Вести

Autorima čitalačkih napisa u beogradskoj Politici kojima se odobrava Tadićev krajnje sporni i nesretno izabrani put da se u funkciji predsednika države u jednoj čisto privatnoj stvari obrati redakciji jednog lista, nije ni najmanje stalo do slobode štampe u Srbiji.

za novinar.de piše Svetislav Kostić, 30.03.2008

+++

Ti ljudi prihvatili bi sa oduševljenjem kada bi se kojim slučajem uspostavila predsednička diktatura u Srbiji pod zapadnim predznacima i uvela po njihovom ukusu selektivna „sloboda“ štampe, zbora i govora. Agresija Zapada i njegove pesnice Natoa 1999 godine, na mesto da srpsko drustvo ujedini, taj nasilni akt Zapada otvorio je jedan duboki i nepremostivi ponor u srpskom društvu.

Na jednoj strani ponora nalaze se pristalice Zapada koji svaku njegovu gadost prihvaćaju, pa čak mnogi i odobravaju. A ta zaslepljenost na jednom oku, prenosi se i na odnose unutar srpskog društva. Što će reći, da se nepravilnosti počinjene od prozapadnih političkih stranaka i njihovih lidera, od njihovih sledbenika brane svom žestinom, pa ma koliko god neregularnosti bile štetne po nacionalne interese države. Jer oni u svakoj i najmanjoj kritici prozapadnih stranaka i njihovih lidera vide bacanje klipova na putu Srbije u Evroposku uniju, pa i u onaj isti Nato. To može samo onda da prestane, kada bude i poslednja nada izgubljena da će Srbija ikada da postane član EU. Ali, što će najverovatnije da se dogodi, tek onda će da se otvore realne šanse da se radnoj snazi iz Srbije u njenim najproduktivnijima godinama nekim oblikom medjudrzavnog ugovora omoguće oročena zapošljavanaja u zemljama zapadne Evrope. Jer Zapad nije voljan da se odrekne radnih i intelektualni potencijala jedne od retkih zemalja Evrope čiji radnici tamo već decenijama uživaju najveći ugled. Naprosto nije za poverovati da se upravo jedan niz „proevropski“ orijentisanih čitalaca u Beogradu „zgraža“ i kod najsuptilnijeg „provlačenja kroz uši“ korupcije kada je reč o njihovim demokratizirajućim bogovima u odelima na trake i po meri.

Ti ljudi što autore napadaju zato sto na korupciju u „novom drustvu Srbije“ ukazuju, ne snose ni najmanju odgovornost za cinjenicu da je DS u prošlogodišnjim koalicionim pregovorima u zamenu za Koštuničev položaj premijera vlade insistirala da dobije u ruke ministarstva kod kojih mugu dobre pare da se zarade. Jer u godini 2007. stajalo je uistinu nekoliko „zlata vrednih“ privrednih objekata na spisku prvatizacije. I što tražili, to su i dobili. Stoga i nije nikakav slučaj da se upravo lideri stranke DS pominju kada je reč o sticanju bogatstva u kratkom vremenu.

Ne mogu jedne te iste osobe istovremeno insistirati na ministarstvima koja dobrih para vrede i na besprekornoj političkoj reputaciji. Takodje nije ni malo slučajno da upravo „evropejci“ pate od kratke pameti. Na kraju krajeva, čitava ujdurma sa koalicijom odigravala se nekako u ovo vreme godinu ranije. Već tada je Koštunica dao jasno na znanje da ulazi u koaliciju sa DS samo pod uslovom da ostane premijer. I to ne zbog „stolice“ kao takve, nego da zadrzi u rukama odredjivanje smernica vlade, takodje, i to upravo po pitanju Kosova i Metohije.. Ne pretjerujem ni malo ako postavim definiciju, da je tada i danas Koštunici prioritet bio i ostao teritorijalni integritet drzave Srbije a Demokratskoj stranci finansijski unosna ministarstva. Prolivene suze porodice Nenada Bogdanovuca znak su nanesenog bola, možda takodje iz subjektivnog osećaja nanesene nepravde.

Ali nečije suze ne moraju biti i dokaz da je objektivno pravo povredjeno. Povici za rehabilitacijom ili za „izvinjenjem“, što je ravno povicima za osvetom, sadrže elemente moralne korupcije. Tim gore ako se pri tome aludira na prethodnu kolumnu Slobodana Antonića, u kojoj se Antonić na slučaj Nenada Bogdanovića samo ovlaš osvrnuo. Pri svemu tom olako se prelazi preko evidentnih cinjenica da je kompletan DOS, iz kojeg su sve druge stranke na vlasti od oktobra 2000 godine proizašle, bio od Zapada „potpomognut“ desetinama miliona dolara, koji su i nakon nasilnog prevrata ili takozvane „revolucije“ koja je sve pre bila, samo ne „naroda i trudbenika“ u klasičnom smislu, nego intelektualaca od kojih znatan broj od zapadnih mentora školovanih, treniranih i dotiranih „povratnika“ iz zapadnog inostranstva. Drugim rečima, čitav sistem počivao je od samog početka na korupciji. I sada, kada po prvi put stoje na realnoj dispoziciji da na predstojećim izborima na vlast dodju i druge stranke van DOS-ovog „matičnog“ krova, pod udar postoktobarskog fenomena korupcije dolaze stranke koje su do sada bile na vlasti, i to su još uvek…

A medju njima pre svega one koje su provodile privatizaciju po svaku cenu. Od optužbi bilo koje prirode ne mogu da budu poštedjeni ni oni koji više nisu medju živima. A započelo se i nastavilo sa pokojnim Milioševićem i njegovim nasljednicima.

Pre ili kasnije to će da se vraća kao bumerang onima koji su smatrali i to i nadalje čine, da su nedodirljivi. Ako se tako nekada osećao Slobodan Milošević i prevario se, gde stoji da jednog dana posle Miloševića neće na red da dodju i nove „nacionalne“ žive i pokojne ikone? I to se neće izmjeniti, tako drugo dok nekome potrebne kult ličnosti. I na kraju krajeva, ne vidim da od suza ovlažene oči porodice Nenada Bogdanovića zbog osećaja počinjene nepravde suprugu i ocu Nenadu Bogdanovicu, imaju vecu ili manju vrednost od suza porodice Slobodana Milosevica zbog osecaja počinjene nepravde suprugu i ocu Slobodanu Miloševiću.

Svetisalv Kostić, 30.03.2008