Вести

Na pravom ste mestu. Razne novine, časopisi, televizije i veb portali obiluju u današnje vreme komentarima svakakve vrste u narodu popularnim i  poznatim kao: kolumna. Razne su kolumne, još razniji su kolumnisti. Većina njih ima dosta toga zajedničkog: uglavnom su nepismeni, priglupi i neobavešteni.

Igor M.Đurić; 11.04.2008

 Svi se na silu trude da budu duhoviti a najčešće im je satira izanđala i uvlakačka a humor već davno viđen i čuven. Takođe pokušavaju da stvore utisak kod onih koji ih konzumiraju kako su nepristrasni (pravi novinari) i ako je većina njih dotirana (iskreno, gledajući šta pišu ne znam zbog čega?!). Upravo iz navedenih razloga ova kolumna će biti među boljima i zahvaljujući tome vi ćete biti na dobitku. Zbog čega?

Prvo, mene humor ne interesuje i kada ga koristim da bih razbio monotoniju teksta i koristio po potrebama stilskih figura: samo je meni sve to po nekad smešno. Drugo, ja ne glumim nepristrasnost iz prostog razloga što sam pristrasan do zla boga. Pristrasan sam u napadima na svaki nemoral među ljudima koji bi trebalo da makar glume moralnost. Pekić je negde lepo napisao: “politika je javni moral a moral je privatna politika“. Ko se ovoga ne pridržava mora računati na moju pristrasnost. Treće, ja sam ekstremno netolerantan prema svojim neistomišljenicima i trudim se da im ne dam nikakvu šansu. To je zato što ja pažljivo biram svoje neistomišljenike koji moraju da ispune neke uslove da bi se našli među tom skupinom. Zato: ne menjajte kanal- na dobrom ste mestu!!!

U Srbiji ovih dana svega i svačega. Uostalom kao i uvek što je u Srbiji ovih godina. Jaz između siromašnih i bogatih se produbljuje svakoga dana i kontrasti koje taj proces donosi su sve vidljiviji. Pored skupih džipova novokonponovanih kontraverznih biznismena neki drugi ljudi čeprkaju po kontejnerima. Po objašnjenju naših vajnih stručnjaka jedni su normalni ljudi a drugi su gubitnici tranzicije. A u stvari, ljudi u Srbiji se dele na one koje treba uhapsiti i one koji nemaju šta da jedu. Ko god u Srbiji danas nije u minusu na tekućem računu, nije zadužen kod banaka ili ne duguje rodbini i košijama, može slobodno da se hapsi!!! Ne može da s pogreši: taj nije čist. Ali vreme nas neumitno gazi. Ono teče svojim dijalektičkim tokom i gura sve nas napred.

Kažu: tako mora biti u tranziciji, mnoge smo lekcije pogrešno naučili, živeli smo pogrešno, sada mora sve da se plati. Samo šta ako neko nema i ne može sve to da plati?! Drugo, je li baš istina da sve ide napred, nezaustavljivo napred? Eto recimo, pre nekoliko dana ja sam se vratio u svoje mlađane dane: u nazad!! Komšinica iz bakalnice preko puta gurnula mi je u zembilj litar zejtina “ispod tezge“. Ja sam znao, i danas znam, da je put u Jevropu trnovit i pun odricanja ali da će to odricanje i mandat novog-starog Predsednika početi sa nestašicama jestivog ulja, e, oprostite, ali u to nisam verovao. A izgleda da to sa zejtinom i neće biti dovoljno za ulazak u Evropsku uniju. Ovih dana oni potvrđuju ono o čemu ja ovde pišem već nedeljama: ništa od članstva u EU ako Srbija ne prizna nezavisno Kosovo. Sad Tadiću preostaje jedino da objasni narodu kako to misli: i Evropa i Kosovo, a Koštunci, kako izvesti: u Evropu sa Kosovom. Čini se da ni jedno ni drugo, a kako sada stoje stvari sa političkim kadrovima u Srbiji, neće ići.

Karla Del Ponte ozbiljno preti da se umeša u srpske izbore. Zavisi od toga šta je sve napisala u svojoj knjizi. Kako sada stoje stvari iz onoga što se dalo videti napisala je podosta. Samo slaba vajda, niko ne reaguje. O trgovini organima srpskih zatočenika malo se nešto šuškalo i to kod nas dok su mediji u toj demokratskoj Evropi bili potpuno ravnodušni. Jedino nisu ostali ravnodušni Hrvati na rečenicu iz knjige koja glasi: “Srbi su kurvini sinovi a Hrvati su podli kurvini sinovi“. Bravo Karla, možda mi do kraja postaneš i simpatična (ovo je više retoričke prirode). Da su mediji manje pristrasni u Srbiji svakako bi trebalo da se pozabave i delovima knjige u kojima Karla govori o pokojnom Đinđiću. Radio je on mnoge stvari za koje je bio optuživan od svojih političkih protivnika. Radio je doduše i ono za šta ga nisu optuživali. U jednom od poslednjih intervjua on je rekao: “Ako moji prijatelji u svetu kažu: e, sada si nas razočarao, onda to nisu moji prijatelji. Jer, ako kažem meni je jedna stvar važna, i za moju zemlju je važna, i podržite me u tome, a oni kažu- ne, mi te podržavamo samo u onome što je nama važno, to nisu prijatelji“. Da je sreće, trebalo bi oni koji pretenduju da naslede njegovu politiku (a u stvarnosti samo koriste ime Zorana Đinđića kao platnu karticu za svoje političke ujdurme) da nauče nešto iz ove rečenice. Samo to da nauče, dosta bi im bilo. Jer je demokratija nešto što se uči a prva lekcija je lekcija iz tolerancije.

