Вести

Bujanovac ima nekoliko desetina hiljada žitelja, višenacionalna je sredina, prve komšije su Srbi, Albanci i Romi i kažu da se dobro slažu. Posle obilaska srpske kuće, ugostili su nas i Albanci.

Uličica u širem centru Bujanovca, mala, a bogata stanovnicima. Ograda deli albansku i srpsku porodicu, njihovi dobrosusedski odnosi, kažu dobro upućeni, služe za primer. Dobro su se slagali i pre NATO bombardovanja, a tako je sve do danas. U kući 77-godišnjeg Idriza Muratija, rado su nas ugostili. Na ulasku u dvorište, dočekuje nas glava porodice Idriz i njegova snaha 44-godišnja Adila Isufi, izvinjavaju se što naslednik, Idrizov sin 47-godišnji Ajruš Isufi nije kod kuće.

Velika, bela kuća, od nekoliko stotina kvadrata, a iza nje pomoćne prostorije i Idrizove radionice. Na ulazu nam dobrodošlicu poželeše i Idrizovi unučići, njih troje i rođaka koja je došla iz Prištine.

– Dobro nam došli, izvolite i nemojte se izuvati – rekoše nam.
Domaćin nas ponosno vodi u razgledanje, pokazuje šta je sve sam napravio od drveta, metala, a šta sazidao. Hodamo po belom persijskom tepihu i neprijatno nam je zbog blata i fleka koje ostavljamo za sobom, a on odmahuje rukom i veli da „stvarima ne treba robovati“.

– Ako se isprlja, tu je voda da opere. Jedino što voda ne može da očisti je obraz – dobroćudno će domaćin. Služe nas sa medom i vodom, čašicom pića, da se zagrejemo na minus 10 stepeni. Razgovorljivi i prijatni, poljubiše se sa nama još jednom i to tri puta.

Oduzeli mu pištolj

– Nešto malo pre bombardovanja, 1998. godine, Kosmet je vrio. Ginulo se, nestajali su ljudi. Došla mi trojica vojnika i pitali: „Imaš li pištolj“? „Imam“, reko’ im, a oni mi ga uzeše i dadoše revers da će ga vratiti. Tražio sam ga nekoliko puta, a do današnjeg dana ga ne dobih. Digao sam ruke, ali nije pošteno, jer sam ga 20 godina imao kao i dozvolu za njega, a dobio sam ga dok sam još vozio autobus – objašnjava naš sagovornik.

– Dovoljno sam star, a opet dovoljno bistrog uma, da znam šta govorim, a svi u Bujanovcu znaju da smo uvek voleli kad imamo goste. Rodom sam iz Breznice. Sa 15-16 godina sam napustio rodnu kuću krenuo za školom. Kad sam se oženio, prodao sam imanje koje smo imali u Kosovskoj Lisi, i kupio plac u Bujanovcu, od mojih današnjih prvih komšija Srba. Evo skoro 45 godina živimo u miru i ljubavi. Nisam se pokajao što sam došao u Bujanovac – veli naš sedokosi, vitalni domaćin.
Veli da je još u žalosti, jer je stub njihove porodice, njegova supruga, umrla pre nekoliko godina. Brzo prelazi na drugu temu, kao momak je imao priliku da ode u inostranstvo, ali nije želeo.

– Mislio sam da vredan čovek može da zaradi i u Jugoslaviji, bila je to Titina država, i nisam pogrešio. Kakva smo mi država, jaka i moćna oko nas su se otimali Istok i Zapad. Svi su hteli da posluju s nama, o svim važnim svetskim pitanjima nas konsultovali. Sve je u Titovo vreme bilo bolje i sigurnije, a posle njegove smrti, ušlo neko zlo u narod. Niko ni sa kim nije mog’o. Počeše ratovi – veli naš domaćin.

Idrizova snaha, Adila, služi nas čajem od jasmina, kažu to je takođe deo dobrodošlice. Deca trčkaraju oko nas, a glavnu reč ima trogodišnji Ensar, naslednik loze.

– Razmažen je, svi mu popuštamo – veli 18-godišnja DŽenana, Ensarova sestra, koja ga tiho i odlučno umiruje.

Gostio srpsku vojsku

– U vreme bombardovanja, kod mene u dvorištu je bila smeštena vojska, srpska. Gostio sam ih sve k’o da su mi deca, al’ ni sa njima nisam hteo da pričam o politici. Sećam se da me jedan oficir, tada pitao da li se više plašim bombi ili šiptarske vojske, ili čak možda srpske. Ne plašim se ni jednih, ni drugih, ni trećih, a ako je upisano da ginem i da me neko ubije, od sudbine ne mogu da pomognem – veli Idriz.

Pitamo ih sa kim se druže i da li će, eventualna, nezavisnost Kosova uticati na odnose između Albanaca i Srba u Bujanovcu. Kratka stanka. Iznenađenje na Idrizovom licu, a onda progovara odlučnim glasom.

– Mi smo mirni, porodični ljudi, ne svađamo se i ne kvarimo dobrosusedske odnose sa komšilukom zbog „pogani“ kakva je politika. „Politika me nikad nije zanimala. Ona svađa ljude. Moj stav svi znaju, zato nisam imao problema ni 1998. godine ni 2001. Niko me nije vrbovao, a sa svima sam bio u dobrim odnosima. Ja sam protiv rata, gde je polemika na temu razjedinjavanja tu su i sukobi – kaže naš domaćin.

Vreme NATO agresije sa višečlanom porodicom je proveo u Bujanovcu, što potvrđuju komšije. Mučio je istu muku, kao Srbi i Romi.

– Nije se znalo s koje strane je opasnije, s neba, ili kopna. Nije bilo prijatno, ali nismo imali kud’ da bežimo. Od komšija sam bio siguran, ja od njih, a oni od mene. Nikad nikoga nisam opsovao, nikome učinio zlo i gde bih bežao – veli Idriz.
Dodaje da se u vreme nemira u Bujanovcu i Preševu, sa komšijama, naročito sa Popovićima družio još intenzivnije.
– Pili smo kafu i zajednički strahovali. Ratovi su po prirodi, osvajački, a ne oslobodilački i demokratski, zato ih prezirem. Počinju ih velike zemlje radi osvajanja teritorije. Naše porodično geslo je pomozi svakome, bez obzira na veru i nacionalnosti. Dobro učini, dobrom se nadaj – dodaje Adila.

Opkoljeni

– Bombardovanje me zateklo u Velikom Trnovcu. Bila sam sa decom kod roditelja. Trnovac je bio opkoljen, s jedne strane Albanci, a s druge srpska vojska. Ja sa decom pođoh u kući, u Bujanovac. Moji su se bunili, al’ nisam odustajala. Kad sam došla do rampe, vojska, srpska me pitala odakle idem i šta ima u Trnovcu. Rekoh im istinu. „A, šta ima u Trnovcu, valjda vi bolje znate od mene“ – priča Adila.

Jasna OLUIĆ