Вести

Gledali smo humor od pre dvadeset godina, na RTS-u, Brenu u doba svoje najveće slave kada je bila Tito umesto Tita, zatim malo doručka kod Tifanija, jer doručkovati više nećemo, a na ostalim kanalima vrteli su se bajati ex-Yu filmovi koje nije gledao samo onaj koji se za to programsko ideološki opredelio…

Da mi je neko prepričavao ne bih verovala, ali ovako tih i morbidan doček Nove godine nisam videla ni za onih nesrećnih Slobinih dana kada niko osim podobnih i krimosa nije imao leba da jede…

Kada sam, uprkos svojoj volji, zaglavila u Beogradu za novogodišnju noć, onda sam morala i da primetim šta se dešava oko mene. Tradicionalno slaveći u Klubu književnika jer je najbolja klopa, a najmanja buka, prošetala sam (nažalost) i Trgom i imala šta da vidim…

Zima, beda, tišina, nedovoljno ljudi… Potpuno mi je razumljivo da je potresen publikom pevač Stereo MC Ron Birč glasno rekao, odbijajući da peva na bis, da mu je bilo bolje da nije ni potezao do Srbije!!!

Tako je prošlo veliko muzičko iznenađenje večeri, a onda je glumica Mirjana Karanović poželela narodima i narodnostima nekoliko lepih stvari, između ostalog da se jebu (kako inače shvatiti poruku da koriste kondome) i da se ne drogiraju! (sic!)…

Posle ovih didaktičkih poruka omladina je mogla mirno da uroni u 2008. godinu koje se u Srbiji ne plaše samo sasvim retardirani…

Izuzmemo li činjenicu da mi je potpuno nerazumljivo ogromno bacanje narodne love za jednu noć tamburanja, jer za onoliko para koliko uzmu pojedine nazovizvezde moglo bi da se izgradi porodilište, još je strašnije ako ste novogodišnji program proveli uz svog najboljeg prijatelja – televizor…

E, to je tek bila jeza.
Na Trgu ti se bar čini da je loše jer je hladno, ali u kući, na toplom, svako primeti da ipak nije problem u njemu… Čak je i tradicionalnog arlaukanja bilo manje, reprize bajatih filmova, ili, što je još luđe, ratni filmovi posle ponoći, šou programi zapevanja kao da su režirani daleke 72. godine. Ma koliko se trudili, Srbi nisu mogli da sakriju da su zabrinuti u osvit dolaska 2008… Čak ni lokalni astrolozi nisu mogli da foliraju optimizam u svojim pitijskim prognozama… Gledali smo humor od pre dvadeset godina, na RTS-u, Brenu u doba svoje najveće slave kada je bila Tito umesto Tita, zatim malo doručka kod Tifanija, jer doručkovati više nećemo, a na ostalim kanalima vrteli su se bajati ex-Yu filmovi koje nije gledao samo onaj koji se za to programsko ideološki opredelio…

Podgrejan humor, posna sarma, od stresa ugojene nove zvezde, botoksirane i ofarbane kose stare zvezde, svi u jurenju neke tezgice – to je jezoviti bilans dočeka 2008…

Da ste prošli Beogradom oko jedan ujutru, kao što sam ja vodeći decu kod bake na Novi Beograd, onda biste se tek iznenadili. Dugo nisam videla prazniji i tiši grad za Novu Godinu. Ni urlanja, ni zagrljenih, ni podnapitih, ni razularenih… Ništa… Baš ništa….Čak je i kod mojih roditelja, u Bloku 45 u kome se tradicionalno prazne šaržeri kao da je obznanjen sveopšti lov na divljač, bilo tiho…

Neki penzos je srubio desetak metaka u nebo, jedno napušteno derište je zveknulo nekoliko petardi, ali posle toga ništa naročito… Mir i tišina bili su u celom Beogradu. Ma koliko da su silovani šljokicama, lampionima, preplaćenom muzikom po trgovima i kvaziveselim novogodišnjim programom, Srbi nisu mogli kolektivno da foliraju da ne shvataju da je više nego očigledno da nam 2008. neće doneti ništa dobro… Taman kad su se posne sarme pojele – Austrija je objavila da će prva priznati nezavisno Kosovo… Mladi Pozderac Jeremić je odmah uputio demarš što je Austriju strašno potreslo, jer kad ti Jeremić uputi demarš, onda je to kraj…

Da nisu u grešci oko svojih ekstra sens prekognitivnih osećaja građane su uverili predizborni spotovi naših predsedničkih kandidata…

Svako ko se nije kandidovao i ko ostane kratak za onih 100.000 evra biće gladan u sledećoj godini… Ali zajeb je u sledećem, a to mi je jasno otkrio moj prijatelj Muja Lopov koji nije uspeo da skupi 10.000 potpisa – da bi ti država kalnula 100.000 evra, što je, brat bratu, kao par sati novogodišnjeg pevanja Zdravka od Čolića, moraš prvo da imaš deset hiljada evra da bi overio sve te potpise. Jer džabe imaš ljude koji bi te podržali ako nemaš milion dinara da bi ti to sudski overili….

I tu propada ideja svakog poštenog građanina da zaradi kintu kandidaturom… To nas vodi starom dobrom zaključku da bez kapitala nema novog kapitala jer da bi zaradio sto hiljada moraš da imaš deset, rečju da si već milioner…

Gladni, promrzli, zabrinuti i sasvim depresivni Srbi su dočekali 2008. Ono urlanje po trgovima su skupo platili kao i sve te lažne šljokice, lampione, sijalice kojim smo hteli da zavaramo sebe i svet da ovu godinu dočekujemo bezbrižno i veselo…
Ali, sve to košta, a tik posle „lude novogodišnje noći“, upravo pošto smo se suočili sa austrijskom odlukom da prva prizna nezavisno Kosovo, predočili su nam neke cifre…

Na primer, koliko nas košta godišnje i mesečno jedan poslanik, koliko predsednički i parlamentarni izbori, a koliko pevačka zvezda po novogodišnjoj noći… Kako god saberete, suočićete se da ste jebena strana i da vi plaćate dok drugi inkasiraju… Šaka šljokica, privid demokratije, zvezde na bini – sve to košta, a ko će da plati nego nesrećni narod koji je uprkos svemu tome bio jako, jako tih, toliko tih da nije ni primetio da mu je strana zvezda rekla da mu je žao što je uopšte došao, a filmska diva specijalizovana za silovane muslimanke i ugrožene Albanke – da koriste prezervative i da se ne drogiraju… Srećna nam Nova 2008 – ko preživi pričaće.

Isidora Bjelica