logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    1.367 пута прочитано    Датум: 11.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Pasoši na KosmetuDiplomatska nadmetanja rešenja za Kosovo i Metohiju otvaraju i pitanje smisla postojanja Organizacije UN. Jer, šta može svetska organizacija ako se interesi jedne zemlje postavljaju iznad interesa sveta

NIN, 10.01.2008
Godinama, prilikom svakog susreta sa nekim od južnokorejskih diplomata, slušam istu priču: “Vi ste kao Jugoslavija i lider pokreta nesvrstanih prodali 50 mini-podmornica režimu Kim Il Sunga u Severnoj Koreji”. Prvo, moram da ih razuverim da toliko podmornica, na moju veliku žalost, ni ona velika Jugoslavija nije mogla da proizvede, makar te podmornice bile i “džepne”. Onda obično upitam zašto svoje optužbe materijalno ne potkrepe nekim detaljem o tim malim podmornicama, jer nekoliko njih se nasukalo, ili potonulo u južnokorejskim teritorijalnim vodama. Južnokorejske diplomate onda kažu da te podmornice možda i nisu proizvedene u nekadašnjoj Jugoslaviji, ali su rađene po planovima dobijenim iz SFRJ i da ih zato južnokorejska ratna mornarica svrstava u “jugo” klasu podmornica
.
Setio sam se tih podmornica kad je Južnokorejac Ban Ki Mun izabran za generalnog sekretara UN. Ali sam se ponadao da on, ipak, ne poistovećuje Srbiju sa onom Jugoslavijom, a osim toga verovatno zna da sada nemamo ni more ni podmornice. Ipak, pogledao sam u zapadnu vojnu literaturu da vidim gde su te podmornice sada. Kad ono, i dalje su na flotnoj listi Severne Koreje: od 40 do 50 “jugo” podmornica.

Loše nam se piše sa tim Ban Ki Munom, pomislih. Šta ako te podmornice dovede u neku vezu sa Kosmetom? I podrži secesiju južne srpske pokrajine? Kao generalni sekretar UN?

Istina, imao je u poslednje vreme gospodin Ki Mun nekoliko kontroverznih izjava. Prvo, da bi “odlaganje rešenja konačnog statusa Kosova izazvalo nestabilnost u regionu”. Setio se toga iako svet od 1974. godine živi bez konačnog rešenja kiparskog problema. Od 1948. godine imamo krizu na Bliskom istoku. Ali, nekoliko dana kasnije, baš pred Novu godinu, generalni sekretar UN kaže da bi “rešenje statusa Kosova izvan UN bilo loše i imalo nesagledive posledice”. Oho, pomislih, ipak, one “naše” podmornice možda i ne plove?

Ali ne budimo zlobni. Podmornice bi mogle da utiču na Ki Muna, ali ima tu mnogo važnijih faktora. Setih se knjige bivšeg generalnog sekretara UN Butrosa Butrosa Galija pod naslovom “Nepokorena saga o UN i SAD”. Gali otvoreno piše o tadašnjem sudaru UN i SAD, gubljenju uticaja svetske organizacije kao glavne svetske pravne institucije i nametanju moći SAD, o realnosti koja se svodi na odnose snaga, o tome da SAD diplomatiju vide samo kao diktat sile.

“Trebalo mi je vremena da shvatim kako SAD više ne trebaju diplomatiju. Sila je dovoljna. Samo slabi se oslanjaju na diplomatiju”, piše u svojoj knjizi Butros Gali. On nije hteo da posluša državnog sekretara SAD Medlin Olbrajt koja mu je određivala s kime treba da se sretne, kuda treba da ide, i šta može da kaže. Mnoge države sveta podržavale su Galija u pokušaju za dobije drugi mandat na čelu UN. Samo su SAD bile brutalno protiv. I Butros Gali nije dobio drugi mandat.

Njegov naslednik, Kofi Anan, očito je pročitao Galijevu knjigu. Tek negde pri kraju mandata nešto je kao prigovorio Amerikancima. I odmah su mu pronašli da mu je sin nešto petljao oko UN programa za Irak “Nafta za hranu”. I ode Kofi sa Ist Rivera.

Da li, dakle, SAD diktiraju politiku odlučivanja u UN? Postoji li veliki jaz između ideala Povelje UN i institucije koja danas postoji kao UN? Da li se u Savetu bezbednosti UN bestidno razmenjuju usluge i pretnje u tipično hladnoratovskom nadmetanju? SAD su još šezdesetih zapretile akcijom protiv država koje kasne sa uplatom obaveza UN, a zapravo, SAD najviše duguju UN.

Posle skandala sa programom “Nafta za hranu” Vašington je direktno najavio potrebu ograničenja ovlašćenja UN. Ričard Holbruk je poručio da “ako UN pokušaju da funkcionišu u suprotnosti s interesima SAD, onda će loše funkcionisati”. Odnosno, UN su snažne samo ako glavne članice to žele.

Drugi su u Americi otišli i dalje, i objasnili da “UN moraju da budu institucija sa fundamentalno ograničenim prerogativima, jer nemaju demokratsku odgovornost, već povremeno nastoje da nametnu legitimnost sličnu onoj u demokratskim državama, štaviše činjenica da UN nemaju demokratske preduslove ograničava američku sposobnost da oblikuje infrastrukturu UN i njene odluke da budu u skladu s američkim vrednostima i interesima”. (Njut Gingrič) Zaključak u tom tekstu u “Boston globu” je “da neuspeh može da bude opcija za UN, ali ne i za SAD”!

Američka administracija je protagonist “prava na intervenciju” protiv “prava suvereniteta”. Vašington nastoji da “napiše” i nova pravila za UN, neku vrstu prvog koncepta istorije koji se tiče sukoba unutar država, a ne onih između država. U tom kontekstu, pod okriljem UN razvile su se prava moralna industrija i humanitarna moda, o čijoj snazi svako mora da vodi računa, jer centri moći finansiraju i kontrolišu te organizacije. S druge strane, Savet bezbednosti usvaja razne rezolucije, ponekad vrlo plemenite, ali njihova primena ga manje zanima. Primer je i Rezolucija 1244 o Kosmetu.

Tokom postojanja OUN Amerika je imala cikluse i podrške i prezira prema svetskoj organizaciji. Hladni rat Istoka i Zapada, pravo veta koje je korišćeno u Savetu bezbednosti od strane svih stalnih članica, bio je vrlo težak period u životu UN. Kasnije su usledili događaji koji su pokazali da su UN skoro beskorisne: ništa nisu učinile da bi sprečile ubijanje miliona ljudi u Kambodži, nisu sprečile ratove u Koreji, Vijetnamu, ni krvoprolića u pobunama u kolonijama u Africi i Aziji. OUN su bile irelevantne i na Foklandima, u Avganistanu, Ruandi i Burundiju, u Bosni i na Kosmetu, u Iraku.

Kad je reč o očuvanju mira, što je i osnovni razlog postojanja UN, one ne samo da predstavljaju promašaj, već i veliko rasipanje novca, ugrožavanje morala. Onima, koji na Ist Riveru raspravljaju o siromaštvu u svetu, služe se obroci od osam jela i najbolja svetska vina. Države najveći prodavci oružja, bogobojažljivo glasaju za razoružanje.

UN su, zapravo, danas bankrot, ali i dalje su organizacija koja služi kao opravdanje za najveći broj društvenih događaja u istoriji. Naime, godišnje se u UN održava više od 2.000 prijema i koktela koji direktno i indirektno koštaju oko 10 miliona dolara, što je oko 192.307 dolara nedeljno. Istraživački tim “Sandej tajms insajta” je 1993. izračunao da UN godišnje gube 600 miliona dolara zbog korupcije, rasipništva i neodgovarajućeg rukovođenja, da 39 najviših funkcionera UN dobija plate od 200.000 dolara godišnje pa naviše, iako ništa nisu ni radili i neki su samo sedeli kod kuće.

Sukobi na Balkanu od 1991. do 1999. godine pokazali su da UN nemaju kredibilitet niti sposobnost sprečavanja rata. Da li su UN onda i u predvorju smetlišta istorije? Je li ova organizacija najveći i najskuplji međunarodni promašaj 20. i 21. veka?
Ako SAD odluče da pitanje Kosmeta rešavaju izvan UN, one definitivno nastavljaju politiku bezobzirnog oduzimanja moći svetskoj organizaciji. Za narode “trećeg sveta” novo diskreditovanje UN, upravo oko Kosmeta, biće prava katastrofa. Gubitak ugleda UN već je mnogo ljudi koštao života, a spirala opadanja njene popularnosti sve se brže okreće.

Uticajni američki konzervativac, senator Džef Helms, izjavio je još pre sedam godina da “ako UN pokušaju da nametnu svoj zamišljeni autoritet i američkom narodu bez njegovog odobrenja, to je onda otvaranje sukoba i Amerika će se povući iz UN”.

Hoće li upravo na pitanju Kosmetu UN biti prva, veoma praktična žrtva? A Srbija tek kolateralna šteta?

Novi Minhen

Finski pregovarač Marti Ahtisari zahteva da međunarodna zajednica ubedi Srbiju da se zbog nekakvih viših ciljeva mira i stabilnosti na Balkanu – odrekne Kosova. Stvarna sadržina ove rečenice, prevedene sa diplomatskog jezika u razumljiv češki, glasi: Ahtisari u stvari Kosova zahteva novi Minhen. Godine 1938. Nemačka je takođe zahtevala da zapadne velesile primoraju ČSR da se “u interesu očuvanja mira” odrekne dela svoje teritorije.

Paralele između češko-nemačkog konflikta oko češkog pograničja i srpsko-albanskog spora oko Kosova su očigledne. Niko ne poriče da većinu stanovništva Kosova danas čine etnički Albanci. Isto kao što se ne može poreći da su apsolutnu većinu stanovništva u češkom i moravskom pograničju činili etnički Nemci. Naravno, Nemce iz pograničja posle nastanka Čehoslovačke 1918. godine niko nije iseljavao iz njihovih domova (godina 1945. predstavlja drugačije poglavlje), dok je isterivanje Srba posle 1999. godine dobilo masovne razmere, a u faktički samostalnom Kosovu biće bez sumnje dovršeno. Uostalom, etnički odnosi na Kosovu i u češkom pograničju nisu toliko važni, daleko značajniji su istorijski odnosi. Niko, naime, ne može poreći da je Kosovo bilo sastavni deo srednjovekovne Srbije, a od poraza Turske 1912. godine u Prvom balkanskom ratu i trajni sastavni deo moderne Srbije, isto kao što su Sudeti oduvek bili sastavni deo češke krune. Jedini izuzetak u oba slučaja predstavlja razdoblje Drugog svetskog rata kada je češko pograničje 1938. godine postalo sastavni deo Velikog nemačkog rajha, a Kosovo posle poraza Jugoslavije u proleće 1941. godine sastavni deo Velike Albanije; njome su do 1943. vladali Italijani, a 1943-1944. bila je formalno samostalna država pod nemačkom zaštitom. Samo što su saveznici kako podelu Čehoslovačke, tako i rasparčavanje Jugoslavije proglasili još u toku rata za nevažeće, tako da sa pravnog stanovišta te promene nisu imale i nemaju nikakav značaj.

Istina je da je Miloševićev režim naneo od 1989. do 1999. godine albanskom stanovništvu na Kosovu velike nepravde, ali to ne znači da za to danas treba da bude kažnjavana demokratska vlada i svi Srbi na Kosovu. Kosovo istorijski znači za Srbe ono isto što nama znače planine u pograničju koje takođe shvatamo kao nedeljiv sastavni deo naše prošlosti. Nijedna vlada u Beogradu zato neće dobrovoljno prihvatiti Ahtisarijev plan, niti ga iz unutrašnjopolitičkih razloga može prihvatiti. Svakako, moguće je koncentrisanim pritiskom Beograd primorati na “dobrovoljnu” predaju Kosova, ali će takav akt široki slojevi srpskog stanovništva shvatati kao diktat.

Prilikom raspada Jugoslavije 1991. godine, međunarodna zajednica prihvatila je razumno načelo po kome će granice novih samostalnih država biti nekadašnje granice saveznih jugoslovenskih republika, i to bez obzira na etnički sastav stanovništva. Sada je prvi put ovo načelo jasno prekršeno. Zapad se pravi važan ističući da time ne stvara presedan za slične zahteve drugih manjina. Ako to dobro shvatam, stanovništvo zemaljske kugle biće ubuduće podeljeno na dva dela: prvi će činiti kosovski Albanci, koji će dobiti pravo da otrgnu svoju etničku teritoriju i drugi koji će činiti svi ostali narodi i etničke grupe, koji to pravo neće imati. Takav pristup je, naravno, prihvatljiv isključivo za Albance i zato nikada neće moći da funkcioniše. Presedan će bez sumnje biti stvoren i na njegovoj osnovi biće teško sprečavati, na primer, bosanske Srbe da se otcepe od Bosne i Hercegovine.

Ahtisarijev plan je mrtvorođenče. Srbima i Srbiji ne nudi praktično ništa, i zato ne predstavlja nikakav kompromis. To će samo biti novi Minhen, ovoga puta za Srbiju. I isto kao što diktat iz Minhena 1938. godine nije doneo Evropi mir, neće joj ga doneti ni diktat iz Beča 2007. godine.

Jan Rihlik
(Autor je jedan od najznačajnijih ovovremenih čeških istoričara, pisac dvotomne istorije o raspadu Čehoslovačke)
Preveo: Aleksandar Ilić

Miroslav Lazanski





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo