logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    2.887 пута прочитано    Датум: 26.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Mitropolit Amfilohije (Radović)Svi projekti za koje se Amfilohije zalagao prethodnih decenija neslavno su propali. Nestale su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, razišle su se Srbija i Crna Gora, rasplet na Kosovu se čeka.

 piše: Momir Turudić, VREME

+++

Svako bi se, pred takvim rezultatima, zapitao da li je negde pogrešio, ali se kod mitropolita Radovića ne primećuju skrušenost i preispitivanje

Uz ime mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića bez problema se može staviti pridev kontroverzni, koji obično ide uz neke druge titule i zanimanja. Prema njegovom pastirskom radu nema ravnodušnih, oni koji ga vole tvrde da je jedan od stubova na kojima počiva Srpska pravoslavna crkva, protivnici kažu da mu je politika ljubav, a bogosluženje dužnost. Obe kvalifikacije važe i za ostale učenike Justina Popovića – vladike Atanasija, Artemija i Irineja, ali poslednjih godina Amfilohije Radović ipak deluje kao neko ko se, osim patrijarha Pavla, izdvaja u crkvenoj hijerarhiji.

RAT KAO SUDBINA: Amfilohije Radović, čije je svetovno ime Risto, rođen je 7. januara 1938. godine u Barama Radovića u Donjoj Morači. Završio je Bogoslovski fakultet i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije u Bernu i Rimu. Doktorirao je u Grčkoj, gde se i zamonašio i služio kao sveštenik. Posle godinu dana provedenih na Svetoj gori, odlazi za profesora na Institut Sv. Sergija u Parizu, a od 1976. godine predaje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U maju 1985. je izabran za episkopa Banatskog, a 30. decembra 1991. godine ustoličen je za mitropolita crnogorsko-primorskog.

Amfilohijev uspon u crkvenoj hijerarhiji poklopio se sa burnim događanjima na Balkanu, u koje se aktivno uključio. Žestoki antikomunista, svoje ideje o preporodu nacije i načinu na koji će se taj preporod izvesti delio je sa Dobricom Ćosićem, Slobodanom Miloševićem i sličnim produktima omraženog sistema.

Po dolasku u Crnu Goru, mitropolit Amfilohije podstiče i obnovu velikog broja crkava i manastira u Crnoj Gori, kao i podizanje novih. Godine 1992. pokrenuto je glasilo Mitropolije crnogorsko-primorske “Svetigora”, kasnije i izdavačka kuća i radio istog imena.

Tadašnja “mlada, lijepa i pametna” crnogorska vlast dočekala ga je slavopojkama. “Ovaj obrazovani, produhovljeni i racionalni čovjek spada u sami vrh pravoslavnih mislilaca”, govorio je tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović. Mada su mladi lavovi crnogorske politike takođe bili deo komunističkog sistema, Amfilohije je sa njima delio istu strast prema ratu koji se zahuktavao u bivšoj Jugoslaviji.

Ta opsednutost ovom ljudskom delatnošću, nesaglasna hrišćanskom verom koju propoveda, mitropolita nikada nije napustila. Pokušao je da je obrazloži u filozofsko-bogoslovskom zborniku “Jagnje Božje i Zvijer iz bezdana” objavljenom 1996. godine. Amfilohije nije tražio opravdanje u Hristovim rečima znajući da ih tamo i ne može naći. Uz ponavljanje otrcanih istina o neumitnosti rata zbog nesavršenosti čoveka, pominjanja opravdanih ratova “protiv opštega neprijatelja vjere i zakona i slobode i otečestva našega”, kaže i da je “istorija hrišćanskih naroda možda manje-više povratak u Stari zavjet, a Novi zavjet se u ljudskoj istoriji tek nazire”, nezgodno mišljenje za duhovnika koji sprovodi “duhovni i moralni preporod naroda”.

Od mnogih bisera posvećenih ratu, izdvajaju se ipak reči posvećene trulom miru. “Truli mir… upravo i jeste suština cjelokupnog novog svjetskog poretka, savremenog sekularizovanog usmjerenja evroameričke civilizacije. Takav mir u stvari nije mir već privid mira, zasnovan na otuđenju od izvora mira i pravde. Kao takav on će biti uvijek iznova uzrok stravičnih krvoprolića.” O sramnom, trulom miru pričali su po završetku rata u Bosni mnogi srpski intelektualci nacionalnog usmerenja, sa bezbedne beogradske distance.

U priči o ratu kao ljudskoj sudbini Amfilohije je zaboravio da pomene da ako rat jeste ljudska sudbina, to ne znači da se protiv njega ne treba boriti. Bilo je njegove braće po mantiji koji se o ratu nisu baš tako fatalistički izražavali, već su pokušavali da učine bar nešto da požar gase.

Fascinacija ratom proteže se kod Amfilohija i na ratnike. Prvo na stare, poput svetog Petra Cetinjskog, a kasnije i na neke ovovremenske. U novembru 1991. godine, na dubrovačkom ratištu je uz gusle hrabrio crnogorske rezerviste. Na Petrovdan 1991. su u Cetinjskom manastiru bili Arkan i pripadnici Srpske dobrovoljačke garde, kao i na Badnji dan 1992. godine.

Opsednut istorijom, Amfilohije Radović je sigurno imao utisak da živi jedan od onih trenutaka kada pojedinci tu istoriju stvaraju i oblikuju. U njegovim govorima sve vrvi od istorijskih odluka. “Ovo je presudan trenutak u istoriji našeg naroda”, govorio je u decembru 1992. godine. “Ovdje važi pravilo: ko istraje do kraja, blago njemu. Svi su uslovi za to da se sami sebe odreknemo i sve nam govori u tom pravcu – ne može šut sa rogatim. Međutim, ovo je trenutak kada, po mom osjećanju, treba biti negdje na graničnoj liniji i reći kao vladika Rade “neka bude što biti ne može, nek’ ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje”.

Amfilohija nije moglo pokolebati ni to što je ad proždirao sve pred sobom, ne birajući po veri i naciji, on je i dalje verovao svom osećanju. Najveće nade je polagao u Republiku Srpsku (“najdivniju srpsku zemlja, svjetionik i Pijemont cjelokupnog srpstva”) i njene čelnike, koji su odbacujući Vens–Ovenov plan 1993. godine “čuvali nas i našu dušu… opredijelili su se, kao i car Lazar… za carstvo nebesko”. Ironija je da je ovaj zakleti antikomunista sve svoje ideje ostvarivao u saradnji sa bivšim oficirima komunističke vojske i bivšim komunističkim funkcionerima raznih ešalona, koji su se preko noći preobratili u ljute nacionaliste.

POLEMIKE I PASIJE: Kao što je umeo da hvali tako je mitropolitov jezik umeo da šiba kao bič. U avgustu 1994. godine, kada su se Srbi oglušili o apel episkopske konferencija SPC-a “da stanu u odbranu vekovnih prava i sloboda, svojih vitalnih interesa nužnih za fizički i duhovni opstanak”, besni na one što su “već brigu na veselje udarili, što su se hvalili turistima po primorju i banjama, koje odjekuju od našeg lakoumlja i bezumnih naših zabava (…) dok narod i Skupština Republike Srpske danas čuvaju i obraz i dušu srpskoga naroda pravoslavnog, ne praznim riječima i nečasnim kompromisima, nego sopstvenom krvlju i sopstvenim životima, koje zalažu pred čitavim svijetom za odbranu svega čestitoga i svetog u ovom narodu, za odbranu svekolikog Pravoslavlja, za pravdu i dušu čitavoga svijeta, za svetinju bogolikog ljudskog dostojanstva.” Mitropolija crnogorsko-primorska je u avgustu 1995. godine blokadu granice na Drini nazvala izdajom i tri puta proklinjala “ruku koja podiže zid između sebe i brata u nevolji”.

Mitropolit Amfilohije je bezbroj puta pogazio treću od deset zapovesti, Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog, uplićući Boga u krvavu balkansku kaljugu u kojoj su, osim vere, ostale izgubljene i sve druge ljudske vrednosti. Skupštini Republike Srpske koja je u julu 1994. godine odlučivala o prihvatanju mirovnog plana Kontakt grupe o BiH, uputio je telegram:

“Obnovivši u sebi vjeru u pravdu Božiju, obnovili ste Svetu Lazarevsku vjernost narodu, uspravili dostojanstvo srpskog naroda… Neka vam Bog bude na pomoći.”

Sličnih egzaltiranih izraza podrške bilo je i ranije: “Neka našoj braći u Bosni i Hercegovini Bog poda svaku pomoć u dobru i snagu da odole pritiscima svijeta, koji je naš Gospod Isus Hristos već pobijedio.” Istina, nije Amfilohije u tome izuzetak, kroz ljudsku istoriju sve vrvi od poziva Bogu u pomoć tokom krvavih pljačkaških pohoda.

Mitropolit Amfilohije je uvek odbacivao prigovore da se crkva bavi politikom:

 ”To zamjeranje je nasleđe titoističko-brozovske ere. I tada je bila na snazi stroga zabrana crkvenim ljudima da se bave politikom. Crkvi, međutim, saglasno njenoj prirodi i svečovečanskoj misiji, ništa što je ljudsko nije tuđe.”

Ova izjava deluje brutalno iskreno kada se pogledaju sudske i ine aktivnosti Amfilohijeve braće u Hristu Pahomija, Ilariona, Filareta, mada mitropolit verovatno nije mislio na te vrste aktivnosti.

Držanje posmrtnog slova na sahranama spada u opis svešteničkog zvanja, ali kod Amfilohija je to neka vrsta pasije. Na sahrani Danila Kiša, koji je u svom testamentu napisao da ne želi da mu bilo ko prilikom pogreba drži govor, jer je sve što je imao da kaže rekao u svojim knjigama, Amfilohije je ipak progovorio. Posle uvoda u kome je pomenuo da neće držati govor jer je Kišovo poslednje zaveštanje o ćutanju na dan pogreba za njega svetinja, usledio je dugački i nerazumljivi traktat dostojan najdosadnije književne kritike, u kome je mitropolit pokušao da pokaže svoje oduševljenje Kišovim delom i životom.

Mitropolit je bio za govornicom i kada je držano opelo Zoranu Đinđiću. U oblandama priče o isceljenju bratomržnje u svim zemaljskim narodima, zlu koje nikom dobro ne donosi, najduže će se ipak pamtiti njegove reči da će Zoran Đinđić biti zapamćen “prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu”, poređenje dubine Đinđićeve rane i rana nekih drugih žrtava… Šta je mislio o “pružanju bratske ruke mira i pomirenja Evropi i svetu”, mitropolit je mnogo puta ranije rekao, pa nije čudo što su se porodica ubijenog premijera i vlada Srbije ogradile od njegovog alegorijskog posmrtnog slova.

Na sahrani majke Radovana Karadžića mitropolit nije koristio alegorije. Amfilohije je preminulu majka Radovana Karadžića poredio sa majkom Jugovića i majkom Jevrosimom, koje su “svoj porod vaspitavale da na svetim načelima hrišćanske etike žive i umiru”. Pomenuo je i da mu je pokojnica “rekla jednom prilikom da bi bila srećna da joj donesu mrtvog sina, da ga u mrtvo čelo poljubi, ali da ostane vjeran pravoj Hristovoj vjeri i svome narodu, a da bi bila nesrećna majka da joj ga živa dovedu, ali da izda Boga i svoj narod”.

“TRULI MIR”: U sukobima sa svojim brojnim protivnicima, Amfilohije nikada nije poturao obraz, niti okretao drugi. Jedan od njegovih najžešćih neprijatelja je sigurno Crnogorska pravoslavna crkva, “zloćudna izraslina” koja “skuplja crkvene otpatke”, “ljudi koji imaju nekrofilski duh, koji je u suštini bezbožni duh”.

U uvredama mu protivnici iz CPC-a nisu ostajali dužni, nazivajući ga “srpskim okupacionim mitropolitom u Crnoj Gori, emanacijom bogohulnika u mantiji, varvarinom modernog doba”. Uz sve napetosti koje taj sukob prate, ovo crkveno vojevanje deluje groteskno, kao i svaki sukob onih koji se kunu u istog Boga ljubavi, proklinjući jedni druge.

Za Amfilohija, bauk je i Haški tribunal, protiv koga je gremeo od samog početka. Tvrdio je da bi sveti Petar Cetinjski, da je živeo tih godina, bio glavni kandidat za Haški sud. U Hagu “oni koji su u crno zavili srpski narod na kraju XX i početka XXI vijeka… žele da na pilatovski način operu svoje ruke u krvi pravednika ili da time sakriju svoja nedjela”.

Sa Miloševićem se Amfilohije razišao još tokom rata, kao jedan od onih koji mu ne zameraju to što je radio, već što nije uradio do kraja. Ipak je, komentarišući Miloševićevo izručenje Hagu, izjavio u hrišćanskom duhu: “Ako je trebalo suditi Miloševiću, trebalo mu je suditi u Beogradu. Časnije bi bilo izvesti ga na Terazije i javno strijeljati i za svoje i za tuđe grijehe, negoli ovo što je urađeno.” Pred izručenje u Hag, posetio je Miloševića u Centralnom zatvoru u Beogradu i poklonio mu jevanđelje.

Posle pada Miloševića, Amfilohije je za novog predsednika Srbije Vojislava Koštunicu rekao da je “izabran srpski predsednik koji ne samo da je kršten, nego ume i da se prekrsti”. Na liturgiji u Trebinju održanoj na dan ponovne sahrane Jovana Dučića, u molitvi za zdravlje patrijarha, arhijereja i vernog naroda, pomenut je i novi predsednik. Dobri odnosi između Koštunice i crkve traju i danas, potpomognuti, kažu, i rodbinskim vezama mitropolita i predsednikove supruge.

I kada je nastupio “truli mir”, mitropolit nije mirovao, nastavljajući pastirsku delatnost. Tokom paljenja Bajrakli džamije 2003. u Beogradu ušao je u razularenu gomilu i apelovao: “Izađite deco, kumim vas Bogom i Svetim. Ne činite zločin kao oni, pa da i mi ispadnemo zločinci.” Sa vlastima u Crnoj Gori odnosi su bivali sve hladniji što se više pričalo o nezavisnosti. U leto 2005. Amfilohije je izveo spektakularnu akciju. Na vrh planine Rumije je uz pomoć helikoptera Podgoričkog garnizona postavio metalnu crkvu. Crnogorsko ministarstvo uređenja prostora najavilo je da će crkvu ukloniti jer je postavljena bez potrebnih dozvola, a Amfilohije Radović je poručio premijeru Đukanoviću da crkvu sa Rumije neće pomerati, upozorivši da bi njeno rušenje izazvalo nemire u Crnoj Gori. Crkva i danas stoji na istom mestu.

Pre referenduma o nezavisnosti Crne Gore, svoje mišljenje o tome Amfilohije je izneo na novosadskoj televiziji, rečima ne baš prikladnim sveštenom licu. Na pitanje novinarke “Šta mislite o crnogorskom državnom projektu”, on je odgovorio: “Ne pravi se pita od onoga.” Pita je ipak napravljena, a mitropolit je i sada u Crnoj Gori, sarađujući sa vlastima koje su pitu zamesile i ispekle. I ne namerava, bar tako kaže, da se sa tog mesta pomera. Na glasine da je najozbiljniji kandidat za novog patrijarha, odgovara: “Ja sam mitropolit crnogorsko-primorski i neće se tako lako mene Crnogorci ratosiljati. Ostaću ja ovde uz Božju pomoć. Već sam ja i grob svoj spremio. Tako da ne brinu oni koji su zabrinuti.”

Ne odustaje ni od ideje da se Tesla sahrani pored Hrama svetog Save jer smatra da je Tesla nasilno spaljen, mada se tome protive Teslin muzej i gradske vlasti. “Sad počiva u nekakvoj kugli, što je najgora vrsta poniženja. Taj greh mora biti okajan tako što bi ljudski bio sahranjen na Vračaru, na mestu na kome je nasilno spaljen drugi veliki Srbin, sveti Sava. Jedan prah i drugi prah zajedno, najveći duhovnik i najveći naučnik na istom mestu. Za svakog razumnog čoveka, najprirodnija stvar na svetu.” Ipak, kao da je manjak istorijskih događaja naterao mitropolita da se okrene i nekim efemernim stvarima. Dok je njegov kolega Irinej ratovao sa kobasicijadom u Turuji, Amfilohije je odabrao veći cilj – Rolingstonse.

Komentarišući gostovanje ove grupe u Crnoj Gori, na skupu povodom 211 godina bitke u Martinićima, izjavio je: “Moćan je čovek koji živi u strahu od Boga, i to bi trebalo da znaju oni koji su u Crnu Goru i Srbiju doveli bezbožnu grupu da peva demonske pesme i terali omladinu da svemu tome aplaudira.” Menadžer Raka Marić, organizator koncerta, zbunjeno je izjavio: “Mitropolit je pametan čovek. Ako on kaže da su oni demoni, onda su sigurno to. Ja zaista ne znam šta su to demoni, on to bolje zna od mene, i ja mu verujem. Ali, šta ja tu sad mogu”, tako da ga je anatema zaobišla. Da je i mitropolita pastva počela da ponekad shvata neozbiljno posvedočili su grafiti “Džeger Miče, neverniče”.

Svi projekti za koje se Amfilohije zalagao prethodnih decenija neslavno su propali. Uz more krvi i nesreće nestale su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, razišle su se Srbija i Crna Gora, rasplet na Kosovu se čeka, mada ga svi znaju.

Svako bi se, pred takvim rezultatima, zapitao da li je negde pogrešio, ali se kod mitropolita Radovića ne primećuju skrušenost i preispitivanje. Svojim nastupima on i dalje odaje utisak čoveka koji poseduje apsolutnu istinu i koji je rat sa samim sobom, koji je osnov i hrišćanstva i svih drugih religija, davno završio. A kada se taj rat završi, onda čoveku ostane samo da ratuje sa svima drugima.

 

 

Vreme 881, 22. novembar 2007.

 

+++





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo