Вести

Ава Јустин (Ћелијски) -> „……Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком.

Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848. год., §17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља.

Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: „Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој… Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т.II, Солун 1966, стр.627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века.

2. Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.“……

+++ 

Neka sada, oni koji nam pripisuju, da smo tobože okrenuti protiv crkve, odgovere, a ja im reći odmah nću, čije su ovo i koje su ovo reči. To im ne želim, na samom početku, reći iz više razloga, koji je um sve ovo izrekao. Ali je zasigurno da je to bio daleko veći um od onoga licemera Tomića što se ispred oltara, glupostima predstavio, i u svoje prljave priče uneo nedostojnost, kojom bi da poseje seme mržnje i razaranja, među blagočastivi i ponositi srpski rod.

Ili pak, da ovakve reči može izgovoriti njegov vladika, ili pak jedan Mirko Dobrijević… i tako redom. I svi oni koji nisu ovakvoga uma dorasli nego u oltar i ispred oltara unose rečnik primitivizma i ulice.

I kao što se da videti ovde, taj um opominje ondašnji Episkopat, da ukoliko se ne okrenu istini, i ne prekinu da gaze po ljudskim dušama, i da ih kasape, da će takve episkope Pravslavni verujući narod prestati da priznaje za episkope. Bolna istina i bolno saznaje. Jer kako ovaj mudri i prepodobni um veli,  da je toliko je to puta činio narod Pravoslavni kada je se spotakao o lažna učenja i lažne propovedi. I mi se eto danas suočismo sa lažnim učenjima, onim što ga i u onom nedavnom saopštenju iznesoše, da kao vele takvi lažni učitelji ne postoji presuda Velikog Crkvenog Suda. Kakva je takva je, istina je da ona postoji, i da ona više nije nestvarnost niti san, već je to jedna neobična i velika java. U istinu, pre izdavanja saopštenja pokušalo se podmetnuti i krivotvoriti njeno značenje, pa se onda prišlo lažnom tumačenju. Kada to sve nije pomoglo onda bogoborci i lažljivi krstonosci, oni za koje Patrijarh Pavle reče da su kao razbojnici okačili krst oko sebe, danas, hoće da potru odluku najviše crkvene sudske instance kao tobože nepostojeću.

Jednostavno su se naljutili što je pravoslavni, i istiniti narod Božiji uspeo da dokuči u dno njihove prozaične bogoboraćke mržnje, i njihove razbojničke duše, i lažne ljubavi. Ali veli ovaj prepodobni i premudri Hristoljubac, da je narod utemeljivač Božije Crkve, i da on ne prilazi čovekoudobnosti, već se podvija bogougodnosti, te tako taj narod Božiji, i čini osnov njegove crkve, Crkve Hristove i Gospodnje. I da bez toga naroda crkva opstati ne može. Dakle, Pastir kao sluga Božiji odgovara narodu koji je od Boga nastao, jer samo veli ovaj naš mudrac prepodobni, narod može da odobrava šta je to Istina koja od Gospoda proizilazi. A ne pojedinci i individue.

Evađelska odgovornost leži danas na svima sinovima Pravoslavne crkve Hristove, da je brane i spašavaju od svake jeresi, i svakog pogrešnog učenja, od svakog nedostojstva i laži. Mnogo je danas takvih nedostojstava, a ja ću samo da se osvrnem na jedno ili dva. Još pored onoga što sam ga spomenuo. Kod nas Srba u Kanadi decenijama ranije, takoreći, skoro polovinu se veka pored Niagarinih vodopada slavi Dan svih Srba u Kanadi. I onda se nađe neko da, koji je na sebe okačio krst, ali da ga neko upita da li je spreman za taj krst, na kojoj je božija kap krivi prolivena, radi našega spsenja, da i on tako nešto učini. Verujem da on nikada na to ni pomislio ne bih, a nekamo li da to i stvarno učini i da tako postupi. Taj bi želeo da se taj dan, taj običaj i ta tradicija ukinu. Na sramotu samo tako nešto može da mu služi.

Narod Pravoslavni, narod srpski, uvidevši sa kakvom se podlošću taj i takav služi, mu saopšti da on tamo više poželjan nije. Zanči narodu je neki Anđeo blagonosac, već saopštio bio ove reči mudrog i prepodobnog starca, da nije greh lažnom pastiru leđa da se okrenu.

Pod politikom lažne ‘’ljubavi’’ – jer postoji lažno nazvana ljubav, kao što postoji ‘’lažno nazvani gnosos’’ – znanje, razum, danas se sprovodi isključivo politika iscrpljujuće eksploatatorske ljubavi, lažnih episkopa, ikonoboraca, hristoboraca i bogoboraca koji su svoj lažno nazvani gnosos, I lažnu ljubav pokrili ruhom.

Ali veli Sv. Grigorije Bogislov: Ćutanjem se izdaje Bog’’ i Crkva božija! Te tako svaki onaj koji ćuti danas pred Istinom, neka dobro, dobro razmisli koga je izdao. Bolje je nekada reći, pa čak i ako sve nije na pravom mestu, jer ako se greška potkrade, neko će je ispraviti, nego ovlaš preko velike laži preći. I onda mirne duše gledati kako ta laž pokopava Istinu. Iz tog razloga nametnute su velike odgovornosti pred nas i ako ih zaobiđemo, mi će mo se ne samo ogrešiti o sopstvene pretke i Svetootacko predanje, o veliki Domostroj našeg Neumrlog Patrijaraha nad svim Srpskim Ptrijarsima, Svetoga Save, već I o samog našega Spasitalja i njegovu živu i neuništivu Svetu i Vaseljensku Crkvu. Njeno će telo jedino opstai i preživeti ako je mi ne izdamo, jer Crkva ne tripi izdajstvo, i ona smao može da živi sa narodom. Bez koga naroda Crkve niti je bilo niti biti može. I ako se ne okrenemo i ne odupremo svim jeresima, a pogotovu onim jeresinma nad jeresima, odnosno protiv svejeresi, jer je svaka druga jeres, bezopasnija od one koja sebe ruhom zaklanja i pokriva. Onada i Crkva ako je od svejeresi ne odbranimo teško da će preživeti. A svi čusmo kada Ptrijarh Pavle reče da se krst obesio danas oko razbojnika. I mnogo se tome nasmejasmo. Ali da li se zapitasmo. Da li je to pravo i pošteno, da li je ispravno, da jedan starac tako kaže, a da ništa ne preduzme. Da li se on poistovetio sa svejeresi, sa velikim grehom, kada je tako postupio?

Verujte mi koliko sam god puta proanalizirao ovo delo staroga Patrijarha, toliko sam puta došao i samo do jednoga. Učinio je on veliki greh. Dobro je on uočio da se razbojnik, odnosno Sotana prišunjao do Crkve Hristove. Ali kada je već tako, bio je on dužan da se Sotoni suprotstavi. Pa ako je se uplašio? Smemo li se zapitati, onda. Gde mu je Hrišćanaska vera i odanost Hristovoj nauci bila, nego se jednostavno pretvorio tada kako reče otac Justin, u zečiji rod. Jer uočiti, gerh, a ne kazniti ga, ne preduzeti ništa protiv njega, to znači poistovetiti se sa njim.

Dakle tako nam dolazi od vrha, pa ide nadole i nadalje. To je isto ono što neki ovih dana zaklanjajući se iza raznih veličina i titula, opravdavaju sva nedostojstva, kao i ono nedavno izrečeno nedostojstvo ispred oltara crkve u Torontu od strane neuglednog i nedostojnog popa Tomića, parvadajući to kao tobožnjim narodskim rečnikom. Neka se takvi zapitaju, koliko je u njima krvi roda kukavičkog, roda fokusnijeh zečića.

Širom planete se uzdigao pepeo vavilonske usijane peći koja guta duše nacionalnih i patriotskih Srba. Zabranjije se narodu bogosluženje, katanaju i zalančuju Crkve, i sve se to pravda nekom neobičnom nepogrešivosti kao nekakvih ‘učenih’ pastira. A na žalost iza svega toga stoji jedna devijantna i zlobna osobina, i modalitet, Djavola, koji ispod mantije hara i pleni, plemenita osećanja, i kasapi duše onih najotmenijih, i njpedantnijih. Onih koje vera i iskonska, i istinita ljubav nikada nisu napustili bili. Nijma se danas pokušava oduzeti primat, a ispred njih se stavljaju oni što su preko pola veka veru iz naroda izgonili, a u narod Sotonu i Lucifera ubacivali. Takvi se danas pretvaraju da su nosioci vere i ljubavi. U istinu došlo je vreme za ispovest i molbu za oproštaj. Ali na pogrešan način, i kod pogrešnih iscelitelja.

Onaj insert sa početka, koji mnogi koji su se kao ustremili da nas koji smo uočili novo Sotonino prebivalište uplše, dolazi kao odgovor, na sledeće:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем

Један православац

* * *