Вести

Episkop Artemije: “Kosovo neće postati nezavisno, Srbi neće otići, Srbija će braniti svoju teritoriju i svoje građane.“

Bivši državni sekretar Lorens Iglberger, bivši stalni predstavnik SAD pri UN Džon Bolton i bivši pomoćnik ministra odbrane Piter Rodman : “Politika Amerike prema Kosovu mora se preispitati bez odlaganja“

31. januar 2008.

Oslanjajući se na današnji komentar objavljen u Vašington Tajmsu dat od strane bivšeg državnog sekretara Lorensa Iglbergera, bivšeg ambasadora SAD u UN Džona Boltona, i bivšeg pomoćnika ministra odbrane Pitera Rodmana, koji apeluju na Bušovu administraciju da ne podrži jednostrano proglašavanje nezavisnosti Kosova, Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski Artemije, pre posete Vašingtonu, gde će se susresti sa zvaničnicima iz administracije i Kongresa i kreatorima politike, dao je sledeću izjavu:

Kao i kada sam počinjao moju prošlu misiju u Vašingtonu, moja zemlja je izložena pojačanim pretnjama od strane vlade SAD, vezanim za budućnost srpske pokrajine Kosova i Metohije. Upravo se vrativši iz Berlina, gde sam razgovarao sa članovima Bundestaga, administracije, tink-tank grupa, nevladinih organizacija i medija, jasno je da su američki saveznici u Evropi sve više zabrinuti za posledice postupaka, na koje Vašington pokušava da ih natera. Amerika je na to odgovorila pojačavanjem pritiska.

Na primer, štampa u Sloveniji, koja trenutno predsedava Evropskom Unijom, nedavno je otkrila naredbu Američkih zvaničnika navodno nezavisnoj državi. U jednom objašnjenju potvrđenom od strane Slovenačkih zvaničnih izvora, čuli smo Američkog diplomatu kako određuje vreme planiranog jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane albanske muslimanske administracije u Prištini, i njenog priznavanja od strane SAD i još nekih vlada. Čak je iznešena sramna namera da se izazove kriza u nedelju, da bi se osujetila Rusija u sazivanju hitne sednice Saveta Bezbednosti.

Preti se već da će se posle proglašenja nezavisnosti i priznavanja, koristiti sila da se unište tzv. “paralelne strukture“ u srpskim enklavama – praktično legitimne institucije naše zemlje – uključujući i kancelariju Ministarstva za Kosovo i Metohiju u Kosovskoj Mitrovici. Takve akcije, sa očekivanim napadima na srpsko stanovništvo, predstavljaće direktan napad na državu Srbiju i na srpski narod. Neprikladno je otkrivati određene reakcije Srbije, mi ćemo braniti našu teritoriju i naš narod kao što bi to činila bilo koja demokratska zemlja. Rusija i druge prijateljske zemlje su spremne da nam pomognu.

Ako Vašington i njegovi sledbenici uspeju da svojim pretnjama priznaju Kosovo, Srbija to nikada neće prihvatiti. Ne samo Rusija nego i mnoge druge zemlje, posebno one van Evrope, odbiće priznavanje. Kosovo nikada neće postati članica UN. Mi ćemo smatrati međunarodno prisustvo na Kosovu, uključujući i misiju o kojoj sada razmatra EU, kao okupacione trupe. Mi Srbi smo pretrpeli mnogo okupacija u prošlosti i prebrodili smo ih. Ako je potrebno preživećemo takođe i ovu. Uprkos bilo kakvom inteziviranju napada kojima smo mi hrišćani izloženi još od 1999, moja pastva na Kosovu nema namere da napusti svoje domove.

Nije mi drago što moram da uputim ove reči kritike SAD-u , Srbi su uvek smatrali Ameriku za prijatelja i to će i nastaviti da čine. Amerikanci i Srbi su bili saveznici u oba svetska rata. Mi nismo oni koji danas teže sukobima. Ali je nemoguće da se Amerika izjašnjava kao prijatelj Srbije, dok se zalaže za amputaciju najdragocenijeg dela naše domovine.

Bez obzira na greške koje su do sada učinjene, ja sam ubeđen da još uvek postoji mogućnost da razum prevlada i da će se odustati od užasnog puta koji je pred nama. Danas su tri veoma cenjena bivša zvaničnika SAD objavila razboritu i konstruktivnu analizu povrede nacionalnih interesa Amerike, koja se nazire:

“Verujemo da nametnuto rešenje kosovskog pitanja i pokušaj cepanja suverene teritorije Srbije, bez njene saglasnosti, nisu u interesu SAD. Neosnovana pretpostavka američke politike, da bi samo devet godina relativnog zatišja mogli biti dovoljni da uljuljkaju Srbiju i Rusiju da promene svoja gledišta na konflikt koji traje već vekovima, pokazala se krajnje naivna. Mi verujemo da politika SAD prema pitanju Kosova mora da se, bez ikakvog odlaganja, preispita, i apelujemo na Bušovu administraciju da kaže jasno da bi se, očekujući rezultate takvog preispitivanja, uzdržala od priznavanja proglašenja nezavisnosti Kosova i obeshrabrila kosovske Albance da preduzmu takav korak.“

Sekretar Lorens Iglberger, ambasador Džon Bolton i pomoćnik Piter Rodman zaključuju: ‘‘Kao i sa neprijatnim problemima drugde, održivo i trajno rešenje treba da bude rezultat pregovora i kompromisa. Takav ishod SAD su minirale, obećavajući kosovskim Albancima da će biti udovoljeno njihovim zahtevima ako ostanu rešeni da ne postignu nikakav dogovor sa Beogradom.“

Verujem da se pregovori moraju nastaviti dok se ne nađe obostrano prihvatljivo rešenje, koje će omogućiti i nama, i našim albanskim susedima da živimo zajedno u miru. Iskreni razgovori, bez ultimatuma ili zagarantovanih rešenja za bilo koju stranu, bez uslovljavanja ishoda pregovora, još uvek mogu da urode plodom. Molim sve Amerikance dobre volje da zamole svoje lidere u Vašingtonu da izaberu ovaj put.

izvor: Pres odeljenje eparhije raško-prizrenske

+++

Zvono za uzbunu zbog Kosova

Džon Bolton

Lorens Iglberger

Piter Rodman

Bušova administracija pokazala je spremnost da prizna jednostrano proglašenje nezavisnosti Albanaca na Kosovu, pokrajini Republike Srbije koja je od 1999. pod administracijom Ujedinjenih nacija i vojnom kontrolom NATO-a.

Takvo proglašenje bi moglo da se desi već u februaru. Američko priznanje bi se desilo i pored protivljenja Srbije, bez rešenja dogovorenog između Srbije i kosovskih Albanaca, a i da Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nije modifikovao Rezoluciju 1244, koja, obezbeđujući “suštinsku autonomiju“ pokrajine, u isto vreme i potvrđuje suverenitet Srbije na Kosovu. SAD bi u priznavanju mogle da se pridruže i neke članice Evropske unije, koja je pod teškim diplomatskim pritiskom Vašingtona, iako je nekoliko država EU, kao i brojne države van Evrope, reklo da bi takvo postupanje odbacilo.

Pokušaj da se takvo rešenje nametne Srbiji bio bi direktno izazivanje Ruske federacije, koja se protivi bilo kakvom rešenju za Kosovo koje ne bi bilo prihvaćeno u Beogradu.

Verujemo da nametnuto rešenje kosovskog pitanja i pokušaj cepanja suverene teritorije Srbije, bez njene saglasnosti, nisu u interesu SAD. Razdragana pretpostavka američke politike, da bi samo devet godina relativnog zatišja mogli biti dovoljni da uljuljkaju Srbiju i Rusiju da promene svoja gledišta na konflikt koji traje već vekovima, pokazala se krajnje naivna.

Verujemo da politika SAD prema pitanju Kosova mora da se, bez ikakvog odlaganja, preispita, i apelujemo na Bušovu administraciju da kaže jasno da bi se, očekujući rezultate takvog preispitivanja, uzdržala od priznanja proglašenja nezavisnosti Kosova i obeshrabrila kosovske Albance da preduzmu takav korak.

Trenutna politika SAD se oslanja na neuverljivi zahtev da je Kosovo “jedinstveno“ i da ne bi predstavljalo presedan za druga krizna žarišta. Naravno, svaki konflikt ima jedinstvene karakteristike. Međutim, etničke i verske manjine u drugim zemljama već daju signale da imaju namere da slede primer Kosova. To uključuje i poprilične zajednice Albanaca u graničnim područjima južne Srbije, Crne Gore i posebno u Bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji, kao i srpski deo Bosne i Hercegovine.

Priznanje nezavisnosti Kosova bez saglasnosti Srbije postavilo bi presedan sa dalekosežnim i nepredvidivim posledicama za mnoge druge regione u svetu. Kosovski model su već pominjali baskijski separatisti u Španiji kao i deo severnog Kipra koji kontrolišu Turci. Ni Savet bezbednosti, kao ni bilo koje drugo međunarodno telo, nema moć ili vlast da nametne promenu granica bilo koje države.

Možda je i najtegobniji aspekt trenutne politike nemarni odnos koji se pokauje prema primedbama Rusije. Kakvo god neslaganje da SAD imaju sa Moskvom po drugim pitanjima, a ima ih mnogo, SAD ne treba da stimulišu nepotrebnu krizu u odnosima SAD-Rusija. Postoje hitni problemi na kojima SAD mora da radi sa Rusijom, uključujući namere Irana i sposobnost Severne Koreje po pitanju nuklearne energije. Takva saradnja bila bi onemogućena američkim postupcima da neutrališe legitimnu zabrinutost Moskve po pitanju Kosova.

Ako SAD krenu sa priznavanjem Kosova, nije zagarantovano da će Moskva biti pasivna. Druga je stvar bila 1999. kada su SAD i NATO preduzeli akcije protiv Jugoslavije uprkos protivljenjima slabe Rusije.

Danas ne bi bilo mudro da se zanemari spremnost Rusije i mogućnost da pomogne Srbiji. Da li je, zbog za SAD nevažnog pitanja, korisno da se prokocka tako značajan politički kapital sa Rusijom?

Ništa manje naša kosovska politika nije problematična za naše prijatelje i saveznike u Evropi. I dok se neke evropske zemlje, pre svega članice EU, osećaju obavezne da nam se pridruže u priznavanju kosovske nezavisnosti, mnogobrojne su druge zemlje koje to neće tako lako da učine zbog nefleksibilnosti i insistiranju Vašingtona. Ni Evropa, ništa više od SAD, neće profitirati od konfrontacije sa Rusijom, a ta konfrontacija može da se izbegne.

Čak ako Kosovo proglasi da je nezavisna država, bila bi nefunkcionalna i pod nadzorom međunarodne zajednice na neodređeno vreme. Korupcija i organizovani kriminal prosto cvetaju. Ekonomija, osim međunarodnih donacija i kriminalne aktivnosti, nije održiva. Vladavina zakona, integritet sudstva, zaštita ljudi i imovine, kao i drugi prerogativi državnosti praktično da ne postoje. I dok se za ove neuspehe krivi nesiguran status Kosova, jednostrano proglašenje nezavisnosti, priznata od nekih, a odbačena od mnogih drugih država, teško da bi popravila tu činjenicu.

Ishod bi bio još jedan “zamrznuti konflikt“, a status Kosova bi još uvek bio nerešen. Rizik da se ponovi nasilje bi još više usporio razvoj Kosova. Čak štaviše, povećane tenzije mi možda i zahtevale da se pojača prisustvo SAD na Kosovu, što nam je, zbog drugih obaveza, najmanje moguće.

Srbija je velikim koracima krenula ka demokratskom razvoju i ekonomskoj revitalizaciji od pada režima Slobodana Miloševića. Trenutna politka u pogledu Kosova rizikuje da se potpuno ponište ova dostignuća. Suočeni sa činjenicom između partnerstva zapada i odbrane suverenosti svoje teritorije i Ustava, ostaje malo sumnje šta bi Srbija odlučila da uradi.

Trenutni pozitivni trend bi se usporio zbog politčke radikalizacije i moguće unutrašnje destabilizacije. Pogoršali bi se odnosi Srbije sa zemljama koje su priznale Kosovo. Srbija bi neminovno prišla bliže Rusiji kao jedinom zaštitniku.

Mi ne potcenjujemo težinu i složenost kosovskog problema niti sugerišemo da bi status kvo mogao da traje do u nedogled. Kao i sa nezgodnim problemima drugde, održivo i trajno rešenje treba da bude rezultat pregovora i kompromisa. Takav je ishod SAD minirale obećavajući kosovskim Albancima da će biti udovoljeno njihovim zahtevima ako ostanu rešeni da ne postignu nikakav dogovor sa Beogradom. Takvo obećanje ne može da se opravda tvrdnjom, koju često čujemo od zagovornika nezavisnosti, da je “strpljenje“ Albanaca pri kraju pa mora da im se, bez ikakvog odlaganja, da nezavisnost. To je ništa drugo nego udovoljavanje pretnjama nasiljem.

Već se veoma kasni sa preispitivanjem američke politike o Kosovu. Nadamo se još uvek može da se preusmeri politika koja bi mogla da postavi veoma opasan međunarodni presedan, ako to preispitivanje počne odmah. U međuvremenu, imperativ je da se ne preduzima nikakva neopravdana ili ishitrena akcija, koja bi ono što je sada relativno mali problem pretvorila u veliki.

Džon Bolton je bivši stalni predstavnik SAD pri Ujedinjenim nacijama. Lorens Ilgberger je bivši državni sekretar SAD. Piter Rodman je bivši pomoćnik ministra odbrane za pitanja međunarodne sigurnosti.

izvor: The Washington Times

preuzeto sa: eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

I evo, Kosovo!

Piše: Dag Bendou

Kosovo se priprema da, sa američkom podrškom, proglasi nezavisnost. Iako Bušova administracija ne očekuje da će da se dogodi nešto naročito, veoma je verovatno da će proces da donese podele i destabilizaciju.

Odnosi između Evrope, Rusije i Amerike bi mogle da se pogoršaju. Politika Srbije bi mogla da krene dalje ka nacionalističkoj desnici, jer, Radikalna stranka Tomislava Nikolića povela je u prvom krugu predsedničkih izbora pretprošle nedelje. Moguć je još jedan balkanski rat, iako, hvala Bogu, nije baš tako verovatan.

Prijatelji nezavistnosti Kosova dokazuju da nije sve u stabilnosti. SAD nema neki osobit interes u statusu Kosova i bilo bi im najbolje da se ne mešaju u to pitanje, ali, taj brod plovi , i to odavno.

Vašington je najveći deo devedesetih godina prošlog veka proveo neumorno se trudeći da sruši Jugoslaviju kojom su Srbi dominirali, a u isto vreme je primoravao Srbe da ostanu u novim nezavisnim državama. Dozvolio je stvaranje novih država: Bosne, Hrvatske, Makedonije, Crne Gore i Slovenije; no Srbi, zarobljeni u Bosni ili Hrvatskoj, trebalo je samo da sudbinu prihvate oberučke.

SAD je istu politiku primenila i na Kosovu, sastavnom delu Srbije. 1999. godine, NATO, pod vođstvom Vašingtona, kreće u vojnu kampanju da pomogne snagama Albanaca, eliminišući tako srpsku vlast na teritoriji.

Bušova administracija formirana je na politici Klintonove. Nakon predsedavanja lažepregovorima, smišljenim da se na kraju postigne nezavisnost, sada administracija planira da prizna novu naciju, čak i ako ne uspe da dobije odobrenje Ujedinjenih nacija.

Naravno, Vašington će da insistira da svi Srbi koji žive na Kosovu moraju da ostanu u novoj državi. Kao i pre, u redu je otcepiti se od Srba, ali je Srbima otcepljenje zabranjeno. Dal’ vam to zvuči fer?

ZASIGURNO, RAZABRATI STVARI što se tiče Kosova nije lako. Nekad centralni deo Srbije, tu se odigrala Bitka na Kosovu Polju, gde su Srbi 1389. izgubili od Osmanlija (a taj je poraz više oblikovao srpsku svest više no što bi to učinila pobeda – tako vam to ide na Balkanu).

Tokom vremena, stanovništvo je postalo većinski albansko, delom i zbog pokušaja diktatora Josipa Broza Tita da u multietničkoj komunističkoj državi oslabi srpski nacionalizam).

Tokom osamdesetih godina, Srbi su bili ti koji su se jadali na prestupe albanske većine na Kosovu. 1982, Nju Jork Tajms javlja da se “gotovo svake sedmice dešavaju silovanja, paljevine, pljačke i industrijske sabotaže, čiji je očigledan cilj da starosedelačko kosovsko slovensko stanovništvo – Srbe i Crnogorce, otera iz pokrajine“.

Sve se izmenilo nakon što je Slobodan Milošević iskoristio priliku da na Kosovu 1987. potpali srpski nacionalizam i da se nametne kao nacionalni vođa. Njegovim usponom, Beograd ponovo utvrđuje srpsku kontrolu nad Kosovom.

U raspadu Jugoslavije, secesija Bosne i Hrvatske je rezultirala naročito odvratnim sukobima, pošto je u obema pokrajinama bilo mnogo Srba koji su želeli da ostanu, ako ne u Srbiji, a ono bar nezavisni.

Iako su Srbi možda i odgovorni za mnoštvo zlodela, i Bošnjaci i Hrvati su olako ubijali, kako Srbe, tako i jedni druge. Najveća pojedinačna epizoda etničkog čišćenja koja se desila pre rata na Kosovu, bila je sprovedena protiv Srba u zoni Krajine u Hrvatskoj, gde je još godinama šteta od sukoba bila vidljiva. Većina krajiških Srba tek treba da se vrati.

Kako su devedesete odmicale, odnosi Srba i Albanaca na Kosovu su se isto tako pogoršavali. Srbi su upravljali teškom rukom, a Albanci, koji su činili veliku većinu stanovništva, oformili su alternativnu vladu i društvene institucije, a Oslobodilačka vojska Kosova (koju su SAD označile kao “terorističku“ grupu) počela je da napada, kako srpske zvaničnike, tako i Albance, “kolaboracioniste“. Odgovor srpske vlade bio je brutalan, borbe su se proširile, a broj žrtava uvećavao.

I, čak i u osvit 1999, rat, iako tragičan, bio je niskog intenziteta, sa sukobima etničkih grupa i frakcija, odnoseći, možda, dve hiljade života za nekoliko godina. Otprilike u isto vreme, u Sijera Leoneu je ubijeno oko četvrt miliona ljudi. No Klintovnova administracija, pod vođstvom Medlin Olbrajt, odlučila je da krene u rat protiv Srbije, i američki bombarderi su doveli do brze predaje.

Od 1999. teritorija je, manje ili više, bila pod upravom Ujedinjenih nacija i NATO-a. Nakon pobede saveznika, Albanci su isterali oko 200 000 ili više Srba i drugih manjina, kao što su, na primer, Romi. Kao lideri su se nametnuli kosovski gerilci, kao vođe kako političkog sistema tako i mnogobrojnih kriminalnih poduhvata. Pre tri godine, gomile Albanaca krenule su da ubijaju i proteruju Srbe, da pale i uništavaju njihove domove, crkve i manastire.

Možda, stoga, i nije nikakvo čudo da SAD i Evropljani žele da okončaju taj nered čijem su uspostavljanju i sami doprineli. Tokom poslednje dve godine odigravaju se nasumični i besciljni pregovori o statusu Kosova, u čiji ishod nikad nije bilo ni najmanje sumnje. Saveznici su jasno dali do znanja Albancima da će nezavisnost biti rešenje ako se ne dođe do nekog dogovora, pa tako nikakav dogovor nije ni postignut.

Srbi su odbili da se prodaju za obećanje na članstvo u Evropskoj uniji, a Rusi su rekli ne još jednom svršenom činu. I sad, Kosovo namerava da proglasi nezavisnost, možda već i ovih dana, a SAD i većina Evropljana kažu da će priznati novu državu.

Za Vašington bi najrazumnija politika bila da se malo povuče i da ukaže da nema nikakvog priznanja bez istinskih pregovora između Srbije i Kosova, to jest, razgovora bez predodređenog ishoda.

Na stolu treba da se nađu sve opcije, uključujući i različita državljanstva (kosovsko, srpsko i EU), secesija unutar secesije, to jest, da se dozvoli Srbima, koncentrisanim na severu Kosova, pre svega oko Kosovske Mitrovice, da ostanu u Srbiji.

SAD bi trebalo da malo zastanu sa tim vozom nezavisnosti, iako ne zbog toga što Vašington ima neki bitan razlog da se protivi da Kosovo postane posebna nacija. U principu, status ove nepokretnosti nije od nekog značaja Americi. Da li će Albanci ili Srbi da vladaju u Prištini, za interese SAD suštinski je nevažno.

Vašington je, međutim proveo više od decenije na destabilizaciji Balkana. Ubrzavajući raspad Jugoslavije preranim priznanjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, saveznici su prekratili pregovore, najvažnije po pitanju statusa manjina u ovim separatističkim državama. Diplomate SAD su obeshrabrile i brzo rešenje bosanskog konflikta, još više okrvavljujući ruke svojih saveznika.

Vašington i Brisel su i na Kosovu uradili isto. Još od 1998. saveznici su se stavili na stranu Albanca, ohrabrujući njihovu beskompromisnost po pitanju pregovora. Možda nikad i nije moglo da se dođe do mirnog ishoda. Nikad to, međutim, nećemo znati zbog američke i evropske intervencije.

Nakon rata na Kosovu 1999. saveznici su u suštini Albancima obećali nezavisnost i odbacili bilo kakav kompromis, kao, na primer, da se Srbima dozvoli da se otcepe od Kosova. Sve vreme je zapad krivio Srbe da odbijaju da prihvate poziciju Albanaca. A sada, isti ti saveznici blagosiljaju da Priština proglasi nezavisnost.

Malo je verovatno da će ishod ove strategije da bude prijatan. Imaćemo na Balkanu novu, nasilnu i nestabilnu državu, prožetu kriminalom i možda i otvorenu za teroriste.

Ovo će Srbiju da odgurne od Evrope, verovatno ostavljajući veliku ekonomsku i političku rupu na Balkanu. Dozvola saveznika Albancima na samoopredeljenje će ohrabriti druge secesionističke pokrete na Balkanu i drugde, jer će etničke i političke manjine tražiti isto “pravo“ na nezavisnost. Prenebregavanje interesa Rusije od strane zapada učiniće Moskvu još neprijateljskijom i agresivnijom. Neuspeh u rešavanju statusa Srba unutar Kosova dovodi do rizika da započne sukob Albanaca i Srba, a moguće je i Kosova i Srbije.

E baš sasvim dobro urađen posao!

Vašington još uvek ima vremena da kaže: “Ne!“ i da umanji neke od posledica dosadašnjeg mešanja u balkanska pitanja. Ali, kako stvari sada stoje, verovatnoća baš i nije velika.

Dag Bendou je član Američke konzervativne odbrambene alijanse. Bivši je Specijalni pomoćnik predsednika Ronalda Regana, autor je nekoliko knjiga, uključujući i Ludovanje po svetu: Američko novo globalno carstvo (Xylon Press).

izvor: The American Spectator
preuzeto sa: eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska