Вести

Čovek, kao razumno biće je interesantna pojava, a od njega još više njegova priroda. Ispratili smo staru i dočekali Novo Godinu.

Piše: Janko Bojić

Ostaje iza nas jedna uzburkana godina sa mnogo bure i talasa, ali bez mnogo spozanaje i rešenja. Na političkom planu Srbima još uvek ne polazi za rukom da ukinu dekretualni odnos Đinđićevizma, i da dobiju jednu patriotski orijentisanu i rodoljubivu vladu.

Pored živog princa potomka rodonačelnika jedne dinastije, slavnoga Karđorđa, kome bi svi mi Srbi trebali da krenemo na grob i da mu se ispovedamo za grehe koje smo mu počinili, u Srbiji, koju su Srbima namenile sidžije iz sveta, ovih dana se vrše izbori za takozvanog predesednika. Za šta će nam takav predsednik ako onaj Jeljcinov imenjak Boris malđi bude izabaran, za njega?

I za šta nam je predsednik potreban kada imamo princa koga treba promovisati u Kralja, i izabrati vladu koja će biti odgovorna i pred krunom a, i pred narodom. Uvidevši da ipak sa Srbima ne ide baš tako lako, internacionalni šovinisti su podučili svoga kandidata da se u predsedničkoj kampanji prestroji, i da narodu priča vrhunski patriotski, kao da taj Jeljcinov imenjak Boris Malđi, do juče nije radio sve ono što su mu njegovi mentori internacionalni šovinisti naređivali. Kao da mu do juče nisu tražili Kosovo na tanjiru, a on im iza zatvorenih vrata ga nudi, kao za nekav uzvrat ulaska u Evropu. Kažu za imenjaka mu onoga strijeg Borisa da je jednom došao bio negde toliko opijen, pa umesto da obiđe počasnu gardu on opali po bubnjevima orkestra, koji je svirao počasni marš.

I do tada se znalo da je Boris stariji bio lupež, ali od tada se stvar obistinila dokazima. Dakle Boris stariji nije od pijanstva znao gde se nalazi, a ovaj mlađi kaže da će da ide u Evropu. Niko ne zna sa čime se on toliko opio, pa ne zna da on zapravo i jeste u Evropi. Sada ako postoji nekakva druga njegova Evropa, onda treba se zapitati, zašto se on ne pokupi i ne ide sam u tu Evropu, a Srbiju ostavi na miru. Srbi koji budu išli na izbore ovoga puta konačno moraju da shvate da je Srbiji potreban Vladimir a ne Boris. Dosta više Borisovizma!

Što se duhvne strane tiče tu nam tek ništa ne valja. Naša je duhovna veza kidana čitavo jedno polu-stoleće, i kada se mislilo da je taj period iza nas dobili smo takve kadrove, u sveštenstvu, i u Episkopatu, koje je verovatno na panju kovao čekić šloser – maršala. Takvi su, i toliko su iskrivljeni da ih ni jedan čekić u normalnim rukama ne može više ispraviti.

Neki hoće Amfilohija za Patrijarha, dok ne sumnjivo za nas Srbe jedino bi ovu zavrzlamu mogao rešiti Foitje.¹ Mislim na onog pravog Fotija koji je u jednom istoriskom razdoblju bio izabran za vaseljenskog Patrijarha i koji je uspeo da spasi Crkvu Vaseljensku od propasti i rasula. U stvari Fotije je bio sve do izbora Patrijarha običan građanin. To što je on bio izabran za Patrijarha se jedino moglo dogoditi uplitanjem civilnih vlasti. Zato naravno Amfilohije ne voli više Vaseljenske Patrijarhe, koji su podložni uplitanju civila da ih sprče u nemoralu,nego se on okrenuo Jozefu Ratzingeru, koji je nedavno izjavio da je sa Bogom imao seksualne razgovore. Amfilohije nije našao za shodno da ovu blasfamiju osudi, nego se istakao u podršci blasfamičara.

Pre neki dan jedan prijatelj iz Crne Gore, iz okoline Danilovgrada, reče da je razgovarao sa Amfilokvijem, i da mu je ovaj dugo držao lekciju, o medrenizmu i savremenim integracijama, te da su oni koji se protive prekrajanju liturgije, ništa drugo nego jedna obična Arhaična rulja. Aferimo vrlom Amfilohiju. On je čovek savremen i moderam. Moderan vladika u moderna vremena. Koji je mnogo dana proveo iza zidina vatikanske tamnice, i to bogamu, nigde drugde nego među Jezuitima, i tamo on u krugu mafije, i kriminala, u gnezdu nemorala je izučio savremene i moderne škole???

Kažu, zato on nije imao vremena da pročita ,,Magnum Krimen“. I da se uveri u stvarnost jasenovačkih žrtava, pa ih je i sam sveo na minimalni broj od 80,000. Prema statistici toliko je u Jasenovcu, pobijeno Cigana i Jevreja, pa će zato ispasti jednog dana, ako ne daj Bože Amfilohije bude kooptiran za Patrijarha, srpske žrtve biti izbrisane, iz jasenovačkog zlodela.

No kada smo već kod modernista i njihovog modernističkog rata protiv Arhaista, evo nekoliko interesantnih komentara u vezi modernizma.

Kada je reč o modernizmu sve je dozvoljeno. Jednopolni brakovi. Mini suknje, razgolićeni stomaci, i razjapljeni dekoltei, i tako redom. Pa kada je Amfilohije, sebe stavio na put modernizma, a zapostavio hrišćansku tradiciju, jer za Boga, samo su tradicionalisti arhaičari, onda zašto da ne modernizujemo, i prekrojimo pored liturgije, i mantije recimo, pa ih zamenimo sa nekim mini mantijama, a ispod njih vladike mogu da nose i šorceve. Pa tako onda kada idu kroz čaršiju modernim će izgledom, moderni vladike, oni dakle koji napuštaju tradiciju, da ne bi bili arhaični,“izazvati“ veliku pažnju ,,publike“.

Druga je stvar što takvi vladike mogu skrenuti pažnju na sebe samo onima koji su od škole Jezuitske, a to znači da strogo moraju obratiti pažnju ko im dolazi iza leđa. Ostali svet osim čuđenja drugo ništa naročito neće pokazati prema mini vladikama. U ostalom običan se svet i onako iščuđava na njihove trenutne postupke.

Oh, rekoše da postoje i neki tradicionalisti. Koji tobože hoće da se odbrane od modernista. Za nijansu tradicionalisti izgledaju da nisu isti kao i ,,modernisti“, ali vraga, to samo važi dok se ne dođe do para i bogastva. Onda, oni se ponašaju kao po onoj narodnoj šaljivoj izreci:

,,Došo popa vodicu da sveti, al bez banke neće ni početi. Ja kad vide na astalu banku! Sjati bože po savkom budžaku. Njima je do duhovnosti stalo isto onoliko koliko i lisici da uđe u tulac.

Izlišno je o takvim ljudima koji se grabe za materijalna bogastva, govoriti i trošiti energiju uzalud. Uzmimo za primer Mitrofana episkopa Istočno – Američkog.

Kako on elegantno podržava jednog kriminalca Zarića da bude pop u Kernsvilu, Severana Karolina (videti pismo advokata CŠO iz Kerensvila Vladici Mitrofanu) i ne kažnjava ga za krađu novca iz parohijske kase, već mu daje za pravo da se bavi krađom. I još gore od svega svi Srbi oni koji su otmeni i pripadnici rodoljubivih organizacija, drugim rečima protivnici komunizma su potisnuti tamo, a umesto njih Mitrofan daje primat narkomafijašima. Kasnije kada su se zbog tuča i nereda umešale lokalne vlasti, na crkvu je stavljen katanac i plomba, na bravu. Mitrofan se u toj atmosferi obraća iskusnim i uglednim Srbima toga mesta sa porukom:

,,Ja sam ovde gazda i sa imovinom mogu da radim šta hoću.“

Uz njegov blagoslov prodata je, i crkva, i jedno veoma vredno parče zemlje, ispod svake vrednosti. Kupili su nekakvu pištolinu koju su preplatili, i tamo kao počeli izgradnju nekakve kapelice. No u celoj transakciji je otprilike, kako tvrde dobro obavešteni krugovi nestalo pola miliona dolara.

Sada se postavlja pitanje, da li je i Mitrofan dobio svoj udeo te ne reaguje?

Tako slično je pokušao da i kanadski nazovivladika Georgije postupi sa imovinom CŠO u Niagari, pa su ga vernici osujetili u njegovim namerama. U pohlepi za imovinom, Georgije je izdao nekanonski akt i zabranio bogosluženje u tamošnjoj crkvi. Longin je nekim čudom uspeo da proda jednu ili dve imovine CŠO u Kaliforniji, i da novac ukloni. Jovan Madenović dok je tamo službovao, i jurio prostitutke, je isto tako digao ogromna srdstva od jedne CŠO.

Mladenović pripada rimokatoličkom klanu. Onda vladika Hristifor (Kovačević), bez znanja i odobrenja uprave manastira Libertvil, je izdao pod zakup deo zemljišta ovoga manastira. Dok je manastir sam od sebe potpuno zapušten i gotovo zapusteo.

Mitrofan, Longin, Georgije i Hristifor se prodaju za tradicionaliste. Rečima da, ali na delu rade isti što i rimokatolički klan, kao i samo rimokatoličko ,,sveštenstvo“ jagme se za materijalna sredstva. Dakle između rimokatoličkog klana i tobožnjih tradicionalista ne postoje razlike samo su metode različite.

Današnje sveštenstvo i sveštenomonaštvo je mahom, čast izuzetcima, neobrazovano nevaspitano i krajnje ne poseduje ni onaj minimum ljudske kolture i otmenosti. U svakom pogledu oni nemaju osećaj da je znanje jedno najveće bogastvo, koje čoveku treba da ga poseduje. Zato i tolika jagma za materijalnim, a ne za duhovnim sredstvima.

Fotije a ne Amfilohije

Kako je Patrijarh u odmaklim godinama i teško je oboleo to onda nikakva tajna nije da je već u jeku jagma za patrijaršijski presto.

Nikakva takođe tajna kako je već pomenuto nije, da je najagilniji trenutno za taj položaj niko drugi do Mitropolit Amfilohije. Zatim i verovatno u tu utakmicu će se uhvatiti i drugi, kao što je Vasilije Kačavenda, Irinej Bulković, i ostali da ih ne spominjemo. I nije tako loše biti srpski Patrijarh. U stvari to je jedan počasan položaj i ko se njega dograbi zna da su mu velike previlegije zagarantovane, do kraja života. No Patrijarh ima i obaveze. Jedna od tih obaveza je da drži Jerarhiju u jedinstvu, i da opominje neposlušne i one kji se ne pridražavaju kanonskih načela. Zatim, Patrijarh je dužan da čuva red i poredak u Crkvi. Postojeći Patrijarh je dozvolio da kao nikada do sada stvari izmaknu kontroli i da se stvori jedan opšti javašluk i rasulo, pa što je i najgore da dođe do katastrofalnog nejedinstva i raskola unutar Jerarhije. Odnosno do podela kako je već bilo reči na prorimokatoličku struju, poznatu kao novotarci i ,,tradicionaliste“’.

Iako je najagilniji na presto patrijaršijski, Amfilohije je taj koji je kreirao ideju i vernike okrenute pradedovskoj veri i tradiciji, on naziva Arhaičarima. Dok sebe smatra za nekavog modernistu i integratora. Iako i oni drugi koji sebe smatraju tradicionalistima nisu ni dozreli za poziv Patrijarha, ipak Amfilohije bi bio najgore rešenje u datom momentu.

Jer po svojim sposobnostima ni sam ne odskače mnogo od takozvanih tradicionalista, koje sam naziva arhaičarima takođe. U Jerarhiji nije preostalo mnogo onih čestitih a istovremeno i sposobnih da zavedu red, i da spreče dalje rasulo. Jedino ko bi ovoga puta bio u stanju da promeni situaciju i da crkvi povrati ugled i dostojanstvo bio bi to episkop Raško – Prizrenski gospodin Artemije. No nema izgleda da bi za njega glasali kako tradicionalisti, tako ni prorimokatolici.

Manipulisanjem i osloncem na upokojeni komunistički sistem, na jedan nedoličan a, i po vrh svega nelegalan način ova generacija mahom nesposobnih episkopa je ukinula uticaj vernika na izbor Patrijarha. Odnosno ukinut je Izborni Sabor. Tako da sada i kada se bira Patrijarh biraju ga episkopi međusobno, i uvideli smo kakav je slučaj sa Pavlom bio, on se pokazao kao najgori Patrijarh u istoriji SPC. Zato treba imati na umu da će i sledeći, koga budu birali episkopi, samo biti još gori. Te tako ovakav način izbora Patrijarha, ne može na čelo crkve dovesti čoveka moralnog i karakternog, kako je to bilo u prošlosti. Dakle nećemo dobiti ni Savu ni Varnavu, ni Gavrila niti pak Mihaila. Dobićemo Amfilohija.

Bez obzira na sve u završnici treba istaći, iako je to nemoguće, da je SPC nikada više, kako je već bilo reči ovde, nego sada potreban Fotije, a ne Amfilohije.

Sistem anarho-autokrata

Ovako bedno stanje ne može ići u nedogled. Problemi koji su tinjali i nagomilavali se iz godine u godinu iz decenije u deceniju kulminiraju svugde i na svakom mestu. Sveštenički kadar je spao na niske grane. Vrlim i sposobnim sveštenicima se u mnogim Eparhijama osporava da se bave svešteničkim pozivom, ukoliko sveštenik nije spreman da se potpuno stavi pod autokratizam nadležnog mu episkopa. Kanadska eparhija je u osmdesetim imala solidno sveštenstvo, da bi dolaskom katastrofalnog Đokića, koga je neko na Božić izutra bio zalančio, i zabravio u njegovom mestu prebivališta, oskrnavljenom manastiru u Miltonu. Ukoliko Đokić nije sebe samoga zabravio u osvitu Božića, onda za sigurno ako je to neko drugi uradio, uradio je iz čiste osvete ali i sa velikim pravom. Jer ako braća Đokjići pošto ništa pametnije i ne umeju da urade zabranjuju bogosluženja u svetovnim hramovima drugima, onda zašto i njega ne zaključati, kao zver u njegovom prebivalištu. Kako je spomenuto u osamdesetim je sveštenstvo bilo solidno, da bi dolaskom jednog zloglasnog vladike, svo bilo rasterano i sada u parohijama, nema osim jednog ili dvoice, pravog sveštenika.

Ako neko, kako ga vojvoda Momčilo nazva šupljoglavog, Tomića smatra za sveštenika, onda to je nešto sasvim drugo. Grub, primitivan, neotesan, po vrh svega prilično glup. A kada je on kao tobože najbolji među Đokićevim popovima, takav. Onda kakvi su drugi. Problemi su dakle kulminirali. Ne u jednoj parohiji ili eparhiji, nego širom zemljine kugle. Zašto je to tako?

Vrlo jednostavno. Pod uticajem komunizma u Jerarhiji se razvio mentalitet anrho autokrtaizam. Ili bolje budi rečeno sistem nametalja jednostrane odgovornosti. Kao i komunisti, tako i “vladike“ nastale u tom režimu ne sagledavaju opšti, već lični interes. Gotovo je mali broj onih episkopa koji razumeju da u crkvi postoje obostrane obaveze i odgovornosti. Podjednako su pravilima kako onim Svetih Apostola, tako i onim Vaseljenskim, pa i onim lokalnim, odgovorni i obavezni, kako vernici tako, i Jereji i Arhijereji. No današnji bi nazovi vladike hteli da se oni lično vladaju kako njima odgovara, a ne prema pravilima, dakle anrhistički, dok bi od vernika želeli da podlegnu njihovom uticaju, ma kako to bilo nelogično, nelegitimno, nelegalno a po vrh svega i razarajuće, po zajednicu. Sveštenstvo neobavlja svoj posao pastirstva a Arhijereji svoj posao Arijerejstva, a to je da se staraju i brinu o svim vernicima podjednako. Oni se uglavnom uskogrudo brinu samo za svoj na žalost ne uhranjeni stomak. Oči su im gladne a stomak nije.

Zato takvom sveštenstvu ne prilaze prvorazredeni, niti pak drogo i trećerazredni, nego oni koji su sa najniže lestvice društvene skale. Oni koje ne zanima da li se u crkvi održavaju tradicionalne norme i standardi, već ravnodušno gledaju na jednu čitavi propast. Interesantni su ti koji pristupaju uz lažne Arhipastire i sveštenstvo. Za njih nije važno kakve se poruke upućuju ispred oltara. Kako se služi u oltaru. Za njih nije važno i to što na Crkvu nasrću sektaši i šizmatici. Oni su tu da se samo istaknu i pokažu i da nešto ušićare. Ravnodušni sledbenici totalitarizma, i anarho autokratizma.

Dakle Anarho Autokrati, to je prava definicija za Autokrate, koji bi da sebi podčine druge, i da ih nateraju da se vladaju prema njihovim željama, a ne prema logici pravde i zakona, a međusobni odnos autokrata to jest one oligarhije koja drži moć u svoim rukama, oni bi da budu izuzeti svake pravde i zakona. To je oličenje današnjeg Episkopata SPC. Taj Anahroni Autokratizam je mašta i delo ničije nego Komunizma, koji u svom nasleđu nose i sprovode većina članova današnjeg Episkopata. Takvi za pristalica ne mogu imati otmenost i otreitost, intiligenciju i obrazovanje.

Ovo rasulo, i ovakvo stanje u kome se crkva nalazi je neodrživo. Verujući narod, a to su oni časni rodoiljubi i patrioti, koji se svoje vere i tradicije nisu odrekli ni u vreme najvećeg šikanirtanja, u doba komunističkog totalitarizma, su počeli da uviđaju, da je poruka oca Justina, došla do izražaja. A to je, da čin krase dela a ne ruho! I da je došlo vreme da se crkva brani od lažnih propovednika!

Janko Bojić

¹U devetom veku, Vaseljenska je Crkva bila zapala u strašnu krizu. Uplitanjem Vizantijskih vlasti, podrškom sveštenstva i vernika, na čelo crkve izabran je i postavnjen za Patrijarha Fotije. Običan civil, do skorašnji oficir Vizantijske voske, ali istovremeno odličan administrator, uspeo je da zavede red i discilinu. I da Crkvu spase rasula. Ne mislim ovde da je potrebno tražiti među civilima novog Patriajrha. Ali neki ostareli prota udovac, dobar administrator, ili pak sam episkop Raško – Prizrenski bi bili ljudi koji bi mogli da preduprede jednu katastrofu.