Ne znaju to “šumadinci“ Stevanović, Kovačević i slični koji personifikuju vlast i javno mnjenje u Kragujevcu, gradu u kome neko hoće da oduzme časnim Gorancima Murati buregdžinicu koju ovi drže ima i pedest godina. Po njima, vidite, pod demokratijom se podrazumeva da se udara na nezaštićene i ugrožene manjine. Pogotovo na časne manjine. Inače, našli bi oni zajednički jezik sa bogatim Šiptarima i bili bi vrlo tolerantni prema njima- znam ja takve. Ali su zato svojom lokalističkom filozofijom mnogo jada i zla naneli izbeglicama iz Hrvatske, Bosne i raseljenim licima sa Kosova a sada evo i ovim poštenim zanatlijama. Nekad je živeo jedan čovek po imenu Marko i prezimenu Miljanov koji je govorio o čojstvu i junaštvu.

Kad već pomenusmo Hrvate, koji se i dalje kao mala deca stalno zbog nečega ljute i kukumavče, ovih dana su se dogodili i neki “historijski“ događaji u “lijepoj našoj“. Svratio je do njih američki predsednik Buš koji je dočekan po scenariju “tisućljetnog“ ceremonijala. Morao je doduše vascelo vreme posete da drži ruke na leđima jer je postojala osnovana opasnost da mu se Mesić ili Sanader ne “zavuku u dupe“- koliko su se zavlačili. Ono, ruku na srce, i to je deo tog tisućljetnog hrvatskog ceremonijala. Menjale su se guzice ali je ceremonijal uvek ostajao isti. Kao što je sve isto i u Crnoj Gori. Kad se budu raspisivali izbori 2085 u Crnoj Gori opet će na njima pobediti Đukanović i Vujanović. Postuhumno. Jer, ipak, kad Tito nije mogao večno da živi (čak ni u našim srcima) ne bi trebalo ni oni baš da se nadaju da su fizički besmrtni. Đukanović je pred izbore malo išao i u šetnju, skoknuo je do Barija, malo proćaskao sa tamošnjim tužiocem, vrnuo se i ponovo doneo demokratski plamen u Crnu Goru. O plamenu zapaljene cigarete nije sada umesno govoriti.

Srbljanovićka (to je onaj stvor što je nešto književnog dara nasledio od ujčevine) vrnulo se iz Pariza ne bi li se kandidovalo za gradonačelnika Beograda. Ukoliko bi mu to, ne daj Bože, i pošlo za rukom, (ne kandidatura nego izbor), ja odlazim iz Lazarevca, koji je deo teritorije grada Beograda, u najbližu opštinu Ljig. Ako već neko treba da se vraća iz Francuske i postaje gradonačelnik onda bih više voleo da to bude Milovan Danojlić koji je rođen u Ljigu.

Na kraju, ono što okupira medije zadnja dva dana jeste informacija da je pripreman atentat na tužioca za ratne zločine Vukčevića, i ministre Đilasa i Dinkića (?!). Bože mi prosti, ali meni to miriše (pre će biti: smrdi) na predizborne marifetluke. Znate ono u stilu: “zar hoćete da se vratite u mračne devedesete?“. Uostalom u slične trikove treba pobrojati i ono sa jestivim uljem, ili sa izjavom Dinkića u vreme prošlih izbora “da besplatne akcije neće vredeti ništa ako Nikolić pobedi“. To je taman namaklo onih stotinak hiljada glasova razlike. Ako je takvih indicija i bilo, zašto se sada obelodanjuju ako ne zbog izbora? Mada, ruku na srce, zna se ko može da preti nekima od pomenutih kad su se naračeni ministri uglavnom petljali oko narodnih novaca dok se sa ratnim zločinima nisu bakćali ama ič. Ili je sve to protivteža šteti koju pojedinim politikama nanosi pisanije Karle Del Ponte. Uglavnom, što se medija tiče: na pravom ste mestu.

Ako pak živite u Srbiji: onda u to baš i nisam siguran. Pri tome mislim na Srbiju koju ovde pominjem. Inače ima i mnogo lepših Srbija. Ima Srbija i Srbija.

Igor m.Đurić