. На место које му припада. Пред родом. И пред Богом.

О Новој 2008. години Господњој, са жељом да Теби, оче Рако, и нама, с’ Тобом, Нова година поврати мир. И љубав. И слогу. И међусобно поверење. И радост. И достојанство. Едаби се у радости сусретали и славили сложно Бога. И Мајку Божију.И угоднике Божије. На спасеније нама. И роду нашему. И потомству нашему. Тако нам Бог помог’о.
Целивајући ти десницу молимо Те, оче Рако, опрости нам ако, натерани Твојим недоброљубљем, изговорисмо коју прејаку реч. А ми Теби праштамо недопустив поступак Твој према нама.И безакоње Твоје, верујући да ћеш га се у овој години, нас ради и Бога ради одрећи. И вратити се реду и поретку.И тако вратити достојанство себи. И чину Твојему.

Твоја, у Христу, мала браћа:

Следе потписи верника:

 

pripremio: novinar.de





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo