Вести

Albanci su oružanom pobunom krenuli da istrebe Srbe na Kosmetu i da otcepe deo teritorije Srbije. Država Srbija je ratom pokušala da uguši albansku oružanu pobunu, ubijanje nedužnih ljudi i secesiju.

 za novinar.de Igor M. Đurić; 17.03.2008

+++

NATO je bombardovanjem Srbije sprečio Srbe da uspostave pravni poredak u sopstvenoj zemlji i okupirao je deo njene teritorije. Tako je OVK na Kosmetu izgubila sve bitke protiv snaga države Srbije da bi na kraju dobila rat koji je NATO vodio. Ratni krug je zatvoren. Sve je rat i sila. Pravo jačega. Nema govora o humanitarnim ili demokratskim aspektima. “U pravu“ je onaj ko je rat dobio. Taj će propisati pravila tumačenja onoga što se dogodilo i što će se dogoditi. Zbog ovih činjenica ja ne prihvatam niti pravila igre koje nameće pobednik niti način na koji treba tumačiti događaje a koji mi serviraju ovdašnji službenici pobednika. Mene priča o “militarističkom humanizmu“ Klintona, Blera, Olbrajtove, Fišera i ostalih militantnih pacifista apsolutno ne dotiče iz prostog razloga: ako ste silom dobili rat to nikako ne znači da su istina, pravo i pravda na vašoj strani. Ili kako je napisala dr. Smilja Avramov u knjizi “Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije“: “Neprihvatljiva je teza koja se danas javlja na Zapadu, po kojoj se tehnološka superiornost iskazuje istovremeno i kao moralna superiornost“.

Deset godina posle pada Berlinskog zida bombardovana je moja zemlja. Ni kriva ni dužna. Svakako manje kriva i dužna od mnogih koje nisu bombardovane i kažnjene. Pao je taj zid i mi smo kažnjeni bombama. Jedno bez drugoga nije moglo proći, može se reći da je čak i nemoguće bez te uzajamnosti i uslovljenosti. Kao da je padom Berlinskog zida stavljena tačka na stvarne i opipljive grehe (za razliku od većine naših koji su fiktivni i izmišljeni) nemačke države od pre nekoliko desetina godina. I šta se dogodilo? Samo deset godina je bilo potrebno toj “novoj“ i “demokratskoj“ Nemačkoj, toj “pročišćenoj“ od greha zemlji, da podigne svoju avijaciju, da pokrene svoje tenkove i krene u svoja nova osvajanja. Ona su nova samo po vremenskoj dimenziji. Po pravcu i ciljevima prema kojima maršira nemačka soldateska sve je ostalo isto. Luftwaffe se vratila da pomogne svojim saborcima iz “Skenderbeg“ divizije. A kad Nemci “dignu“ svoje “štuke“ i “meseršmite“ (danas su to “tornado“ avioni) i startuju motore svojih “pantera“ i “tigrova“ (danas su to isto “panteri“ i “tigrovi“) onda se kraj nazire tek u sukobu svetskih razmera i porazu te iste Nemačke. Iskustva nam tako govore.

A neko ko se pravi pametan će pitati: “pa što baš mi?“, ili, “ima razloga za to, krivi smo a vremena su se promenila i Nemačka je sada sasvim druga država“. Za odgovor na ovakve dileme treba postaviti nova pitanja. Je li bilo Srba ispred Staljingrada? Nije. Je li bilo Hrvata, Muslimana i Albanaca? Jeste. Jesu li Srbi imali svoje SS jedinice? Nisu. Ovi drugi? Jesu. E, zato: baš mi!!! Je li Habsburška monarhija kao glavni prioritet u svojoj spoljnoj politici imala za cilj uništenje Srbije? Jeste. Je li u tom pokušaju ta ista Dvojna monarhija i prestala da postoji  usled gubitka rata? Jeste. Je li upravo na ruševinama te dvojne monarhije nastala Jugoslavija kao rezultat pobede Srba u ratu? Jeste!

E, zato: baš mi!!!

Zbog svega toga nam danas moćna Nemačka vraća milo za drago. Mora im se doduše priznati lojalnost prema negdanjim i sadašnjim saveznicima, pogotovu prema Hrvatima. Što se za Engleze i Francuze ne može reći. A za Amerikance pogotovu. (Što se tiče ovih zadnjih samo jedan svež primer govori sve o njihovoj politici i osećaju lojalnosti. Kada je Sadam Husein bio njihov saveznik i štićenik oni su ga oružjem pomagali da se obračunava sa Kurdima. Kada su rušili Sadama Huseina Amerikanci su preko CIA-inih akcija na sve načine pomagali Kurde u njihovim dejstvima prema Iračanima što je trebalo da oslabi Huseina. Danas, ovih dana, oni ravnodušno posmatraju kako Turci u Turskoj i na severu Iraka njihovim oružjem istrebljuju te iste Kurde za čije istrebljenje su sudili Sadamu Huseinu).

A koliko je uistinu ta Nemačka moralno pročišćena i koliko je svesna krivice za nekoliko desetina miliona mrtvih zbog njenih ratova, govori i podatak (koji je objavila Dajana Džonston u knjizi “Suludi krstaši“) da je u nemačkoj istoriji prvi sudski spor za genocid vođen protiv Srbina. Godine 1997. Osuđeni je Nikola Jorgić, Srbin iz Bosne. Osuda: doživotna. Sud u Diseldolfu. To je dakle prva presuda za genocid u istoriji nemačkog pravosuđa?! Ni jedan jedini Nemac nije sebi našao mesto u toj optužnici i toj presudi pre toga. Nije dakle ni bilo genocida nad Jevrejima, Srbima, Rusima, Poljacima, Ciganima, i ostalim narodima koje je fašistička Nemačka pokrila silom i sistematski uništavala. Trebao je da se sruši Berlinski zid pa da se pojavi jedan Srbin da bi Nemci dobili prvu presudu za genocid. Uopšte ne ulazim u krivicu osuđenog. Govorim o principu i istinskoj želji Nemaca da se od 1945 do danas istinski operu i distanciraju od svojih zločina. Pa ja garantujem da i danas ima u Nemačkoj živih Nemaca koji verovatno zaslužuju da budu osuđeni i za genocid, i za ratne zločine, i za zločine protiv čovečnosti, ili šta li već (od muke svi postadosmo pravnici).

U ovim poslednjim dešavanjima i ratovima Srbi su bili pod uticajem velikog medijskog pritiska, moglo bi se reći: medijskog linča. Nemačka spoljna politika je najzad htela da se pojavi drugi “dežurni krivac“. Ostali su je u tome podržali. (To je licemerje zapadnih zemalja o kojem je godinama bilo tabu tema govoriti. Setimo se samo Drugog svetskog rata gde su čitavi narodi uništavani, gde se u Srbiji streljalo “sto za jednoga“, kada se u Rusiji ili Poljskoj masovno streljalo i guralo u gasne komore- tada su nemački oficiri u savezničkim zarobljeničkim logorima i saveznički oficiri u nemačkim imali mogućnost da se po logoru kreću sa ličnim naoružanjem). Srbi su, dakle, postali dežurni negativci. Optuživani su kao isključivi krivci za sve što se događa, nazivani su napogrdnijim imenima, etiketirani nastrašnijim etiketama. Između ostalog da su fašisti, nacisti, teroristi, divljaci. Ali kada se samo malo začeprka po površini dolazimo do zaključka da su u vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije svi desničarsko ekstremni elementi i neonacistički pokreti upravo podržavali Hrvate, da su njihovi dobrovoljci, kojih nije bilo malo, dolazili da se bore isključivo na strani Hrvata. Njih su dakle oni prepoznavali kao svoje istomišljenike. Oni su u doktrini nove hrvatske države pronašli elemente koji se poklapaju sa njihovim ideologijama. Zašto nisu išli kod Srba kad je već propaganda to prepisivala njima? Zato što je bila samo propaganda i ništa više.

Beloevropski i belosvetski divljaci su se dakle uvek svrstavali na stranu srpskih neprijatelja i borili se rame uz rame sa njima protiv nas. Sa druge strane, kod Muslimana i Albanaca dolazili su ekstremisti i teroristi iz celog sveta. To apsolutno nije bio razlog da neko iz Evrope reaguje i ako su poslovično zabrinuti zbog sličnih stvari.  U redu, kod Srba je dolazilo nešto Rusa kojima se može pripisati panslovenski nacionalizam ali nikako neonacizam ili terorizam. Bilo je avanturista na svim stranama ali ja ovde govorim prvenstveno o ideološkim obrascima. Najzad, optužbe (i u Hagu) da su Srbi pomagali Srbima su najapsurdnije. Nije dakle bio problem da dolaze plaćenici i mudžahedini iz celog sveta u redove Hrvata, Muslimana ili Albanaca (od zlog oca i još gore majke), nije problem ni da Hrvatska pošalje regularne trupe u Herceg-Bosnu ili kada se sa teritorije Albanije izvrši agresija na Srbiju ali je bio problem kada su Srbi dobrovoljci iz do juče iste zemlje odlazili kod Srba da se zajedno bore.

Svo vreme trajanja krize takozvani zapadni svet “zalagao“ se za multireligijski, multietnički i multikulturalni koncept. Srbe su krivili da sve to opstruišu. Kada se prašina ratova slegla i ratne vatre malo zatulile, na području bivše Jugoslavije jedino je Srbija stvarno i iskreno ostala “multi“ po svakom pitanju: nacije, vere i kulture. Sve ostale novonastale države ili članice federacije (Bosna i Republika Srpska) su maltene postale etnički, verski i kulturno čiste to jest: “mono“. I onda se okrenuo ćurak. Tako je bilo potrebno. Bosna mora biti multinacionalna i celovita u svojim već podeljenim entitetima a Kosovo ne sme biti u sastavu Srbije nego treba da se otcepi. Normalan čovek po nekad ne može da pohvata sve konce bestijalnosti i neprincipijelnosti. A upravo će ta neprincipijelnost “doći glave“ njenim kreatorima. Jer oko Kosmeta se toliko toga lošega izdešavalo da to ne može izaći na dobro. Toliko destrukcije, laži i presedana da je teško poverovati sa ljudske, božje ili strane verovatnoće da se to može završiti dobro. Na Kosmetu je legalizovan terorizam, separatizam, narkomafija. Zbog Kosmeta je bombardovana zemlja u Evropi bez ikakvog moralnog i pravnog osnova. Na kraju je ta ista zemlja rasparčana i ako je članica UN i oduzet joj je deo teritorije silom stvaranjem nove lažne države koju deo sveta podražava. I neko misli da je sve gotovo, da će se tu stati?! Ne, ovo je samo početak!!!

Počeo sam sa Nemcima a vidite dokle sam stigao. (Tako i oni, Nemci, počnu nešto i niko živi ne zna dokle će to da dovede). Imaju li, dakle, moralnog prava da nam drže lekcije o tome “da smo dobili ono što smo zaslužili“ oni koji su kroz celu istoriju hodili preko leševa i plovili morem krvi. Oni koji su bogatstvo stekli vekovnom pljačkom drugih naroda i koji se i danas ne odriču svoje kolonijalne politike? Sinovi onih koji su stvorili Aušvic i bacili bombu na Hirošimu? Nemaju moralnog prava? Ali imaju silu i svoje interese. To je suština našeg problema i nisu potrebna druga objašnjenja, pogotovu ne neka etičke prirode.

Što se tiče evropske (čitaj: proameričke) perspektive Srbije danas, tu sam skeptik. Možete me proglasiti kakvim god hoćete: glupim, zatucanim, retrogradnim, zaostalim. Ali meni ne nude nikakvu perspektivu sa svojim moralnim kredibilitetom niti mi mogu biti prijatelji (niti mislim da misle dobro Srbiji) ni Doris Pak, pogotovu Havijer Solana, niti: Kušner, Rupel, Ahtisari. Niti habsburgovci koji sede u Evropskom parlamentu. Niti Bler (čija žena Čeri sa advokatskom kućom “Matrih“ brani Albance u Hagu), niti Madlen Olbrajt (čija firma “IPKO“ zarađuje silne novce na Kosmetu u sferi telekomunikacija), ni Frank Vajzner (koji ima milionske prihode na Kosmetu u oblasti osiguranja vozila), ni Štajner koji se “samo“ priženio na Kosmetu. Niti Klinton čija žena Hilari preti da zauzme “ovalni kabinet“. CIA i BND ne rade za dobrobit Srba, i u to sam siguran.

I oni koji su mi srušili zemlju i otcepili deo teritorije- ni oni ne misle dobro Srbiji. Svi koje sam nabrojao i većinu koju nisam su osvedočeni srpski neprijatelji. Mnogo toga gnusnoga i ružnoga su učinili Srbiji i mnogo ružnoga rekli da bih danas poverovao u njihovu blagonaklnost. Ja ne želim evropsku perspektivu sa takvim ljudima. Ne želim da mome detetu moralni uzor budu takve moralne nule. A što se tiče putovanja i školovanja biće kao i danas. Ko ima para taj će moći da putuje i da se školuje, ko ih nema mogu da mu otvore sve granice sveta: džaba mu. I još nešto, upravo su priznavanjem Kosmeta neke članice EU zatvorile Srbiji ulaz u istu. Jer, neće ta unija hteti da prima u svoje redove članice koje imaju teritorijalnih nesuglasica.

A pogotovu ne ovakvih razmera kada jedna prema drugoj imaju teritorijalnih pretenzija i čak ne priznaju jedna drugu. Oni su nama zatvorili put u Evropu. Sad ostaje samo jedno: da odemo i molimo da nas prime a za uzvrat da bezuslovno i bezpogovorno bez i jednog otvorenog pitanja priznamo nezavisno Kosovo, federalizujemo Srbiju dajući pri tome najširu autonomiju Raškoj oblasti i Vojvodini, prihvatiti sve Hrvatske zahteve za reviziju granice prema Slavoniji, odreći se pretenzija ka bližim odnosima sa Republikom Srpskom i Crnom Gorom, u staro gvožđe onda moramo pobacati rakijske kazane i odreći se prasetine za Božić, zatim će nam zameriti što nismo bili pod Staljingradom sa ostalim “demokratskim“ narodima, što nemamo “Handžar“ i “Skenderbeg“ divizije no se hvalimo nekom “Drinskom“ divizijom Prvog poziva što je kobojagi podavila Poćorekove trupe u tu istu Drinu a u kojima je bilo podosta Hrvata zahtevajući da se odreknemo te divizije i ljudi koji su u njoj služili (naših predaka dakle)…. i na kraju će zahtevati da skinemo gaće i lepo se namestimo ako se nekome od njih bude “prohtelo“.

Ako ne budemo dobro “vrteli dupetom“ ili nekome od njih ne može “da se digne“ (što je čest slučaj) pitanje je da li će nas i tada primiti?! Možda će neko zlonamerno primetiti da smo mi Srbi već “primili“ ono šta su nam namenili, da je kasno i da nemamo kud. U redu: ali ja da vrtim dupetom neću!

Igor M. Djurić; 17.03.2008