Вести

Episkop raško-prizrenski Artemije naredio je trećeg marta 2008. godine svom monaštvu i sveštenstvu da “Sa predstavnicima nelegitimne i nezakonite šiptarske vlasti Kosova i Metohije na svim nivoima, sa predstavnicima Misije EU na svim nivoima, i sa predstavnicima država koje su priznale nezavisnost Kosova“ – ne održavaju “nikakve kontakte“ niti “razgovore bilo o čemu!“

Časlav M.Damjanović; 07.03.2008

+++

“Ne primati ih u posetu, ne odazivati se i ne odlaziti na njihove pozive bilo kojim povodom!“. Naređenje se ne odnosi na okupacione snage KFOR-a i UNMIK-a koje su od ranije na Kosovu shodno rezoluciji UN-a!

Naređenje se odnosi isključivo na pravno nepostojeće institucije lažne nazovi države na tlu Srbije i samozvanu Euleks Misiju, Upravljačku grupu i njenog takozvanog civilnog predstavnika! Naređenje da se ne opšti sa samozvancima je u apsolutnoj saglasnosti sa Ustavom Srbije i Međunarodnim Pravom, odlukom srpskog naroda izraženom na bezbrojnim protestima, i stavom većine predstavnika u Skupštini i članova Vladi Srbije.

Naređenje vladike Artemija je izraz suštinske dužnosti Srpske Pravoslavne Svetosavske Crkve – nepokolebljiva odanost volji srpskog naroda i odgovorna i aktivna uloga u borbi naroda za opstanak.

Na jednoj strani fronta su otimači!
Na drugoj strani fronta je Ljubav prema Istini.
Vladika Artemije zacrtao je Božiju Pravdu!

Nedoličan pokušaj mitropolita Amfilohija da poništi naređenje vladike Artemija, jer navodno “bez te komunikacije ne bi bio moguć opstanak našeg naroda, naših svetinja, i svih onih koji žive ovde“ – nije samo “olako i nepromišljeno izrečena izjava“, i nije samovoljnost i maloumnost samo zato što je direktno suprotna Ustavu Srbije, volji srpskog naroda, i većini u Skupštini i Vladi – ne! – nedoličan pokušaj mitropolita Amfilohija nedvosmisleno odražava njegov lični stav – kao da je na strani otimača – njegov postupak je zapravo jezuitski!

„Mislim da je preterana sloboda koju on (mitropolit Amfilohije) sebi daje. Ako je zamenik bolesnog patrijarha nije zamenik ostalih episkopa“ – “On sebi daje pravo, kao da on upravlja celom srpskom crkvom mimo postojećih episkopa, što nije dopušteno’’, kaže vladika Artemije.

Osim samovoljnog uzurpiranja položaja na upravljanje srpskom crkvom, i osim oholog i neumnog nametanja crkvi njegovog ličnog anti-srpstva, nedoličan pokušaj mitropolita Amfilohija da poništi pravedno suočenje vladike Artemija sa nepravdom, je, kako kaže i sam vladika “poziv mome sveštenstvu i monaštvu na neposlušnost!“ – znači poziv na rušenje Crkve! Vladika Artemije je siguran da mitropolita Amfilohija “niko neće poslušati!“. Daj Bože da je u pravu, međutim…

Šta znači uzurpacija upravljanja Crkvom? Uzurpacija upravljanja znači uzurpaciju Crkve!

O čemu se zapravo radi? Čitam u “Pravoslavlju“ da su se komunisti godinama infiltrirali u redove SPC tako da je danas u Srbiji smešna situacija da je komunizam više ukorenjen u crkvi nego u državi i da u Patrijaršiji buja kao pirevina.
Čitam i čudim se kako je uopšte dozvoljen ovakav napis koji direktno potvrđuje nastavak Germanove titoističke politike! Čitam i sećam se davne saradnje inostranog “otdjela“ savezne Udbe i američkih federalnih organa! Sećam se poplave crvenih mantija novopečenih sveštenika tek pristiglih iz Patrijaršije! Sećam se združene diktature te inostrane savezne Udbe i Američkih federalnih organa nad američkim sudovima… i setim se jednog pisma koje sam davno čitao:

“Kada je Amfilohije 1993. “gostovao“ u Parizu, na pitanje jedne Srpkinje “Zašto SPC nije izdala zvanično saopštenje o broju stradalih sveštenika, uništenih crkava, ubijenih vernika itd. kako za vreme Drugog svetskog rata od ustaša i muslimana, tako i za vreme komunizma“, Amfilohije je idiotski odgovorio “Pa mi računamo na vas Srbe u inostranstvu da vi sami govorite o tome našim francuskim i drugim inostranim poznanicima!“

Piše u pismu doslovce “idiotski“!
Međutim, bez obzira na nedoličnost upotrebljenog izraza, danas shvatam da davna izjava mitropolita Amfilohija zapravo i nije “idiotska“! Izjava je na neki čudan način istovetna nekadašnjem udbaškom cinizmu iz germanovskog doba: “vaši poznanici“ kod kojih ste pobegli – vi možete da im pričate koliko god hoćete – ali će vam udbaški strani “poznanici“ već skrojiti kapu… tako je i bilo, i za čudo, tako je i danas.

Germanova titoistička politika nastavljena je iz srpskog srca – iz Patrijaršije! Nastavljen je demagoški anti-pravoslavan i anti-svetosvaski trulež koji današnji mitropolit Amfilohije i njegovi drugovi nastavljaju da sprovode kao zvaničnu liniju Crkve!

“Bio sam neprijatno iznenađen Amfilohijem“, kaže pisac pisma iz Francuske, “ali otpisao sam ga tek nekoliko meseci kasnije, kada je od crkvenih para sa Bulovićem išao na poklonjenje Vojtili i posle toga nekanonski služio “misu“ u Rimu u crkvi Santa Marija de Trastevere i vršio pričest na katolički način. Među takvima je i Lavrentije i još neki“.

U nastojanju da sruši Pravoslavnu svetosavsku Crkvu u otadžbini, germanovska jeres, koja je napustila Pravoslavlje i zaista ogrezla u raskol – lažno je okarakterisala stvarnu Pravoslavnu Crkvu u izbeglištvu – kao raskolničku!

Danas je očigledno da pod uzurpacijom mitropolita Amfilohija i njegovih drugova – ta nakarada infiltrirana u našu Crkvu nastavlja dokrajčivanje Srpske Pravoslavne Svetosavske Crkve u ime konkordata i ekumenizma – i to ne samo u izbeglištvu – već i u otadžbini!

Njihov zadatak je identičan međunarodnoj mržnji kojoj je cilj likvidacija Srpskog Identiteta i Sećanja. To nepobitno dokazuje i vladika Artemije:

“Zato uopšte ne čudi da članovi svetog Sinoda pod mitropolitovim vođstvom nisu oklevali da upute javnu podršku Borisu Tadiću prilikom njegovog stupanja na dužnost Predsednika, sa željom da “kao i do sada, uspešno obavlja ovu visoku službu“, iako on uporno ponavlja da “Srbija neće odustati od svoje evropske perspektive“, i pored činjenice da Evropa čupa Srbiji srce iz grudi želeći da je pretvori u leš“.

Očigledno je da ono što naša današnja Crkva smatra “uspešnim obavljanjem visoke službe“ – da je to pretvaranje Srbije u leš. Da bi se to postiglo, zato mitropolit Amfilohije smatra da “bez te komunikacije ne bio moguć opstanak našeg naroda, naših svetinja, i svih onih koji žive ovde“.

Opstanak kog naroda i kojih svetinja? Mitropolitovo “ovde“ znači “ovde na Kosovu!“ Mitropolit govori o opstanku srpskog življa na Kosovu! Mitropolita nije briga za opstanak Srba kao celine – Srba kao celine za koje je Kosovo Svetinja!

Svetinja o kojoj mitropolit Amfilohije govori su crkvena i manastirska zdanja na Kosovu – njega nije briga za Svetinju Srpskog Duha koji je u tim manastirima i crkvama! Nije ga briga za Srpsko Sećanje, za Srpski Identitet i Srpsku Pravdu koji su ugrađeni u svaku vrlet i svaki ćuvik Kosova, u svaku ciglu i svaki kamen tih zdanja – jer zato su svetinje, inače bi bili cigle i kamnjenje, malter i ćiramide!

Mitropolita Amfilohija nije briga za Srpsko Pravoslavlje i Ljubav Hristovu koji su te crkve i manastire izgradili – i u koje su to Srpsko Pravoslavlje i Ljubav Hristova – ugrađeni!

Zašto ga nije briga? Zato što su za njega – isto kao i za mržnju koja hoće da u Srbima likvidira Nebesku Srbiju – Srpski Duh, Srpska Ljubav, Srpska Pravda, Srpsko Sećanje – “arhaično slepo crevo“ – za koje mitropolit Amfilohije smatra da moraju biti likvidirani.

Zato mitropolit Amfilohije pokušava da od naše Crkve napravi Velikog Likvidatora Srpskog Sećanja.

Zato mitropolitu Amfilohiju zapravo nije stalo čak ni do crkvenih zdanja! To što ih naziva “svetinjama“ sam je porekao “pohvalom“ nakaradne i lažne “obnove srpskih manastira na Kosovu“!
Koja “obnova“?

“Bezakono i pučističko potpisivanje Memoranduma o obnovi srpskih crkava na Kosovu i Metohiji“, i ugovor “zaključen sa šiptarskim institucijama 2005. godine, bez znanja i protivno stavu nadležnog Episkopa Artemija, kada je Patrijarh srpske Crkve naveden da svoj potpis na navedeni dokument stavi sa običnim sekretarom šiptarskog Ministarstva kulture iz Prištine“ – bio je formalna saglasnost da se srpske crkve i manastiri – ne popravljaju – zapravo formalna saglasnost za nastavak likvidacije srpske baštine…

“Pučistički Memorandum“ mitropolita Amfilohija je dokaz njegovog osionog i oholog prezira Istine Pravoslavlja! Dokaz njegovog prezira zakrivenog mantijom – kojim osiono vodi Srbiju u – “leš“.

Za sednicu Svetog arhijerejskog Sinoda u Pećkoj patrijaršiji, kojoj je jedini cilj bio pokušaj rušenja autoriteta vladike Artemija, pokušaj poništenja njegovog naređenja o prekidu komunikacija sa banditima i pokušaj izazivanja pobune protiv vladike Artemija unutar njegove eparhije – episkop Artemije je objasnio da mitropolit Amfilohije i druge vladike nisu imali njegov blagoslov za posetu crkvama u Prizrenu i Đakovici. „To što je bio u Prizrenu, takođe je bilo bez znanja i saglasnosti nas kao nadležnog arhijereja. To je još jedan kanonski prekršaj koji je on svesno učinio“. Ocenivši tu posetu kao „njihovu samovolju“, vladika Artemije je napomenuo da sednici Sinoda nije prisustvovao zbog ranije preuzetih obaveza u Beogradu“.

Prema tome, mitropolit Amfilohije, a pitanje je da li i ostali članovi svetog Sinoda – direktno su se svrstali ne samo protiv rodoljubivog i poštenog stava nadležnog episkopa Artemija, nego i Vlade i Narodne Skupštine, koji su bezakonu tvorevinu nastalu 17. februara otvoreno nazvali “lažnom državom“.

Pokušaj poništenja zabrane komuniciranja vladika Artemije je nazvao “nedozvoljenim i nekanonskim prekršajem“ – direktnim “mešanjem u poslove episkopa i eparhije za koju“ mitropolit Amfilohije “nije nadležan“. Osim toga, “Takvo njegovo javno iznošenje stava upućeno mom sveštenstvu i monaštvu je podstrek na neposlušnost i pobunu sveštenstva i monaštva protiv svog episkopa, što je nedopustivo u životu crkve“ – te zbog svega takvo mitropolitovo ponašanje smatra “neprimerenim’’.

Izdaju unutar naše Crkve najbolje karakteriše Saopštenje za javnost svetog arhijerejskog Sinoda SPC – uprkos činjenici da se se već tačno znao čak i datum proglašenja nezavisnosti – Sinod izjavljuje da je “duboko uveren“ da: “Nezavisnost nije cilj ni SAD ni EU“!

Prema tome Nije pitanje zašto vladika Artemije neće da razgovara sa banditima koji Srbiji čupaju srce! Pitanje je zašto mitropolit Amfilohije hoće da razgovara sa otimačima koji Srbiji čupaju srce!

U pitanju je Crkva!

Podređena mitropolitovoj opsesiji: Poniziti Srpsko Rodoljublje po svaku cenu! Takva Crkva više nije Crkva!

Pod naslovom “Nato pozdravlja poziv mitropolita Amfilohija Radovanu Karadžiću da se preda Haškom sudu“, propraćenog fotografijom ispod koje piše “Čovek od karaktera: Mitropolit Amfilohije sa Zoranom Đinđićem“, pročitao sam izveštaj koji potiče iz hrvatskog servisa Glasa Amerike. Iako je Glas Amerika vladina agencija čije je toniranje programiranja podvrgnuto zahtevima Državnog sekretarijata, ipak, autentičnost svake vesti se vrlo profesionalno proverava pre objavljivanja. To se svakako odnosi i na autentičnost vesti o mitropolitu Amfilohiju.

Na istom sajtu pronašao sam i komentar izvesnog Svetislava Kostića, koji kaže:

“Samo da me moji srpski pravovjernici ne shvate pogrešno i moju kritiku Mitropolita Amfilohija ne interpretiraju kao “bogohuljenje“. Ali meni je ovo prvi poznati slučaj kako ni poneki najveći crkveni dostojanstvenik nije imun protiv ispiranja mozgova. Možda je tom procesu doprineo nesrpski okoliš u kojem živi i djeluje to svešteno lice u kojem važe neka druga neljudska pravila. U mantiji ili bez nje, taj čovek dostojan je svakog prezrenja“.

Znači susrećemo se sa komleksnim problemom:

Da li je kritika mitropolita Amfilohija “bogohuljenje“?
Da li je postupak Mitropolita Amfilohija “dostojan svakog prezrenja“?
Da li mitropolit Amfilohije “nije imun na ispiranje mozgova“?
Da li mitropolit Amfilohije “živi i djeluje u nesrpskom okolišu“?
I da li u tom “nesrpskom okolišu“ u kome živi za mitropolita Amfilohija “važe neka druga neljudska pravila“?

Da bi se pošteno odgovorilo na ta suštinska pitanja fer je citirati pomenuti izveštaj: “Uticajni svećenik Srpske pravoslavne crkve, mitropolit Amfilohije je inostranim reporterima rekao da je on Radovan Karadžić on bi se predao Haškom tribunalu. Želio bih pitati gospodina Karadžića da li želi nastaviti da živi u rupi kao progonjena zvijer ili je za njega bolje da ide u Hag“.
“Međutim, mitropolit, koji predvodi Pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, je rekao da ne pokušava nametnuti odluku Radovanu Karadžiću. U kasnijoj izjavi, mitropolit Amfilohije je rekao da njegov komentar nije poziv Karadžiću na predaju. On je rekao da bivši politički lider bosanskih Srba takvu odluku mora sam donijeti“.

“U međuvremenu je Sjeveroatlantski vojni savez pozdravio poziv mitropolita Amfilohija Radovanu Karadžiću da se preda Haškom sudu. Predstavnica NATO, Simon Klemanso (Simone Clemansou), u izjavi za Glas Amerike datoj našem reporteru Ervinu Bucalu, pozdravljajući čin mitropolita Amfilohija, podsjetila je na stalne pozive na predaju, koji se iz Brisela upućuju preostalim haškim bjeguncima, posebno Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću“.

“Prema njoj, tu se ništa nije promijenilo – NATO uporno traži da se optuženi u Hagu suoče sa optužnicama. S tim u vezi, stav Saveza je da su svi napori, usmjereni prema tom cilju dobrodošli, tako i poziv crnogosko-primorskog mitropolita“.
“Poziv je tim važniji, što se SPC optužuje da pomaže bijeg nekadašnjeg političkog lidera bosanskih Srba, ukazuje zvaničnica Saveza, lično uvjerena da se, nakon deset godina bijega, konačno “steže mreža“ oko Karadžića i Mladića i da će se oni uskoro naći pred licem pravde u Hagu“.

Preostali deo izveštaja ne citiramo jer se ne odnosi na pomenuti slučaj. Pošto svojevremeno ni SPC, ni mitropolit Amfilohije lično, niti Crnogorsko-primorska mitropolija nisu zvanično demantovali ovaj izveštaj – ponavljam nisu demantovali – to znači da izveštaj jeste autentičan.

Autentičnost izveštaja je odgovor na prvo od gore postavljenih pitanja: Analiza i kritika izjave mitropolita Amfilohija nije “bogohuljenje“! Naprotiv! “Bogohuljenje“ je zapravo izjava mitropolita Amfilohija!

Bez obzira na neinteligentne semantičke vratolomije da li je mitropolit Amfilohije pozvao Karadžića da se preda ili pita Karadžića da li želi da živi u rupi kao progonjena zvijer umesto da ide u Hag – što mitropolit ne smatra pozivom na predaju – i nasuprot naizgled “milosrdnom“ mitropolitovom stavu da će sam Karadžić odlučiti – očigledno je da mitropolit Amfilohije zaista živi, deluje i rezonuje u nesrpskom okruženju u kome zaista važe neka neljudska pravila.

Očigledno je da mitropolit Amfilohije ne živi u “sabornom pamćenju srpskog naroda“ već da živi u odanosti današnjem “ratu koji sećanje briše“, u kome je uzurpacija kulture “oružje jače od tenka i puške“.

Očigledno je da mitropolit Amfilohije ne živi odanošću lovćenskog orla, Petra II Petrovića “što se ne hće u lanac vezati, to se zbježa u ove planine, da ginemo i krv proljevamo, da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu“.
Očigledno je da mitropolit Amfilohije živi i misli u nesrpskom okruženju koje lovćenskog orla smatra “arhaičnim slepim crevom“, da živi u okruženju poput komunista Srbije i srpskih udbaša koji su ubeđivali Đorđa Martinovića da prizna kako je samog sebe nabio na flašu, i poput komunističkog generala Nikole Ljubičića, koji se, kad je paljena Pećka Patrijaršija, šetao po Kosovu u lakovanim cipelama i oponašao Titov „zagorski“ govor…

Hrišćani su živeli kao progonjene zveri skrivajući se u rupe da amanet ljubavi Hristove sačuvaju.
Isposnici hrišćanski su u rupi živeli da savest svoju prokušaju. Sava je u rupi živeći dosegao suštinu hrišćanske ljubavi prema slobodi svog naroda. Svetosavsko Pravoslavlje je preživelo u rupi tuđinskoj zato što nije htelo da se preda nakaradnom svetu kojim danas živi mitropolit Amfilohije.

Dok su danas Hristovi sveštenici na braniku vere i nacije, poput vladike Artemija na Kosovu i oca Žarka Gavrilovića u Čačku, braneći Kosovo i Otadžbinu, Sećanje i Slobodu, Pravdu i Istinu – u ime Božije i Isusove Ravnopravnosti među narodima i među ljudima – mitropolit Amfilohije osiono poziva na predaju internacionalističkoj mržnji!

Iako i za normalno inteligentno ljudsko biće, pa čak i za crkvenog velikodostojnika koji je blagoizvoleo da se izigrava mačem politkanstva protiv sopstvenog naroda – krivica je krivica tek kada je dokazana, a Tribunal je Sud tek kada se dokaže da je pravedan – očigledno je da ni Tribunal niti EU to ni do danas nisu dokazali! Prema tome, nije u pitanju Dr. Radovan Karadžić!

U pitanju je Mitropolit Amfilohije. U svojoj plitkoumnoj kvazi-modernizaciji on jeste podlegao neljudskim pravilima. Zato on Rupu osinono prezire jer taj njegov osioni prezir dokazuje da je podlegao i bezbožnim pravilima. Spreman sam da molim Boga da bogohulniku oprosti, ali… ovde među nama… danas… mitropolit Amfilohije jeste dostojan “svakog prezrenja“… i nedostojan je Božije mantije kojom prikriva svoju bogohulnu osionost, svoju plitkoumnost i zaraženost svog mozga ispranog.

U grotesknom vodvilju o mitropolitu Amfilohiju neodoljivo se nameće vidovita poruka Vladike Njegoša: “Kome zakon leži u topuzu… tragovi mu smrde nečovještvom…“

Zato, umesto zasluženog prezira, kažem mitropolitu Amfilohiju reči vladike srpskog Nikolaja: “Vječnost ti je kratka za plakanje…“

Časlav M. Damjanović; 07.03.2008