Вести

Установа викарних Епископа (Епископа помоћника), иако неканонска, позната је у пракси неких помесних Цркава. Ова установа је слична са установом Хорепископа, коју канони помињу, али и напуштају. Хорепископи су били постављани за једно село или за мали град, у саставу Епископије.

Жељко Которанин

+++

Тако да се поставио чудан однос између два Епископа унутар једне Епископије. Између „Епископа града“ (редовног Епископа целе Епископије) и Хорепископа села или малог града подручног, тј. зависног од реченог Епископа града.
У основи тај однос изражавају канони који одређују

1. Шта Хорепископ сме да учини од онога што је у власти Епископа и
2. На који начин он врши своју епископску власт.

„Свети Сабор установљује да (предстојници) у селима и малим мјестима, или такозвани Хорепископи, премда су примили рукоположење као Епископи, морају знати ипак своје границе, и управљати само црквама које су им потчињене, и задовољити се старањем и управом истих, постављајући чаце, ипођаконе и заклињаче, и задовољни бити произвођењем њих; презвитера, пак, или ђакона да се не усуђују рукополагати без Епископа дотичнога града, коме је потчињен и он (Хорепископ) и његово мјесто. А који се усуди преступити ову наредбу, има се лишити и оне части, коју ужива. Хорепископа ће, пак, намјештати Епископ онога града од кога зависи“ (10. канон Ант. Сабора).

Хорепископи су примали епископско рукоположење и кроз то пуну епископску благодат. Али да би могли као такви бити у Епископији поред редовног Епископа, а да то не буде извор забуна у црквеним пословима, и да се не би вређала наредба да не буду два Епископа у једном граду (8. канон Првог Вас. Сабора), Хорепископима је постављена граница.

 „… Не усхтије ли ово, он ће му тада дозначити мјесто или Хорепископа, или презвитера, да се види да стварно припада клиру, а да нема у једноме граду два Епископа“ (8. канон Првог Вас. Сабора).

Због те границе Оци нису сматрали да Хорепископ у Епископији редовног Епископа изражава слику „два Епископа у једном граду (тј. у једној Епископији)“. Јер, Оци Првог Васељенског Сабора одобравају дотичном мјесто Хорепископа, да се тиме види да припада клиру, а да истовремено нема два Епископа у једноме граду. Као да Хорепископ није Епископ.

Постављена граница због које се могло на Хорепископа гледати као да није Епископ, јесте прво у месту и цркви у коју га је редовни Епископ наместио. Хорепископ се има старати само о управи том црквом, и тиме се задовољити. Али, с друге стране, то одређење му омогућава да у тој цркви испољи нешто од своје епископске власти при управи њоме. Он може за њу производити црквенослужитеље – чаца, ипођакона и заклињача. Међутим, и у овоме Хорепископ није самовластан. У избору лица која намерава произвести у црквенослужитеље он је завистан од редовног Епископа. Свети Василије Велики пише својим Хорепископима:

 „… А у будуће, испитивајте који су достојни и примајте их, али немојте их у клир уводити док нама не јавите, јер знајте, да ће постати опет свјетовњак, који буде примљен на службу без нашега знања“ (89. канон Василија Великог).

 „… Исто тако по древноме обичају и Хорепископи морају са приволом Епископа произвађати чаце“ (14. канон Седмог Васељенског Сабора).

 „… Произвести чаца слободно је свакоме игуману у своме, али само у своме манастиру, ако је уосталом сам игуман био произведен од Епископа на игуманско поглаварство, и он је наравно сам презвитер…“ (14. канон Седмог Васељенског Сабора).

Дакле, под наведеним условима и презвитер може произвести чаца.
Главни атрибут епископске власти јесте рукополагање презвитера и ђакона.
Хорепископ ни у месту или цркви где је намештен не сме се усудити да рукополаже презвитере или ђаконе без редовног Епископа, коме је потчињен он, и његово место, под претњом свргнућа (в. 10. канон Антиохијског Сабора).

 „Сеоски презвитери не морају издавати каноничке листове, него имају слати оближњим Епископима просте листове; беспријекорни, пак, Хорепископи издају листове мира“ (8. канон Антиохијског Сабора).

 Издавање каноничких листова (препоручних, отпусних и листова мира) такође је у искључивој надлежности епископске власти. Видимо да је Хорепископ могао издавати само листове мира, јер свога клира заправо није имао. У овим другим стварима, кад је желео кога препоручити, могао је слати само обичне листове, као презвитер. Али, и издавање листова мира Хорепископу је било условљено његовом беспрекороношћу, у првом реду поштовањем својих граница наспрам редовног Епископа града.

Власт Хорепископа је битно умањена. Једва да се види разлика између власти коју он ужива, као неко ко има епископско рукоположење, и презвитера. Отуда и тежња Цркве да укине установу Хорепископа, јер је она производила забуну у црквеним пословима и доводила до омаловажавања имена и власти Епископа.

 „У малим мјестима и селима не могу се постављати Епископи, него периодевти; а који су већ постављени, не смију ништа предузимати без приволе градског Епископа…“ (57. канон Лаодикијског Сабора).

Разлика у власти Хорепископа према клиру његовог села или малог града постоји. Но, то није класичан однос:
„… Исто тако и презвитери не могу ништа предузимати без приволе Епископа“ (57. канон Лаодикијског Сабора).

Али је разлика у власти (боље рећи развлашћености) Хорепископа према редовном Епископу променила карактер односа клирика према Хорепископу. Карактер тог односа се јасно види у наредби, да се на места Хорепископа постављају периодевти – презвитери са посебним старешинском овлашћењем.

Стога,  „… Али, никако не треба постављати Епископа у какво село или мали град, за који је довољан и један презвитер; а не треба постављати у таквим мјестима Епископа стога, да се не омаловажи име и власти Епископа…“ (6. канон Сардикијског Сабора).

Црква захтева да се не чини ништа што понижава епископско достајанство. Овде се наглашава да постављање Хорепископа омаловажује власт Епископа и име његово.

Викарни Епископ

Установа викарног Епископа представља „заобилажење“ наредбе да се не поставља Епископ у какво село или мали град, јер се тиме понижава епископско достојанство. Викарни Епископ се не поставља у какво село или мали град. Викарни Епископ се не поставља ни за какво посебно место у Епископији њеног редовног Епископа. Викарни Епископ има епископско рукоположење, има дакле пуну епископску благодат , али како нема места или цркве о чијој би управи посебно водио бригу произвођењем црквенослужитеља (10. канон Антиохијског Сабора), или бригом о сиромашнима (в. 14. канон Неокесаријског Сабора и у вези са њим 8. канон Антиохијског Сабора), то он не може ништа предузети из своје епископске власти, а да тиме не повреди власт редовног Епископа. Викарни Епископ стога има још мању власт од оне коју је некада имао Хорепископ. Све што чини на основу своје специјално епископске благодати, он чини по одобрењу редовног Епископа и у његово име.

Викарни Епископ се поставља да своју службу врши на целој области Епископије њеног редовног Епископа. Стога је умесно питање, да ли установа викарног Епископа значи „два Епископа у једном граду“. Аналогно установи Хорепископа и 8. канону Првог Васељенског Сабора, може се закључити да установа викарног Епископа не значи да постоје два Епископа у једном граду. Јер, викарни Епископ нема своје епископске власти, чак ни онолико, колико је имао Хорепископ.

Међутим, шта значи овај закључак? Зар Црква не штити од омаловажавања „име и власт Епископа“ (6. канон Сарикијског Сабора)? Установа викарног Епископа поставља безвласног Епископа! Он нема свој народ (39. канон Апостолски и 17. канон Антиохијског Сабора), нити своју област (35. канон Апостолски и 18. канон Антиохијског Сабора), нити своју резиденцију (71. канон Картагенског Сабора), нити свој клир (15, 16 и 33. канон Апостолски). А власт Епископа јесте оно, што му омогућава да реализује своју благодат и да сабере народ, ради чега и има то посвећење Светога Духа.

Зато Оци дефинишући Епископа, прво одређују његову власт, па тек потом благодат, коју опет одређују у функцији домостроја спасења, дакле, као испољену ка народу благодат; а не као условљену или као благодат по себи. У једноме епископству нема разлике у епископској власти кад је у питању Епископ у Епископији

 „… јер Епископ, као нашљедник апостолски, који је рукоположењем и призвањем Духа Светога добио по нашљедству даровану му од Бога власт, да везује и дријеши, јест жива слика Бога на земљи, а по освештајућој сили Духа Светога он је преобилан извор свију тајана Васељенске Цркве, кроз које се спасење добија…“ (10. члан Посланице Источних Патријараха).

Епископ је увек, по своме рукоположењу, нужно носилац пуне епископске власти.
Викарни Епископ не располаже по наследству даровану му од Бога власт да везује и дреши. Он ће везивати и дрешити (као Епископ) тек кад добије одобрење за то од редовног Епископа. И може да се догоди да за сво време своје викарне службе никада не добије речено одобрење. Тада ће се његова служба испуњавати као служба презвитера. Где то води?

„Светогрђе је низводити Епископа на презвитерски ступањ…“ (29. канон Четвртог Васељенског Сабора).
Светогрђе је због какве кривице Епископа низводити на презвитерски степен. Светогрђе је Епископа недостојног епископства лишавати епископске власти, и задржати му власт презвитерску.

Колико ли је веће светогрђе презвитера достојног епископства, рукополагати за Епископа (викарног), и у томе чину му без његове кривице одузети епископску власт, и оставити га да буде као презвитер (и то без назначења), до евентуалног и изузетног одобрења редовног Епископа да испољи епископску благодат?!

Од 29. канона Четвртог Васељенског Сабора, и његове опште одредбе, постоји изузетак.
„Не смије Епископ да јавно учи у другоме граду, који њему не припада. Који се затече да то чини, нека престане од Епископства и нека врши посао презвитерски“ (20. канон Трулског Сабора).

Ово је једини изузетак од правила. Епископу, који се ради жеље за пустом славом усуди да непозван јавно учи у туђим му градовима, одузима се епископска власт, али он може вршити посао презвитерски. Сличности овог изузетка са установом викарног Епископа нема. Овде постоји преступ сасвим изузетан по мотиву, што упућује на уско тумачење канона. Јер, при другом нечасном мотиву, дотични би за јавно учење у туђем му граду био свргнут (1, 2. и 11. канон Сардикијског Сабора). Викарноме Епископу одузимају власт већ на постављењу, и то не само без његове кривице, него непосредно по установљењу да је у свему достојан епископства.
И тиме чине светогрђе. И не само тиме.

Викарни Епископ је лажно назначен

Неканонска и измишљена установа викарног Епископа није успела да избегне повреду догматско-канонске установе назначења Епископа и свих уопште клирика при рукополагању.
„Без наначења не треба рукополагати никога …“ (6. канон Четвртог Васељенског Сабора).

Епископско достјанство је већ по дефиницији својој везано за одређени народ, сасвим опредељене области, коме предстојава.

• „Епископ, који је примио епископско посвећење и одређен је да буде предстојником народа, пак, неће … да пође у повјерену му Цркву…“ (17. канон Антиохијског Сабора).
• „Који Епископ, пошто је постављен био, не пође у ону област, за коју је постављен…“ (18. канон Антиохијског Сабора).
• „Који су за Епископе постављени били, а у Епархији, за коју су одређени…“ (18. канон Анкирског Сабора).

Саставни део епископског посвећења јесте одређење да дотични предстојава народу, тј. поверавање одређене Цркве Његовом Преосвештенству. У пракси, приликом епископске хиротоније назначава се област, која казује који је то народ за који се дотични поставља. То поверавање (одређење, назначење) Епископије Његовом Преосвештенству значи да :

„…сваки Епископ има власт над својом облашћу, и мора њом управљати са потребитим према свакоме обзирима, и мора се опрезно старати о свима мјестима, која зависе од његова града, дакле, и презвитере и ђаконе рукополагати и сваки посао разборито изводити…“ (9. канон Антиохијског Сабора).

 „Сваки Епископ има власт над својом облашћу“ – дакле, нема Епископа без области његове, коју испуњава својом влашћу. Нема нити може бити Епископа без његове области, за коју је одређен. Тиме, нема нити може бити Епископа без одређења за неку област црквену, којом ће управљати, за коју и добија епископско посвећење.

 „… У погледу оних, који бивају рукоположени без назначења, наређује Свети Сабор; да рукоположење (хиротонија) њихово буде ништавно и да никакве службе не могу вршити…“ (6. канон Четвртог Васељенског Сабора).

Пред овом наредбом Васељенског Сабора измишљачи установе викарног Епископа су смислили да викарне Епископе назначе за непостојеће епископије. Постоји ли на пример данас хвостанска црквена област? Ако постоји, зашто за њу одређени г. Атанасије не пође у поверену му Цркву? Ако ли хвостанска Епископија не постоји, тада је Сабор Архијереја Српске Цркве на посвећењу јеромонаха Атанасија у епископски чин, не само изоставио одређење области, за коју га посвећује, него је лагао Духа Светога!

Сада питамо оне који су узроковали овакав поступак, да ли је Свети Дух осветио наречене викарне Епископе, будући да је слаган на постављењу? Или је одбацио од службе дотичне људе?
Рукоположење без истинитог назначења је ништавно. А Оци Халкидонског Сабора још наређују – да човек, рукоположен без назначења, никакве службе не може вршити. Дакле, не само да не може вршити службу чина у који је ништавно рукоположен, него никакву више службу не може вршити, чак ни ону коју је вршио пре ништавног рукоположења.

Кога је Свети Дух одбацио, да му не служи, тај више не може служити никако!
Значи ли то да сви јеромонаси, које настојасте да поставите као викарне Епископе, ради чега слагасте Светога Духа, лажно их назначивши, сада јесу само монаси…?

Значи ли то да они више никакву службу не могу служити?
Ово не питамо из непријатељства према онима, који су сада у Српској Цркви викарни Епископи, или према онима, који су их тако поставили. Такође, не питамо ово да бисмо узроковали саблазан и смутњу у Цркви, или да бисмо дали повода злурадости, људима који немају зашто да се радују невољама Цркве.

У животу Цркве викарни Епископ производи многе недоумице. Навешћемо само једну.
Често бива да на катедру упражњену, на место редовног Епископа, Сабор доведе викарног Епископа. Сведоци смо да је, по уклањању оставком од Епископства владике захумско-херцеговачког Атанасија, на престо ове славне Епископије доведен викарни Епископ „хумски“ Григорије. Сада клирици на службама помињу његово име, а за очекивати је да ће он поставити нове клирике.

То би било сваке части достојно, када би дотични Григорије био законито постављен за Епископа. Међутим, при његовом рукоположењу за Епископа почињено је светогрђе, и уз то и безакоње, које, само по себи, чини ништавним то рукоположење. Питање, да ли је Григорије законити Епископ, или монах у епископским хаљинама, је озбиљно. Напред наведени разлози су толико чврсти, да питање сматрамо умесним. Јер, ако је Григорије монах без епископског освећења на себи, тада његово заузимање епископског места у животу захумско-херцеговачке Епископије значи прекид апостолског прејемства у тој Епископији. А то је, признаћете, страшно.

„Сваки посао наш, када се управо изводи по правилима доброга реда, не може произвести у нама никакав немир, него нас напротив ослобађа од порицања са стране, шта више, похвалу нам задобија од оних, који здраво мисле…“ (1. канон Кирила Александријскога).
Заиста, постављање викарних Епископа није посао „по правилима доброга реда“, нити му образложење може бити дуготрајан обичај.
„… Јер, ништа од онога, што противу закона и реда бива, не мора (тј. не сме) бити на уштрб установљеноме по правилима“ (7. канон Деветог Помесног Сабора).

Сваки обичај у Цркви мора бити сагласан устновљеноме реду по писаним канонима. Установа викарних Епископа је противна установљеноме Епископству по канонима, и отуда „немир и порицања“. Савет светога Кирила Александријскога и данас је актуелан. Видимо како, у почетку, „мало“ противљење канонским установама, доцније доводи у питање и само апостолско прејемство Цркве, тј. сами живот Цркве! Чему то?

+ + +

Сабор Српске Цркве поставио је неколико викарних Епископа. Викарни Епископ је замишљен да буде помоћни Епископ, за случај да редовни Епископ не може сам да обави све своје управне и пастирске послове. Постављањем ових помоћних Епископа, Сабор је унеколико признао да су поједине Епископије толико велике да редовни Епископ чак ни уз помоћ својих презвитера и ђакона не може да води старање о свим местима, која од њега зависе. Чему онда очување таквих мегаломанских Епископија уопште; а посебно по цену увођења неканонских викарних Епископа?

Колика је загребачко-љубљанска Епископија. На две Републике се простире, а „разређење црквених парохија нека слиједи разређењу државном и грађанском“ (17. канон Четвртог Васељенског Сабора).
Такође, велике су и шабачко-ваљевска, и црногорско-приморска и још неке друге Епископије.
Ово „дуплирање“ области у једну Епископију противно је канонским начелима. Истина свети Оци нису одређивали величину Епископије. Али су оставили начела по којима се може утврдити структура територије Епископије, а тиме и њена конкретна величина.

„Правило, које су Оци наши издали, чувамо и ми, а које овако гласи: „Ако је царском влашћу основан нови град, или се унапријед оснује, у таквоме случају разређење црквених послова нека слиједи разређењу државном и грађанском“ (38. канон Трулског Сабора).

Постојање новог града (муниципија), или његово будуће настајање (тј. кад се државном влашћу неки град одликује чашћу да постане геополитичко и социо-економско средиште одређене области), представља чињеницу према којој се и уређење црквених послова треба усагласити. Ти црквени послови јесу заправо послови одређивања јурисдикција више Епископа у широј територији. Речју, то је нова организација парохија (стари назив за Епископију).
„… у таквоме случају, разређење црквених парохија нека слиједи разређењу државном и грађанском“ (17. канон Четвртог Васељенског Сабора).

Нови град, ново градско средиште, треба да постане и епископско средиште, тј. треба да се према њему организује нова Епископија, равноправна и пуноправна оној, којој је место новог града раније припадало.
„Сеоски презвитери не могу принашати жртве у градској цркви, када је присутан Епископ…“ (13. канон Неокесарјског Сабора).

Епископија се састоји од града, и села подручних Епископу града. Канони не помињу могућност постојања два, или више, градова у једној Епископији. Они заповедају да се не поставља Епископ за „какво село, или мали град“ (6. канон Сардикијског Сабора). Дакле, у Епископији може бити и мали град. Мали град је малобројно урбано средиште, најчешће на раскршћу путева. Оваквим својим карактером, мали град је у свему другоразредан у односу на град Епископије.

„… А ако се нађе који град, да се толико умножио бројем народа, да се може сматрати достојним епископскога пријестола, нека га добије …“ (6. канон Сардикијског Сабора).
Дакле, ако се у Епископији нађе град да се толико умножио народом, те да се може сматрати достојним епископског престола, тада тај град и добија епископски престо, тј. своју засебну Епископију. И опет нема два града у једној Епископији. Није нужно чекати државну власт да одликује какав град средиштем области, довољно је и фактичко настајање града, па да се тај град као посебна Епископија издвоји из дотадашње Епископије.

Међутим, данас, уз сво поштовање нових схватања о појму града, критикујемо појаву да Еископија обухвата не само два града, не само две области, два округа, или целу Републику, него скоро две Републике. При томе, у црквеном смислу, на пример, Ваљево се сматра малим градом Шапца. А заправо Ваљево је центар великог региона.

Зар Ваљево, Чачак, Ужице и други градови, средишта општина у Србији, нису достојни епископског престола? Или престони Крушевац?

Према канонским начелима, величина Епископије одговара величини области, која са селима и малим градовима географски, административно и економски, непосредно гравитира једноме граду, у коме је епископски престо. Ово важи за добро уређене Помесне Цркве. И ово јесте образац коме треба тежити и у Дијаспори.

Сматрамо да Епископија не би требало да буде већа од општине у Србији, а понегде би чак требало да буде и мања. У таквом случају Епископи би били у стању да са својим клиром уредно обављају све послове на корист и напредак повереног им народа. Тада не би било потребе за тзв. викарним Епископима.

Са свега реченог, предлажемо Сабору Српске Цркве да богомудро донесе следеће одлуке:

1. Да се поништи постављање тзв. викарних Епископа, и
2. Да се у сарадњи са надлежним Епископима приступи подели превеликих и за управу непогодних Епископија.

Жељко Которанин