Francuski pukovnik primio pravoslavlje u manastiru Visoki Dečani. Prve kontakte sa Srbima imao sam 1993. godine kada sam kao lekar francuske vojske u sastavu Unprofora stigao u Krajinu.
Pred bombardovanje došao sam kao dobrovoljac na Kosmet i radio u pećkoj bolnici, kada sam i odlučio da se pokrstim
Francuz Patrik Bario stajao je gotovo ne dišući u porti Dečana u predvečerje uoči Svetog Save, dok je glas monaha Ilariona odzvanjao manastirom. Bosonog, u tankoj lanenoj beloj košulji, ovaj bivši pukovnik francuske vojske izgledao je gotovo nestvarno dok je na maternjem jeziku za ocem Ilarionom izgovarao reči svete tajne krštenja koje su ga zauvek vezale za Srbe i Srbiju. Ove svete reči ispunile su ovom Francuzu želju koja ga je vodila od prvog dana kada je ušao u pravoslavni manastir – da postane pravoslavac.
Tridesetak Srba iz srpskih enklava sa Kosmeta tiskalo se oko njega da mu čestitaju. Senke ljudi, od plamena sveća, čudno su se poigravale po freskama na zidovima manastira.
– Hvala… – prošaputala mu je na uvo starica ljubeći ga.
– Živ mi bio – rekao mu je čovek iz Velike Hoče, stiskajući mu ruku.
– Hvala vam što ste bili uz mene u ovom, u mom životu, najradosnijem danu, što ste bili svedoci ispunjenja moje najveće želje – odgovarao im je Patrik na francuskom, kome je kum Branko Rakić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, za kršteno ime izabrao ime Stefan. Čudno, ali to što on ne zna srpski dobro, a Srbi ne znaju francuski, nimalo nije smetalo da se razumeju.
Noć se već naveliko spustila nad Kosmetom kada se svečana večera njemu u čast završila u Dečanima. Celivajući ruku vladici lipljanskom Teodosiju i ostalim monasima Dečana, krenuo je put srpske enklave Velike Hoče, nadomak Orahovca. Tamo, u mrklom mraku čekalo ga je gotovo celo selo okupljeno ispred parohijskog doma. Pripadnici Kfora pentrali su se na krovove svojih vozilima pokušavajući da tamu razbiju jakim svetlima baterijskih lampi. Kao domaćin dočekao ga je otac Milenko. U trpezariji parohije, Patrika su meštani tapšali po ramenu, ljubili, čestitali… Otimali se u čijoj kući će da prespava. U nadmetanju, valjda što je bio najglasniji, pobedio je Boža, koji je srećan otrčao da javi ženi da raspremi krevet i ugreje sobu za Patrika. Otac Milenko posle večere očita molitvu. Francuz Stefan se, kao i ostali, prekrsti.
– Za mene je Srbija prva zemlja pored moje nacije. Zaista se osećam kao da pripadam srpskom narodu – priča Patrik, priznajući da ne zna napamet francusku himnu, ali da zna odlično sve reči pesme „Tamo daleko“…
– Mislim da su Srbi ljudi koje je nemoguće porobiti. LJudi koji vole slobodu i koji se za nju bore. Mislim da ako je Evropa danas slobodna to je zahvaljujući srpskom narodu, jer su se uvek borili protiv svakog oblika fašizma – objašnjavao je on dalje zašto se zaljubio u Srbe.
Za Dečane je, priča on, posebno vezan zato što se tu prvi put u životu osetio kao pravi hrišćanin.
– Prve kontakte sa Srbima imao sam 1993. godine kada sam kao lekar francuske vojske u sastavu Unprofora stigao u Krajinu, tačnije na Baniju. Tamo sam video istinu o srpskom narodu. Tako je i nastala moja potreba da im pomognem – objašnjava on.
Patrik kaže da nije mogao da zaboravi Srbe ni kada mu je istekao mandat u međunarodnoj misiji. Godine 1998. došao je kao dobrovoljac na Kosmet i radio u pećkoj bolnici kao lekar. Ono što je video, samo je, kaže, dodatno pojačalo njegovu odluku da primim pravoslavnu veru, i to upravo u Dečanima na Kosmetu.
U Dečanima je na Svetog Savu primi i prvu pričest. Rođen u malom gradu na jugu Francuske, u blizini Monteljea, ovaj čovek, lekar, toksikolog po struci, kaže da će nastaviti da se bori da istina o srpskom narodu izađe na videlo, a jedan od tih načina biće i knjiga o Kosmetu koju bi uskoro trebalo da izda.
Na rastanku, dodao je da se nada da ćemo se iduće godine, kada bude slavio slavu koju je na krštenju prihvatio za svoju, Sveti kralj Stefan Dečanski, ponovo videti na Kosmetu.
Autor: Brankica Ristić; Glas Javnosti; 30.01.2008
Ovom tekstu nije poterbno ništa dodavati. SRBIJO, PONOSNA.