Вести

Светосавље једини светионик заблуделе данашњице

пише: Горица Тркуља

+++

Оно што Исус Христ значи за човечанство, то је Свети Сава за српски народ. Он је одредница по којој препознајемо себе и по којој нас свет препознаје. Каже се: Било је то пре Св.Саве, а све је било после…

Колики је његов утицај и значај најбоље говори чињеница да ми своју православну веру зовемо Светосавље.

Дуг свих нас, који припадамо његовом народу је да знамо и да својој деци у наслеђе остављамо свест о припадању српском народу, народу који је изнедрио Светог Саву – утемељивача духовности и вере у Христа као најјачег оружја и најмоћније узданице.

Усред савремених бура безбожништва и олуја нових светских поредака које стварају и одржавају хаос, над збуњеним и кроз беспуће заведеним српским народом ваздиже се огњени стуб праве вере – светосавске вере, да осветли пут и да из мрачних дубина безверја и безнађа подигне, просветли и у вечност га поведе путем христовским, јединим путем наде и спасења. Изникао је и очеличио се у пламену који је прогутао земне остатке великог српског светитеља. Огњени стуб Светосавља једини је светионик у мрклом мраку заблуделе данашњице. Уз њега су срасли (или можда уместо срасли – израсли из носилаца и чувара…? ако усвојите промените падеже) носиоци и чувари свега честитог и бесмртног, пророци и проповедници вечних вредности и свевремених идеала. Уз њега су срасли (или можда уместо срасли – израсли из носилаца и чувара…? ако усвојите промените падеже) и страдалници за веру и бројни мученици, који душу народну хране и снаже својим примерима.

Стваралачки и градитељски дух  наших прародитеља

Српско племе је вековима изложено потирању и затирању. У време давнашње, у време Савино, као и у време данашње.

Стваралачки и градитељски дух наших прародитеља, оваплоћени у светородној лози Немањића, Божијом вољом и благодаћу изнедрили су христоликог сина Растка да кроз њега вековима узрастамо и ка своме Господу вечно стремимо. Из Раса и Растка израсло је стамено и неуништиво, разгранато дрво Вере светосавске и заштитнички се надвија над српским душама жељним исконске Христове вере и небеске, Христове правде.

Док је Немању, Господ обдарио израженим стваралачким набојем и жељом и способношћу да српску државу ојача и уреди, Растка је Господ обдарио и другим даровима и усмерио га ка узвишенијим и већим вредностима, учвршћујући га у осећању да је потребно дати предност Вери, јер она јача и учвршћује сазнање о пролазности и ништавилу земаљских, материјалних благодети. Јер, Вера живи у љубави, нади и радости што их носи и обилато даје Христово учење.
И, када је стремећи своме Господу, заменио удобности царскога двора испосничком келијом на Светој Гори, и када се смерно подвизавао, дух свој јачајући, морао је мислити о страшним сукобима верским који су светом, и његовим најближим суседством тада харали. Дубока рана на узвишеној и боголикој души Растковој, после пада Јерусалима у руке неверника, муслимана, 1187. године, није могла лако да зацели.

Тада су у крсташки поход кренули владари Западне, Католичке Европе. Копненим путем према светој земљи запутио се Фридрих Барбароса, немачки цар.

На томе путу, у граду Нишу, величанствено га је дочекао Растков отац, Стефан Немања, угостивши свога госта царском трпезом за којом се јело златним кашикама и виљушкама, што је било велико изненађење за моћнога цара, јер се у његовом царству још јело голим рукама.

Млади Божији угодник, монах Сава, доживео је још једно страшно разарање Цариграда, када су крсташи Четвртог крсташког рата уништили Византију и заузели и Свету Гору. Са њима су били и католички свештеници и калуђери који су вршили разна насиља с циљем да Свету Гору подвргну папској контроли.

Истакнути британски византолог, професор Византијске уметности и историје, члан Британске академије и витез Енглеске круне, сер Стивен Рансиман, у својој Тротомној историји крсташких похода, о крсташким ратовима говори као о “тријумфу варваризма и сујеверја.“ У поменутом делу између осталог он пише: “ Високи идеали опогањени су суровошћу и похлепом“, заслепљени “ускогрудим осећајем за правду искључиво по сопственом убеђењу; свети рат није био ништа друго до израз нетрпељивости у име Божје, што представља грех против Духа Светога“.
Нехришћански поступци крсташких завојевача, предвођених католичким свештенством у тренутку рушења велике и значајне хришћанске државе, учврстили су Растка, Божијег изабраника, у уверењу да је пут Господњи једини прави пут. Тада је изабрао за себе и свој народ пут којим треба ићи, узак пут праведника, а не широк пут моћника и земаљских силника…

Растков прави пут

Зато је Господ извео Саву из келије и цркве и увео га у државу и народ, зато му је дао у задатак да реформише и организује српску цркву и да “свој народ крсти живом речју“.

