logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: igor m. djuric    631 пута прочитано    Датум: 8.03.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Srbi na KosmetuKraj leta 1998. Metohija. Upekla je ”zvezda”, žive duše nema na drumu. Što zbog vrućine što zbog prave vatre koja okolo gori. Putevi su nesigurni, teroristi postavljaju zasede i kidnapuju civile. Neretko ih ubiju odmah na drumu.

 Igor.M. Đurić, 08.03.2008

+++

Na prevoju pred spuštanje sa Kule policijski punkt ”Savine vode” policajac gura paket limenki mom petogodišnjem sinu na zadnjem sedištu. Kaže: ”to je prvo dete u zadnjih mesec dana koje ide u Metohiju, uglavnom se deca vode prema Srbiji”…..

…….Danima nema struje. Burazer donosi odluku da ispečemo i pojedemo jare iz zamrzivača. Čim smo završili sa pečenjem i počeli da jedemo: stigla je elektrika. Nije kome je rečeno…..

…….”Ništa ne brini”, kaže mi poznanik, ”stigli su ”šareni”. Ene ih gore, u zatvor se smestili”……

……Iz daljine, tamo prema granici, grmi. Vode se borbe. ”Goloruki” albanski ”civili” danima zasipaju policiju i vojsku iz minobacača najvećih kalibara, ručnih raketnih bacača, teških ”broving” mitraljeza, snajpera i automatskih pušaka. Onda im ovi naši uzvrate istom merom. Negde mora da se javne i vojska sa tenkovima ili artiljerijom kad se ”civili” malo jače utvrde. Teroristi su digli bunu ali im nije baš do prave borbe. Više vole da zaskoče civile ili iz zasede policajce pa da se onda kriju iza svojih civila. Ne znaš ko je ko. A naši po malo nezgrapni……..

…….”Ma sadekenake kad su šareni tovde nemo’ da se brineš”, nastavlja moj poznanik…….

……Ono, posle se ispostavi, ”šareni” stvarno strah i trepet za teroriste. Izgledaju ozbiljno, naoružani dobro, savremeno opremljeni, efikasni, posve samostalni za dejstva, disciplinovani, organizovani. Najzad nešto profesionalno u moru kosmetskih improvizacija. Bi kako bi, ali nas ”šareni” spasiše grdnih žrtava. Pokolj bi nastao da su pripadici OVK preuzeli kontrolu nad većim teritorijama gde su nastanjeni Srbi. Oni su to i dokazali posle juna 1999. kada su pobili sve preostale Srbe u Metohiji. (Samo, koga je još negde tamo na zapadu briga što su Srbi ubijani?). Posle nekoliko odlučnih akcija ”šarenih” u sadejstvu sa drugim jedinicama od UQK je u jesen 1998 ostao samo ”GOK” (go k…c)……

……Ali onda pretnje bombardovanjem, one prve, povlačenje naših snaga, dolazak misije OEBS-a (odnosno OSCE) i ponovo naoružavanje i prikupljanje terorista……..

…..Čekamo novine iz Beograda ispred trafike do kasno u podne. Preko puta na njihovoj trafici Albanci čekaju novine iz Prištine isto tako uporno. Daleko su sada i Priština i Beograd od nas, shvatamo i jedni i drugi. Kad najzad stignu, iz ”Politike” saznajemo da ”je sve u najboljem redu” i da su one detonacije što se čuju po ceo dan u stvari grmljavina. Negde je nevreme. Nekoliko Srba utkupljuje sve prispele primerke ”Telegrafa” i spaljuje ih ispred trafike. ”Zašto?”, pitam. ”Pa kad se po njima ”srpske snage” bore protiv ”naoružanih albanaca” i ”nenaoružanih civila” a ne ”država Srbija protiv terorizma” onda i treba da gore”, odgovaraju mi smatrajući da je objašnjenje više nego dovoljno. Sa druge strane Albanci se ”koškaju” jer nema za sve primeraka njihovih novina u kojima je poklon poster Adema Jašarija……

……..Svi su potišteni. Sada je i najveća budala svesna da se sprema nešto loše i veliko. Samo su deca razdragana na ”hamerima” u kojima ih ”šareni” voze okolnim ulicama……

Noć, 24-og marta, Metohija

Ništa ne vidim na nebu. Samo iz daljine, od strane albanskih sela čujem rafale. Šenlučenjem proslavljaju početak bombardovanja i rušenja Srbije…….

Proleće-leto 1999

Metohija

Tražimo ”Pašu” za koga znamo da je stigao iz Srbije tu negde na rub Drenice ali već dva dana ne možemo da ga nađemo. Pošto je to naš, univerzalni, metohijski ”Paša” stalo nam je da ga ipak nađemo. Najzad, u jednoj nezavršenoj dreničkoj kući pronalazimo njega i njegov vod. Bucmasti Ciganin iz ”Pašinog” voda hvali rakiju koju sam doneo i pita kad ću opet u posetu?! Prisećam se nekog mitinga iz Kragujevca i parole ”Braćo Srbi- Romi su uz vas” i gledajući mog novog poznanika shvatam da je to istina…..

…… Na uzvišci, pored samog asfalta leže mrtvi ljudi. Ne znamo ni ko su, ni šta su, niti želimo da znamo, hoćemo samo da pobegnemo što dalje od tog mesta, sa tog područja, na neki drugi svet po mogućstvu. Svi smo uplašeni i zbunjeni a rat još nije ni počeo kako treba. Kasnije ćemo oguglati. Ne zna čovek šta je gore……

…….Polegali u nekoj dubokoj jaruzi posmatramo zatvor ”Dubrava” koji NATO avioni sravnjuju sa zemljom bez ikakvog valjanog razloga. U jaruzi, bolničari, vojnici, policajci, stražari, zatvorenici. Jedan od ovih zadnjih se uspinje na asfalt da vidi bolje šta se dešava. Svi viču na njega: ”lezi dole, đavo te odneo, hoćeš da izginemo zbog tebe!!!”……..

…….NATO avioni su stalno iznad nas. I svi misle da baš njih vide i prate. Kruže, isprazne teret, a za njima stižu drugi. I tako ceo dan. I tako svaki dan. Mi se šunjamo prema selu koje je bilo jako uporište terorista. Kažem ”bilo” jer su ”šareni” pre par dana to terorističko leglo razbucali i otišli dalje a nas sada šalju da vidimo jel’ ko ostao. Već trideset i kusur godina tu nema Srba i ako je pred rat 1941, godine to bilo čisto srpsko selo. Taj bunker od sela je držalo nekoliko hiljada dobro naoružanih terorista koji su zapadnoj štampi danima proglašavani za ”goloruki narod i civile koje satire srpska soldateska”. Opasano rovovima, tranšejama i bunkerima nama je izgledalo neosvojivo. Kažu da je plan odbrane sela propao iz banalnog razloga?! ”Šareni” su naime došli sa pogrešne strane rova: sa leđa, i po nevremnu: noću. Ovo u svakom slučaju nije bilo korektno sa njihove strane i vidno je pomanjkanje obzira prema američko-nemačkim pulenima iz OVK. Na ulazu u selu vidi se negdanji kontrolni punkt OVK i mesto gde je stajalo postolje za mitraljez tipa ”broving” (imali su ”brovinge” i na džipovima koji su bili pokretni i vrlo opasni). Sam punkt je rovovima povezan sa brdom i planinom iznad sela to će reći da je tu iskopano i utvrđeno nekoliko kilometara rovova i bunkera. Nema većih tragova borbe sem što se po pobacanoj opremi idući uz rov prema brdu može pratiti pravac kojim su teroristi bežali. Pri vrhu rova pa samim tim i brda nalazimo ručni raketni bacač kineske proizvodnje i ”adidas” (nemci i amerikanci opet, majku im) sportski ranac u kome su punjenja i mine. Skroz na vrhu, u bunkeru osmatračnici napravljenom od kamena nalazimo na likvidiranu posadu bunkera. Sa tog mesta je dejstvovao vrlo skup inostrani snajper u narodu poznat kao ”crna strela” Dvojica su u nemačkim šarenim uniformama, jedan u crnoj, koju su nosili pripadnici njihove ”Vojne policije” a koji su bili zaduženi za teror kako nad Srbima tako i prema neposlušnim Albancima.

 Toplo je za ovo doba godine pa se leševi već ”osećaju”. Pri silasku u selo nailazimo na još jedan leš. Na nogama su mu vojničke čizme a ispod sakoa maskirna košulja. Nije stigao da se presvuče. Ne leži, već je tako mrtav oslonjen na jednu divlju krušku. Zveri su ga već dobro načele i sada ostavile jer je počeo da se raspada. Oko njega pasu krave i ovce. Ko koga tu čuva? Niz potok silazimo prema selu, sa svih strana izlaze zmije, uglavnom poskoci, možda na svakih tri četiri metra ”proleti” po jedna. Neko objašnjava da su uznemirene zbog silnog podrhtavanja zemlje usled bombardovanja (i detonacija) koje neprekidno traje. Selo nije razrušeno, niti popaljeno. Tek tu i tamo se vidi trag borbe ili ”peraje” od minobacačke granate. Pred džamijom nesvakidašnji prizor. Konj koji je ostao zatvoren u džamijskom dvorištu, uplašen od pucnjave i detonacija pokušao je da preskoči ogradu. Nije imao dovoljno snage da preskoči pa je proboden na šiljak od metalne ograde tako ostao da visi.

Već se ukočio i zaudarao je. Kao kakav spomenik ljudskoj gluposti lebdeo je tako zaboden na metalnu šipku. Okolo puštena stoka, psi. Samo ljudi nema. Živih. Primičemo se i oprezno ulazimo u seosku školu. Unutra kasarnsko uređenje. Po hodnicima drvene police za puške, u učionicama spavaone. Dušeci i vreće za spavanje uredno složeni. Na spratu ambulanta, dobro opremljena i snadbevena ali su skupoceni uvozni aparati polomljeni. Očito da teroristi nisu hteli da se Srbi koriste njima a nisu mogli da ih nose. U susednoj učionici ubijeni terorista. U zbornici ”naoružana” protivtenkovksa mina. Pa kabinet muzičkog sa kompletnim instrumentima za orkestar. Prelazim preko žica gitare, ovaj sa strane lupa u bubanj, na dvadeset metara od nas mrtav čovek. Jebem ti rat! Preko puta škole neka fabrika. I njoj prilazimo oprezno. Na portirnici tabla na kojoj piše ”Policija ushtarake”- ”Vojna policija”. Obilazeći fabriku shvatamo da je to bila njihova kasarna ali i zatvor. Kod sebe imamo spisak kidnapovanih lica i odeću koju su imali na dan kidnapovanja ne bi li koga pronašli makar i mrtvog. Nema nikakvih tragova. Ovi su izgleda zbrisali prvi i dobro organizovani. Čujemo komešanje u susednoj prostoriji, svi dižu puške i prilazimo.

Na poziv da se identifikuju i izađu čujemo plač žene. Oprezno ulazimo i u ćošku kupatila, na pločicama zatičemo stariji brani par. Albanci. Uplašeni, gladni, po malo već i dezorjentisani. Već treći dan ne pomaljaju glavu iz ovog kupatila. Vadimo konzerve i bajat hleb iz borbenih rančeva, neko kaže da vidimo koje nisu od svinjskog mesa a gledajući njih shvatam da im u ovom trenutku to uopšte nije važno. Nudimo ih da jedu, oni nevoljno prihvataju, plaše ih naši prsluci i puške, smatraju da će biti ubijeni, misle da valjda tako treba da bude u ovom ratu. Mi im dajemo konzerve i za posle. Kad su se malo smirili pitaju: ”Šta da rade?”. I mi se gledamo međusobom. Šta im reći? Sa nama ne mogu, mi idemo dalje. Neka se okrepe pa krenu za svojima, ili neka idu u najbliži grad i prijave se organima vlasti. Opasno je za njih i jedno i drugo. Mi trećeg rešenja nemamo. Mi smo bili družina koja nikada nije posezala za tim trećim rešenjem. Mi smo bili srpski vojnici. Ostavismo ih tu gde smo ih i našli i verovali ili ne, poželeli im sreću. Na vozilo koje se u međuvremenu stiglo okačili smo tablu ”policija ushtaraku”. U susret nama su tutnjali ”patriotski” šleperi iz Beograda (prema Beogradu)…….

………Snajper nas je tukao sa prilične udaljenosti. Negde sa vrha brda, jedva nas je i video. Ali je tukao i trebalo je biti oprezan. Nekad su zrna padala dosta blizu, onako đuture, samo pala bi i na krov kuće tako da možda i nije bilo baš onako ”bez veze”. Nije bilo razloga da ako već pogađa kuću ne pogodi i nekog od nas. Zato smo zaseli leđima uz debeli dvorišni zid karakterističan za šiptarske kuće. Spremali smo ručak na vatri. Jeste li ikad ubili bika od 400 kilograma za nekoliko šnicli??? Zaneti tako ”tajnama kuhinje” odjednom čujemo traktor a odmah zatim i vidimo kako se približava. Mašemo im da stanu, ama džabe. Razaznajemo na vozilu nekog čiču i njegovu ženu. Srbi. ”Je li ovo seno vaše deco?”, pita čiča. ”Nije”, kažemo mi. ”Oćete da mi ga date?”, nastavlja stari i vadi iz torbe flašu rakije. ”Kako da ti damo seno kad nije naše?!”, uporni smo i mi. ”Pa vojska ste neka”, kaže čiča tonom koji bi trebalo sve da podrazumeva. ”Grota da propadne, ide zima, ko zna šta nas čeka, neko će da ga zapali”, sad se baba uključuje u priču. ”Slušajte, odozgo bije snajper, bolje je da se sklonite odavde”, kaže neko od nas. ”Slabo se mi, dete, razumemo u politiku”, kaže stara i poče sa mužem da tovari. Dok nisu završili i otišli onaj odozgo se nije oglasio. Sigurno je seljačko dete koje zna šta znači spremiti hranu za stoku pre zime. Dok pijemo čičinu rakiju neko kaže: ”Oni su za seno makar pitali nas a mi za bika nismo nikoga”. Pa osim onog na brdu nije ni bilo nikoga da pitamo, a na kraju krajeva, i nekakva smo jebena vojska….

……Gledam u zasedi ubijene teroriste. Mlađi, u crnoj uniformi, na leđima ima kinesku varijantu ”kalašnjikova”, za pasom kinesku varijantu ”tokareva” a u rukama najmoderniji bacač granata 40mm, nemačke prizvodnje sa rotirajućim dobošom, optikom i IC obeleživačem. U džepu satelitski telefon i najnoviju ”motorolinu” radio stanicu (kasnije ćemo utvrditi da im je to na poklon ostavila posmatračka misija OEBS-a koja se pred rat povukla sa Kosmeta).

 Ovaj drugi, nešto stariji, u nemačkoj uniformi, ima samo kineski puškomitraljez sa dobošom i puna nedra trešanja. (Čuo sam kasnije da su obojica proglašeni za ”civilne žrtve srpskog terora” za inostrane potrebe, a junacima ”oslobodilačkog” rata za svoje, interne). Ništa tu nije romantično, zlikovci su to, al’ eto sećam se tih trešanja rasutih po njemu. Mnogo su vojnika i civila pobili teroristi iz te grupe. Jednom su na ”ničijoj zemlji” utekli za dlaku iz jedne kuće opasane visokim zidom. Unutra osamnaest složenih dušeka, zaklan bik i usoljeno meso, veliki akumulator za punjenje radija. U dvorištu žica puna opranog veša. Neko primećuje da ima i ženskog rublja koje se suši. U hladovini poljski sto a na njemu vaza sa sveže ubranim cvećem. Cveće, trešnje- o čemu ja to pričam?!? Sutradan, na sastanku kod bezbednjaka iz …-ske brigade koji se upravo spustio sa planine dobijamo informacije: ”Grupa broji osamnaest terorista, šesnaest muškaraca i dve žene. Vođe su obučavane u inostranstvu, možda imaju i do dva pripadnika neke od specijalnih jedinaca NATO zemalja koji služe za navođenje na ciljeve i osmatranje za eventualnu invaziju”. Mislim se: žene, otud cveće. ”Devojke su najkrvoločnije i zato bih vam preporučio da ne dozovolite da budete zarobljeni”, nastavlja bezbednjak. Ja zaboravljam na cveće i pipam ”moju” zelenu bombu u prsluku. Nju sam sebi namenio za ”ne daj Bože”. Romantika ubranog cveća u vazi mi je brzo uvenula kad sam čuo nastavak informacije o tome kako su mučeni i izmasakrirani naši zarobljeni saborci ili kidnapovani civili upravo od tog ”nežnijeg pola”……..

 

Nastaviće se………

 

piše: Igor M.Đurić, 08.03.2008





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo