Вести

Svetogorskog monaha Mojsija.

ORTODOKSOS TIPOS 4. JANUARA 2008.

+++

Notorno saopštenje Vatikana, u skladu sa kojim katolička crkva obezbeđuje spasenje vernika jer je ona ta koju je osnovao Isus Hristos, čini nam uslugu da nas karakteriše kao „autentičnu Crkvu“. Naravno ispoljavamo značajan nedostatak jer ne priznajemo Primat Rima što znači da je papa „predstavnik Hrista na zemlji“. Ovo poznato saopštenje navodi kako svi protestanti ne sačinjavaju „crkvu“ već „crkvenu zajednicu“. Crkvenom zajednicom nazvao je i mitropolit Pirejski g. Serafim u svom pismu Katolike.

Ako je jedina Crkva za spasenje vernika katolička, onda treba u nju da idemo. Ove izjave Vatikana su stvarno zastrašujuće, apokaliptične i vredne pažnje. Ne smatramo ih neočekivanim, površnim i slučajnim. To je konstantni, nepromenjeni i stalni duh Vatikana. Većina Pravoslavnih i naravno jerarha ćuti. Ćute opasno, sa krivicom i neopravdano.

Neočekivano prekida svoju ćutnju arhiepiskop australijski g. Stilijanos, koji je dobar poznavalac ovih stvari i impresivno navodi: Pošto sam, međutim, nakon mog napornog dvadesetogodišnjeg predsedavanja „Zvaničnom teološkom dijalogu“ Pravoslavnih i Rimokatolika, primetio voljno da ne bih imao više nikakvu vezu sa jednom takvom „bljutavom igrom“ treba danas dodatno, u vezi sa onim što je objavljivano i do nedavno, da izjavim epigramski samo ovo:

Nisam mogao da zamislim da će biti opravdane tako brzo i tako apokaliptički moje ponizne procene u vezi sa ličnošću i sveukupnim delom kardinala Jozefa Racingera pre njegovog uzdizanja na papski tron s jedne strane, i posle toga njegovo iznenadno „preobraženje“ bezrezervnog „promotera“ srednjevekovnih „basni“ papstva. Očekujem, nakon izmišljenog „ponovnog početka zvaničnog teološkog dijaloga“, da se ponovo vratim šire na nezadržive „podzemne aktivnosti“ koje su u toku te koje imaju veliku dvoličnost.

Kada imamo istog Hrista uvek među nama, po jevanđelisti Marku, nije nam potreban Njegov predstavnik, niti Njegov zastupnik. Papa se smatra jedinim predstavnikom Božijim na zemlji i naravno nepogrešivim, duhovnim i svetovnim Vladarem. Hristos je došao kao ponizni služitelj, a papa moćan, uzvišen, gonilac strašni. Stvorio je ratove, krstaške ratove, strašnu noć Svetog Vartolomeja, hiljade žrtava Pravoslavnih u Srbiji, blagosiljao pokolje, totalitarizme, imperijalizme, kolonijalizme, sinkretizme, ekumenizme čak i cionizme. U dijalogu koji je pre dva meseca održan u Raveni ponovo se raspravljalo o primatu pape. Nažalost, kao što je tačno okarakterisano, među Pravoslavnim sagovornicima vlada jedna „zavera ćutanja“. Procurele su, međutim, neke reči, koje navode kao da su Pravoslavni išli tamo da bi izbrisali nedostatak. Ne priznavanje prvenstva časti pape. Ako ne postoji čista zajednička vera, ne može se priznati prvenstvo časti nikome. Istorijski su zapisani događaji zajedničkog prvog milenijuma i nema potrebe za drugom novom preradom i nikakvim redefinisanjem. Ozbiljno pitanje Unije uopšte nije raspravljano.

Velika je potreba da se tačno definiše šta Vatikan misli kada govori o „Katoličanskoj Crkvi“ u vezi sa primatom pape i šta znači „Patrijarh Zapada“.

Neprihvatljiva je papska teorija pomenute eklisiološke jedinstvenosti i isključivosti i pretpostavljene manjkave eklisiologije Pravoslavnih. Papska diplomatija radila je marljivo i na tekstu iz Ravene. Pravoslavni su opet bili zaneti ljubavlju, a ne istinom. Pitanje Unije su ostavili za kasnije.

Pitanje tumačenja papskog primata, kombinovano sa nepogrešivošću, odložili su da analiziraju. Sada kao da ga prihvataju. Reč je o mešavini nemešovitog, o ozbiljnoj uzburkanosti, o velikoj iskrivljenosti, o unijaćenju Pravoslavlja. Na Svetoj Gori postoji velika agonija i uznemirenost koja neće pustiti još dugo mirnoću ćutanja…

izvor: pravoslavni portal IHTUS

izvorna vest na grčkom jeziku: egolpio.com