Politika i mistika

Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет, Друштво Аутор: новинарство пута прочитано Датум: 21.04.2008 Одштампај

Kad Srbin čuje reč „unija“ odmah mu na pamet pada unijaćenje njegovih predaka, koje je Vatikan sprovodio uz pomoć Mletaka i Habzburga, primoravajući decu Svetog Save da priznaju papu rimskog, a nudeći im zauzvrat da sačuvaju svoj „grkoistočnjački“ obred. Reč „unija“ nas podseća na Matavuljevog Pilipendu, koji neće da pređe u „carsku viru“ makar umro od gladi.

Vladimir Dimitrijević

+++

Ulazeći u EU smeta li vam jedna neugodna paralela sa bivšom Jugoslavijom? Nedavno ste postali građani jedne nezavisne i demokratske zemlje. Pre toga, primorani ste bili da budete deo grupe republika različitih jezika i kultura. Skoro kao u EU, zar ne!

Evropska Unija…

Ni o čemu se kod nas, od početka devedesetih godina XX veka do ove 2008. godine, nije toliko raspravljalo kao o Evropskoj Uniji. Ne uđemo li u Evropsku Uniju, u koju je ušla skoro sva Evropa (izuzev „siromašnih“ država poput Norveške i Švajcarske), čeka nas „ledena smrt“ u zapećku „Jugoistočnog Balkana“. Nismo u Evropi ako nismo u Evropskoj Uniji. Svi zločini koje je Evropska Unija, skupa sa Sjedinjenim Američkim Državama, počinila prilikom raspada SFRJ, proterujući Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta, zaboravljaju se da bi se „ušlo u Evropu“. „Da, u Evropu koja je srpsku industriju unazadila za četrdeset godina. U Evropu koja goni srpske „ratne zločince“, a vlast na Kosovu predaje bivšim vođama UČK. U Evropu koja dopušta Šiptarima da nekažnjeno spaljuju crkve i manastire. U Evropu koja tim zlotvorima pomaže da Kosovo „etnički očiste“ od Srba, kao što je ranije pomogla proterivanje Srba iz Krajine, Slavonije i jednog dela Bosne. U Evropu koja nam u Prištinu šalje Duglasa Aleksandera, britanskog ministra spoljnih poslova, da nagovesti mogućnost nezavisnosti Kosova. U Evropu koja diže hajku na Karadžića i Mladića kao na divlje zveri, dok Kušner slavi Izenbegovića kao predstavnika Doba prosvećenosti. U Evropu koja zabranjuje bosanskim Srbima da se oslobode islamskog iga i priključe Srbiji.

Blago vama, prodavcima Srbije, vi ćete se obogatiti i imati velike lične koristi, ali srpski narod nikada! Već godinama pokušavam da srpski narod probudim i razbijem njegove iluzije, ali uzalud. Znate li šta danas srpski narod predstavlja u očima Zapada? Odgovor je prost: on vredi manje od životinjskih vrsta… „Spasite zoološki vrt u Vensenu!“, to u Parizu lepo zvuči. Ali kad bi neko sutra u novinama napisao članak pod naslovom „Spasimo srpski narod“, bio bi izviždan i ismejan“, govorio je najveći srbski intelektualac u dijaspori, dr Marko S. Marković, na tribinama Srpskog sabora Dveri u Nišu i Beogradu, oktobra 2005… Očito, malo ko ga je slušao. I sad, kad se Evropska Unija sprema da nam otme Kosovo, i dalje se čuju pokliči „Evropa ili smrt!“

Od Evrope smo svašta čuli na kraju XX veka. Šezdesetoosmaš, Danijel Kon Bendit, tražio je da Srbi u Bosni budu bombardovani; šef spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel preporučivao je da nas bace na kolena; novinarka lista „Evropljanin“ iz Ženeve pisala je da smo „rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope“; francuski predsednik Žak Širak tvrdio je da nemamo ni vere, ni zakona. Kad se to zna (a zna se!), nije ni čudo što oni među nama koji po svaku cenu žele da „uđu u Evropu“ (jedan od jurišnika „liberalno–demokratskog“ Čede Jovanovića, poznatog srbskog „šilerovca“, rekao je da će Srbija ući u Evropsku Uniju – sa Srbima ili bez njih) mrze ostale sunarodnike koji nikako ne žele da se poevrounijate, sećajući se svega što im je Evropa činila od Srednjeg veka do danas. (Samo u XX stoleću videli smo Evropu kako preko Austro-Ugarske i Nemačke od 1914. do 1918. kolje i ubija po Mačvi i Podrinju i osniva konclogore za neposlušne Srbe u Boldogasonju i Nežideru, strelja đake 1941. godine u Kragujevcu i ubija sto Srba za jednog Nemca radi odmazde, i, kao NATO-Evropa, bombarduje naš narod u Bosni 1995. i Srbiji 1999. godine.)

Zato su domaći evroljubi često srbofobi. Njihova perjanica, Petar Luković, virtualni Sen Žist petooktobarske revolucije, 30. juna 2006. u „Peščaniku“ na evroljubivoj TV-stanici B92, veli za narod od koga biološki potiče: „Taj narod je neobrazovan, primitivan, on se ne kupa, narod je često lud, manijakalan, ništa ne pamti, ne zna za koga da glasa, i kad glasa uvek glasa za pogrešnog, ne ume da čita /…/ Odvratno mi je, odvratno mi je kad vidim ovaj narod“.

Pojmovi kakvi su „Evropa“, „unija“, „Evropska Unija“, moraju da nam budu jasni pre no što se suočimo sa njihovim vaploćenjem u današnjoj stvarnosti Srba, čiji „virus“, po „trilateralcu“ Dejvidu Gompertu, treba „uništiti“.

Unija nekad i sad

Dakle, da podvučemo: za Srbina, reč „unija“ ima neprijatno zvučanje. Mnogi Srbi su bili žrtve unijatstva: nasiljem, obmanom i materijalnim komforom mamljeni su da ostanu pri svom, „istočnom“, „bizantskom“ liturgijskom obredu, a priznaju vrhovnu vlast pape rimskog, sjedinjujući se sa tzv. „Univerzalnom Crkvom“. Takvi Srbi su postepeno prestajali da budu Srbi – prvo su sebe nazivali po oblastima u kojim su živeli, a zatim je Vatikan od njih pravio Hrvate.
Pošto je osnova hrvatstva srbofobija zasnovana na vatikanskoj mržnji prema pravoslavnom „šizmaticima“, logično je da se protiv Srba, kao pravoslavnih, mrskih „bizantinaca“, vodi rat do istrebljenja, ili do njihovog pretvaranja u papopoklonike.

Politika rimskih papa

Jedinstvo Evrope prvi je narušio papski Rim, uvodeći nove, Istini tuđe dogmate (poput filioque) i objedinjujući franačke varvare u borbi protiv prestonice Istoka i Zapada, Novog Rima, Konstantinopolja. Papa Lav III krunisao je nepismenog franačkog vladara, Karla Velikog, krunom Svetog Rimskog carstva, da bi podigao svoj autoritet i očuvao moć i vlast. Žak Le Gof, u svom delu „Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope“, smatra da je Lav III imao nameru da preko Karla Velikog (inače revnosnog borca za jeretičko filioque) iskoristi da bi „uspostavio primat rimskog pontifeksa nad celom Crkvom“. Austrijski sociolog Hanes Hofbauer, u svojoj studiji „Proširenje Evropske Unije na Istok. Od Drang nach östen do periferije EU integracije“, ističe da je Karlo Veliki svoje carstvo „shvatao kao vaskrs Imperium Romanum, a njegovi podanici su ga zvali Pater Europae“.

Dakle, rimski papa je ustao protiv jedinstva Rimskog carstva i vasilevsa u Konstantinopolju, uzurpatora Karla Velikog proglasio za cara Rimske imperije i državu Nemaca i Francuza proglasio „Evropom“. Zar je slučajno da se kao „Dan Evrope“ u današnjoj Evropskoj Uniji slavi dan krunisanja Karla Velikog u Ahenu, i da se onima koji su doprineli „evro-integrisanju“ dodeljuje nagrada „Karlo Veliki“ (koju je, između ostalog, primio i Bil Klinton)? Zar je onda slučajno što potomak Karlovih nastavljača, Habzburga, Oto fon Habzburg, jasno veli da „posedujemo evropski simbol koji podjednako pripada svim narodima, a to je kruna Sv. rimskog carstva u kojoj je otelotvorena tradicija Karla Velikog, vladara ujedinjenog Zapada“?
I zar je slučajno što italijanski evro-integrativac Romano Prodi tvrdi da su „Evropljani tragali za jedinstvom koje je izgubljeno i nikad povraćeno posle pada velike imperije Karla Velikog“? I zato „kao evropska kultura u striktnom smislu reči podrazumeva se, naime, germano-romanski kulturni konstrukt, dok se vizantijska, tj. grčko-slovenska sinteza marginalizuje i povlači iz evropskog značenja“ (Miloš Knežević). Naravno, jasno je zbog čega je onda Vizantija, kako uočava Ernest Benu, razvoj Zapada posmatrala kao zajedničku pobunu rimskog biskupa i zapadnih varvarskih kraljeva, koji jedni drugima daju pozicije vlasti i pravne titule na koje nemaju legitimno pravo.

Suština današnje Evropske Unije jeste u tome da se ona predstavlja kao prava i potpuna Evropa, Evropa osim koje druge nema. U stvari, kako je to zapazio još knez Nikolaj Trubeckoj, u svojoj knjizi „Evropa i čovečanstvo“, Romanogermani su svoju civilizaciju proglasili najboljom, najvišom i jedinom dostojnom čoveka, i počeli tu i takvu civilizaciju (nazvanu „Evropa“) da nameću ostatku čovečanstva. Kao što pokazuje Hanes Hofbauer, u svojoj studiji o proširenju EU na Istok, romanogermanska evropeizacija leži u osnovi savremene ideje stvaranja Evropske Unije.

Šta (ne) znamo o Evropskoj Uniji

No, kako se živi u Evropskoj Uniji, ponosnoj kćeri globalizma? Kao i u svakoj uniji – teško. Rebra pucaju, ali imidž nalaže da se smešiš.

Da bi zemlja ušla u Evropsku Uniju, treba da je evropska, demokratska, uspešne tržišne privrede, da sprovede zakone EU, i da EU bude spremna da je primi. Ova „dobra volja“ daje moćnicima iz Brisela pravo da rade šta hoće u zemlji koja ih moli da je prime. Godine 2004. jedan od tih moćnika izjavio je londonskom „Ekonomistu“: „Jednom kada zemlja podnese molbu za pristupanje EU, ona postaje naš rob“. U ovom trenutku, Srbija je bliža Marsu nego Evropskoj Uniji: dovoljno je setiti se poniženja koja Srbin mora da podnese da bi dobio vizu za Zapad, pa da nam sve bude jasno. Jedino što od evrounijatskih moćnika dobijamo su lepa obećanja i „studije o izvodljivosti“. Srbin može reći, kao negda Hamlet: „Živim od vazduha, hrane me obećanjima“. Naravno, EU nam pomaže da ostanemo bez Kosova, a uskoro i bez Vojvodine.

Zapadna Evropa i SAD su, od 1990, učinile sve protiv Srba: priznale, po izmišljenom principu „ut posidetes iuris“ (Badinterova komisija) secesiju Slovenije, Hrvatske i Bosne od SFRJ, i secesionističke republike u avnojevskim granicama; bombardovale bosanske Srbe 1995, a Srbiju 1999; podržale Tuđmanove ustašoide u osvajanju Knina; podržale balističku OVK na Kosovu…

„Aki komuniter“ (zakonodavstvo Evropske Unije) ima oko 80 000 stranica. Sprovođenje 320 zakonskih akata u 10 zemalja koje su EU pristupile u maju 2004. košta 110 milijardi evra (!) A to je samo ekologija! U Evropskoj Uniji je propisano sve, čak i zakrivljenost krastavaca u tegli, pa i dužina merdevina. (U Amsterdamu su se bunili perači prozora, jer je utvrđeno da su im merdevine preduge i ne odgovaraju zaštiti na radu!)

Pa, i kad (i ako) nas prime, šta ćemo dobiti? Poljaci, Letonci i Litvanci će moći da se legalno zapošljavaju u Evropskoj Uniji tek od 2011 (do tada mogu samo slobodno da putuju, i to o svom trošku). Bugari i Rumuni su tako dobrog standarda da su donedavno nadničili u Srbiji.

Čim zemlja uđe u Evropsku Uniju rastu cene hrane i nekretnina. Iz saobraćaja se uklanjaju vozila koja zagađuju okolinu (sirotinja više nema šta da vozi), a mladi dobijaju mogućnost da studiraju na strani – i masovno odlaze. Standard raste, ali tajkunima i političarima koje tajkuni finansiraju. Sirotinja postaje beda. Švajcarska i Norveška imaju najviši standard u Evropi, baš zato što nisu članice Evropske Unije. Nemačka i Francuska imaju ogromnu nezaposlenost, iako su u Evropskoj Uniji.

U svom tekstu „Kolonijalizam pod plaštom Evropske Unije“ (Iskra, 1. april 2005), Nikola Ljotić piše: „Džon Blandel (John Blundel, član Atlas Economic Foundation i direktor jednog većeg instituta u Engleskoj (adresa: jblundell@iea.org.uk) uputio je, 1. marta 2005. otvoreno pismo hrvatskom premijeru, dr Ivu Sanaderu, naslovljeno: Postavite sebi deset pitanja pre nego što predate svoju zemlju (Ten questions to ask before you give away your country). Ovo pismo je u vezi, kako kaže autor, „vašeg bezglavog (headlong) trčanja u EU“.

Zašto bi hteli da ispustite kontrolu nad vašom zemljom? Najpre se govori o tome da je Sanaderu rečeno da ulaskom Hrvatske u EU ona ne gubi svoj suverenitet, na to g. Blandel dodaje: „Jednom u EU zapazite ovo: vaša država je potčinjena jednoj većoj političkoj vlasti – Briselu. EU će vašoj vladi određivati spoljnu politiku, bezbednost, pravdu – ona planira svoj ustav – koji će joj omogućiti da stvara ugovore (s drugim državama – moja pr.) bez saglasnosti s vašom vladom“. To je ispuštanje autoriteta vaše zemlje. „Ne može se on (autoritet), u isto vreme, i ispuštati i održavati. Jedna suverena zemlja je kao nevina devojka: ili ste to ili niste“.

Hoćete li više pravila i regulacija? Tu autor pominje da već sad u EU postoje „stotinama hiljada“ (regulacija) a svake godine proizilazi „iz Brisela preko 5000 novih“. Potrebna su ona da bi se ostvarila „harmonija“ u EU s obzirom na „razlike među državama članicama“. Državama je teško da poštuje ove zahteve, a „malim preduzećima je to katkad i nemoguće“. „Ako mislite da njih (regulacija) već imate puno, još sve niste videli“.

Mislite li da je sreća udruživati se sa jednom korumpiranom organizacijom? „Nema sumnje da je EU trula do srži“. Autor citira „nalaz Britanske nadzorne službe koja izveštava o 10 hiljada malverzacija u 2002. u vrednosti od 700 miliona funti; prethodne 2001. godine bilo je 5428 slučaja zloupotrebe u vrednosti 386 miliona funti, što je duplo povećanje za godinu dana. Ove cifre su samo vrh ogromne podvodne sante – jer one predstavljaju samo slučajeve o kojima nacionalne vlade znaju, i spremne su da ih „progutaju“. Međutim, procenjuje se da svake godine nestaju iz budžeta EU nekih 4 milijarde funti. „Uzgred, to je vaš novac. Razočaranje? Trebalo bi. Ali ne može se ništa. Krivce čak ni glasanje ne odstranjuje iz njihovih fotelja“.

Da li mislite da su trgovinske barijere dobra stvar? „Dobro, ne bi trebalo, jer to je tačno ono što ćete dobiti pridruživanjem u EU. Postoje prednosti u trgovini s državama iz Unije, ali šta je s onim izvan, na primer, SAD? Hrvatska bi trebalo da bude otvorena prema svetu, a ne samo prema okruženju. Bili ste dugo sputani (u trgovini) u Titovom socijalizmu; nije vam potrebna briselska verzija iste greške“.

Uživate li pri visokoj nezaposlenosti? „Ako uživate u ambijentu niskog privrednog rasta, krute radničke politike, nasilnih regulacija, visokih i rastućih taksa i, u pojedinim sektorima, previsokom nivou trgovinske zaštite, onda je EU pravo mesto za vas. O, da, rezultat ovakve ’dobre’ procene je visoka nezaposlenost koju Evropa ima već preko 10 godina. Nije slučajnost da su najnaprednije evropske zemlje Švajcarska i Norveška izvan EU.

Kako se osećate ulazeći u najneefikasniji ikad stvoren sistem poljoprivredne zaštite? „Opšta poljoprivredna politika je plemenita ideja: (novčano) podržavati farmere da bi cena njihovih produkata bila visoka i tako zaustaviti njihovo napuštanje farmi i odlazak u grad radi boljih plata. Ali ideja je propala, a obični građani su žrtve, s rezultatom da im je hrana skuplja a takse veće. Pogađate li još nešto? Selo je i dalje u opadanju“.

Šta ako vam ode demokratija, marite li? „Glasanjem sad možete da ispoljite svoj stav povodom stanja vaše zemlje. Ali da bi u EU opstala demokratija mora da postoji evropski narod, njegovo javno mnjenje i šansa da se glasa za dešavanja u Evropi. Ali Evropa nema ’svoj’ narod, niti zajedništvo pripadnosti i dužnosti; to znači da neki građani ne bi pristajali na većinsko pravilo, koje, veruju, vrši diskriminaciju prema njima, a nepravedno pogoduje drugima. To je tačno ono kako će evropske političke elite i birokrate odlučivati na stvarno važnim evropskim pitanjima, koja će naravno važiti i za vašu državu. To je (za njih, birokrate – moja pr.) prostiji način, pa makar i po cenu demokratije“.

Kako ćete se kao „mala riba“ osećati u evropskom „ribnjaku“? Po Konstituciji EU veću glasačku moć dobijaju zemlje većeg stanovništva, pa će je one imati i po većinskom pravilu, što isključuje jednoglasnost odluka (ili, bar: jedna zemlja, jedan glas – moja primedba). Ovo znači: vaši predstavnici neće imati mnogo uticaja na odluke o problemima koji se tiču Evrope. I, kao što znamo, Francuzi i Nemci idu zajedno po mnogim važnim problemima. Oni su „velike ribe“ u evropskom „ribnjaku“. Vaša zemlja, žalim što kažem, liči mi na minjons (vrsta vrlo male ribe).

Raduje li vas gubljenje monete? „Ako usvojite Euro (Evro), gubite kontrolu nad vašom ekonomijom jer Evropska centralna banka donosi odluke o interesnoj stopi. Vaši finansijski eksperti i političari imaće teškoće da odluče šta raditi sa svojim novcem. Ekonomija će da strada jer je nemoguće naći zajedničku interesnu stopu koja bi zadovoljila sve (a naročito male zemlje – moja prv.) Hoćete li dokaz: najprosperitetnije zemlje u EU su one koje nisu usvojile Euro“.

Evropska Unija je globalistička tvorevina, u kojoj Srbe čeka nesreća i poraz.
Hoćemo li Uniju?

Ako je tako, šta onda Evropska Unija ostavlja državama i narodima? Privid slobode i različitosti. A to i jeste sekularna verzija unije sa papskim Rimom. Jer, Unija je uvek bila: priznaj papu, a zadrži svoje obrede i običaje. Dovoljno je pogledati dokument Unije u Brestu (1595), koji su potpisali negda pravoslavni jerarsi. Prosto je zapanjujuće koliko se istorija ponavlja, i koliko naši evrounijati-ekumenisti to ne vide (ili neće da vide.) Uvek je Pravoslavlje trebalo podrediti zemaljskim interesima – jer, zaboga, to „nije ništa“, to je „sitnica“!

Dakle, pamet u glavu i Hrista u srce. Nema nikakve potrebe da žurimo u privid Evrope koji za sebe tvrdi da je prva i poslednja Evropa. Jednu Evropsku Uniju smo imali – zvala se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, bila je integrisana više no što će briselska tvorevina ikad biti, imala je i svoj kulturni i privredni prostor, i komunizam i ekumenizam – i raspala se, u krvi i užasu. A zašto? Zato što je, po Svetom Nikolaju Žičkom, bila „prkos Bogu i Svetome Savi“. Hoćemo li, žureći u Evropu bez Hrista, a sa „namesnikom Hristovim“ u Rimu, opet da prkosimo Bogu i Svetom Savi? Nećemo to izdržati. Dosta je, braćo!

Autor: Vladimir Dimitrijević, Objavljeno: 13. 04. 2008.

Autor je profesor srpske književnosti i pravoslavni publicista.