Вести

GLAS ISTRAŽUJE: Kosmet – šta da se radi: Vladislav Jovanović, bivši ministar inostranih poslova. Ako Priština ne dobije finansijsku potporu na duži rok, ugušiće je ekonomski problemi, borba za vlast, neredi, a Albanci će shvatiti da im je bolja suštinska autonomija u Srbiji.

 +++

Zato ništa nije definitivno izgubljeno, samo da ostanemo čvrsto na stavu da je nezavisnost otimačina

Ako ne uspe da zadrži Kosmet, Srbija ne sme da prestane da govori da ga nikada neće priznati kao državu i, što je mnogo važnije, da se obavezuje da će ga povratiti čim se istorijske i druge okolnosti budu izmenile u našu korist. Samo tako će druga strana znati da ćemo na tome raditi, samo tako ćemo pokazati svima da nije sve gotovo, da je stvar nije arhivirana, kaže za Glas Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova i ambasador SRJ u Ujedinjenim nacijama.

Kada i kako bismo mogli da povratimo Kosmet?

– Do vraćanja Kosmeta, sudbina Srbije je u saradnji sa državama koje nas poštuju, a nije ih malo, da bi ojačali i vratili svoju zemlju. Treba vratiti tuk za luk, sa Zapadom suspendovati odnose i okrenuti se Šangajskoj organizaciji; snažiti i ujedinjavati Srbiju i čekati povoljan istorijski trenutak.

Možemo li jačati okrenuti leđima Zapadu?

– Ne potpuno okrenuti leđa, već odbiti ulazak u EU. Trgovati s njom i SAD, ali bez održavanja političkih odnosa.

EU je odlučila da pošalje misiju mimo SB i time pogazila Rezoluciju 1244. Treba li i Srbija da postupi isto i, pozivajući se na gaženje tog dokumenta, pokuša da uspostavi kontrolu na svojoj teritoriji?

– Nipošto, tako bismo mi bili suprekršioci. Treba obavestiti SB o flagrantnom činu EU, pozivati se na Glavu 7 Rezolucije 1244, obavezujuću za Uniju, koja predviđa odmazdu za kršenje, i pokrenuti postupak protiv EU u SB. U NJujorku će spor postati međunarodni, što će Uniji na duži rok komplikovati život, a mi ojačati pravnu argumentaciju za povratak Kosmeta.

A šta ćemo za to vreme sa Srbima u Pokrajini?

– Trebalo bi da osnuju državu za sebe, pozivajući se na argument koji važi za Albance – da ne žele da žive sa njima i stvore paralelnu vlast kao Rugovinu. Najbitnije je da održe što tešnji kontakt sa nama i tako opstanu dok se stvari ne promene .

Može li to biti dugoročno rešenje?

– Ne, ali se stvari menjaju mnogo brže nego što mislimo – SAD i EU se sapliću na sve strane. Druge zemlje se razvijaju, nastaje multipolarni svet, što malim zemljama olakšava manevre među velikima. Može se desiti da SAD zbog problema na drugim mestima izgubi interes za Balkan, pa bi Albanci mogli da za pet ili deset godina izgube podršku. A ako Kosmet ne dobije masovnu finansijsku potporu na duži rok, ugušiće ga ekonomski problemi, borba za vlast, neredi, pučevi, Priština će shvatiti da je bolje da bude povezana sa Srbijom- suštinskom autonomijom. Zato ništa nije definitivno izgubljeno, moguće su popravke i promene, samo da ostanemo čvrsto na stavu da je nezavisnost otimačina.

Da li je bilo moguće izbeći ovakav rasplet drugačijim potezima Beograda ?

MILOŠEVIĆ PROPUSTIO DA SPASE KOSMET

Da li ste saglasni s procenama da je Slobodan Milošević svojom politikom pustio Kosovo niz vodu?
– Najveća greška Miloševića bila je odlaganje priznanja lokalnih izbora 1996, čime je izgubio kredit stečen u Dejtonu, jer da je galantno priznao pobedu opoziciji, imao bi dobru šansu da se sa Zapadom nagodi o Kosmetu na duže vreme. Zapad je bio spreman na to, jer je izgubio nadu u opoziciju, pošto je bila u katastrofalnom položaju. Propustio je zlatni trenutak posle čega je Zapad odlučio da ga obori i to upravo sa mesta odakle je krenuo sa političkom karijerom – Kosmeta. Počeli su da naoružavaju gerilu, forsirali razvoj događaja tako da se na njih nije moglo uticati. Pritisak je bio otvoren i beskrupulozan. Tada sam bio u NJujorku i mogao sam samo da posmatram, i koliko mogu, utičem da se odnosi prema nama previše ne zatežu.

SRBIJA DA NE BUDE PION EU

Smatrate da jednom za svagda treba da raščistimo sa EU?
– Ne treba ništa potpisivati sa njima dok ne raščiste odnos prema teritorijalnoj celovitosti Srbije. Životni nam je interes ulazak u EU, ali ne pod svim uslovima. Ako bismo ušli, ona bi tražila dobrosusedske odnose sa okolnim zemljama, pa bismo pre ili kasnije morali da priznamo Kosmet kao državu. Unija zajedno sa NATO i SAD radi na razbijanju naše teritorije, pa je potpisivanje bilo kog sporazuma, ma i o najlepšoj šansoni, kontraproduktivno. Time bismo automatski stavili do znanja da bismo mogli da se manemo Kosmeta zarad nekih pogodnosti. Ne živi se samo od hleba, mora se imati samopoštovanje i vera u sebe. Ako smo to samopoštovanje bacili pod noge, a veru u sebe izgubili i počeli da se zanosimo idolatrijom, onda to nije državna politika jedne zemlje. To je pionstvo.

– Propustili smo da za poslednjih osam godina stvarno zabrinemo zapadne sile, a ne da misle da nas imaju u džepu i da mogu da nam rade šta hoće. Možda još ima vremena da ih nateramo da se zamisle nad činjenicom da ne mogu dobiti Kosovo na silu i da ne mogu dobiti istovremeno Kosovo i Srbiju, koja će se nužno okrenuti alternativnoj politici. Morali smo to reći ranije – najbolje pre tri i po godine kada je predsednik Tadić bio u Vašingtonu, jer je bilo vremena da SAD ne prenagljuju. NJima je najvažniji profit, a ušli su u ovu priču jer su bili uljuljkani da ćemo se malo buniti, ali da će nas anestezirati tzv. prozapadne snage. Naši političari znatno su doprineli toj proceni, jer su propustili da u poslednjim godinama jasno i glasno, nedvosmisleno, dostojanstveno i tvrdo saopšte Zapadu da u slučaju nezavisnosti ne računaju na nas. Mogli smo to da pokušamo i prethodnih dana, možda bismo uspeli da preokrenemo situaciju.

Verujete da bi Zapad u poslednjem momentu odustao od podrške nezavisnosti da smo to učinili u protekloj nedelji?

– Moglo je da se desi i da Zapad to primi kao našu neuverljivu paradu, učinjenu iz unutrašnjepolitičkih razloga.To je rizik zakasnelosti, ali trebalo je pokušati, jer bi i sada stratezi na Zapadu mogli da se zamisle i odlože ceo proces priznanja nezavisnosti.

Da ste prethodnih godina bili u fotelji šefa diplomatije umesto Vuka Jeremića, Vuka Draškovića i Gorana Svilanovića, šta biste uradili?

– Ne bih dozvolio da prođu prve četiri godine DOS-ove vlade, a da se ne uradi ništa. Savetovao bih da se napravi plan za najvišu autonomiju i da se sa njim upoznaju svi relevantni na Zapadu i na Istoku, UN, EU, Oebs i da širokom diplomatskom akcijom lobiramo za razumevanje tog plana. Ne da čekamo šest godina, pa da moramo pod pritiskom sata da se izjašnjavamo o tuđem, katastrofalnom planu.

Bili ste ministar i ambasador u UN u Miloševićevo vreme, za koje se vezuje teret gubitka Kosova. Osećate li se odgovornim?

– To je izgovor za sadašnju vlast, jer joj je predato Kosovo pod administracijom UN i to oročeno na tri godine. Posle je trebalo raditi na suštinskoj autonomiji uz konsultovanje građana Kosova. Te tri godine su bile prve tri godine DOS-ove vlasti, a oni prstom nisu mrdnuli da pokrenu pitanje sa mrtve tačke, izuzev pokojnog Zorana Đinđića koji je hrabro zatražio povratak srpske vojske na Kosmet. Svi ostali su ćutali. A neki od članova te prve vlade, privatno su zapadnjacima govorili da je Kosovo naš teret koga se treba osloboditi.

Ja nisam donosio odluke u bivšoj Jugoslaviji, ali sam radio na otvaranju dijaloga u Republičkoj skupštini. Na moju inicijativu je napravljena Komisija o manjinskim i ljudskim pravima sa zadatkom da unapređuje odnose sa manjinama. Pozivali smo Rugovu i ostale, ali oni nisu dolazili. Smatrao sam da treba da ih pozivamo svake nedelje, jer će time što ne dolaze izgubiti razumevanje međunarodne zajednice. Ali Komisija je zamrla kada sam prešao u saveznu vladu.

One famozne 1999. bili ste u sedištu UN. Je li bilo makar pokušaja da se tamo nešto učini?

– U prvoj godini posle Kumanovskog sporazuma, sve do oktobra 2000, zasipali smo SB dokumentima o povredama Rezolucije 1244 i njenom nesprovođenju- ubistvima, harangama protiv Srba. Svakodnevno sam tražio od SB da se time pozabavi, ali ne što smo mislili da možemo da promenimo stav Zapada, već što je to bila akumulacija činjenica koja je u „danu iks“ mogla da posluži kao odličan temelj za političku akciju. Međutim, Svilanović je to 2000. istog trenutka prekinuo i bele knjige koje su postojale zaključao i zabranio njihovo rasturanje po svetu. Tako smo svetu stavili do znanja da smo ravnodušni. Samo povremeno smo davali političke izjave da sve nije kao što izveštaji govore, ali to nije bilo praćeno dokumentovanjem. Nova vlast je bila previše zauzeta revanšizmom i međusobnim obračunima i postala aktivna tek od 2004. i to pod pritiskom međunarodne zajednice. Onda su na brzinu nešto sklepali, još nedovoljno obučeni o kosovskom pitanju. Propušteno je dragoceno vreme da naš projekat suštinske autonomije izgradimo još 2001. Zapad je zaključio da nismo zainteresovani, da može da krene na nezavisnost, jer će je naša vlast prihvatiti. Da smo se borili, ako ništa drugo, otežali bismo im taj posao i ranije probudili Rusiju. Ali, sada te priče unazad ne pomažu…
 

Autor:T. Nikolić. GLAS JAVNOSTI