Вести

Kao i mnogo puta do sada, naša Pravoslavna Crkva Srpska obraća se još jednom domaćoj i međunarodnoj javnosti u vezi sa pravednim rešenjem pitanja Kosova i Metohije.

Stav Crkve po tom pitanju potpuno je jasan i nedvosmislen, kako pre bombardovanja (1999.g.) Srbije i Crne Gore, naročito Kosova i Metohije, tako i posle bombardovanja do dana današnjega. Uz sve poštovanje prava svih koji žive u ovoj Pokrajini i upravo radi toga poštovanja i njihovog istinskog zajedništva u budućnosti, Kosovo i Metohija su bili i treba da ostanu sastavni deo države Srbije uz davanje najviše moguće autonomije ovom prostoru.

Svako drugo rešenje predstavljalo bi, kao što je to s pravom ne jednom rečeno, gaženje elementarnih ljudskih prava, odluke Saveta bezbednosti 1244, Povelje Ujedinjenih nacija i svih relevantnih međunarodnih konvencija. Eventualno dodeljivanje nezavisnosti Kosovu pretvorilo bi ga u budućnosti u dugoročnu rak-ranu, ne samo Balkana, nego i čitave Evrope.

Još nije kasno podsetiti one koji ovih dana rešavaju sudbinu Kosova, da bi to značilo novo ozakonjenje otomanskog vekovnog nasilja na ovim prostorima, i njegovih posledica, kao i manje-više potvrdu fašističkog rešenja kosovskog pitanja iz vremena Drugog svetskog rata (bilo je pripojeno ,,Velikoj Albaniji“).

Duboko smo uvereni da to nije cilj ni Sjedinjenih Američkih Država ni Evropske unije. Svesni istinitosti reči svetog Aleksandra Nevskog da ,,Bog nije u sili, nego u pravdi“, potvrđenih bezbroj puta vascelom istorijom čovečanstva, molimo se Bogu, i nepokolebivo se nadamo da će Njegova pravednost i istinska ljudska pravda trijumfovati konačno, kako na Kosovu, tako i u celom svetu.

Sveti Arhijerejski Sinod
Srpske Pravoslavne Crkve

8. februar 2008 – 16:32

+++

Podsećamo

Pećka Patrijaršija 2. maj /19 april 2006.
Međuverska konferencija o mirnom saživotu i dijalogu Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije
Pozdravno slovo

Poštovani učesnici ove međuverske konferencije o mirnom saživotu i dijalogu,
Pozdravljam Vas u ime Boga ljubavi i mira, pred ovom drevnom svetinjom, prenoseći
Vam blagoslov i molitve za uspeh rada ove Konferencije Njegove Svetosti
Arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha Srpskog g.
Pavla, glavnog domaćina ovog sveštenog doma.

Nalazimo se u jednom svetilištu starom skoro 1500 godina. Njegova mladost, po
riječima proroka Božjeg i cara starog Izrailja Davida, duhovnog korijena svih nas
danas ovdje sabranih, obnavljala se i obnavlja, kao mladost orla. Naročito je
obnavljana i građena u vrijeme arhiepiskopa pećkog Arsenija (XIII vek) i njegovih
naslednika arhiepiskopa i patrijaraha srpskih do dana današnjeg.

Tajna tog obnavljanja i njegov ključ sastoji se u tajni svjedočenja i vječnog smisla
svetilišta ovakve vrste. Ovo svetilište, naime, posvećeno je Bogu Ljubavi i svjedok je
vjekovni ljubavi Božje jače od smrti i prolaznosti. Kao takvo ono zrači ljubavlju
bližnjim i daljnjim ljudima. Poziv je na ljubav i vječno zajedništvo svih koji mu
dolaze, kao i na neprolazno ljudsko dostojanstvo, ostvareno Božijom ljubavlju i
uzajamnom ljubavlju među ljudima i narodima. Kao Dom Hljeba, koji silazi s neba za
život svjeta, ova svetinja poziva i nas danas ovdje sabrane da se hranimo tom i
takvom ljubavlju, prema Bogu Svedržitelju, Tvorcu neba i zemlje i jedinstvenog roda
ljudskog, i ljubavlju jednih prema drugima, stvorenih svih koliko nas ima na zemlji,
prema Božjoj Slici i prilici. Nije li iz jedne krvi umiješen sav rod čovječiji i nije li
svima ljudima i svima narodima Bog odredio mjesto i vremena, da u njima urađaju
plodovima, bogateći zemlju i jedni druge?

Jedan drevni čovjek Božji, pustinjak, ostavio nam je svoje sveto proročanstvo, koje
nas obavezuje i koje glasi: „Vidio si brata svoga, vidio si Boga svoga.“ Gledajući Vas
očima ove svetinje i njenog svedočanstva, vidim pred sobom po Bogu Tvorcu svoju
braću i vječnu sabraću.

Kao takve pozdravljam Vas sa dobrodošlicom, ljubavlju i poštovanjem, u nadi da ćete
svojim dijalogom sa Bogom i jednih sa drugima pomoći zacjeljenju naših zajedničkih
rana na ovom kosovskom prostoru, preovladavanju bratomržnje i razdora i
uspostavljanju pravde, zajedništva i mira, saglasno volji Božijoj i našem ljudskom
pozivu i zvanju pred Bogom. Mir Vama i svima žiteljima Kosova i Metohije i svima
ljudima i narodima zemaljskim. Dobrodošli i Bog Vas blagoslovio!
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije

+++

Reč Muftije Kosova, Mr. Naim Tërnava, na Konferenciji o Miroljubivoj Koegistenciji i Medjuverskom Dijalogu na Kosovu Peć,

2-3. maja 2006. godine

Poštovani gospodine Amfilohije, mitropolit Pravoslavne Crkve,

Poštovani predstavnici verskih zajednica,

Poštovani predstavnici kancelarija za vezu na Kosovu

Poštovani učesnici, dame i gospodo!

Raduje me što se u nastavku susreta organizovanih dosada medju našim verskim zajenicama u raznim periodima kroz koja je prošlo Kosovo susrečemo i danas ovde. Posebnost ovog susreta jeste što smo se danas sastali u verskom objektu Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i što je domačin ovog susreta Srpska Pravoslavna Crkva.

To je od posebnog značaja za nas lidere verskih zajednica na Kosovu, a još više za Kosovo i njegov narod, što se ovaj susret održava u ovim sudbonosnim trenucima kroz koje Kosovo prolazi. To kažem i zato što je grad Peć sa okolinom za vreme rata 1999. godine bio jedan do gradova koji je najviše stradao kako ljudskim žrtvama tako i razorenim ili oshtećenim objektima. Ilustracije rati, pomenuo bih da su, za vreme rata 1999. godine, od strane srpske vojske i policije, razorena, spaljenna ili demolovana 34 islamska verska objekta koja su do tada postojala u ovom gradu i okolini, dok je na Kosovu u ovom periodu spaljeno, razoreno ili granatirano 218 džamija i drugih islamskih verskih objekata.

Poštovani prisutni i prijatelji,Svi mi znamo o patnjama i razaranjima kroz koja je prošlo Kosovo i njegov narod u zadnjim decenijama XX veka. To najbolje znamo mi verski lideri Kosova, koji smo bili najbliži svim slojevima našeg stanovništva.

Nesumnjivo da svaki rat ostavlja za sobom teške posledice koje pogadjaju i onaj deo stanovništva koje je danšivelo rat. To nije samo naša sudbina kao kosovskog društva, već je to sudbina i drugih naroda sveta koji su prolazili kroz rat u prošlim i sadashnjim periodima.

Kosovo i sedam godina nakon završetka rata oseća njegove posledice.

Ovo se odnosi posebno na one porodice koje su neposredno pogodjene ratnim posledicama, kao što je pogibija njihovih najbližih, te nestanak njihovih rodjenih, silovanja, razaranja njihovih domova i nepoznata sudbina nestalih ćlanova njihovih porodica.

Kako da se okrenemo ka budučnosti?

I pored svih bolova, patnji i tegoba, mi, u saradnji sa medjunarodnim faktorom, treba da nadjemo u sebi dovoljno snage i hrabrosti da ih prevazidjemo i da se okrenemo buduqnosti, ali, razume se, ne zaboravljajuči prošlost, da bi se iz nje crple pouke da se ona nikad ne bi ponovila u budučnosti. Prevazilaženje ove faze nije tako lako. Ali treba imati gradjanske hraborsti i kuraži, posebno od strane koja je bila uzrok agresije i koja je imala mehanizme, snage i sile i sprovodila nasilje, činila zlo i nanosila štete nezaštičenoj strani. Stoga nam je u ovoj fazi je neohodna istina i pravda.

Zadnje je vreme da se prihvati nova stvarnost stvorena na Kosovu. Potom
treba preduzeti naredni korak ka medjusobnom poverenju, koje je od velikog
značaja za fazu u koju ulazi naše kosovsko društvo za koju mi verski lideri
možemo dati naš doprinos.

Ovde se može postaviti pitanje koja je uloga i doprinpos verskih zajednica na Kosovu za povratak medjusobnog poverenja?

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, mišljenja smo da medju tri naše tradicionalne verske zajednice na Kosovu, na osnovu verskih princima, postoji zajedniçki konsenzus da, kao verski poglavari, damo svoj doprinos. Na to nas obavezuju naše verski principi, kao i opšti interes vernika i gradjana Kosova.

Mi treba da koristimo svoj autoritet za povratak medjusobnog poverenja
medju kosovskim stanovništvom. Jer time stvaramo pogodnu klimu za
normalan život za sve naše gradjane, bez obzira na veru, jezik i nacionalnost.
Ovim čemo pružiti našu pomoč domačem i medjunarodnom faktoru za bolji
život na Kosovu. Mi, verski lideri, treba da dajemo primer našim vernicima
promovišuči progresivne i humane vrednosti i da utičemo na naše vernike
da ispunjavaju svoje obaveze prema državnim institucijama Kosova, kao što
su poreske i druge obaveze kao gradjani Kosova.

Na dnevnom redu razgovora sa Beogradom trebalo bi da budu i problemi stanovništva islamske veroispovesti koje živi u Srbiji, pošto je znatan broj gradjana ove veriispovesti prinudjen da, pod raznim pritiscima, prihvati i izmenu svojih imena i prezimena. Ilustracije radi, pomenuli bismo, na primer, da je u opštini Medvedja od 7.500 Albanaca koliko ih je bilo pre 1999. godine, njihov broj sada spao na manje od 750 Albanaca.

I ovom prilikom bismo želeli da istaknemo naše žaljenje zbog neželjenih dogadjaja u martu 2004. godine u pojedinim krajevima Kosova kao i posledica tih dogadjaja. U ovom kontekstu nas raduje što je Vlada Kosova izdvojila znatna sredtsva iz budzeta Kosova za obnovu srpskih pravoslavnih crkava ali je sličan poduhvat trebalo primeniti i za obnovu džamija i drugih razorenih verskih objekata. Valja istači da znatan broj ovih objekata, pored verskih, ima i arhitektonske i druge kulturne vrednosi.

I najzad pred nas se postalja pitanje: šta dalje?

Za bolju budučnost za sve nas i za pokoljenja koja dolaze posle nas, po našem mišljenu, treba preduzeti sledeče:
1.Albanska večina treba da preuzme na sebe odgovornost za razvoj i
prosperitetr svih nacionalnih manjina na Kosovu, posebno srpske manjine.

2.Srpska manjina treba da prihvati novu stvanost stvorenu na Kosovu i da
svoju sudbinu poveže sa Kosovom, to jest zemljom u kojoj živi i radi.
3.Srpska Pravoslavna Crkva na Kosovu, svojim postupcima, treba da pokaže
da je duhovni predstavnik srpskog naroda ali da se ne meša u politička
kretanja.
4. Sve tri verske zajednice, svojim javnim radom i u radu sa svojim vernicima,
treba da promovišu zajedniçke vrednosti zasnovane na načelima Islama i
Hrishčanstva i da rade na promovisanju tolerancije, morala i pravde.
5, Verske zajednice, na svojim skupovima sa vernicimam, treba da iniciraju
ispunjavanje obaveza koje oni imaju kao gradjani Kosova na opštinskom ili
centralnom nivou.
6.Poruke verskih zajednca treba da budu za tolerantno i multietničko društvo,
u kome če se poštovati prava svih zajednica, bile one manjiske ili večinske.
7.Da se izvrši obnova svih verskih objekata koji su porušeni za vreme rata,
bilo da su to džamije ili crkve.
8.Da medjunarodna zajendica preduzme konkretne koraka za dovršenje
procesa privatizacije na Kosovu i da se dobijena sredstva ulože u kosovsku
privredui za otvaranje novih radnih mesta,
9. Da se još većim intenzitetom nastavi medjuverski dijalog. U tom smilsu
predlažemo da Islamska Zajednica Kosova bude domačin narednom
medjuverskom susretu.
10. Da se što pre reši pitanje konačnog statusa Kosova u skladu sa voljom
većine kosovskog stanovništva uz snažnu garanciju za manjine čime če se
obezbediti mir, blagostanje i stabilnost na Kosovu i u celom regionu.