Вести

U Njegovom osvrtu na tobožnje anonimno pismo koje mu podmeće ondašnji Patrijarh German, koga je opet prema ocu Justinu, i nikome drugom, birala zloglasna udba, a koji je pre svega bio Njegov đak, pa je to sve utoliko bolnije, otac Justin nas navodi na mnogo otkrića i zakulisanih igara od kojih bi da se osvrnemo na nekoliko najvažnijih.

Janko Bojić; 15.04.2008

+++

Prepodobni otac Justin ne naseda na podmetnutu igru anonimnosti. Očigledno da je to pismo napisao pod grižom savesti, sam German. Ili neko od njegovih najbližih saradnika. I naravno svakome prema zasluzi. Iskaljanu i prljavu obraščinu otac Justin je oprao jednom dobrom šamarčinom, da su se mnogi ne samo Germanovi, obrazi po prilično zatresli i pocrveneli.

Nego šta smo u stvari dobili kao pojašnjenje onoga, što smo uveliko znali, ali eto niko od onih koji su direktno učestvovali, i koji, i danas sudeluju u podmuklim, i pokvarenim rabotama, razgrađivanja, i upropaštavnja SPC?

Otac Justin kaže:

А Свети Синод Српске Православне Цркве, и то поводом једне анонимне дописнице, бави се ништавнијим од ништа конзисторијским „службеним положајем” мојим и „статусом”. Међутим, проблем наше Цркве данас најмање је проблем једног старог архимандрита, коме се ближи време одласка Богу на истину. У ствари, овде су по среди далеко већи и судбоноснији проблеми за све нас.

Dakle ništavniim od ništa bavi se ondašnji SA Sinod SPC. A čime li se bavi današnji, koji u svome sastavu kako onda, tako i danas, ima onih koje je jedan tako uzvišeni i sveprebodobni otac Justin isškolova? A koji SA Sinod današnji je po strukturi pedesetostruko gori od ondašnjeg sastava SA Sinoda. Primetno onda su bili dvoica studenata oca Justina, u sastavu toga SA Sinoda. German Đorić i episkop Braničevski Hrizostom. Epikop braničevski je istaknut kao potpisnik tog ništavnog od ništavnih dokumenta. Čitajući dela preosvećenog Eiskopa brničevskog danas, blaženopočivšeg Hrizostoma, primećujem nešto neobično. Vladika Hrizostom reče u svojim memoarima da mu gotovo nikada teže nije bilo nego kada je dobio vest o smrti svoga profesora. Na mestu gde je trebao biti potpis Vladike Hriyostoma toga potpisa nema. Mi danas nemamo podataka da li je Vladika Hrizostom i glasao za taj dokument pošto ga nije ni potpisao? Ali ovo samo može da bude špekulacija, pa neka dalje tumači kako ko želi.

Iza ovoga najništavnijeg od svih ništavila de fakto stoji ondašnji Patrijarh German za koga u svoim predhodnim osvrtima otac Jusin kaže da ga je birala ondašnja državna tajna služba, na daleko poznata zloglasna udba. Šta je onda navelo Germana da se osvrne na jedno tobožnje anonimno pismo, koje je i on sam mogao da napiše i da ga podmetne članovima SA Sinoda? Godine su počele da odmiču, a savest da grize i ujeda. I umesto da se sam German predstavi kako treba, eto on pristupa ništavnosti.

+++

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=7i5MNlvnimk]

+++

Opisujuci izbor Patrijarha u komunizmu otac Justin između ostaloga kaže:

,,То значи далеко пре и самог постављања проблема избора за Патријарха, и догматско–канонске важности тог избора, Епископа Германа Ђорића.“

Ovde nam prepodobni otac Justin na veliko otvara oči kada se dotiče pitanja izbora Patrijarha, naslednika Patrijarha Gavrila Dožića. Patrijarh Gavrilo je bio poslednji Patrijarh koji je biran pravilnim putem onako kako je to predvidjeno Ustavom SPC, i kako su inače ranije u istoriji Pravoslavlja birani Patrijarsi. Na Crkveno narodnim saborima, ili kako Ustav SPC predviđa da Patrijarha bira Izborni Sabor koga sačinjavaju predstavnici naroda, odnosno, u izboru Patrijarha treba da učestvuju svi podpredsednici Eparhijskih saveta, koji su naravno legalno izabrabni od strane naroda u tim Eparijama. Ovo slovo Ustava SPC pogaženo je izborom Episkopa Vikentija za Patrijarha, a onda flagrantnim mešanjem i pretnjama čak i ucenama života podpredsednicima eprhijskih saveta, od strane udbe, kad je izabaran German Đorić za Patrijarha SPC.

Kako je to negde i sam otac Justin ispričao, da se bio zatekao u noći uoči izbora Ptrijarha kod nekih svojih rođaka u Beogrdau. Došli su uveče u stan tih njegovih rođaka dvojica udbaša, i naredili mu da odmah mora da napusti Beogrda. Jer, rekoše oni tada: ,,Mi biramo našeg Patrijarha“. Mora se imati u vidu da je Ustav SPC donesen još u tridesetim godinama prošloga veka, i potvrđen je referndumom verujućeg naroda. Neke izmene, neminovne, prvljene su opet prema dogovoru sa predstavnicima narodnim odnosno sa potpredsednicima Eprhijskih saveta, 1957. Međutim u način izbora Ptrijarha niko nije stavio nikavih primedbi niti je došlo do legalnih promena, tada.

Zato ako se uzmu čak i ove pretnje udbine prilikom izbora Germana za Patrijarha, na neki se način može reći da je German, donekle, kako tako proceduralno, mada ne kanonsko – dogmatski, zašta ima potpuno pravo otac Justin, jer se niko na položaj od velike važnosti ne sme nametati, dakle German proceduralno i jeste donekle bio pravilno izabran.
Ali poslednji Pavle je sasvim i nekanonsko-dogmatski, neustavno, neproceduralno, potpuno ilegalno izabran za Patrijarha. Biran je kao ni jedan Patrijarh do tada u istoriji pravoslavlja, to jest nekavom vrstom žrebovanja. Imajući u vidu da su se dvoica kandidata mislim Episkop šumadijski Sava Vuković i Šabačko – Valjevski Lavrentije kasnije žalili da im je veoma krivo što posle izbora nisu prekontrolisali šta je pisalo na drugim dvema ceduljicama. Ceduljice je pisao Irinej Bulović, a u tu prljavu igru je bio ubačen od strane papske kurije i pored Bulovića, još i Amfilohije Radović. Obojica miljenici Vatikanske tamnice. Vasilije Kačavenad je već nekoliko puta psovao majku Buloviću, govoreći mu nećeš ti meni nikad više pisati ceduljice. Danas ova dvojica jezuita u SPC neće čak ni taj način žrebovanja da prihvate, nego hoće da se prema upustvima i pravilima kako se biraju rimski pontifi, o izboru Patrijarha, odučuje većinskim glasovima samo prisutnih Arhijereja na SA Saboru. O kavim se Arhijerejima radi, lako je pretpostaviti, kakv će i budući Patrijarh biti. Svaki onaj koji je biran bezustavno u prošlosti, a i u buduće, bude, ili bio izabran za Patrijarha, nema legalnu i dogmatsko – kanonsku titulu na sebi. Ovo je drugo otkriće koje veoma važno saznajemo od prepodobnog oca Juatina.

Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања” (Посланица 1848. год., §17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. Poručuje otac Justin.

Dakle pogledajmo današnje nazoviepiskope, kojih na žalost nije mali broj. Jedva da se na preste jedne ruke mogu izabrojati oni vredni, u sastavu današnjeg Episkopata, kojima se može odti priznanje Arhipastirstva . Pokvarenjake, prevarante i okolišare. Takvih je prepun Episkopat, SPC. Otac Justin, mozak i um nad umovima u istoriji Pravoslavne teologije, veli da je crkveni narod čuvar pravoslavne vere i predanja. On ovo izvlači iz konteksta jedne dakle Poslanice. A današnji pokvarenjaci, prevaranti i okolišari, potiskuju ulogu naroda a sebi pripisuju takvu veličinu, kako tobože bez njih nema crkve. Lažni učitelji i lažni propovednici, Sotonini učenici, sotonski propovedaju. Bez pravih i pravovažnih Pastira nearavno da nema ni apostolske crkve. Ali je narod crkveni, narod Božiji svemoćan, i njegova je prva, u načinu čuvanja kako vere tako i svih Dogmata Crkvenih, i svih pravila upravljanja i rukovođenja Božim Domostrojem.

Samovoljni, brutalni, neuki, i po vrh svega primitivni nazovi arhipastiri, koji su mahom nastali pod uticajem i posredstvom udbe, ili uticajem vatikanske kurije, danas ne prihvataju i ne priznaju narodnu volju. Gaze po Pravoslavnoj veri i njenom predanju. Ruše i uništavaju sve što je narodno, i što je narod stvorio. I odbijaju, i razgone narod Božiji od Crkve Božije. Od crkve narodne. Jovan iz šumadije, Đokić Mlađi, Hristifor, Mirko Dobrijević, Kosta Đokić, striji brat Đorđa Đokića samo prednjače u svoim brutalnostima. Ostali mnogo podmukliji i sa mnogo više kriminaliteta, se zaklanjaju iza ovih i ovakvih primitivaca. Narod crkveni čuva crkvu od svake jeresi i svagog nastarnog učenja. Bori se i zalaže da se u crkvi sprovode njena ustavna načela. Te uočivši sa kakvim Sotoninim učenicima on danas ima posla, taj narod crkveni počinje da odbacuje i ne priznaje, lažne arhipastire.

Zato on i poručuje da greh nije nepriznati one episkope i proglasiti ih nazoviepiskopima, koji se greše o veru Pravoslavnu i o narod crkveni. A takvih je danas tušta i tama. Prvo ima onih na čelu sa Bulovićem i Radovićem koji nisu u stanju da razumeju i ne poštuju liturgijske obrede. Pa ti Sotonini učenici, krše Dogmate i Kanone. Ne vladaju se disciplinski kako treba. Proteruju iz crkve sve što je vredno, i bogomilo, i bogougodno, počevši od dobrih i vrednih svešetnika, pa do običnijeh vernika. Zloupotrebljavaju crkvenu imovinu i prisvajaju ju je za sebe. Vladaju se bludnički, nedostojno. Psuju se i koriste nedolične reči, opijaju se, pa se čak sa bludnicama slikaju i to ne skrivaju od javnosti. Takve ne priznavati za episkope i crkvene predstojnike, bogougdno je delo, poručuje nam otac Justin. A kada on to kaže, ko smo mi drugi da ga i ne poslušamo. Neposlušnost Božijim zapovestima, radi idelopoklonstva lažnim episkopima, je svejeres i greh nad gresima.

To je još jedno veliko otkriće koje nam dolazi od prpodobnoga oca Svetoga Justina Ćeliskog..

Četvrto veliko otkriće proizilazi iz ovih reči Svetoga oca Justina Ćelijskoga:

Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.
Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа.

Pitajmo se i zapitajmo se koliko smo godinama bili povedeni i zavedeni? Koliko i toliko puta nam je iz Patrijaršije govoreno i tumačeno da su raskol izazvali neki drugi, neki koji su se tobože pohulili na SPC. Avaj, još neki pišu knjige i pravdaju ulogu kako Germanovu tako i onih drugih, a pogotovu totalitarnih komunističkih vlastodržaca u razaranju crkve i podmetanju svađa i podela u srpskom narodu. Čak je jedan napisao knjigu u kojoj krivi blaženopočivšeg Episkopa Dionisija, da je eto on mešajući se u poltiku izazvao raskol. O, greha nad gresima, o, podlosti, o, užarene bjutavosti i cinizama. O, kakvog ovde licemerja, i niskosti taj, a vidi bogati on je i profesor kanonskog prava, taj isti iznosi danas u nekakvoj svojoj ogoljenoj i bljutavoj knjizi. Kao da i sam episkop Dionisije nije bio ljudsko biće, i kao da se on kao čovek, kao i svaki drugi normalan čovek, sa verom i dostojanstvom nije imao, i nema pravo umešati svaki noramaln čovek ma ko on bio, u nešto što je nejludsko, a što je neljudsko to je protivno volji Gospodnjoj, i tako nešto osuditi. Da to jeste politika, i hvala Bogu da se njome ponekada bave i oni koji su sa normalnog ljudskog, a kada je u pitanju bio jedan episkop i sa Hrišćanskog aspekta, u takvu politiku umešani. I ko je sada taj koji sme reci da normaln čovek nema pravo se umešati i osuditi ono što nije po volji naroda i Gospoda našeg svedržitelja Tvorca? I kao da se sam Isus, Spasitelj naš, nije direktno umešao u politiku zloglasne Rimsdke imperije, koja je tlačila i robila ljudske duše? I kao da njegove misli i ideje na kraju nisu porušile lance robovanja? I kao da oni drugi nisu ustali protiv samoga Boga, a da eto Njegovu promisao nisu ni bili u stanju da razumeju, i koji su se na kraju direktno Božioj volji suprotstavili, kao da se oni pak nisu bili umešali u politiku SPC?

Dakle sada saznajemo da je delo raskola ničije drugo nego sprega ondašnjeg komunističkog režima i Patrijarha koga je taj režim izabrao. Hvala prepodobnom ocu Justinu za ovako veliko otkriće. Posle ovoga otkrića više nema zabluda o tome ko je i na koji način podmetnuo požar razdora u SPC, u kome su izgorele mnoge nevine srpske duše, u čemu je, kako otac Justin kaže, Demon sebi gozbu pripremio, i njome se sladio u beskraj. I u čemu demonskome delu, su nam se poradovali najviše nepriatelji naši.

Posledice semena, i plodova, onoga raskola, i danas žanjemo, i gutamo, dok nam se u isto vreme zbog neodgovornosti, licemerja, Sotonskog i Demonskog ponašanja današnjih nazovivladika sprema novi, ali ovoga puta mnogo više pogubniji raskol.

„Богу се треба већма покоравати него људима” (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, — то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

Ovo poslednje otkrovenje je jedno koje ga se u ovoj analizi dotičemo, ali to nije sve što nam Presveti otac Justin poručuje. A to je: Pokoravajmo se Bogu većma, nego ljudima. To je veli on najveće načelo Pravoslavne Crkve. Ili kako on to kaže načelo nad načelima, svetinja nada svetinjama, merilo nad merilima.

Zato onaj ko se povodi, i pravi kult od običnog čoveka, pa gle još nastoji da neke koji po zemlji hodaju pretvara u svetce. ,,Svetac koji hoda“ – govore takvi. Takvi dakle ne znaju ni šta je vera, ni šta je Crkva, niti su oni ikada primili Božiju blagodat, na sebe, da im bude putokaz. Takvima je žešće da se hrane ovozemaljskim tvarima, da im bude čovekougodno bliže nego ono bogougodno.

Oni koje se pokoravaju kultu lika a ne kultu Božijem, takvi ne samo da čine nepravdu ljudima, da kako oni su tome skloni. Već oni svoim nepoznavanjem vere i Boga čine greh prema Bogu, a ruše svetinju Hristove i Apostolske Crkve. Takvi ne mare što su u prošlosti pokidali rizu Hristovu. Oni tendeciozno idu ka tome da greh iz prošlosti obnove, radi zadovoljenja svoih pustih i izgladnelih telesina.

Janko Bojić, 15.04.2008