logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    851 пута прочитано    Датум: 18.03.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Vladika Artemije i mitropolit AmfilohijeDa li ima podela u SPC. Priznavanje nezavisnosti Kosova samo je ponovo izbacilo na površinu staro, ali pritajeno razmimoilaženje između episkopa Artemija i pojedinih članova Svetog sinoda

„Nesaglasje vladika“, „ Rat“, „Artemije oštro napao Amfilohija“, „Novi sukob Amfilohija i Artemija“,… samo su neki od naslova koji su prethodnih dana osvanuli u dnevnoj štampi. Javnost je već navikla da se političari i estradne zvezde spore preko novina, ali ne i visoki crkveni velikodostojnici. Pogotovo ne na početku velikog posta kada se vernici pozivaju da se molitvom svetog Jefrema Sirina mole da im Gospod daruje „duh celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi“.

Ovako oštro razmimoilaženje dvojice arhijereja oko toga da li je sa 17. februarom prestao da važi Memorandum o obnovi porušenih svetinja u „martovskom pogromu“ 2004. godine nametnulo je i pitanje da li u Srpskoj pravoslavnoj crkvi još uvek postoji jedinstvo o Kosovu i Metohiji, ali i mnogim drugim pitanjima. SPC je decenijama upozoravala na težak položaj srpskog naroda i ugroženost crkava. Poslednjih godina, naročito od dolaska Kfora 1999. godine posle agresije NATO-a, nema Božićne ili Vaskršnje poslanice u kojoj crkva ne ukazuje brigu za napaćeni narod koji se poziva da istraje na svojim vekovnim ognjištima u južnoj srpskoj pokrajini.

Ali, iza brojnih sinodskih i saborskih odluka, saopštenja i apela koji se odnose na Kosovo i Metohiju, koji deluju umirujuće i ohrabrujuće za javnost, neretko se kriju različiti pogledi pojedinih vladika kako u datim okolnostima zaštititi svetinje i vernike kada se jedan deo teritorije države, i to za srpsku crkvu najsvetiji, nalazi pod kontrolom „međunarodne zajednice“. Još pre godinu i po dana jedan član Svetog sinoda je sa žaljenjem rekao: „Nažalost, kao i u državi, i mi u Crkvi nemamo uvek jedinstvenu politiku prema Kosovu“.

Problem Kosova i Metohije nije samo crkveno, nego pre svega državno i nacionalno pitanje, tako da se ne treba sablažnjavati što i episkopi nemaju uvek jedinstven stav. Problem je što šira javnost nije uvek upoznata sa razlikama.

Činjenica da su SAD i pojedine zemlje EU priznale Kosovo kao državu i mimo volje Beograda poslale misiju Euleks samo je ponovo izbacila na površinu staro, ali pritajeno razmimoilaženje između episkopa Artemija i pojedinih članova Svetog sinoda.

Naime, 9. jula 2004. godine Sveti sinod je podržao ideju vladike Artemija da treba pokrenuti tužbu pred Evropskim sudom u Strazburu protiv četiri evropske države: Nemačke, Francuske, Italije i Velike Britanije, koje imaju svoje regione na Kosovu i Metohiji, za čiju su bezbednost bile i odgovorne 17. i 18. marta, kada je porušeno i spaljeno 35 svetinja. Nekoliko meseci kasnije došlo je do promene kursa i posle više sednica Kosovsko-metohijskog odbora Sveti sinod je 28. decembra doneo odluku kojom umoljava vladiku Artemija da povuče tužbu protiv četiri zemlje članice NATO-a.

Sledeća tačka sporenja u SPC bio je Memorandum za obnovu crkava i manastira porušenih 17. i 18. marta. Komisije Saveta Evrope i Uneska obišle su 35 porušenih crkava i manastira posle čega je potpisan Memorandum o razumevanju za obnovu crkava i manastira, ali zbog činjenice da će ključnu ulogu u obnovi imati albanske kosovske privremene institucije, a ne stručnjaci iz Beograda, Artemije je 13. septembra 2004. godine povukao potpis sa ovog dokumenta ali i svog člana iz mešovite komisije koja je trebalo da sprovodi obnovu.

Dan uoči odlaska delegacije SPC u SAD 24. marta 2005. godine konačnu verziju Memoranduma o obnovi porušenih svetinja, ipak, bez saglasnosti episkopa raško-prizrenskog potpisali su patrijarh Pavle, tadašnji ministar za kulturu u vladi Kosova Astrit Haraćija i predstavnik Unmika Rao Bijala. Dva dana kasnije vladika Artemije je obavestio patrijarha da je u postupku donošenja ovog dokumenta prekršeno kanonsko pravo posle čega je poglavar SPC povukao svoj potpis. Iako su vest o povlačenju patrijarhovog potpisa pojedini ljudi iz SPC pokušavali da demantuju, 27. marta održana je nova sednica Svetog sinoda i Kosovskog odbora sa koje je saopšteno da Memorandum i dalje ostaje na snazi.

Nepuna dva meseca kasnije, te 2005. godine na Svetom arhijerejskom saboru u izveštaju koji je podneo o celom slučaju oko obnove svetinja, pritisku kojem je bio izložen da prihvati Memorandum, episkop Artemije, između ostalog, piše: „A u čemu je Naš greh? U nastojanju da zaštitimo svoje crkve i manastire, što je kulminiralo tužbom protiv četiri evropske države Međunarodnom sudu u Strazburu. I drugo, što ne prihvatamo da nam crkve „obnavljaju” oni koji su ih rušili. Posebno što ne prihvatamo da budemo neko „drugi”. Što ne prihvatamo „razloge” Vladike Atanasija i Mitropolita Amfilohija i ne slušamo ih bespogovorno.Ovo što se zadnjih meseci događa u Eparhiji raško-prizrenskoj zaista je presedan nepoznat u istoriji Crkve Pravoslavne.”

M. Pešić; POLITIKA
[objavljeno: 17/03/2008.]

+++ 

Da li ima podela u SPC

Miljenici vladike Filareta

filaret-foto-tanjug.jpgIako je SPC još početkom devedesetih godina prošlog veka naložila sveštenim licima da se ne angažuju stranački, mnogi se nisu toga pridržavali

Mnogi su se iznenadili kada je Eparhija raško-prizrenska, pozdravljajući odluku Vojislava Koštunice da ide na vanredne izbore kako bi se dobila nova vlada čiji će osnovni zadatak biti borba, u svom saopštenju konstatovala: „U tom smislu dosadašnja politika DS i G17 Plus, koji su svojim delovanjem potvrdili spremnost na odricanje od dela državne teritorije, time narušavanja i Ustava Srbije, mora od strane srpskog biračkog tela biti na adekvatan način vrednovana i stavljena daleko od pozicija vlasti.”

Vladika Artemije je odmah prozvan da se svrstao uz DSS i SRS, a mnogi su ovakav njegov stav videli kao grubo mešanje crkve u politiku. Međutim, i pre predsedničkih izbora i proglašenja nezavisnosti Kosova, Artemije nije bio blag u svojim izjavama prema Borisu Tadiću, ministru odbrane Draganu Šutanovcu kada je u pitanju njihova politika prema južnoj srpskoj pokrajini.

Srpska pravoslavna crkva je još početkom devedesetih godina prošlog veka saborskom odlukom izričito naložila sveštenim licima da se ne angažuju stranački, jer se to protivi samom biću crkve koja je izraz i projava jednog boga oličenom u Svetoj trojici. U praksi, ipak, mnogi episkopi i sveštenici nisu samo podržavali više ili manje otvoreno jednu ili drugu političku opciju, već su i osnivali političke stranke. Takav slučaj je sada već zaboravljene Svetosavske stranke koju je predvodio protojerej dr Žarko Gavrilović.

Na početku višestranačja, pojedine vladike i sveštenici su se direktno angažovali u Srpskom pokretu obnove. Ali, kada su u jesen 1996. neki predlagali da se i SPC priključi tadašnjoj opozicionoj koaliciji „Zajedno”, Vuk Drašković je bio protiv. Rekao je da ne želi da „Srbija bude pravoslavni Iran”.

I u vreme kada je trebalo da se okonča rat u Bosni 1995, episkopat SPC nije bio jedinstven. „Prekodrinske vladike” su imale suprotan stav od patrijarha Pavla i protivile su se da rukovodstvo sa Pala da ovlašćenja za potpisivanje Dejtonskog sporazuma.

I uoči izbora 2000. godine, iako je većina episkopa bila za mirne demokratske promene, vladika Filaret je otvoreno podržao Slobodana Miloševića. Mada se pokajao i na saboru zatražio oproštaj za ovaj svoj postupak, episkop mileševski je i na poslednjim predsedničkim izborima imao svoje političke „miljenike”. Podržao je Milutina Mrkonjića iz SPS i Velimira Ilića iz NS. Iako se SPC uoči izbora povodom spekulacija oglasila i poručila da ne podržava nijednu stranačku opciju, episkop Filaret, koji je i član Svetog sinoda, pojavio se na završnom predizbornom mitingu Velimira Ilića u Beogradu.

M. S. P.

 

Bolno pitanje načina bogosluženja

Nedavni štrajk glađu trojice sveštenika u Čačku ponovo je ukazao na najbolnije pitanje, načina služenja Svete liturgije, oko kojeg nema jedinstva u SPC. Zato će ovo za sada nerešeno pitanje verovatno biti jedno od glavnih na Svetom arhijerejskom saboru koji počinje 14. maja.

Na prošlogodišnjem majskom saboru 21 episkop je bio za očuvanje dosadašnjeg načina služenja liturgije, dok je 16 vladika zagovaralo reformu glavne službe u pravoslavnoj crkvi koja je već tiho sprovedena u mnogim eparhijama.

Sabor je tada naložio Komisiji za proučavanje liturgijskih pitanja da nastavi rad uz konsultovanje prakse i duhovnog iskustva ostalih pomesnih crkava. U Komisiji koja je osnovana 6. oktobra 2006. godine su mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan (predsednik), episkop kanadski Georgije, episkop žički Hrizostom, episkop bački Irinej, episkop bihaćko-petrovački Hrizostom i episkop braničevski Ignjatije. Rezultati rada ovog šestočlanog tela javnosti još uvek nisu poznati.

Do konačne odluke sabor SPC je zauzeo stav. „U međuvremenu, dok se ne dođe do prihvatanja rezultata rada Komisije u svim eparhijama Srpske pravoslavne crkve u pogledu služenja Svete liturgije i drugih bogosluženja držati se vekovnog poretka naše crkve”. Nažalost, ova odluka nije poštovana ili se od episkopa do episkopa tumačila različito u zavisnosti na koje delove predanja se poziva.

Tokom cele prošle godine na stranicama crkvene štampe vodila se teološka polemika u kojima je bilo i varnica za i protiv reforme svete liturgije. Episkopi banjalučki Jefrem, kanadski Georgije i banatski Hrizostom zauzeli su stav da se treba držati svetog predanja i postojećeg bogoslužbenog poretka. Nasuprot njima uglavnom je bio, iako ne usamljen u svom stav, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić). Vernici su episkope shodno koje stavove zastupaju po ovom pitanju podelili na na „blagočestive” i „novotarce”.

Protivnici reforme liturgije (skraćivanje službe, otvorene carske dveri, čitanje oltarskih molitava naglas, često pričešćivanje bez ispovesti…) poručuju da ovde nije reč o ponovnom uvođenju drevnog bogoslužbenog tipika, već o „naprednom posvetovnjačenju koje se sprovodi u racionalističko-prosvetiteljskom duhu”. U polemici sa „novotarcima”, kako protivnici reforme nazivaju episkope koji su za liturgijsku obnovu često se pozivaju na grčkog mitropolita Jeroteja (Vlahosa) koji poručuje: „Reforma spoljašnje bogoslužbene prakse bez unutrašnje obnove hrišćana je jalova”.

 

Da li postoji „bosanski lobi”

Pošto se rad SPC u Svetom sinodu ali i na Saboru odvija mimo uvida šire javnosti, oduvek su postojale spekulacije o raznim podelama u crkvi. Tako se pre dve godine govorilo da srpskom crkvom drma „bosanski lobi” i da oni traže povlačenje patrijarha. Činjenica da je skoro polovina srpskih arhijereja rodom iz Bosne ne znači da su oni jedinstveni o svim pitanjima u crkvi.

U vreme građanskih ratova na prostoru bivše Jugoslavije bilo je onih koji su vladike delili na „jastrebove” i „golubove”.

Kada je potezano pitanje moguće posete pape Beogradu episkopi su se sami svojim izjavama svrstavali za i protiv. Zbog posete Vatikanu i čestim kontaktima sa RKC vladika Lavrentije, mitropoliti zagrebačko-ljubljanski Jovan i crnogorsko-primorski Amfilohije, episkop bački Irinej, episkop braničevski Ignjatije su zaradili epitet „ekumenisti”.

U knjizi „Patrijarh Pavle – biografija” istoričarka dr Radmila Radić o podelama u SPC piše: „Različitih struja je uvek bilo u episkopatu i one su se u tišini borile za prevlast u Patrijaršiji. U prošlosti se često govorilo o netrpeljivosti između tzv. prečanskih i srbijanskih vladika, u novije vreme je pominjan uticaj prekodrinskih vladika, ne treba zaboraviti ni interese vladika iz dijaspore itd. Prevagu je obično dobijala ona strana koja je uspela da se približi patrijarhu ili da drži pod kontrolom rad Sinoda. To je posebno bilo važno u situacijama kada su se očekivale promene u crkvi”.

M. S. P; POLITIKA

[objavljeno: 17/03/2008.]
 

 

 

 

 




1 коментар у вези “Oštro razmimoilaženje dvojice arhijereja”
  1. Ocigledno da ova M. S. P. iz “Politike” ima neki svoj pogled kada pristupa i pise o Crkvi i Politici. Kao i svaka prodata dusa tako i ova govori o necemu sto njoj odgopvara a ne o racionalnim i realnim pogledima i zbivanjima. Svaka verska organizacija ima svoju politiku. Vatikanska Tamnica u tome prednjaci nad svima ostalima.

    Toliko je puta i sam Episkop rasko – prizrenski istakao. “Meni neki zameraju sto se bavim ovim poslom. A zar i Sveti Sava nije cinio nesto slicno?” Da i mi dodamo. Zar i Sveti Petar, pa i njegov predhodnik Vladika Danilo pa onda Petar Petrovic Njegos, zar se oni svi nisu bavili politikom? Crkva kao crkva, samo ovde treba prvo znati sta je crkva, ona ima svoju unutrasnju politiku, a ima pravo da bira koju ce i kakvu politiku sprovoditi prema drzavnoj vlasti. Svaki pojedinac unutar crkve ima pravo na svoj politicki stav.

    Po kojoj to osnovi ova osoba M. Pesic nasrce na osnovno ljudsko pravo, a to je politicko opredelenje individue. Ova prava su zacrtana i poveljom ujedinjenih nacija, i svak se ima pravo baviti politikom i stranaciti koliko mu je drago, bez razlike na cin i polozaj u drustvu.

    A i dobro je da su ovakvi kao M. Pesic stali u zaledjinu Amfilohijevu. Sada vidimo ko sa kim vodi ljubav.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo