Вести

Pobedio je Boris umesto Vladimira. To vec sada svi znamo. Neki su se obradovali, ali neki koji znaju šta to sve znači, – ipak, neće tugovati. Avaj, ali se neće ni radovati.

Pise: Janko Bojić

+++

A zasto bi. Jer se zna da nije pobedio Boris imanjak Jeljcinov, već je gluposti predata vlast. Jednostavno samo Tomislav Nikolić zna zašto je tako olako spostvenu pobedu pretvorio u poraz. Od kuda se to zna i kako se da videti i sagledati? Veoma jednostavno, jer, i bez trunke opiranja Nikolić čestita glupom Borisu pirovu pobedu. A glupi Boris je obećao da će iz pirove pobede napraviti čuda neviđena. I da će veli glupi Boris svima iz Srbije obezbediti vize za nekakvu njegovu Evropu? Koju? To on sam zna, jer oni koji znaju šta je Evropa znaju da je Srbija vekovima odnosno od njenog nastanka uvek bila u Evropi. Dok eto ona Evropa Tadićeva hoće da opljačka Srbiju za njenu vekovnu teritoriju, kolevku njene kulture, i njenoe duhvne baštine.

U tu Evropu putuje Tadić bez vize, ali ono što je do juče govorio da će za njegovu Evropu svim građanima Srbije obezbediti vize već sada je to nemoguće i neostvarivo. Jedino kada bi bilo u pitanju da se vize svim Srbima obezbede za Hag, u tome bi imenjak Jeljcinov za sigurno uspešan bio, i najprihvatljiviji bi bio. I kada bi Ševenigen bio po površini kao Autšvic to bi se nekako i moglo ostvariti. Zato i verovatno negde iza zatvorenih vrata pro Borisovska Evropa razmatra i takvu opciju. Ovako druge opcije su skučene bar za sada.

A da nije bilo Borisovaca i Đinđićevaca i drugih ovaca, Haška bi tamnica verovatno davno bankroptirala, i do sada pala u zaborav. Ovako u toj tamnici najvećih ljudskih nedela svi Srbijini neprijatelji profitiraše preko grbače srpskog naroda po ko zna koji put već, naravno ne zasluženo. I sopstvene poraze iz dva velika rata preko nje pretvaraju u svoje pobede. Opet prko grbače srpskog naroda. A to im na žalost niko drugi ne omogući nego oni koji među nama govore kao i mi, ali da li iz kukavičluka? – jer za njih drugu definiciju ne znamo, osim što za taj kukavičluk svoju prostituciju jeftino prodaju, kao izvesna Nataša Kandić veoma jeftinuo. Drugog odgovora ovde ne bi moglo ni biti. Te zato i ne tako davno jedan savremenik ne reče uzalud da su uvek Srbi bili u stanju da sve neprijatelje pobede, ako među njima nije bilo Srba.

Nego kako to da danas Srbi, da, kao u prošlosti, nisu u stanju da ponište svoje među sobom neprijatelje? Nekada tačno da bi Srbi pobedili neprijatelje morali su da prvo raščiste sa onima koji su i u ono vreme bili u stanju da ih šalju u razne kazamate, i da im snabdevaju jednostrane vize kao što to čine, danas, kada je u pitanju Haška Tamnica. Zar to nije bilo i u ono vreme velike seče srpskih knezova? Zato, u čemu je danas, problem kada nam ponovo seku glave prvaka nazivajući ih ultranacionalistima, a zaboravljajući pri tome da da je ultrainternacionlaizam, najveće zlo koje preti čovečanstvu. Jer, nacionalizam i onaj ultra je bolji od imperijalističkog internacionalizma. Pa u čemu je onda za Boga problem? Problem je u tome što danas Srbi pokušavaju da civilizovanim sredstvima deluju u necivilizovanoj sredini.

Kada se dogodio slučaj seče glava srpskih knezova, onda je Srbija imala umesto Nikolića, Karađorđa. Mada nepismen, Karađorđe je znao da ratna taktika i strategija ne tolerišu varvarizam. Pa je na seču odgovorio silom. I time zateko Turke. A kada su izdajnici bili u pitanju, naravno, ondašnje nevladine organizacije, samo što su se drugačije kršćavale, sa njima se još žešće obračunavao. Prema njima bio je opravdano brutalan. I nije imao milosti. Da podsetimo na jedan primer te brutalnosti.

Kada se na putu proboja prema Crnoj Gori godine 1807 sa svoim trupama, zatekao ispred Nove Varoši, koja je u ono doba imala sasvim drugačije ime, u njoj bogami živehu bogati Srbi varošlije, od kojih po jedini uživahu i begovske časti, i kada mu otkazaše poziv u ispolinsku borbu, to razšesti Karađorđija. Te on dovede svoju artiljerijsku posadu, i opsedne Novu Varoš, i izda naređenje, da se ona tako izbombarduje, da u njoj ne ostane ni kamaen na kamenu. I tako i bi, pa se kasnije na ruševinama ondašnje varoši sagradi današnja Nova Varoš.

Dakle, sa nevladinim izdajnicima, i nerodoljubivim mentalitetom treba biti nemilosrdan. Takvi su nam 1945. doveli ondašnji ultrašovinizam internacionalni, i polizali lizaliciu dva Jozefa. Jednog Staljina a drugi je bio Šloser. Da bi nam danas njihovi potomci proturali drugi krvožedni ultrainternacionalni šovinizam, zavijen u oblandi velike demokratije. Ono drmokratska internacionala drma na sve strane i dosada je mnogim slepcima ukazala da se izdrmala i istresla svoje vaši nad drevnim Bailonom tako da više nema kud, i kome da proda svoje ideje, osim u onome delu što je posle njenog pohoda ostavila Srbiji, bar do sada. Ali tako je to nama onim Srbima koji još nismo pravilno shvatili poruku Vladislava Petkovića iz “Naših Dana“ da nam je ponovo nabujao šljam i ološ, i da pandure pretvaramo u velikane. Od pandura i glupih Borisa Srbija će dobiti vizu ali samo jednu i to onu koja vodi put ponora. Od pandura nema velikana. Panduri pretvoreni u velikane samo mogu da urade isto ono što su im očevi radili 1945. A to je da poližu lizalicu. Ne znamo kavu su oni onda lizalicu polizali. Ali im sigurno njihovi potomci verovatno mogu da idu u tu Evropu onako ultrainternacionalistički, a odatle da se prošetaju malo do Vašingtona i da tamo potraže Moniku, koja će ih uputiti na pravo mesto i pokazati im pravu lizalicu koju je ona lizala da bi Srbija bila izbombardovana. Ta ih lizalica i danas spremno čeka da je oližu. Za kvalitete ukusa niko ne garntuje, pošto je poslednje lizanji bilo poodavno, pa se smesa mogala i objatiti.

Ovde bi da se još malo podsetimo na one koji svoju pobedu, od kojih je Srbija očekivala voskrsenje i preporod olako pretvoriše u poraz, i Srbiju, bar ono što je od nje do sada ostalo predadoše po ko zna koji put gluposti u ruke. Mi naravno ne znamo zašto su oni to učinili i pod koim prtiscima i pretnjama. Mi naravno ne znamo, oni to bolje znaju zašto su tako postupili. Jer, nešto u svemu ovome što objavi “Politika“ (današnje izdanje) se ne uklapa. Prvo pobedu je sam priznao Tomislav Nikolić i čestiotao protivniku, pa je to veli “Politika“ dokaz da je Srbija i zaista demokratska. A zašto je to što je Nikolić prvi čestitao pirovu pobedu Srbija i zaista demokratska? E, za to „Politika“ nema i smatra da ne duguje objašnjenje. Slede rezultai. Pobednik je dobio 51% glasova a poraženi 47% sa zaokruženim brojem od 100 000, i slovima sto hiljada, više glasača na strani pobednika. Dakle ne samo da je u Srbiji pobedila glupost nego je i Matematika izgubila svoj smisao. Ako se saberu 47% i 51% dobiaja se 98% . Dva posto su izvetrili. Možda i ne treba da čudi. Tamo gde su provetrene glave Tadićevske i Biseračke, Kandićevske, Kurjačke i Kurjakovićevske pobedile, kada izvetri 2% to se, i ne primećuje, i nije više ni važno. Stvarno.

Mnogo danas važnih vrednosti se pretvaraju u nevažne. I drevni je Babilon, tamo gde je nekada po Bibliskom predanju cvetao raj na zemlji, danas, idejom ultrainternacionalističkom uništen i pretvoren u pakao na zemlji. Ako to nijue važno onda zašto je važno i 2% nestalih glasova u Srbiji. Mada neki koji malo bolje računaju znaju da je nekada 2% na jedan milion veliki profit. Važnaija je danas u Srbiji i za neke nazovimo ih Srbe internacionaliste, Monikina lizalica. Od takve lizalice zaslepe oči, internacionalistima i obajati njihova pamet, pa im je sve maglovito, a stari su oratori govorili kada se razum pomuti onda se ne može realno sagledavati. To što je internacionalistima Monikina lizalica smutila pamet ne čudi. Ali šta je sa onima koji sebe krste nacionalistima? Gde je njihov razum, i šta im ga muti? Za šta če njima ova lakrdija od predsednika, koji od kako se na Njenom tlu pojavio, nikome dobara u Srbiji doneo nije. Zar u Srbiji nije trenutno princ? – za koga neki tvrde da je glup. Možda i jeste, ali njegovim slavnim pretcima mi se Srbi nikada odužiti ne možemo. Mi Srbi bi trebali da znamo da je časniji i čestitiji i glup Karađorđević, nego probisvet, a kažu da je nekim čudom bio inteligentan, i da je sve što je u životu uspeo je to, što je šloserski čekić bio zamenio klaviaturom, Broz. Uz Karađorđeviće se išlo napred, a uz šlosere i njihovu kopilad nazad. Dokle više? Pa zar nismo na ivici ponora? Zar nije vreme da se počasti koje su silom otete, i koje su zaslužnije od svih Borisa i svih Kurjaka i Kurkjakovića vrate nazad? Ne vidi se da je Britaniji otežala kruna i da joj smeta tradicija. Naprotiv.

Ali da bi se realnost pretvorila u stvarnost, rodoljubi i patrioti nacionalisti naravno trebaju da daju svoj glas u paralamentu, koji je u njihovim rukama za napredak, a ne da pobedu pretvore u poraz, i to pred glupima.

Nadam se da će ipak neko razumeti zašto? Nekada možada, onda kada se neko doseti da je Babilon raj a sve što smo dalji od njega miriše na pakao.

Janko Bojić