Вести

Poslanica piscima izveštaja sa poslednje teokratske skupštine od 10, februara ove godine iz Toronta.  Nemojte se braniti od drugih, branite se od sebe! 

Janko Bojić, 19.02.2008

+++

Sanjam pre dve noci da je umro kanadski teokrata, što ga jedna mala grupica  nazivaju da im je on kao Arhijerej. Možda i jeste. Za tako mali broj svak, pa i teokrata Đokić može da bude vladika.

U principu normalne ljudske logike većina je ta koja sudi. Kod teokratskih diktaora nema logičkih principa. Njihovi su yakoni nelogični, a pravda je satkana u jezgru nepravde.  U istinu, teokrata može biti cenjen i poštovan, ako ima dara i smisla za upravljanje i rukovođenje sa stanovišta ljubavi i poštovanja. Jedno je biti autoritaivan, a drugo, autokrativan. Miltonski autikrata nema autoriteta. Prema tome radi se o prostaku autokrati, a ne o pravom jednom autoritativnom čoveku. Pa kada se nekome u snu pojavi takav onda se nije greh počuditi ni na takv san ma koliko ružan bio.

Na sahrani,  Došlo ih veoma malo. Sve da se sabere ne beše ih ni osmdest. Eto toliko njih je došlo na sahranu jednom tako važnom teokratskom diktatoru (u daljem tekstu ,,Teokrati“).

Kako rekoh, kako san predstavi skupilo se veoma malo, a  od nekuda i ja, ali uz to, nisam, moram priznati, bio usamljen, pošto i od onog malog broja preko polovine su bili kibiceri.

Nevaljaju ovkvi snovi, zato što narod veli kada nekoga sanjate da je umro a on je jos živ, takav će dugo da živi. E to tek ne bi bilo dobro. Mislim za samoga teokratu, zato što bi bio podvrgnut velikim mukama. A za njegova ,,dobra“ dela to nekako nije dobro, zaslužio je on mnogo, pa čak i više.

No na sahrani baš vala kao u snu, dešava se svašta. Jedan od popova onako sa ispijenim licem, bogami liči na živoga leša, dok je držao opelo, a bio je on glavni na tom opelu, sve nešto gledka okolo. I kada završi opelo, svi su očekivali da će on držati i posmrtnu besedu. Kada onako iznenada, on se obraća prisutnima: ,,Da ja ne bi bio tako nametljiv i da ne ispadnem pristrasan, naš je vladika bio narodni čovek, pa neka neko izađe ovde između vas i prozbori koji reč.“

Niko se ne javlja. Onda pop, pošto se beše našao malo u nezgodnoj situaciji, prilazi jednome, koga mislim da oslovi sa Ilija.

– Hajde čika Ilija hoćeš li ti nešto reći bogati?“

– Oću. – Veli onaj grmalj od čoveka, a neki vele da je on kao bio nekada i guslar, pa zna i koju narodski da kaže. I stvarno zna čovek pravo po narodski. I  soslovi on to sve ovako:

Dragi Georgiije!

Kukavico jedna. Niti si gladna nahranio, niti žedna napojio. Dok si za života bio mnoge si u crno zavio. Mnogo je jadnih majki od tvoje zlobe zaplakalo. Mnogo je dece umalo zbog tebe gladovalo. Mnogima si koru hleba prekratio. A sebi si uvek grabio. Niko ne zna zašto si tako radio. O tebi kao čoveku nemam šta da kažem. Ali o jednoj kukavici mnogo bi mnogo reći, pa se čak i čitavi romani mogu se napisati. Kukavica si bio i takv u grob si otišao…

U tome moentu pritrčava nekakav debeli trbonja, jeste da se ogrnuo mantiom, ali bog me ne ubio, na razbojnika liči, i poče da gura i viče na toga Iliju. A Ilija se izmače sa strane i nastavi, i gotovo se svi njemu okretoše da ga slušaju, i niko ne primeti kako grobari bacaju zemlju na kovčeg. Lupi jedan kamen o onaj kovečeg i tu se ja probudih. I san se prekide. Dakle jedan ružan san se ipak na lepo završi. Jer ove Iliine reči su bile kao melem na užeglu ranu. A san nije java.

Razmišljam onako budan, zašto mi se takav jedan san prikrao i to baš dan posle konferisanja u Torontu?  Mora da je tu nekava spona mislim se ja. Konferencija se, prema ugledu na Šloserizam završila sa Rezoluciom i Saopštenjem za Javnost.

Drugi deo

Rezolucija Teokratske Skupštine u Torontu

A u Rezoluciji izliv krokodilskih suza za Kosovom. Vidimo kako im je do toga dela srpske zemlje stalo, još od pre neku godinu, kada Teokrata zabnrani kosovskom mučeniku Artemiju da obiđe dobronamerne i rodoljubive Srbe u Kanadi, i da se u svojoj misiji spasenja Kosmeta predstavi kanadskim vlastima. Strašna je njihova briga za Kosmetom, nema šta.

Iza ovoga stava rezolucije CK Teokrtaskog osvrt na ekumenizam, Nije u detalje definisano o kavom je ekumenizmu reč, verovatno se taj deo odnosi, na staro – novoverne liturgičare, koji bi da liturgiju skrenu u prvi vek, ali ne i samovoljne vladike da jašu mule, Umesto Harli Dejvidsona. Narvno da su ove igre oko liturgije, i prekrajanja ikonostasa, i šurovanja sa rimokatoličkim tamničarima veliko zlo. To je zaista neosporno. Ali nije li samovolja, despotizam,  primitivizam, i neograničena jagma za svojatanjem crkvene imovine, od strane kako u rezoluciji stoji tradicionalista, isto tako jedno jezuitsko ponašanje, takođe?  Naravno da jeste, pošto se na ovakav način flagrantno krši clan 8 Ustava SPC. Jer je, ovim članom definisano, da pravi, a ne lažni Arhirjerej upravlja crkvenom imovinom uz pomoć sveštenstva i naroda. (sic) Pa kako je na ovom skupu za podpredsednika teokrtaskog saveta naimenovan dr. Perika, iz privremenog povreništva koje je izabrao sam teokrata, za onu malu grupicu što takvoga smatra za vladiku, onda se da videti kako njihov vladika poštuje Ustavna načela institucije kojoj pripada.  (Dr. Perika koji pomalo liči na Adolfa kaplara, je šef nekakve nezakonite privremene uprave u CŠO iz Hamiltona.  Zovu ga Perika, zato kažu, ja ga ne poznajem, da sa perikom koju nosi na glavi čuva da mu surtka koja štiti moždane uglove ne ispari).

Odmah negde iza izliva krokodilskih suza  i spomena ekumenizmu, u rezoluciji piše: ,,Sa žaljenjem pratimo hajku na Srpsku Crkvu i gotovo sve njene velikodostojnike…“ Pa se kaže da to čine necrkveni ljudi. Nema nigde objašnjenja ko to i na koji način napada na Crkvu, pa onaj koji to čini a to u stvari čine oni koji se greše o njena načela, kao recimo o spomenuti clan 8 Ustava SPC, neka se postide, i neka ih sramota, od samih sebe da bude. Nema objašnjenja o kojim je necrkvenim ljudima reč. Ali svakako oni koji se greše o statutarne norme SPC su upravo necrkveni ljudi. Do sada smo spomenuli samo član 8 Ustava SPC  a ima takvih kršenja na pretek, počevši od pravila Sv. Apostola, pa na ovamo. Bez daljega, to čine ljudi koji nose tamne mantije, i izpred oltara izgovaraju vulgarne reči. (Jer  kako soslovi onaj, što ga vojvoda Momčilo opomenu da je šupljoglav, veli on ima mnogo baljezganja od mnoštva, upućenog na odabrane. Pa sada ako je tako gospodine šuplje glave, mi se ne možemo na tvoj nivo spustiti, ali razmisli dobro šta je sinonim za baljezganje. U stvari u pravu si. Svak ima svoje dostojanstvo i svoj auditorium, pa i ti.)¹

Dalje se kaže: ,,Hajka je dobro organizovana i odvija se ne samo u Otadžbini već i svugde gde Srpska crkva živi i deluje… Šta ćemo za narod, (autorska primedba) … od Kanade do Australije.“ Kakva kontraverznost i kontradiktornost. U Ootažbini i  Australiji narod je skočio na noge protiv otvorernih ekumenista. Zato se prirodno nameće pitanje. Šta se ovde želi reći? Jedna tvrdnja potire drugu. A što se tiče Kanade, svakome i sa prosečnim faktorom IQ je jasno da da u Kanadi ne postoji napad na SPC. Već je napad usmeren na nedela individualaca, koji se nekanonski i nezakonito ponašaju, što sa Crkvom nema nikave veze.  Ako se ovdi pak mislilo na portal DJOKIĆINFO.COM. Onda je dakle celokupna tvrdnja jedan promašaj. Jer, ovaj je portal posvećen nekakvome Đokiću na koga su usmerene kritike i optužbe, i koji Đokić nema nikakvih dodirnih tačaka sa SPC.

Kako je narod Božiji skočio na noge protiv otvorenih jeretika odnosno ekumenista čije jezgro čine moderni, nazoviepiskopi i nazovi vladike, kako u  Otadžbini tako i, u Kanadi i, u Australiji, onda se lako da uočiti da je tvrdnja o napadu na Crkvu,  usmerena ka tome, da bi se na taj način zakulisala jeres. Otuda. Niko danas gore rane ne nanosi našoj napaćenoj SPC, do ovi lažni propovednici i jeretici koji su se zaogrnuli ruhom, a svi znamo da nam ava Justin preporucuje da dela, a  ne ruho potkrepljuju  čin.  U ostalom evo jednog logičnog pitanja  tvorcima rezolucije. Ako ovi pak staroliturgičari, sebe izuzimaju, iako nemilosrdno kidišu na crkvenu imovinu, od onih novotaraca, koji ne poštuju odluke Saborske, samo odluke saborske nisu poslednji sabor održan u Beogradu, nego postoje i sedam Vaseljenskih i znatan broj pomesnih SA Sabora, a kritikuju onaj ekumenizam novoliturgijski, a svi znamo da su podstrekači ekumenizma, odnosno novoliturgičari uglavnom ti koji čine jezgro ekumenističko,  modernisti  na čijem čelu su  su Amfilohije Razdorić i Irinej Bulović od škole jezuoitske. U čemu se to oni koji nose ruho i kao bojagi zagovaraju tradiciju, razlikuju od ovih novotaraca, kada i oni po samo jednom drugom receptu jezuitskom, kidišu na crkvenu imovinu u težnji da je stave pod svoju apsolutnu kontrolu? Jesu li po njima ovim tobošnjim tradicionalistima novoliturgičari, dostojni, pošto ne poštuju Saborsku odluku, vladičanskom činu? Logičan je zaključak da nisu. Te stoga šta su ti tobožnji tradicionalisti preduzeli da spreče nvoliturgičare, odnosno jezuite koji su se uvukli unutar Jerarhije SPC.

A onda gde su to ti ,,hjakači“ kako ih ovi jeretici u mantijama nazivaju, učili narod kao što to čine bogohulnici jezuitski, i propovedali nešto što je u suprotnosti, onim načelima na kojima se temelji Vaseljenska Crkva? Neka kažu tvorci rezolucije i neka dokažu. A njima radi boljeg razumevanja, samo da navedemo nekoliko članova iz Ustava SPC, koje krše kako  tradicionalisti tako i novotarci. Član 6,   Član 8, Član 35, Član 36, Član 70. sa paragrafima (20) i (29) istog člana. Kao i odredbe iz člana 134, specifično onu uredbu iz aneksa b) pargrafa (20). Ovaj se poslednji posebno odnosi na Duhovni Sud Eparhije kanadske.²

Dalje da se dotaknemo one umetnute rečenice “…ljidi koji ništa o Crkvi ne znaju a stavljaju se u poziciju sudija.“ Na koga  se to ovde cilja nije teško proceniti. Ali ljudi koji “ništa   o Crkvi ne znaju“ su zapravo dobili jedan postupak na Građanskom sudu, pa se ovde izgleda aludira na bol koji je u tom procesu zadat i zaista onima koji su se svoim neznanjem dokazali da o pravdi, i sudstvu pojma nemaju, i da su do te mere nedolični, svojih postupaka. Zbog čega se uparvo baš u njihove presude umešao građanski sud, i time sa pozicija prvne logike, dokazao, da su i zaista neznalice, u svakom pogledu, zaposele Episkopat, kao i jedan dobar deo svešteničkog kadra naše SPC.“Proglašavam odluku duhovnog suda Eoarhije kanadske nevažećom…“ veli sudija Holand. Sa dokaznim činjenicama, sa stanovišta pravne nauke, da teokratski sud miltonskog teokrate, nite zano da sudi po principu pravne logike, niti je zanao da donese pravičnu presudu.. Zbog čega je  dakle Građanski sud bio prinuđen da presudu miltonskog teokrate proglasi nevažećom.

Zati nameće se pitanje. Da li to tvorci ove prozaične i blede rezolucije, u ovom delu, aludiraju na jednog sudiju  koji je da bi se dokučio tom činu utrošio 6, i slovima šest godina školujući se na jednoj  visokoj, i renomiranoj akademskoj ustanovi, i sigurno najmanje dvdesetak godina advokatske prakse ostavilo iza sebe, pre nego šro je mogao i da pomisli da postane sudija.Čine napada na njega? Mada stilu agitproposvkom kako je inače napisana teokratska rezolucija, u suštin konfuznom teško je izvesti pravi zaključak. Ali kako do sada ništa i niko drugi nije protiv njih ništa presudio, onda sve upućuje upravo na to da se ovde diže glas na jednog časnog sudio drugostepenog ontarijskog suda. Te zbog toga evo teokrati i njegovim sledbenicima još jednog pitanja. Kave su to oni, koji ovu odluku građanskog suda ne razumeju, jer stalno govore okolo da su dobili postupak, akademske škole pohađali? Oh, jesu, čuveni univerzitet Tavnu.

Zadnji paragraf na drugoj stranici ove anemične rezolucije, sastavljene u stilu Agitpropa, gde se tvrdi da u CŠO_ma, Hamiltonu i Niagari postoje otvorene namere da se nametnu sekularni zakoni u Crkvi,  navodi na pomisao da su tvorci ovakve rezolucije i načisto izgubili pamet. Odnosno postavlja se pitanje. Da li su je oni ikada i imali?  Kada su i zaista ovako nešto bili u stanju da napišu. Kada bi se tvorci ovakvih rezolucija pridržavali internih pravila, odnosno ustava SPC, specifično člana 8 ovoga Ustava, onad oni i zaista ne bi imali potrebe da pišu ovakve nakaradne tvrdnje. Imovina svih Crkava gde SPC nije izuzetak u ovoj zemlji je na njenoj teritoriji i kada su u pitanju imovinsko pravni odnosi, Teokratski Statuti padaju u vodu.

Nastavak u agitpropovskom stilu i teško izražavanje gneva, ljutnje i zlobe, se nastavlja na trećoj postavi ove rezolucije, koja je ovim činom čak nadmašila sve škole dva primitivna Jozefa, kako onu Staljinističku, tako i onu Šloservsku.

Prvi pasus na trećoj stranici se odnosi na  samohvalisavni spev u slavu uzurpatora hamiltonskih. Onih nečastivih i bogohulnih, koji za neukim propovednicima pristupiše i prihavtiše njihovo lažno učenje kroz nedostojne reči kao što su eto vidimo bljezgnje, kao i ovo  lažno učenje o teokrtskim diktaturama, preduzetim od teokratskih totalitarista,. Iako ispred svoga imena stavljau, i Dr, i Mr, i Pr, i  Bog će sveti znati šta, i kako po njihovim delima ih je lako prepoznati, treba ih upitati?  Kome su se to oni crastvu opredelili, kada krše osnovu Božije zapovesti. A to da je. Narodni sud je neprikosnoven!

Koga ova grupica huliganskih uzurpatora predstavlja? Takvima samohvalisavcima  evo nekoliko pitanja. Da li oni znaju da je taj njihov vladika samo individua, koji se okrenuo protiv volje većine? I da li oni znaju šta je to što se zove sud narodni. Sud narodni donosi odluke većinskim izajašnjavanjem, pa je on zato i Glas Božiji. Da li takvi huligani i antihristi su se okrenuli oko sebe i zapitali se koga to oni podržavaju? Sigurno je da nisu. Oni koji su se školovali po Kumrovcima i ko zna kojim Rakanovcima, za bolje nisu, nego da se kunu u kult teokratskog diktatora,  kao što su to nekada činili i klanjali se kultu Šloser maršalskme. Zato i jeste zaludan samohvalisavi spev. Dakle veliku je stvar učinio i raztkrio još veću istinu istinu gospodin šuplje glave kada je prošle nedelje govorio ispred olatara u Torontu i upotrebio nedostojnu reč baljezganje. Svak govori za auditorium kakvome pripada. A tamo su toga dana, kako se pronosi glas, bili i većina Hamiltonskih uzurpatora.

Da ne bi još dve ishiterene tvrdnje u ovom Agitpropovskom materijalu, ovde bi se mogla staviti tačka na sve. Ali usledilo je naređenje koje kaže da treba slušati sveštenike svoje kada su Crkva i crkvenost u pitanju. Prave sveštenike da. Za Boga, zar je to sporno. Ali one koji u svoje propovedi uvode baljege nikako, takvi lažno i neudostojeno propovedaju. A kako onda prepoznati te lažne sveštenike? Jednostavno po obeležju njihovom, i rečniku kojim se služe, pa i ono čime se služe. Ti lažni ali obeleženi nastavljaju dalje, pa kažu: “Po pričama Sv. Apostola Pavla:“ Odmah i na samom početku Apostoli nisu pričali nego su poručivali kroz svoje Poslanice. Poslanice i priče nisu isto. Priče su ovo što se moglo pročitati u rezoluciji agitpropovskoga stila. Šuplje frazologije bez ikavih poruka. Poslanice sadrže poruke, i savete.

U rezoluciji, strana 3 četvrti pasus odozgo, istrgnut je i citiran sedamnaesti  spev iz trinaestog  poglavlja poslanice Svetoga Apostola Pavla Jevreima  koji glasi: “Slušajte Starešine svoje i pokoravajte im se, jer oni bdiju nad dušama Vašim, pošto će oni odgovarati za duše vašeč da bi to sa radošću činili a ne sa uzdisanjem, jer vam ovo ne bi bilo od korist.i“  Bilo je krajnje pokvareno i neukusno takav spev citirati ovde u relaciji sa nama Srbima. Jer u sedmom spevu ovoga poglavlja, Sveti Apostol Pavle kaže: “Sećajte se svojih starešina, koji vam propovedaše reč božiju, gledajući na svršetak njihova života, ugledajte se na veru njihovu.“ Sledći spev osmi počinje ovim rečima: “ Isus Hristos je isti danas juče i u sve vekove.“  (prenosim ove reči prema pamćenju, te zato ako sam negde pogrešio neka mi bude oprošteno). U ostalom celokupno ovo poglavlje je ako ga pravilno shvatimo pouka za dobročinstvo zajedništvu. Te sa aktuelnošću koju spotiču rezolucionari nema dodirnih tačaka.

A na koje se, dakle u stavrnosti starešine odnosi ovaj citirani spev u rezoluciji agitpropovskoga stila? Bacimo pogled na spev sedmi. Ceo spev govori u pastensu i spominje se svršetak života njihova. Što znači da se ovde ne radi o onima koji su još u životu. Dakle na starozavetne starešine, iz “StarogZaveta“ Sv. Apostol Pavle Podseća Jevreje.  O koje su se Jevreji bili ogrešili. A ne o njega Hristovoga slugu. Episkopi bi trebali da budu sledbenici apostolskih učenja, pokorni ne samo Spasitelju nego i nardu kome bi  Hristoovu nauku da propovedaju. Sveti Apostol Pavle kao i svi drugi Apostoli su bili oličenje ovakve pokornosti. Dakle toliko nas Srbe cene oni koji nam se predstvaraju da su naši duhovni velikodostojnici, te nas sa Jevreima porede. Namećući nam lažno svoju volju da su oni, ne Gospod Isus Hristos naši dušebrižitelji. Treba li i dodatnih komentara, ovde?

Pri samom kraju u predposlednjem pasusu napisaše ovi  moderni agitpropovci, čak i ovo: “Pozivamo vas, u ovim teškim trenutcima…“ Ops! –  došli su dakle teški trenutci. Za koga? Za lažove i licemere! Trenutak istine izbija na površinu. Nemoj da kažu da im nismo sudbinu od ranije prorekli. Jer veli Sv. Apostol Pavle u svojoj poslanici Korintćanima: Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se. Ne čini što se ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini. Sve snosi sve veruje, svemu se nada, sve trpi. (Posalnica Korinćanima 13 (4) (5) (6)i (7). Dakle ljubav se ne raduje nepravdi već, i samo istini, i ljubav sve trpi. Teški su trenutci dakle nastali za one koji u svoj rečnik ubacuju balege, i služe se lažima, podvalama i prevarama, pa čak i trikovima, nepravilno postavljajući, citirajući i tumaćeči delove Svetoga Pisma. Gazeći tako po istini i ljubavi. Neka se takvi pobrinu o dušama sopstvenim. A ne o našim.

I opet u nastavku  ove rečenice iz predposlednjega pasusa sledi stilistika agitpropovska, koja kaže da su umnoženi, i dobro vele, agotpropovci  organizovani  napadi na naše svete i naše vele svetinje. Nije ovde razjašnjeno na koje se to svete i svetinje misli. Ali se lako da uočiti da je sve usmereno na teokratu Miltonskoga. Koga su eto već i posvetili prema lažima i nedelima njegovim.

Ovde u daljem nastavku se apeluje da dečicu svoju treba dovoditi tamo gde oni propovedaju.  Svima trezvenima treba da bude jasno jedno; ni za živu glavu. Čije i kave propovedi, da ta deca slušaju, i od koga to, da uče? Od Gardovića, Raića, Gnjatića, Dimitrića, Tomića, Dodera, Purića i tako redom. Od onih, koji dakle u njihove propovedi uvode nedostjne reči. Oni koji su se polakomislili, i odvodili dečicu, danas sa čuđenjem gledju kako im potomstvo guta ulica. Gnajtići i slični od crkava su napravili kafane. U kafanama se ne uzdiže duh hrišćanski, već duh uličarski. Prvi plodovi se već žanju. Zato blago onima koji svoj podmladak ukloniše od takvih ,,vaspitača“. Spasli su se, i Gospodim je pomogao. Jer se u našem narodu lepo kaže: “Ko se čuva i Bog ga čuva!!!“ Došlo vreme da se i od popova mora dobro paziti i sačuvati.

Iza rezolucije sledi agitpropovsko  “Saopštenje za Janost“. Ko ima Stomaka i vremena za bacanje neka ga čita. Ja sam ga pogledao sa početka i zaključio da nije vredno ni ovoga pomena, ovde do sada, i vremena utrošenog. Isto onako kao što ni rezolucija nema sadržine, niti značaja, tako je i Saopštenje napisano.  Ali ipak je vredno spomenuti nešto, bar nešto. A to je, da iako kreatori sada agitpropovskoga stila Saopštenja, samo nije jasno od kada  “sledbenici“ Hristovi  pišu saopštenja, i kome takvi imaju šta da saopšte? Jer, Spasitelj je propovedao veru u ljubav i prema svojim se sledbenicima nije naredbodavno odnosio.  Teokratski sledbenici očigledno, osećaju teret, koji su sami na sebe navukli, vidi se, da se njega ne mogu niti, umuje rasteretiti.  .

Zato rekoše li kreatori u predhodnom rezolutnom osvrtu, (hvala na priznanju) da su za njih nastala teška vremena i cela rezoucija mada agitpropovsaka upravo je ustremljena na odbranu. Zato na jednom mestu u Saopštenju  stoji sledeće: “Mi se ne branimo jer, nemamo se od čega braniti.“ Avaj ,veće istine nismo od lažnih i vulgarnih propovednika ni mogli čuti. Prvo, oni nemaju dovoljne zrelosti, intelekta, pismenosti i naobrazovanosti da bi se i znali braniti. Zatim njih niko ne napada, pa je tačno da nemaju potrebu da se brane. Nihova dela su napadnuta, ali to je nešto sasvim drugo, pošto su njihova dela velika nedela. A nedela još niko nije mogao, niti umeo odbraniti. Nedela nisu odbranili Deoklecianovi masakri, niti Staljinovi Gulazi, niti Brozov Goli Otok, niti Hitelorvi konc lageri, niti bombe Vašingtonske.

Pa reče li Sv. Apostol Pavle da se ljubav, a to su pravednici, raduje samo, i jedino istini? Dakle u krajnjem ishodu dela istinita imaju vrednost i ona pobeđuju. Zar ne napisaše ovi nečastivi što su se tolikim nedelima okitili u takozvanom “Zapečaćenom Vladičanstvu“. Dragi Gospode, sam im naslov govori o nedelima, ali oni to ne prepoznaju. U Zapečaćenom Vladičanstvu, osim gluposti ničega ne postoji. Nema smisla, nema ljubavi, nema slobde, ne postoji poruka. To je samo jedno nedelo ovih bogohulnika. A da ne spominjemo i ono čuveno nedelo “Nasrnuše Srpsko Da Poruše“, zbog koga nedela su se morali izvinuti, Gospdinu Radojkoviću javno i legalno, za sve uvrede koje su mu naneli. Zato bi poruka onih koji jesu, i fakat je da jesu, otvoreni kritičari, bezumlja, koje se na žalost danas pokušava plasirati ispred oltara, opisanom bezumlju bila.

Nemojte se braniti od drugih, nego se prvo odbranite od sebe!

To je dakle sve što se moglo spomenuti iz Saopštenja. Ne smisla radi, jer saopštenje je jedna velika besmislenost. Gego ako je ikako moguće da se jednom bogohulom faktoru, koji ne razume ni najobičnjije stvari, na jedan jednostavan način pokuša da stavi staviti do znanja. Potražite mesta sebi negde drugde, jer tu gde se sada nalazite, tu vam mesto nije. Voleli vi to ili ne. Ali to je neizbežna istina za vas koji umesto ljubavi širite rezolucije i zapovesti!

Zaključak

Ovo što smo dobili kao nekakvu poruku sa tzv. Eparhijske Skupštine u Kanadi je samo jedna kap u okeanu, ispunjenom zlobom, mržnjom, lažima, pogrešnim i malicioznim tumačenjima. Podsetimo se još jednom na tri mučenika Čačnska, onih troice ljudi koji su zarad odbrane vere, časti i slobode, zarad spasenja, pristupili golgoti gladovanja da bi ostvarili cilj pravednički. Čija su časna dela, kao i mnoga druga, časna dela,  napadnuta ovim, a na žalost nisu  jedina  teokratskim totalitarnim aktima.

Naš narod je dugo godina bio subjekat jedne čitave promašene teorije i ideologije. Koja se jasno ustremila bila i deklarisala sebe kao najveći neprijatelj Hrišćanastva. Vera je od ljudi na jedan nemilosrdan način otuđivana. Ali nekim čudom mada u vrlo teškim uslovima vera se održala u jednom delu onih najdeterminisanijih. Neka mi niko ne kaže da u tom periodu, one generacije, pogotovu rođene u pedesetim, pa na ovamo, nisu bile izožene i podstaknute da se odreknu od Spasitelja. I da se u jednom momentu čak i kod onih najčvršćih nisu javila kolebanja. Pa i sam sam bio jedan, od tih, i samo me od Hrista nije odvratilo neko čudo koje ni sam ne umem da objasnim. Da li je to bio sjaj i raskoš Saborne Crkve, koju sam tokom godina života u Beogradu posećivao, ja to ne znam? Ili pak reči moga profesora srpskog jezika i literature, koji nas onako jednom uz put upita? “Da li je neko u odelenju pročitao Bibliju?“ Pošto se niko nije javio, profesor reče: “Deco Biblija je učiteljica života.“  Da li me je to navelo da slobodno vreme u Beogradu, posvetim čitanju Svetog Pisma, i da neke pojedinosti, koje su mi se učinile značajnim učim napamet. Moram odati veliko priznanje tom profesoru, koji mi  je kratko bio predavač, pa sam mu na žalost ime zaboravio. Biblija je i zaista Učiteljica Života. A onaj ko je pravilno razume, može se sa sigurnošću pohvaliti, da mu je kroz životnu stazu dosta puta pritekla u pomoć.

I onoga momenta kada se naš čovek počeo ponovo buditi i emnacipovati, kada je došao u priliku da shvati da je totalitarizam bilo koje vrste neprihvatljiv, on je potrčao u naručje Crkvi. No tamo su ga dočekali oni koji pišu ovakve Rezolucije i Saopštenja. Dakle gori totalitaristi nego oni koji su mu dušu crpli desetlećima. Bio je on razočaran, taj naš paćenik i time, kada se osvedočio da se iz Crkve proganjaju i šikaniraju oni najpredaniji svojoj  veri, oni koji se ni pod stegama komunizma nisu svoje vere i tradicije odricali. Našao se sada na jednom raskršću razmišljajući. Pa gde je ovde sada istina i pravda?

Mnogi napuštaju i padaju u naručje raznim sektama. Sektaši i šizmatici odlično poznaju vapaj duše naivnika. I lako ga onda pridobijaju za svoju stvar. Koga za to da krivimo. Nikoga drugoga nego one koji pišu ovakve Rezolucije i Saopštenja. Mi kao narod, a ne Rezoluteri i Saopštavači,  koji ovakvim postupcima i dalje razdiru našu duhovnu nit, smo suočeni sa jednom velikom opasnošću. A to je da ona duhovna veza koja nas je kroz vekove održavala, a koja je od 1945. pa na ovamo kidna, na razne načine, nastavlja da se kida, na žalost sada  posredstvom ljudi, koji su se okitili ruhom, ali ne  znanjem, delima, ljubavlju istinom i pravedništvom.

Takvima danas za sigurno možemo da prebacimo i da ih okrivimo za ovako bedno duhovno stanje među nama. Takvi šire neznanje, lažno propovedaju, i šire laži ispred oltara, čak se služeći nedostojnim rečnikom. Takvima mesto nije ni u paklu, a nekamo li u oltaru. Šta to znači ekskomunicirati 150 ljudi iz crkve? Šta to znači,  pokušati, pa se onda  povući pod pretnjom leglane procedure, da se šest upravnika ili koliko li već izopšte iz Crkve u Niagari, zato što su uzdigli glavu i stali u odbrani časti i istine? Šta to znači izopštiti upravu CŠO u Torontu tokom osmdesetih, da bi to izopštenje bilo demantovano i ukinuto, psredstvom jednog pravnog stručnjaka, koji je pronašao čitav niz nekorektnosti i nedela u toku procedure Duhovnog Suda Eparhije Kanadske? Koga takvi na dalje posle ovoga čina mogu i trebaju da podučavaju, kada ni sebe nisu naučili? Koji su to oni koji i ovakve postupke tolerišu, znaju li takvi šta rade?  Nije dovoljna perika na glavi da bi se verovatno preko nje sprečilo da mozak ne izvetri. U takvoj glavi koja podržava totalitarizam bilo koje vrste, kako je ona ranije činila u totalitarizmu komunističkom, ili  danas u teokrtaizmu, odavno  i pre nabijanja perike na glavu nije bilo pameti.  

Čudi i samo jedno. A to je.  Šta su zamišljali oni koji pišu Rezolucije i Saopštenja? Da će na ovaj način da zacele svoje rane iz kojih odavno se širi vonj na sve strane. Rane su se podgnoile i potrebni su vrhnski hirurški zahvati da bi se iscelile.

Na kraju.  Laži, prevare i podvale nikoga nisu spasle.    

Janko Bojic 

¹U nedelju 17, februara, u Torontu u crkvi Svetoga Save na River ulici prisutni svedoče da je između ostalih reči pop Vasilije Tomić u svojoj propovedi upotrebio rec baljezganje. Baljezganje ima svoj sinonim i obe reči su neudostojene čak i za običan žargon, a nekamo li da se govore ispred oltara. Za ovakav istup Ustav, i krivična pravila  SPC predviđaju automatsko raščinjenje. Ali ko da raščinjava, kada autoru  ovoga teksta, Amfilokvije Razdorić piše pismo i u njemu spominje izmet besnoslovnih Mačaka. Na niske smo, ako i ovakve istupe prihvatamo, grane spali, ili konačno ponišanimo prst i recimo im oni su stado sotansko i sotona im je gospodar.

² U svakom čaju  kritikovati jedne, za nedela a činiti nedela sopstvenim ponašanjem se ne postiže ništa. Da bi se ugušio jezuitski pokret, novoliturgičara, potrebno je da oni drugi koji su ustali kao bojagi protiv njih iz Episkopata se vladaju kanonski ispravno. No iako je Episkopat i defakto podeljen u dva tabora, ta dva tabora u krajnjoj istanci ujedinjuje jedno. A to je samovolja i jednih i drugih, i odbacivanje uloge onoga faktora koji u stvari čini bazu Crkvenog Života, a to je Narod.