Јасно је зашто је Свети Сава између вере империјалистичког и материјалистичког Католицизма у налету и успону, али духовно посрнулог на путу хришћанском, изабрао Византију, сву у рушевинама, но духовно снажну и несаломљиву на уском путу Господњем… Бројни нехришћански поступци католичког свештенства и цркве учврстили су српског првосвештеника Саву у ставу: “Срби, народ мој, Христови су, а не папини!“ и истакли га као одлучног непријатеља сваке неправде, непријатеља папе и католичке вере. (да ли можда уместо непријатеља да кажете –и истакли га као одлучног поборника истинитог хришћанства, борца против сваке неправде и застрањења папе и католичке вере.)

Није без разлога тада у Жичи бачено проклетство на све јереси које су опседале српске земље и српски народ… (можда овде треба додати да су јереси опседале не само српске земље и српски народ него такође и хришћанство и угрожавале му будућност. Шта мислите? )

На вечној ветрометини… Стваралац карактера српског народа

Срби су вазда између истока и запада. На вечној ветрометини и на путу сваком силнику.
Увек је бивало оних који су друге, наизглед лакше путеве бирали и ходећи њима нестајали у мору туђег. Када се владар српски, Стеван, Савин брат приклонио Католичком Западу, из очевог, Немањиног гроба у Студеници, престало је да тече миро, па је у народу завладао страх да је Немања напустио свој народ и своју Србију.

 Видевши овај Божији знамен, Стеван је напустио папску курију и молио Саву да се врати у Србију и да њу врати на свој и Немањин пут, на прави хришћански пут. Вером снажен и божанском љубављу вођен, Свети Сава је “пронашао и дао нашем народу све вечне вредности и бесмртности светиње – све оно ради чега он (народ) треба да живи и постоји.“

Свети владика Николај је овакво запажање и поуку о Светоме Сави оставио:
“Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје.

Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура“.

Савина опомена  народној историји  и народној цркви

“Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целог света а нису уредили своју душу ни своју кућу.“

Сава градитељ народне душе

У сваком поступку Светога Саве је “Христос са Својим Еванђељем“. Из целокупног Савиног дела зрачи несвакидашња, небоземна способност да “човек себе толико одземљи и онебеси да може рећи за себе: не живим ја него Бог живи у мени“.
Многа је завештања оставио “вечити епископ Српске Цркве“.

Пролазећи кроз пролазно, земаљско и временско, идући узаном стазом Господњом, водио је свој народ бесмртним и вечним вредностима.

Градећи народну душу није прилагођавао народне жеље и народне идеале духу времена, већ духу божанске вечности, духу бесмртности и несаломљивости који се с правом назива светосавским духом. Свуда препознатљив, јединствен и неуништив. Само наш.

Није се Свети Сава никада повијао и повиновао земаљским силама и саблазнима свога времена, већ је непоколебљиво стајао бранећи најузвишеније хришћанске идеале и светиње, које ми данас зовемо светосавским идеалима и светињама.
Уткао је у народну душу поштење, честитост и праведност, те највише идеале и њима ваздизао свакога човека до светлосних сфера еванђелских висина где је обасјано све оно што је велико и вечно, бесмртно и свето, оно што је божанско у човеку…
Народ је ову “оставштину “ Светога Саве срочио у стихове: “све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно“.

“Свети Сава је први Христовим оком погледао на српски народ и на сваког појединачног човека. Мерећи све Христовом мером и судећи о свему Христовим судом, он је спровео народно јединство Црквом и у Цркви: изједначио је себра и великаша, сиромаха и богата…“, написао је ава Јустин Поповић.

Свети Сава је бранилац и заступник, чудотворац и равноапостолни учитељ свога рода и свога отачества. Светим духом обновио је и оснажио српску душу и српску земљу, правом вером утврдио је град Господњи у своме народу…
Српски Златоусти, свети владика Николај записао је и следеће:
“Свети Сава је потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности.“

Свети Сава – Светост Будућности

Свети Сава је и савремен и свевремен.
Зато, Србе води сила Господња и молитве “вечног епископа Српске цркве“. Кроз све векове векова…

Нису узалуд многи словенски светитељи, духовници и писци истицали да је понашање Светог Саве према свакој јереси образац по коме се прави хришћанин треба да понаша. Зато и данас, после толико векова, његова вера искри и греје душе, распламсава се и незаустављиво води јединој правој светлости коју можемо спознати, води Господу нашем, Исусу Христу.

Испосник светачког изгледа коме је Господ дао снагу да не призна ниједну земаљску препреку, коме је дао прозорљиве очи и дух јачи од свих телесних слабости, коме је дао несвакидашњи практични смисао и ванредан организаторски таленат, утемељио је Христа и себе у саму бит и суштину српског националног бића. Син и ученик Немањин, постао је и до дана данашњег остао учитељ и своме оцу и своме роду.

Народна црква народног духа

Као отац српског националног духа и карактера, српског националног бића, утемељио је народну цркву коју зовемо светосавском, утемељио је народну династију, народну културу и народну одбрану. А основа и центар светосавског национализма је народна црква која вером, љубављу и Светим духом снажи народни организам.
Поникла из народа, са сопственом централном влашћу, са народним свештенством, народним језиком и народним обичајима, она надвисује ненародну и интернационалну цркву.

Народна црква неминовно рађа народну династију, јер је природно да ако су духовне вође из народа, да и владари, државне вође, буду из сопственог народа. Тако је утемељена народна држава, која не иде “докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница народне државе“.

“Од Светога Саве до данас никада у слободи није над српским народом владала нека страна династија, чак ни један странац, сем можда Јерине, коју је народ прозвао проклетом Јерином. За српски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар, да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар“ – записао је свети Николај Жички.

Просветитељ народне културе

Отац наше народне просвете, Свети Сава је просвету схватао као знање врлина и вежбање у врлинама и вештину у коришћењу знања на добро свога рода, а не на зло како се често чини. Зато је народна просвета у органској и нераскидивој вези са народном, светосавском црквом.
Отац народне просвете, он је и отац, творац и надахнитељ народне културе, јер све што је он створио и данас представља савршен склад праве вере и интелектуалног израза.Следећи његов пример, народ је саздао савршену националну културу.
Зар највећи европски песници нису учили српску народну поезију и дивили јој се?
И данас, само по ономе што је на Савиним темељима саграђено, има будућност.
Све остало је бледа копија, кич.

Одбрана отаџбине – Одбрана душе народне

Свети Сава је истовремено и определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора да буде народна да би имала своје морално оправдање и благослов своје цркве, јер одбрана отаџбине и борба за ослобођење не противи се Божијој вољи.
Савина црква, Савина држава, Савина просвета, Савина култура и српска војска (можда уместо војска – одбрана?) основана на Савиним принципима се са Савиним народом стопила у једну целину и из искрене и дубоке вере црпла снагу да истраје сва робовања и својом непомућеном надом у Васкрс васкрсавала Српство увек када је изгледало да спаса нема…

Када је изашао из светогорске ћелије – ушао је у живу цркву, у народ. Растући и снажећи духовно, раскрилио се моћним Христовим учењем над својим народом као вечити чувар душе народне и највећи молитвеник српски пред Господом. Усађујући у своме народу право и истинско хришћанство, Свети Сава је енергично и истрајно водио борбу против сваког лажног учења, против сваке јереси и опасно заблуделих јеретика. Деловао је личним примером који је народ боље разумео него црквене каноне. Тако је засејао хришћански морал, идеју о једнакости… духовност…
То племенито семе љубави и данас даје обилат род.

Толика љубав према своме роду и народу у Сави се оваплотила у интерправославној, светогорској средини. Ту је он, прави Христов ученик, научио да воли људе из различитих народа, али “није постао интернационалист, но жарки јеванђељски националист“.

Ту племениту хришћанску љубав према свим народима српски народ је наследио од свога светитеља и одржао је кроз све векове.
Љубав је жива сила која даје снагу и јача…

Свуда куда су га послови водили, обилато је домаћине даривао духовним драгуљима – молитвама, а божијим храмовима китио је земље које је походио. Све из љубави према своме роду, по задатку и милости Божијој.

Народ зна и осећа да је дело и завештање Светога Саве светлосна вертикала ка Небу. Све по вољи Господњој – и кад је Сава донео мошти Немањине да над њима измири завађену браћу, и кад су из Трнова Савине мошти у Србију стигле, да духовно снаже и чувају српски род.

Свети Сава после дугих година изгнанства (можда уместо изгнантсва – само-изгнанства?) из свога рода и школа коначно се вратио. Срби поново славе свога духовног пастира, “вечног епископа српске цркве“, учитеља.

Љубав хришћанска и лажни тужитељи

Нажалост, има и оних који се одваже да , као и Христу, “суде“ Светоме Сави оптужујући га за национализам. Заборављају да је љубав према ближњима једна од основних Божијих заповести. И да одступање од светосавског пута води у дубоке и мрачне лавиринте безнађа и безверја.

Учитељица мудрих, историја, о томе ревносно учи.

Свети Сава се својим епохалним делом узвисио и приближио и себе и свој народ Сину Божијем. Васељенско хришћанско учење, које је он изучио и народ свој њиме обучио и уобличио, зрачи љубављу, њоме греје и храни све око себе. Из љубави према своме свецу, народ ту, једину истинску мудрост, зове светосавље.
Зато је Свети Сава, први српски архиепископ и учитељ, учитељ и савременом свету, савременој Европи и Америци. Да их подучи “здравом национализму, јеванђелском и органском“, једини да их данас приближи истинским и исконским божанским вредностима.

Српски народ захвалан је Господу што има Светога Саву, огњени стуб праве вере – светосавске вере да му осветли пут и да га из мрачних дубина безверја и безнађа подигне, просветли и у вечност поведе јединим путем наде и спасења.

Стамени стуб Светосавља једини је светионик у мрклом мраку заблуделе данашњице.
Са Растком у души узрастајмо ка Свевишњем!  Растком растимо!

Горица Тркуља

На дан преноса моштију светог Јована Златоустог  2008, лета Господњег

извор: „СРПСКЕ НОВИНЕ“ – Торонто