Вести

“Croatia is going where it belongs“, “Croatia is going back home“ (“Hrvatska ide tamo gde pripada“, “Hrvatska se vraća domu svojemu“), izjavio je premijer Hrvatske Ivo Sanader prilikom posete Zagrebu američkog predsednika Buša.

za novinar.de Časlav M. Damjanović, 06.04.2008

+++

Razlog Bušove kratke posete bio je zajednička proslava prijema Hrvatske u NATO. Istog dana, Dragan Đilas, kandidat pokreta “Za evropski Beograd – Boris Tadić“ za gradonačelnika Beograda, izjavio je na štandu u Zemunu da je “pre 150 godina Zemun bio deo Evrope što u to vreme nije bio slučaj sa Novim Beogradom“.

Možda ove izjave nemaju ničeg zajedničkog jedna sa drugom.
Međutim, osim što je Zemun pre 150 godina nije bio “deo Evrope“ – nego okupirani deo austro-ugarskog carstva – Zemun nije bio “deo Evrope“ ni u mnogo skorijoj prošlosti – u doba NDH – kada je takođe bio okupiran.

Prema tome, ono što je problematično u ovoj koincidenciji Sanaderove i Đilasove izjave je šta EU zapravo smatra “Evropom“?

Listajući današnju američku štampu, izgleda kao da je jedna od izjava predsednika Vladimira Putina već sledećeg dana u Sočiju odgovor baš na to pitanje. Odgovarajući na tvrdnju predsednika Buša da bi za Rusiju “bilo vrlo korisno da se graniči sa demokratijama“ – Ukrajinom i Gruzijom ukoliko postanu članovi NATO-a – Putin je uzvratio da je to

 “glupost“ (nonsense): “Ta teza je vrlo čudnovata“. “Razmislite šta to zaista znači!“. “Ako je ova ili ona zemlja članica NATO-a – onda je demokratska!“ “Ako nije – onda nije demokratska!“

Prema tome, čemu to Hrvatska pripada? Kojem se to domu svojemu Hrvatska konačno vraća? Iako svakako ne namerno, izgleda kao da je Buš sam odgovorio na to pitanje:

“NATO više nije statična alijansa usredsređena na odbranu Evrope od invazije sovjetskih tenkova“, izjavio je Buš u Bukureštu. “NATO je danas aktivna alijansa koja šalje svoje snage širom sveta da pomogne obezbeđenje budućnosti slobode i mira milionima!“

Pošto se na ovo razmišljanje nadovezuje i izjava direktora CIA u današnjem Vašington tajmsu, da CIA ima “društveni ugovor“ sa američkom publikom, da je agencija odgovorna zapravo toj publici, i da je “kao tajnoj organizaciji koja služi optvorenom i slobodnom društvu CIA-i garantovano ogromno poverenje“ što je zapravo “ono što je tajnost u demokratiji – ne garancija na moć, nego garancija na poverenje“ – a pošto se u današnjem Vašington tajmsu predsednik Putin direktno naziva “nekadašnjim agentom KGB-a“ (“the former KGB agent“) – po svemu sudeći, čini se da je predsednik Putin itekako u pravu.

Zaprepašćuje koliko je šturo celokupno izveštavanje američkih medija o Bukureštu.
Međutim, posebno je zabrinjavajuće da o Bušovoj poseti Zagrebu ne postoji ni jedan jedini poseban napis.
Za četiri dana Kosovo je kao predmet diskusije u Bukureštu spomenuto samo jedanput u Vašington Postu. Njujork tajms i Vašington tajms Kosovo uopšte ne spominju. A izvanredno obavešteni Vašington tajms uopšte ne spominje Zagreb!

Zabrinjavajuće je jer iako se pretpostavlja da su američke medije slobodne – ustvari su pod totalnom kontrolom i iz te kontrolisane uniformisanosti proizilazi pitanje – zašto je Zagreb gurnut u prirepak vesti? Znajući američke medije, pošto za to mora da postoji propagandistički razlog – pitanje je šta se to sakriva od američke publike? Jer čim se nešto brižljivo sakriva onda mora de se nešto i brižljivo smera…

U dužem članku Petera Bejkera o Bušu i Putinu u Vašington postu ima svega dva kraća pasusa o Zagrebu.
“Buš je počeo dan u Zagrebu, prestonici Hrvatske, gde je proslavljao NATO-ovu odluku da primi Hrvatsku i Albaniju.“
‘List citira Bušove reči “Prema tome, ako bi ma kakva opasnost zapretila vašem narodu, Amerika i NATO alijansa će biti uz vas i niko neće moći da otme od vas vašu slobodu“, rekao je Buš 5.000 okupljenih na trgu Svetog Marka, gde su 1991. godine pogodile rakete kada je Hrvatska objavila nezavisnost“.

“Bio je to smirujuđi trenutak u delu sveta koji je pre jedne decenije bio usred rasnih mržnji rata. Iako parlamenti 26 članica NATO-a tek moraju da ratifikuju sporazum, premijer Hrvatske Ivo Sanader, oduševljen ovim poslednjim korakom njegove male zemlje od 4.5 miliona i predivnom dalmatinskom obalom u evropsku integraciju“, rekao je da “Hrvatska ide tamo gde pripada – Hrvatska se vraća domu svojemu“.

U Njujork tajmsu su o Zagrebu takođe samo tri kraća pasusa u mnogo većem napisu Stivena Li Mejersa o Putinu i Bušu.
“Na svom kratkom zaustavljanju u Hrvatskoj, Buš se susreo sa predsednikom i premijerom Hrvatske, a takođe i sa predsednicima Albanije i Makedonije. NATO je odbio Makedoniju zbog grčkog veta u odnosu na problematično ime“.

“Buš je pohvalio sve tri zemlje kao zaslužne demokratije koje su proizašle iz sovjetskog bloka i preživele strahote građanskog rata. Međutim, uprkos slavljeničkom raspoloženju, ipak su zaostale balkanske napetosti bile očevidne. Bušov poziv NATO-u da otvori vrata ne samo Makedoniji već i BiH i Crnoj Gori, prisutni na trgu Svetog Marka su gromoglasno pozdravili. Na Bušov poziv da NATO-u da otvori vrata Srbiji, protiv koje se Hrvatska borila od 1991. do 1995. – odgovor je bila tišina.“

“Reakcija prisutnih bila je takođe prigušena kada je Buš pomenuo ulogu Hrvatske u ekspanzivnoj ulozi NATO-a. Hrvatska je bila protiv rata u Iraku iako danas ima 50 vojnih policajaca u NATO-ovim snagama u Afganistanu“.

I to je sve što su sva tri lista objavila o Zagrebu.
Međutim, u američkim agencijskim izveštajima se tvrdi da je predsednik Buš siguran da su “Albanija i Hrvatska spremne za odgovornosti koje donosi članstvo u NATO-u“.

Možda se zaključak američkih vladinih agencija odnosi na razgovore o kojima američke medije ne obaveštavaju, a koje se odnose na NATO-ovu navodnu “ekspanziju u zemlje nekadašnjeg komunističkog bloka“ – upotrebio sam reč “navodnu“ jer je kompletna formulacija toliko smušena da je očigledno laž koja treba da prikrije prave namere.

Časlav M. Damjanović