logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    1.437 пута прочитано    Датум: 7.02.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Pravoslavni, očistimo se od crkvenih reformatoraНедавно се показало да питање разлика у богослужењу, које већ дуже време, а последњих десет година нарочито, јако мучи и нагриза тело наше Српске Православне Цркве, није нимало безазлено.

раб Божији Србољуб; 07.02.2008

То нам смишља и пакује организована група епископа, која је унела новине у богослужење – Свету Литургију (а испоставља се да су то неке стране, не српске праксе у богослужењу). Дакле, то није академско питање око којег се може бескрајно расправљати, реторички спорити, већ да су последице тих захвата у пракси потресне, са тешким последицама, које се тешко икада могу више поправити. Указаћемо овде, на неким примерима, како то изгледа у пракси.

Ако је неки старији свештеник служио Свету Литургију по типику, пре доласка епископа који заступа реформе, бива прогоњен. Прогон се одвија, скоро увек, на следећи начин: прво следе упозорења, па онда финансијске зачкољице од стране намесника, затим предлог да пре времена оде у пензију (браничевски епископ Игнатије има оформљен фонд за то, а и други не заостају за њим), па ако неће, онда следи премештај на неку другу парохију. Уколико се ради о старијем свештенику, он добија парохију у брдско – планинском крају са разуђеним кућама, (да осети шта значи не бити послушан епископу у свему), или села која су сиромашна или обезбожена комунизмом, да би непослушни и материјално био угрожен и као такав послужио као опомињући пример другима.

Недавно су и медији забележили слично поступање владике шумадијског Јована, када је гонио свештеника са троје мале деце, монахињама, бакама, забранио причешће и опело ако се која упокоји. После протеста и отпора народа то је повукао. На велику групу верујућег народа, који је мирно протествовао, упутио двеста жандара и педесет свештеника (вероватно батинаша).

Новотарску љубав владика Јован показао је и на примеру честитог свештеника и професора Богословије у Крагујевцу, Младена Ђурановића. Као одговоран и савестан свештеник и професор отац Младен није пристајао да њиме манипулишу надлежни по својој вољи те се, из тог разлога, нашао у нимилости ректора Богословије, Зорана Крстића. Изложен сталним притисцима, који су се испољавали у игнорисању и непоштовању од стране ректора Крстића, а све уз благослов владике Јована, отац Младен је био принуђен да потпише отказ који му је припремљен. Из разлога непоштовања наредбе епископа о променама у поретку Свете Литургије, због помињања оца Небојше (кога је владика Јован у то време прогонио из истог разлога) на Светој Литургији, отац Младен је добио премештај на парохију удаљену 80 километара од Крагујевца, иако има незапослену супругу и двоје деце које школује.

Ускраћен за одговарајућу документацију од надлежних црквених власти, која му је била потребна за остваривање социјалне и здравствене заштите, отац Младен је остао без средстава за лечење своје и своје породице. Једина средства за живот која су на располагању оцу Младену и његовој породици, јесте помоћ коју добијају од верника, чију је љубав и поштовање отац Младен задобио својим часним животом и ревносним служењем Господу.

На сличан начин се са својим неистомишљеницима обрачунава и владика жички Хризостом. То је показао на примеру немилосрдног прогона тројице часних свештеника: Мирољуба Јовановића, Драгана Никитовића и Горана Јанковића (сећајмо се увек молитвено њихових имена). Они су се у очајању подвргли строгом посту – потпуном гладовању, затворивши се у свој храм, а епископ је преко својих намесника слао информације манастирима и јавности да су то неки непослушници и да им ништа не фали: “неће да цркну”. Тако су из једног ”послушног” манастира информисали узнемирени народ. Више од хиљаду верника својим непосредним присуством на месту догађања, молитвено је подржало своје драге свештенике.

Ову несвакидашњу драму прекинуо је неко ко је најмање био позван да то реши (али и то је доказ да кад црквене старешине изгубе Светога Духа, то Бог делује кроз друге добре људе). Трећег дана строгог поста тројице свештеника, у храм Вазнесења Господњег у Чачку, дошли су министар Велимир Илић и градоначелник Чачка, придружили се свештеницима и верном народу као хришћани и подржали својим ауторитетом свештенике, те је епископ, (Бога се не бојећи, али добре односе са утицајним људима хотећи), очас прекинуо своју ујдурму (можда, браћо и сестре, ми нисмо добро разумели намере владике Хризостома. Можда је он хтео, из новотарске своје љубави, да се тројица свештеника и још по неки мирјанин упокоје строго постећи и на тај начин исповедници и мученици постану).

Понашање владике без епархије (пензионера, шахиста, фудбалера итд., итд., итд., или, краће речено: ”генијалца за све области живота”) Атанасија, према монаштву и свештенству, неваспитано је и без основног уважавања и поштовања. Он себи дозвољава да виче, вређа и дере се на седе главе не трепнувши. Бахатост којом то чини збуњује обичан свет. Знање које је неселективно и неуређено он само користи да заврти као на рингишпилу људе који су, на бољи начин, употребили своје време изграђујући у себи врлине, а не реторичке вештине (и марксисти су имали сличне вештине). Вероватно није било, у протеклих десет година, медија у којима он нешто није говорио.

И предговоре многим књигама је написао (sic!), а у својој самозаљубљености он самог себе цитира. Уколико му се замерите, (саветујемо да то не чините) он одмах седне па три књиге против вас напише (sic!) (нећемо користити у тексту више ово sic!, пошто смо незнавени, већ ћемо на крају текста ставити више комада, па нека ”генијалац за све области живота” то стави где треба). Замислите (Боже, опрости!) неког светитеља таквог! Он јавно говори и против Архијереја, који су га у пар чланака нежним речима позвали да се приклони Светим Оцима, а он њих оплео да су неуки и да не знају ништа. Ако се њему не стане на пут, он ће ускоро комплетирати потпуно нову веру и то под кишобраном Српске Православне Цркве. Иначе, када се он, у наступу своје новотарске љубави, раздере на своје подчињене, некима од њих (који не могу толику љубав одједном да прихвате) толико позли да доживе инфаркт (што се и догодило са монахињом Макрином у епархији жичкој, док је у тој епархији администратор био Атанасије).
Морамо рећи како се са монаштвом поступа и у другим епархијама, од стране ове добро организоване стране агентуре (они се често међусобно састају, преговарају са инославнима и спроводе координисане акције). Где год се на челу манастира налази неки старешина, игуман или игуманија, који су приклоњени “старој” (проглашеној од сабора Српске Цркве једино легитимној) пракси, над њима се примењује одређени, готово стандардни, рецепт.

Прво долази у манастир владика да служи. Понесе неке грчке, или ко зна чије и где одштампане служебнике и одговарања, (колико то народ разуме јасно је), поведу хорове са свим новотарским реквизитима, као у позоришту, развичу се на братију или сестринство да не знају да дочекају владику, да не знају да одговарају, и за тили час све као у рату кад дођу освајачи.

Монахиње негде тихо плачу, а они се деру (певају из пуног грла нешто што ни народ ни монаси никад нису чули, а све то са духом неког зорта и немира). Позову монаштво и народ да се причести, без обзира да ли се прописно, постом, молитвом и исповешћу припремао за то, Ако неко каже да се није припремио за причешће, они одмах, жонглерски, веле: “Ми то узимамо на себе.” И сада, ту почиње диференцијација. Онај ко приступи, он добија подршку да преузме тај манастир и старешинство. Обично у то се упецају новодошли, или монаштво са болесним расуђивањем. На почетку се само евидентирају и онда се подржавају у сваком сукобу, а ти одмах улазе у сукоб са својом околином, иду код владике, он их подржи, наступа клеветање и полако манастир се осипа. То су ситне подметачине, свакодневне, у којима увек победе ови следбеници реформатора.

У таквом чињењу највештији је владика браничевски Игњатије. Код њега је готово све већ “мртво море”. Све је легло “без опаљеног метка”, како то кажу војници. Манастир Витовница уништен је први. Отац Тадеј одбегао и умро ван свога манастира. Чувени српски духовник! Био је за живота вређан, омаловажаван и пред народом понижаван од стране владике. Кад смо га питали што се не жали, старац је слегао раменима и говорио: “Нема коме”, јер су и тада овакви епископи били гласни.

Мора се нешто рећи у погледу овога владике. Он има још једну кривљу кривину од своје партије епископа, ради које је и направио многе непоправљиве штете. Он има проблем са ауторитетом. Наиме, он учи да је он Христос и да је благодат Светога Духа у његовој епархији, само код њега и то за време Литургије. Он каже да је духовништво или стараштво за Цркву штетно, јер тежи да сепарира Светога Духа и да се Он не би делио, све Цркве се у граду, где он служи, затворе, немају службу и онда Свети Дух мора да дође на његову Литургију. Он је често изјављивао да не мрзи старце – напротив. Лично су му симпатични, али он то принципијелно учи, а својим присталицама наређује да уче народ да не иду код њих. Али када умру у изгнанству, онда се помири, јер ту су приходи са светих гробића. Ако не може да исценира сукоб у манастиру, он претвори мушки у женски, па готово. А кад испразни један манастир, онда његов комшија и истомишљеник владика Јустин тимочки, протера цело сестринство, овај прими и очас манастир опет пун. А манастир царски, буде окупиран као од терориста.

Сценарио је следећи: у сумрак истовари шест монахиња, које су сакупљене по епархији као непослушне и агресивне, и убаци их код старице које немају снаге да се одупру. Одузму им старешинство, а сестре и игуманију подвргну тортури. Поставе духовника, младог новатора, па бакама са по шездесет година монашког живота, он хоће да буде духовник, а кад оне моле да оду своме старом духовнику, они се изругују: – Нека иду, а одузели им новац, кола и све што су стекле за толике године службе. Иду да моле за лекове и потрепштине. Без суда и кривице свргнуте и психичким мукама свакодневно изложене. Оне се, сироте, и не жале, крију муку (све се ово догађа у манастиру Манасија). Али народ који их воли, пати гледајући неправду која им се чини и у своју светињу све ређе иде.

Отац Јаков, игуман манастира Томић, такође је отишао не могавши да се помири са оваквом службом. Сада, уместо да служи жедном поуке народу, моли се у некој неприступачној светињи далеко од самовољног владике.
Друга игуманија, у другом манастиру, код истог владике, малтретирана и болесна, умрла у селу код сина, јер нове сестре нису хтеле да се о њој брину, па су је мртву вратили у бивши манастир и сахранили.

Духовник једног другог манастира (Раваница), који је из сажаљења прочитао на Видовдан народу парастос, прогоњен је и морао да оде. Умро је, јер му се здравље, од емотивних потреса, у потпуности нарушило. Наиме, што се поменутог парастоса тиче, обичај је био да из целе околине на тај дан народ у Цркву донесе, за своје мртве, парастос. Тај парастос се читао, такође, за све Србе пострадале у ратовима за одбрану Православља и отачества. Од свог доласка у епархију браничевску владика Игнатије је то забранио, говорећи да они не знају теологију и да то није православно, па је запрепашћени народ, стотине њих који су доносили парастос, био очајан. Тај је јеромонах зашао, очитао све парастосе и прелио кољива, упркос забрани епископа. Може се рећи да је он био прва жртва. Поменути епископ је у томе манастиру, тај лепи, српски, народни обичај, укинуо (то се да објаснити његовим лажним учењем да је душа смртна) и народ разјурио, а старешинство поверио сестри која га слепо следи, јер се, вели, на монашењу заклела владики, па куд он, ту и она.

Да не испадне да је он најгори, а није, јер су други и бруталнији и грубљи према својим неистомишљеницима, има пар нерастурених манастира, које је оставио. Јесте да их је бранио народ, али се мора признати да се није више инатио, а могао је. Други су били такви. Његово стадо одавно није из монашких редова, јер иако има мало монаштва, он је био само на пар монашких сахрана, а и кад оде у те манастире, он те старе, који су по двадесетак или педесетак година служили светињи, и не спомиње. Као да нису никад ни живели. Не стиже, јер живи на точковима. А све то због службе, само Бог зна, какве и коме. То је, иначе, одлика свих српских Црквених реформатора – Новотараца.

Интересантно је рећи да књига “Сећање на будућност”, промовисана помпезно у циљу тријумфалног старта ”свенаученог” епископа Игнатија, (која и сам наслов има неправославан, а када се дубље погледа у њу, обилује неистинитим и Православљу туђим идејама), до дана данашњег није од стране озбиљних епископа размотрена и забрањена. Тако да, када се тако почело, данас, после десет година његовог рада, имамо тако чудне и невероватне идеје и учења, која је он у своју епархију увео и савитљивом свештенству улио у главу. Требало би много места да се све представи. Али свако, кога то интересује, брзо може да се упозна из његових часописа, предавања студентима и нарочито ”елитних” симпозијума које је он организовао.

Мора се поменути и негативна улога, у Браничеву, свештеника избеглица. Они су дошли на парохије и одлучно спровели све могуће накарадне праксе и учења страна народу, све што је противно и у нескладу са Светим Савом и Светим Николајем Српским. Кад народ покуша да се одбрани од неке измишљотине, ту ступају на сцену ови свештеници, па се питамо да ли је паметно што су уопште постављани на парохије у Браничево, у том броју. Они су, изгубивши своју отаџбину и своје куће, у страху да још једном не остану без крова над главом (из тог разлога бескрајно су послушни епископу). Слепом послушношћу човеку, а не Христу, уништавају Православље, а тиме и нашу отаџбину. Јер, како објаснити да након донесене одлуке на Сабору Српске Православне Цркве у погледу Богослужења, они и даље следе епископа, који каже да не мора да слуша Сабор. Свесни смо чињенице да ће ове речи неком звучати грубо и неправославно, али за очување вере отачке боље је било да су ти свештеници, на неки начин, били материјално помагани, а чим се стекну услови, враћени у своје средине, међу свој народ, а не да код нас играју улогу Тројанског коња.

Такође треба рећи, да се до следбеника долази на непримерени начин. Рукополажу се они које нико не би рукоположио. Поклањају им се оцене, а ови за то после, да би отплатили дуг, бивају слепо послушни. Или пример свештеника Зорана Ђуровића из Смедерева. Наиме, емисије о веронауци за телевизију Смедерево, својевремено, требало је да уради богомољско братство из Смедерева. Наметнувши се богомољцима, емисије је одрадио сам свештеник Ђуровић. У једној од емисија свештеник Ђуровић снимљен је како стоји испред слике наге жене (наге у пределу задњице), а у висини његове главе где обично светим људима сликају нимб (Опрости Господе што овакве гадости морамо говорити! Опростите и ви, браћо и сестре, који ћете ово читати! Иначе у поседу смо видео- материјала са овим о чему говоримо). То је био само почетак његове каријере. Он је, носећи разне одеће, костиме и мантије, народу проповедао свашта, добио је све могуће стипендије и отишао на школовање у Ватикан (помолимо се да се, још и од њих доучен, скоро не врати). Ово смо само кратко срочили, јер у Браничевској епархији је све ”мирно”, нема скандала, ”мртво море”- вешто умртвљено, има понешто ситно…

Епископ све надгледа, па књигу “Просветли ме, Господе”, у издању ”Реч народа’‘ (локални лист у Пожаревцу), која садржи симпатичне и традиционалне, кратке духовне поуке замишљеног лика монаха Симона, књига чију је садржину прегледао и оценио угледан игуман из исте епархије, (који припада старој српској школи), дакле њу, на предлог ђакона Златка Матића (ватиканског ђака и србомрзитеља), актом владика Игнатије забрањује и то не само свим црквама и манастирима, него и вероучитељима. Забрањује се набавка, дистрибуција и поседовање те књиге. Књигу можете набавити у редакцији листа, ако је остао који примерак, јер је народ, након забране, разграбио.
Данас указујемо на то да је прошло 6 година од одржавања Сопоћанског скупа, који је окупио срце монаштва и свештенства (на скупу је било више од стотину, закључке – Сопоћански апел је потписало 42 000 верујућих људи и предат је једном епископу, који је обећао том народу да ће се заложити да се питања новачења, екуменизма и новог календара у Цркви решити). У својој гордости, бахатости и осиљености, новатори су напали дотичног епископа да га рашчине, ни мало не бринући се што је њихово црквено реформаторство најревносније младе људе у нашој Цркви, гурнуло у загрљај грчких зилота. Они су после, заиста, правили и сметње и проблеме усвајајући од својих грчких учитеља нека погрешна учења, што им, пре тога, ни на ум није падало.

Новотарци су наметнули намет на вилајет. Цркве и манастири плаћају што ни под Турцима нису. До пре десет година плаћао се порез (црквени) у вредности једне овце за годину дана, а сада у вредности краве и телета заједно. Све је то према прописаном буџету. Чак се и увећава сваке године и плаћа у еврима. Манастири, са све мање младих монаха и монахиња, а све више старих, често за порезе дају и оно последње што им је за живот потребно. Ако не дају, веле, протераће их. Монаштво не зна ни где, ни кад, ни какве се одлуке доносе. Епископи новатори ћуте. За одлуке Сабора сазнаје се из медија. Нема никаквих информација на релацији епархија – манастир (то се односи на манастире у којима се држи исправна праксе богослужења и живот води подвижнички). Веле: нека се смрзну кад не следе свога епископа (алудирају на Тартар). Али, ми се питамо: није ли то и због тога што је монаштво савест Цркве, савест епископа, па кад он греши, шта ће му савест?!

И тада, и сада, свима који новаче избацујући двери из цркве, скидајући иконостасе, читајући молитве на начин противан типику, причешћујући без поста, мрсећи и не држећи постове на прописан начин, забављајући се и понашајући се “савремено”, славећи славе са светском халабуком и распусном музиком, свима њима заједничка је прича да ће на крају доћи Христос, који је љубав и који ће им све опростити. А ако су они овакви као што смо говорили, може се и замислити какви су они који их окружују, њихови сарадници.

Дужни смо поштовати своје епископе, али смо дужни и да покушамо да наведемо све на промишљање о томе да ли се заиста проблем може више решавати чекањем са загнојеном раном. Знамо да је ово увек ишло у прилог трулежи и болести, а не оздрављења. Гној се мора очистити. Светитељ Христов Мелетије Исповедник ово питање као да поставља свима нама данас:

“Зар ће благочестиви ћутати када виде опасност од разлучења с Богом и вређање Бога? Хоће ли моћи да буде сасвим спокојан, јер ћутање у том случају исто је што и сагласити се и одобрити. онај који ћути видевши изругивање Христу – одриче се Христа”.

У овој причи смо поменули примере неких из групе Новатора. Има их око шеснаест. Међу њима су и учитељи поменутих, као и владика Иринеј бачки. Међу њима је, о жалости, умни и некада у народу заиста вољени, а сад све више од народа одбачени Митрополит Амфилохије. То што о појединим Новотарцима епископима нисмо ништа говорили, не значи да и нема шта да се о њима говори. Уколико се, у међувремену, не покају за зло које чине Православном Српском народу, ако не говоримо ми, говориће неко други, јер нити се могу описати сви примери, нити све појаве, али се мора знати да је пут Православне Цркве вековима исти и да бар то у ова нечасна времена морамо оставити својим потомцима.

Ми морамо живети и умрети као Православни Срби! То не сме бити предмет никакве трговине, ни калкулације!
”Ови ће се побити с јагњетом, и јагње ће их победити, јер је Господар над господарима и Цар над царевима; и који су с њим, јесу позвани и изабрани и верни” (Откр. 17,14).

П.С. По попису у Србији има 95% православних. Из тог разлога није нам јасна неизаинтересованост националних политичких странака догађањима у Цркви. Како могу мирно гледати ово тихо покатоличавање које се у Србији спроводи? Јер све ове црквене реформе, најпре богослужбене, имају за циљ приближавање православних католицима, постепено, тако да се, када дође време за отворено проглашавање акта о уједињењу, више никаква разлика неће моћи видети, па ће се уједињење сматрати за нормално и неопходно (то најбоље можемо објаснити познатим експериментом са жабом и врелом водом.

Ако се жаба стави у врелу воду она ће одмах искочити. Међутим, ако се стави у хладну воду која се потом полако загрева, она ће се скувати, а да то неће ни осетити).

Зато треба подржати исправно у вери монаштво, малобројно незаплашено свештенство и, што је најважније, честите и витешки храбре епископе. Мора се стварати фронт националних и православних, који неће ништа, ни друго, ни туђе, него само да буду оно што су увек били њихови преци и што ће бити њихови потомци – Православни Срби.

Да би сви они који овај текст буду читали могли себи да објасне горе побројане не само нехришћанске, него и нечовечне поступке појединих епископа према свештенству, монаштву и верном народу, морају знати да се у Српску Цркву, увођењем разних новотарија, постепено уводи и НОВОГОВОР.

Речник НОВОТАРСКОГ НОВОГОВОРА садржи, на пример, следеће речи: ЉУБАВ, СЛОБОДА, ЗАЈЕДНИЦА, ЛИЧНОСТ, ДРУГИ, БИЋЕ, НЕБИЋЕ итд. Све ове речи постојале су и до сада у нашем речнику, али су имале друго значење. Као пример навешћемо нека значења која у НОВОТАРСКОМ НОВОГОВОРУ има реч ЉУБАВ .

Када НОВОТАРЦИ кажу ЉУБАВ подразумевају:

  • - љубљење свих могућих јереси: папске, на првом месту, па онда и свих осталих; свих 263 јереси у такозваном Светском савезу цркава ( а свака од њих је по речима аве Јустина Поповића духовна смрт),
  • - опраштање свим злотворима и крвницима Српскога народа, иако ови опроштај нису ни тражили,
  • - љубљење свега овоземаљског и плотског (потпуни хедонизам),
  • - гажење истине православне и свега што је Српском народу одувек важило за свето и честито,
  • - уништавање свим расположивим средствима свих оних који се испрече на ”путу ка јединству” ( јер они сметају да се љубав новотарска реализује),
  • - изругивање и подсмех свима другачије мислећим итд.

Навели смо само нека од значења речи ЉУБАВ у НОВОТАРСКОМ НОВОГОВОРУ. Могло би се још много набрајати, али за ову прилику довољно је.

Ево сада ”генијалцу за све области живота”- sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!,
sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, sic!, биће довољно! Пензионеру, стави ово где треба у тексту!

раб Божији Србољуб





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo