Вести

Fundamentalizam, konfesionalizam, zilotizam. …Na kraju, još nešto o Mitropolitovom (i ekumenističke teologije uopšte) odnosu prema fundamentalizmu, konfesionalizmu i zilotizmu.

Rodoljub Lazić, 2002 godina

+++

U članku „Pravoslavna Crkva i treći milenijum“ ( časopis „Hrišćanska misao“, br. 1 – 4/2000) Mitropolit kaže: “Međutim, duboko u kobnoj prirodi hrišćanske podele leži isto tako i nespremnost Pravoslavnih da, u istinskom duhu praštanja i ljubavi, prevaziđu psihologiju polemike i izdignu se iznad nje. Konfesionalna žestina revnosti se često potvrdila jačom od praštanja i ljubavi… Fundamentalizam, konfesionalizam i konzervativizam su uništavali Bibliju i dogme Crkve, pretvarajući ih u formule, koje pre treba sačuvati nego živeti po njima i doživljavati ih“ (str.2). I nešto dalje:

„Ali je duh pustinjskih otaca, to jest duh samoosude i uzimanja na sebe grehova sveta, često zamenjen duhom agresivnog zilotizma koji poražava istinski cilj asketizma“ (str.5).

Pre govora o centralnoj, napred naznačenoj temi, valja zapaziti Mitropolitov čudan način razmišljanja u upravo citiranim delovima teksta. On najpre otpadanje zapadnih hrišćana od Jedne Crkve naziva podelom, a zatim se zalaže da se dogmatsko pitanje, koje leži u osnovi „podele“ reši ljubavlju i praštanjem, pozivajući se na pustinjske oce ikoji su nas oduvek učili da uvek treba sebe da okrivljujemo zbog grehova drugih“. Mitropolit previđa da u dogmatskim stvarima ikonomija ne postoji i da se jeresi ne uklanjaju ljubavlju i praštanjem nego nepokolebivom odbranom istine, o čemu svedoče svi Vaseljenski i Pomesni Sabori. Od počivšeg patrijarha carigradskog Atinagore proklamovana a od potonjih patrijaraha sa istog trona prihvaćena ideja da je „prošlo vreme dogmata a nastupilo vreme ljubavi“ direktno je suprotna svetootačkom duhu. Vidimo da tu sladunjavu floskulu usvaja i Mitropolit.

A pozivanje na pustinjske oce u tom kontekstu je i netačno i neprimereno: setimo se samo Svetog Teodosija Velikog i Svetog Save Osvećenog. Ni oni ni toliki drugi nisu opraštali ni prihvatali na sebe greh jeresi, nego su ih jasno i glasno osuđivali, i to sa puno žestoke „konfesionalne revnosti“. Tako Teodosije Veliki piše caru Anastasiju povodom monofizitske jeresi:

 „Care, pred nama su dve stvari: ili da pristanemo živeti odvratno i neslobodno, ili da časno umremo. Sledeći pravim dogmatima svetih otaca, znaj da mi pretpostavljamo smrt, jer ne primamo nove dogmate nego idemo za zakonima ranijih otaca. A one koji, sem ovih, primiše i brane druge dogmate i zakone, mi pobožno odbacujemo i prokletstvu predajemo, i hirotonisane od jeretika ne primamo ni po koju cenu. A bude li ko hteo da nam išta od toga nametne, mi za svedoka istine prizivamo Boga, koga jeretici hule sada, da ćemo se usprotiviti do same krvi…“ (o. Justin Popović: „Žitija Svetih“ za januar, str.292).

A Sava Osvećeni je, zbog pometnji izazvanih istom, monofizitskom jeresi, dva puta dolazio u Jerusalim sa velikim mnoštvom svojih monaha i neustrašivo branio pravu veru. U njegovom žitiju piše:

„Kada oni (sledbenici jeresi, poslati od cara Anastasija sa povećim odredom vojske) stigoše u Jerusalim, nastade velika pometnja i patrijarh se nađe u velikoj nevolji. Tada prepodobni Sava sabra sve monahe iz svojih manastira, uđe u Sveti Grad i razjuri poslate Severove služitelje i vojsku, a samoga Severa sa njegovim jednomišljenicima predade pred svima anatemi“ („Žitija Svetih“ za decembar, str.158).

Takođe je neodrživa i Mitropolitova konstrukcija da nije bitno da li će crkvene dogme (i Biblija?) biti sačuvane, nego da li će se živeti po njima. Svakako da treba „i ovo činiti i ono ne ostavljati“, ali ako se ovo dvoje polarizuje na način kako to čini Mitropolit, jasno je da je očuvanje dogmata vezano i za određeni precizni jezički iskaz, kao formu koja omogućava da i sadržaj bude nepovređen. Zašto bi inače Sveti Oci na svim Saborima toliko insistirali na potpunom i do u detalje očuvanju svega što Oci na prethodnim Saborima uzakoniše? Opredeljena i čvrsta forma, naročito u tako osetljivim i važnim stvarima kao što su istine vere, sprečava rastakanje ili izvitoperenje sadržaja. U krajnjoj liniji, zalaganje za življenje po dogmatima (i Bibliji?), bez nužnog čuvanja njihove pravilne forme, neminovno vodi u dogmatsku proizvoljnost i samovolju. Da li je iko ikad pomislio i rekao: „Nije bitno da li ćemo Liturgiju služiti sa epiklezom ili bez nje, niti je važno koje reči izgovaramo na Liturgiji. Važno je da mi služimo Liturgiju i da živimo njome.“? Ili, može li se služiti Liturgija sa beskvasnim hlebom, ili sa rakijom, umesto sa vinom? Utoliko pre ne mogu dogmati biti prepušteni voluntarizmu pojedinaca i grupa.

No, vratimo se središnjoj temi. Šta su to: fundamentalizam, konfesionalizam i zilotizam?

Fundamentalizam se može definisati kao sistem mišljenja i ponašanja koje se zalaže za doslednu primenu autoritetno predatog (=predanjskog) učenja unutar određene verske zajednice, sa težnjom da se to učenje proširi i na pojedince i grupe van matične zajednice.

Fundamentalizam je svojstven većini religijskih sistema, pa i hrišćanstvu (ako se ono smatra religijom) i, na način kako smo ga odredili, nije negativan. Međutim, ovaj pojam je danas opterećen značenjem koje ima u islamu i još nekim religijama, što vešto koriste sve liberalne teološke struje da ga diskredituju. No, valja znati da je islamski fundamentalizam, u stvari, vid verskog fanatizma, sa snažno izraženim vojnim i političkim karakteristikama, te da se na osnovu njega ne sme donositi sud o fundamentalizmu uopšte. Štaviše, mislimo da je ovde (zlo)namerno pomereno značenje pojma „fundamentalizam“ i izvršeno njegovo poistovećivanje sa pojmom „fanatizam“, kao što je to na političko-sociološkom planu učinjeno sa pojmovima „nacionalizam“ i „šovinizam“. Dakle, hrišćanski, tj. pravoslavni fundamentalizam ne treba mešati sa verskim fanatizmom, nego ga shvatati u njegovom izvornom značenju.

Konfesionalizam bi se najlakše mogao definisati kao teološko mišljenje koje smatra da se istina vere u potpunosti nalazi u učenju samo jedne verske zajednice, pripadništvo kojoj donosi spasenje.

Zilotizam znači revnost, žar, usrdnost u življenju po veri, kao i u ispovedanju i propovedanju vere.

Kroz svu istoriju ove pojave su bile prisutne u Crkvi i smatrane su poželjnima. U samom Jevanđelju Gospod govori da nije došao da ukine Zakon i Proroke, nego da ih ispuni, jer ništa, ni najmanja crta iz njih neće nestati, i opominje: „Ko ukine jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, nazvaće se najmanji u Carstvu nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u Carstvu nebeskom“ (Mt.5,17-19). Nije li ovo fundamentalizam? A pouka da „svako ko pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svom“ (Mt.5,29); ili da „svako ko otpusti ženu svoju, osim zbog preljube, navodi je da čini preljubu; i koji se ženi otpuštenicom, preljubu čini“ (Mt.5,33); ili „da će za svaku praznu reč koju reknu, ljudi dati odgovor u dan Suda“ (Mt.12, 36)…? Takođe i završna zapovest Gospodnja je krajnje fundamentalistička: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio…“ (Mt.28,19-20).

Svetootačko predanje u Crkvi je i fundamentalističko, i konfesionalističko, i zilotsko: „Ako se neko moli, makar i u privatnoj kući, sa osobom koja je izopštena iz Crkve, neka takođe i on bude izopšten“ (10. kanon Sv. Apostola); „Episkop, prezviter ili đakon, koji se samo molio sa jereticima, neka bude svrgnut; a ako im je dozvolio da kao klirici nešto rade, neka se svrgne“ (45. kanon Sv. Apostola); „Zapovedamo da se svrgne episkop ili prezviter koji prizna krštenje ili žrtvu jeretika; jer, kako se slaže Hristos sa velijarom? Ili kakav udeo ima verni sa nevernikom“ (46. kanon Sv. Apostola); „Praznične darove koje šalju Jevreji ili jeretici ne treba primati, niti zajedno sa njima praznovati“ (37. kanon Laodikijskog Sabora).

Sv. Maksim Ispovednik: „Savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju, nego čovekomržnjom i otpadanjem od božanske ljubavi kada neko potpomaže jeretičku zabludu, na još veću propast onih koji se drže te zablude“ (iz 12. Poslanice).

Isti: „Znate za novačenja koja potekoše od spisa Kira, bivšeg patrijarha aleksandrijskog, o Devet poglavlja, koje usvoji i potvrdi carigradski presto patrijaraški, i druge promene i dodatke i povrede svetih Sabora, koje počiniše prvosveštenici vizantijske crkve: Sergije, Pir i Pavle. Ta novačenja su poznata svim crkvama. I to je razlog što ja, sluga vaš, ne održavam opštenje sa carigradskom crkvom. Neka se uklone od Crkve sablazni, koje uvedoše pomenuti ljudi! Neka se odstrani s puta kamen spoticanja, i vi pođite glatkim putem Evanđelja, očišćenim od svake jeresi! I kada budem video da je crkva carigradska onakva kakva je ranije bila, tada ću i ja biti prema njoj kakav sam ranije bio, i obnoviću opštenje s njom bez ikakvog podsticanja od strane ljudi. A dok u njoj budu bile jeretičke sablazni i arhijereji sablaznitelji, dotle me nikakve reči ni dela neće navesti da sa njima uspostavim opštenje“ („Žitija Svetih“ za januar, str.661-662).

Sv. Atanasije Veliki: „Jer ako neko vidi vas, verne u Hristu, da se družite i opštite sa arijancima, bez sumnje će pretpostaviti da je to (jeres arijanstva) nevažna stvar i pašće u blato zločešća… Zato, da se to ne bi desilo, ljubljeni, klonite se onih koji otvoreno mudruju nečastivo i čuvajte se onih koji misle za sebe da ne mudruju po arijanski, a ipak opšte sa zlovernima… A ako se neko pretvara da ispoveda pravu veru, a ipak opšti sa arijancima, takvog savetujte da prekine sa tom navikom. Ako obeća (da će učiniti), primite ga kao brata, a ako uporno ostane pri svome, odstranite ga od sebe“ (iz Poslanice monasima).

Zilotizam je so svake vere, ognjena poslušnost reči Božjoj, ako treba i do smrti, samopožrtvovano i podvižničko stremljenje ka Ocu Nebeskom. Revnost je hrabra, borbena, neustrašiva, ona je ta koja uzvukuje: „Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač?… Ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rim. 8,35-39). Takvi su bili svi Sveti Crkve Hristove. Nema nijednog među njima koji nije bio revnitelj, ko nije hodio uskim, podvižničkim putem, koji vodi u život večni.

Novi Zavet poziva i podstiče na revnost: „I načinivši bič od uzica, izagna sve iz hrama… i reče… „Ne pravite od doma Oca moga dom trgovine“. A učenici se Njegovi setiše da je napisano: revnost za dom Tvoj izjeda me“ (Jn.2,15-17); „hvalim služenje svoje, ne bih li kako podstakao na revnost svoj rod i spasao neke od njih“ (Rim.11,14); „U revnosti ne budite lenji; budite duhom vatreni; Gospodu služite“ (Rim.12,11); „A revnujte za veće darove i pokazaću vam još uzvišeniji put“ (1..Kor. 12,31); „Tako i vi, budući da ste revnitelji duhovnih darova, trudite se da izobilujete u onima koji su za izgrađivanje Crkve“ (1.Kor. 14,12); „Jer revnujem za vas Božjom revnošću…“ (2.Kor.11,2); „A dobro je revnovati svagda u dobru“ (Gal.4,18); „I ko može vama nauditi ako budete revnitelji dobra“ (1. Pt.3,13); „Imadoh potrebu da vam pišem, moleći da se borite za veru jedanput predanu svetima“ (Jud.Z); „Ja one koje ljubim karam i popravljam; zato revnuj i pokaj se“ (Otk.3,19).

Svakako, revnost može biti i „ne po razumu“, i to je često bilo prisutno u Crkvi kroz istoriju, sve do danas. Ali, zloupotreba neke stvari, ili ideje, ili principa, ne znači da su ta stvar, ta ideja ili taj princip sami po sebi loši. Zloupotreba ili pogrešna upotreba nečega govori samo o onome ko nešto upotrebljava.

…Iz svega do sada rečenog o ovoj temi jasno je da su fundamentalizam, konfesionalizam i zilotizam deo etosa Pravoslavne Crkve, rukovodna načela za življenje po istinama vere i za odbranu istina vere. Ne-fundamentalizam, ne-konfesionalizam i ne-zilotizam potrebni su ekumenistima, zidarima novog crkvenog i novog religijskog poretka u okviru vrlog novog svetskog poretka. No, sa svakim novim kamenom kompromisne vere, ugrađenim u Nadcrkvu, i sa približavanjem dana njenog konačnog dovršetka, približava ss i tužni dan odgovora na pitanje: „Kada doće Sin Čovečji, hoće li naći veru na zemlji?“ (Lk. 18,8).

+++

Svaka bogoslovska misao crpe svoj autoritet iz saglasnosti sa Svetim Predanjem, Svetim Pismom i učenjem Svetih Otaca – tim bogonadahnutim izvorima vere. Sve što ne potiče od Duha Svetog, Crkva ne prepoznaje kao svoje i ne prihvata. Ne osporavajući Mitropolitovom bogoslovlju smelost, lucidnost, sistematičnost, kreativnost… smatramo da izvršena analiza pojedinih Mitropolitovih tekstova pokazuje da mnogi njegovi bogoslovski stavovi i mišljenja odstupaju od učenja Jedne, Svete, Saborne i Apostolske (= Pravoslavne) Crkve, a poneki su i direktno suprotni tom učenju.

To znači da je autoritet mitr. Ziziulasa pod velikim znakom pitanja, zbog čega je nemoguće gledati u njemu najvećeg savremenog pravoslavnog bogoslova ili, čak, najvećeg bogoslova 20. veka. Krajnje je vreme da se teologija mitr. Ziziulasa razmotri svestrano i kritički, bez glorifikovanja i prikrivene idolatrije. U suprotnom, preti opasnost da mnogi njegovi sumnjivi teološki stavovi postanu „mera svih stvari“ u Pravoslavlju.

BOGOSLOVLjE MITROPOLITA ZIZIULASA

Rodoljub Lazić

+++ 

Izvor: Novatorsko bogoslovlje mitropolita Ziziulasa, Roduljub Lazić, „Atos“, Beograd, 2002. god.

preuzeto sa revnitelj.com; Wednesday, 26 March 2008

+++