logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    2.786 пута прочитано    Датум: 12.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Pokojni Nikola M. ŽivanovićNIKOLA M. ŽIVANOVIĆ. Nikola se rodio 21 juna 1924. godine u uglednoj smederevskoj porodici Milorada Živanovića, preduzetnika i člana JNP Zbora, koji je pored upravljanja porodičnim imanjem, stalno podsticao smederevsku privredu svojim poduzećima, da pred rat bude vlasnik livnice koja je zapošljajavala oko 40 radnika.

piše Vladimir D. Ljotić, 12.02.2008

+++

Nikolina majka Spasenija bila je jedna od tada prvih školovanih žena. Nažalost, otac Milorad gine 6 . aprila 1941 god. od prvih nemačkih bombi bačenih na Smederevo. Nikola, gimnazijalac i sam već pripadnik Belih orlova, omladinske organizacije Zbora, postaje muška glava porodice i biva osedlan sa nepunih 17 godina odgovornošću domaćina, stara se o porodicnom nasledju i imanju i odgoju dva mladja brata, Dimitrija i Ace.

Po završenoj gimnaziji, gde se isticao svojim odličnim uspehom i opštom darovitošću, a u nemogućnosti da odoli borbenom pozivu svojih drugova dobrovoljaca, koji su već uveliko ratovali u odbrani Srbije, Nikola predaje porodično domaćinstvo majci, i sam stupa 1943 godine u Peti puk SDK, koji je tada operisao na prostoru Nis-Prokuplje-Leskovac gde ubrzo postaje vodnik, a zatim komandant čete. Učestvuje u svim borbama svoga puka, a njegova četa ima naročito značajnu ulogu u poslednjoj odbrani Leskovca.

Angažovan u teškim borbama na tom prostoru, Peti puk kojim komanduje major Milorad Mojić, nije uspeo da napusti Srbiju sa ostalim snagam SDK oktobra 1944 godine. Ulazak Sovjetske Armije u Srbiju, na Titov poziv da pomognu partizanima, zatiče Peti puk u njenim južnim krajevima. U napadu Sovjeta na snage Petog puka kod Mramora u neravnopravoj borbi dobrovoljci bivaju razbijeni i sa velikim gubicima teško stradaju. Sam Nikola našao se otsečen sa svojim drugom, takodje oficirom –dobrovoljcem, pre par godina preminulim u Beogradu, Momčilom Miloševićem. Njih dvojica probijaju se prema Smederevu, kroz Srbiju već uveliko zaposednutom od partizana.

Pošto su srećno stigli do kuće u Smederevu, gde ih prihvata Nikolina majka, Momčilo posle dva dana kreće prema svom rodnom Valjevu, dok se Nikola skoro godinu dana krije u kućnom ormanu. Na kraju ipak biva otkriven od komunista, uhapšen, sudjen i osudjen na 8 godina robije, koju u celosti odslužuje prvo, kraće vreme u Sremskoj Mitrovici, a potom najvećim delom u Nišu. Nikola bi mnogo duže robijao, da ga radnik njegovog oca, komunista, nije izvukao iz lokalne Ozne u Smederevu i prebacio u Beograd, gde se o Nikoli mnogo manje znalo. Posle otpuštanja sa robije, gde je bio zapažen po svom srčanom držanju, kako od nacionalista, tako i od komunističkih vlasti, Nikola se ubrzo ženi svojom Nadom Tanasković. Pomognut od Nadinih roditelja upisuje se na Tehnički fakultet i sa uspehom završava studije i postaje diplomirani inženjer-gradjevinac.

Uspeva i da se zaposli, ali diskriminiran karakteristikom “klasnog neprijatelja” ne na položajima odgovarajućim njegovoj spremi i sposobnostima. Ubedjen i oduševljeni zboraš u njemu i večito preduzimljiv i nemiran duh gonili su Nikolu da stalno misli na izlazak iz Titove Jugoslavije i pridruživanje zboraškom jatu u emigraciji, za čije se aktivnosti u zemlji uveliko znalo zahvaljujuci komunističkoj propagandi. Prvom pogodnom prilikom prebegao je u Austriju, a potom prešao u Nemačku 1963 godine gde se ubrzo zaposlio kod našeg kapetana-dobrovoljca Miodraga Kovanovića. U Nemačkoj su se Nikoli pridružili supruga Nada i njihova kćer Vesna. U prvo vreme živeli su u jednoj sobi u Nirnbergu, a zatim u Bambergu gde im se rodio i sin Milorad.

Vrsni borac ne samo u ratu, vec i u životu sa ogromnim iskušenjima izbegličkog života, Nikola je ubrzo posle Kovanovićeve smrti stvorio sopstveno preduzeće, koje je obavljalo razne zemljišne radove u okolini Minhena, da na kraju svojom solidnom reputacijom dobije i takve poslove kao izgradnju piste na aerodromima. U tim poslovima Nikola je potpuno uspeo, stekao pristojan imetak i sagradio sopstvenu kuću u Augsburgu.

Ali sve to nije činilo punoću Nikolinog života u izbeglištvu Od početka je aktivan u našoj zboraško-dobrovoljačkoj zajednici. Redovan je učesnik na svim našim Saborima i savetovanjima, član mnogih naših radnih i rukovodećih tela, pa i najviših organa, gde se ističe svojim nadahnutim i načelnim izlaganjima i stavovima. Ali Nikolin urodjeni aktivizam ide i u šire živote naše dijaspore, pa je tako višegodišnji predsednik Crkvene Opštine u Minhenu, kako u vreme sveštenosluženja o. Alekse Todorivića, tako i u vreme službe o. Slobodana Milunovića, kad opština postiže svoje najveće širenje.

I vas će danas, poput Hemingveja, stranci pitati: kome zvone zvona, čiju to smrt najavljuju? Sa smirenim ponosom im recite, zbog Nikole Živanovića, primernog i danas vodećeg člana čudne zajednice ljudi, od koje se nije nikada ništa tražilo i dobijalo, kojoj se uvek samo davalo i žrtvovalo od materijalnih priloga i različitih vidova rada do samih života.
Zajednice koja se, stavlajući Hristovu ljubav u sredinu, medjusobno volela i nekrvno srodila, postajući uistini široka hrišćanska porodica. Da zatim tu ljubav sa mnogostruko uvećanim intenzitetom šire zraci, pre svega prema celini svoga naroda, bezrezervnom odanošću, istraživanjem njegovog suštinskog interesa i onda beskompromisnom borbom za njegovu zaštitu i ostvarenje.

Čudne zajednice u kojoj se uvek mnogo žrtvovalo, pa ipak, poput Nikole Živanovića i mnoštva drugih, živelo-za razliku od mnogih pa i političkih prolaznih i površnih moda-od rane mladosti i razumske stasalosti sve do smrtnog časa, što svedoči ne samo o njenoj životvornoj ljubavi, vec i snazi i dubini njene misli i trajno mladoj svežini njene duhovnosti. Takva zajednica nadahnula je još čudniju vojsku koja nije znala za mržnju i trajnog neprijatelja, već u svakom čoveku cenila Božjeg stvora, te se i u borbi i posle nje prema svakome viteški odnosila.

Pod presudnim uticajem takve zajednice stvoren je i Zavod u Smederevskoj Palanci, da zaštiti komunističku mladost-najljućeg neprijatelja dobrovoljaca-od Banjice i odbrojavanja za smrt, strašnih odmazdi okupatora. Takvom viteštvu dobrovoljačkog vodjstva, Komunistička partija je uzvratila stratištima širom Slovenije i masovnim streljanjem u Kočevju, bez isledjenja i presude, kao i odlukom vrha partije da se svaki “Ljotićevac” i “Nedićevac” po vidjenju na licu mesta odmah mora ubiti.

Da, zvona zvone za Nikolu Živanovića, oličenju takve naše zajednice, koga danas sahranjujemo. Neka je Slava i hvala našem vernom drugu i borcu-vitezu, a njegovoj neutešnoj Nadi i dragoj deci, Vesni i Miloradu i ostalim srodnicima naše najdublje saučešće.

Vladimir D. Ljotic





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo