logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Свет    Аутор: новинарство    538 пута прочитано    Датум: 14.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Premijer Koštunica i Srđa Trifković (Arhivska slika)Zavera, neprijatelji, izdajnici: vreme je za rehabilitaciju reči koje adekvatno opisuju šta se događa u Srbiji i oko nje.

piše Srđa Trifković


Miloševićeva decenija ostavila je mnoge nesrećne tragove na srpskoj političkoj i kulturnoj sceni. Jedan od tih tragova, doduše sekundarnog značaja, jeste zazor učesnika u javnom životu od korišćenja izvesnih reči koje imaju jasno značenje i nesumnjivu upotrebnu vrednost u srpskom jeziku, ali koje su na lošem glasu jer su bile prekomerno trošene i olako zloupotrebljavane u informativnim programima RTS-a i na stranicama Politike i Ekspresa pre petnaestak godina.

Svestan da ću se rehabilitacijom tih reči izložiti optužbama za prizivanje zlih duhova mračnih 1990-tih, to ipak činim jer je adekvatan opis političkih zbivanja, na semantički neutralan način, preduslov za tačnu dijagnozu i blagotvornu terapiju.
Samo deideologizacijom srpskog političkog diskursa možemo na odgovarajući način opisati ono šta se sa Srbijom i oko nje događa proteklih meseci.

Kao prvo, imali smo na delu ZAVERU administracije Sjedinjenih Država i lidera Evropske Unije i njenih vodećih članica da „na ovaj ili onaj način” (kako reče Kondolisa Rajs) stvore nezavisnu državu Kosovo.

Zbivanja na relaciji između Vašingtona, Brisela, Prištine i prestonica pojedinih zemalja-članica EU delimično su nam poznata zahvaljujući sada već bivšem direktoru političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova Slovenije. Po formalnim i supstantivnim kriterijumima ta zbivanja klasičan su primer ZAVERE, tj. tajnog udruživanja i dvoličnog delovanja zarad ostvarenja ilegalnih ciljeva.

Urotnički karakter ponašanja jednog Danijela Frida („neka Kosovo proglasi u nedelju, da Rusi zakasne sa zahtevom za sastanak Saveta bezbednosti”) neuporedivo je dokaziviji od, recimo, nategnutih haških optužnica koje Srbe terete za „zločinačko udruživanje” u cilju stvaranja tzv. velike Srbije.

Američko-briselska urota uperena je ne samo protiv Srbije, Rusije i onih zemalja EU koje se protive nezavisnosti Kosova. Kao što ukazuje decembarska izjava Karla Bilta o očuvanju „pukog privida” međunarodno-pravne utemeljenosti politike EU, urota je pre svega uperena protiv temelja svetskog pravnog i političkog poretka, pa samim tim i protiv mira kao takvog. Reč je o zločinima podložnim nirnberškoj optužnici.

Kao drugo, imali smo na delu NEPRIJATELjE srpske države i srpskog naroda koji su navedenu zaveru detaljno kovali i sistematski sprovodili.

Težnja za odvajanjem dela suverene teritorije države jednog naroda u cilju dodele te teritorije drugoj državi i narodu, eklatantno je NEPRIJATELjSKI čin. Na njega se kroz istoriju legitimno odgovaralo svim raspoloživim, pa i vojnim sredstvima. Svi pobornici nezavisnog Kosovo ipso facto srpski su neprijatelji. Oni su srpski neprijatelji u vrednosno strogo neutralnom smislu tog termina, baš kao što su i pobornici dodele Sudetske oblasti Trećem rajhu septembra 1938. bili objektivno češki neprijatelji.

Kao treće, imali smo na delu IZDAJNIKE unutar srpskog političkog establišmenta, koji su u dosluhu sa navedenim inostranim zaverenicima i neprijateljima sistematski ugovarali i usklađivali niz poteza – a sve u cilju ostvarenja sopstvenih političkih ciljeva, koji su od počinilaca prihvaćeni kao apriorno neraskidivi od tuđih interesa.

„Izdaju” u vrednosno neutralnom smislu definišemo kao kriminalnu nelojalnost zemlji od strane njenih državljana koji svojim delovanjem ugrožavaju njene državne i nacionalne interese. Ukoliko je to delovanje sprovođeno u dosluhu sa spoljnim neprijateljima te zemlje, reč je, pak, o veleizdaji. Konkretnih primera ponašanja i delovanja koje u najmanju ruku prima facie potpada pod ove definicije, ima na pretek:

  • 1. Sazivanje predsedničkih izbora u kritičnom trenutku za zemlju, bez konsultacija sa koalicionim partnerima ili njihove saglasnosti, ali zato u dosluhu sa Briselom i Vašingtonom.
  • 2. Tempiranje potpisivanja SSP-a, u dogovoru sa istima, za 28. januar: izmeću dva kruga izbora, a u cilju manipulacije izbornog tela.
  • 3. Insistiranje na potpisivanju SSP-a, pre nego što ga je Holandija osujetila, uprkos tome što bi taj čin bio u suprotnosti sa skupštinskom rezolucijom usvojenom mesec dana ranije.
  • 4. Usrdno upućivanje molbi predstavnicima jedne izrazito neprijateljske velike sile da se prištinsko proglašenje nezavisnosti odgodi, zarad ostvarenja cilja iz tačke (3).
  • 5. Prihvatanje ad-hok proizvedenog i suštinski bezvrednog supstituta za SSP sa zahtevom da bude smesta potpisan, uprkos tada već poznate odluke o slanju ilegalne misije EU.
  • 6. Izazivanje političke krize u zemlji i paralisanje institucija u trenutku neposredno predstojećeg jednostranog proglašenja nezavisnosti, opet zarad potpisivanja istog dokumenta koji je od strane zaverenika i neprijatelja otvoreno smišljen da bi se Srbi privoleli da „potpišu nešto, ma šta”.

Plus ça change, plus c’est la même chose; vukovi zvanja menjaju ali ćud nikako. Navedeno ponašanje samo predstavlja nastavak odavno uhodanog manira.

Prisetimo se da je astrijski kancelar Guzenbauer tako proletos izjavio da „trenutno radimo sa našim prijateljima u Srbiji, Borisom Tadićem i njegovim ljudima, da se primeni suština Ahtisarijevog plana” o budućem statusu Kosova. „Njegovi ljudi” podrazumevali su Vuka Jeremića, naravno, koji je tada bio Tadićev savetnik. Demanti iz kabineta g. Tadića nije odagnao sumnje, a usledila je i ostavka Leona Kojena čim je sa gađenjem saznao za imenovanje ministra inostranih poslova. Neko je lagao: ili Tadić, sa tvrdnjom da nikakvi razgovori nisu vođeni van okvira državne platforme, ili austrijski premijer.

Dodatno svetlo na rešenje ove „dileme” baca činjenica da je 18. maja 2005. Vuk Jeremić u Vašingtonu svedočio o Kosovu pred Spoljnopolitičkim odborom Predstavničkog doma američkog Kongresa, da bi potom u neformalnim razgovorima sa svojim američkim domaćinima prihvatio otcepljenje Pokrajine kao svršen čin koji samo treba što bezbolnije predstaviti Srbima. Kao što sam šest nedelja kasnije naveo u Politici, rekao im je „da je nezavisnost neminovna i da je najvažnije naći formulu da se to sprovede na način koji bi sprečio preveliki politički dobitak za radikale”.

Kao i svi fanatici, ovi ljudi su nepopravljivi. Njihov mit o „Evropi” predstavlja odraz iste one težnje za eshatološkom prečicom ka instant-boljem-sutra koja je motivisala komuniste sve tamo negde do kraja 1940-tih. Taj mit, kao i onaj prethodni o Prvoj zemlji socijalizma, nepodložan je kritičkoj analizi. Svaka sumnja u neminovnost bez alternative dokaz je otpadništva.

Neprijatne istine – o gladi u Ukrajini 1932-33, o moskovskim procesima 1937 – poricane su isto onako histerično onda kao i sve sumnje u ekonomske, socijalne, kulturne, ili demografske eksperimente EU danas. Kao i kompartijski fanatici onda, njihovi plavo-žuti potomci svoju izdaju sopstvene zemlje i naroda poimaju kao hvale dostojan dokaz sopstvene zrelosti i doraslosti izazovu vremena.

Postnacionalni fanatizam evrointegratora prikriva se tokom današnjih izbornih kampanja pričom oživljenju kao- što- živi- sav-normalan-svet, zavijore se nacionalni simboli, a korifeji „nevladinog sektora” se malo sklone u stranu. Na isti način, boljševički žar njihovih prethodnika – uoči i za vreme građanskog rata koji su izazvali – bio kamufliran retorikom o Majci Rusiji i frazama o ukidanju poreza.

U oba slučaja, prema srpskom biračkom telu danas prisutan je isti prezir kao prema srpskom topovskom mesu onda. Barem jednom nedeljnlo nameravaju da mu trijumfalno saopštavaju najave gospode Oli-Haviera Ren-Solane i njima istovetnih klonova da će najdalje do kraja godine (koja god da je!) biti parafiran sporazum o najavi potpisa predugovora o uslovnoj nameri preliminarnog pridruživanja Srbijde kandidatima za nadzirani pristup čekaonici „Evrope”.

I danas se, kao i onda, uz fanatike švercuju hohštapleri, kombinatori, oportunisti i hulje. Onda su težili UNR-inom džipu i diplomatskom magacinu, a danas teže nastavku privatizacije koja im je već donela lepe dividende. Oblio ih je hladan znoj posle prve runde predsedničkih izbora, kada je na trenutak izgledalo da im „njihove” briselske milijarde i domaći milioni mogu izmaći, ali sada bahato misle da su opet svoji na svome. Stranku kojoj sve duguju, taj dobro uhodani mehanizam pljačke iznutra i izdaje spolja, već vide na kursu mlevenja „narodnjaka” – ako treba i uz pomoć crnog đavola, tj. radikala – baš kao što su njihovi crveni prethodnici bili spremni na pakt sa crnim đavolom avgusta 1939. jer cilj opravdava sredstvo.

Koalicija iz maja 2007. nikada nije imala mnogo smisla. Posle svega šta se desilo, svi izgovori za njen opstanak su otpali. Ta je koalicija danas groteskno šizofrena u Janusovski nepomirljivoj dvojnosti svojih „partnera”.

Sa inostrane osmatračnice nezahvalno je procenjivati ili preporučivati koja je alternativa bolja i kojim putem do nje treba doći. Odgovorno tvrdimo, međutim, da je i loša alternativa (npr. u vidu skorih izbora) bolja od nastavka statusa kvo. A na tim izborima stranke i lideri kojima je stalo do spasa Srbije i do opstanka političke opcije koju zastupaju imaće dužnost i obavezu da brutalno, bez rezerve i ostatka, narodu saopšte celu istinu o Zaveri, Neprijateljima i Izdajnicima.

izvor: geopolitika.org.yu





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo