logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    1.672 пута прочитано    Датум: 9.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Zašto su potpisali ravenski dokument?Događaj Hristovog rođenja, Sina Božijeg kao čoveka je od presudnog značaja za kosmičku istoriju. Dakle, ne samo za istoriju ljudi, nego uopšte za istoriju sveta što postoji, govori za “Blic” povodom Božića Njegovo Preosveštenstvo Episkop braničevki prof. dr Ignatije Midić.

8. januar 2008 – 18:51, spc.yu


- I nije slučajno da je taj događaj podelio istoriju na onu pre Hrista i onu posle Hrista. Ali ono što bi trebalo hrišćani da znaju u vezi sa ovim događajem to je da ovaploćenje Sina Božijeg, taj silazak Boga u svet i jedinstvo sa čovekom znači, u stvari, sjedinjenje stvorene prirode sa Bogom, bez koga sjedinjenja priroda ne može da postoji. Zato što je priroda stvorena ni iz čega, kako kažu sveti Oci, i ona nema postojanja u sebi samoj bez jedinstva sa Bogom. A opet, to jedinstvo sa Bogom nije mogla sama priroda da ostvari bez da Bog siđe u prirodu. Jer Bog je toliko daleko od prirode, on je za prirodu nevidljiv, nedostižan, neobuhvatljiv… ali On je ovim postao dostižan, vidljiv, obuhvatljiv zato što je On to hteo.

Pokazalo se da je inicijativa o spasenju sveta od smrti, kako kaže naš sagovornik, silazak Boga u svet.

- I to je ključni događaj o kome govore sveti Oci, sveti apostol Pavle… Da je ovo velika tajna pobožnosti- Bog se javi u telu. Na drugom mestu će reći da je za Hrista stvoreno sve i sve je kroz Njega, za njega i u njemu stvoreno… Što će opet reći da je ovo centralni događaj naše istorije, istorije ljudske, istorije stvarnoga sveta, istorije kosmosa – taj silazak Boga u svet i ovaploćenje Njegovo. I to je nešto što je izričito stvar ljubavi Božje, a ne nekih naših, da tako kažem, doprinosa ljudskih, niti nekih drugih sila već isključivo slobode i ljubavi Božije. S druge strane, ovaj događaj ovaploćenja Sina Božijeg, kao i sve događaje iz života Hristovog mi proslavljamo, Njega se sećamo i Njegove suštine. Poruke koju taj događaj nama šalje sećamo se liturgijski. Događaj sjedinjenja Hristovog tj. sjedinjenja Sina Božjeg sa čovekom je događaj koji je upućen svima nama.

Kako kaže Sveti Maksim Ispovednik – “Bog od večnosti želi da se u svakome od nas dogodi tajna ovaploćenja Sina Božjeg.”

- To znači da Bog želi da mi kroz Sina Božijeg koji je postao čovek sada sa Njim budemo u zajednštvu i da tako mi svi kao ljudi uđemo u Večni život. Budući da smo slobodni kao bića, od naše slobode zavisi da li hoćemo da Sina Božijeg Isusa Hrista priznamo za Sina Božijeg i da se sa Njim sjedinimo i imamo život večni. Upravo Liturgija pokazuje to da su se mnogi sjedinili sa Hristom i oni su od tada neodvojivi deo Hrista – oni su, kako kažu sveti Oci, telo Hristovo. Hristos se ne projavljuje među nama bez svoga tela, to znači ako želimo Hrista da vidimo ovaploćenoga ne možemo ga videti mimo Liturgije, mimo Njegovog tela – zajednice. S druge strane, ako želimo da uđemo u zajednicu, ne možemo da uđemo mimo tela Njegova, tj. mimo liturgijskog sabranja.

Kada je reč o evropskim integracijama vaš stav je da bi pravoslavne zemlje neizostavno morale da se integrišu da bi uticale na promenu savremenog evropskog pogleda na svet?

- U suštini Crkve je briga za svetom. U njenoj suštini je da učini sve da svet postane crkva, jedna velika zajednica svih u Gospodu. Od samog početka određenja Crkve isključeno je da Crkva može biti geto i da može da se zatvara u sebe i da nju ne interesuje spoljni svet. I na toj osnovi da ona propagira bilo koje zatvaranje u odnosu na bilo koga. Ako govorimo o integracijama sa crkvene tačke gledišta one su poželjne u smislu da mi zaista želimo da svi postanu telo Hristovo – zajedničari Hristovi, zato što je Gospod to hteo. Gospod nije doneo spasenje za jednu šačicu ljudi… nego je sve učinio da spase svakoga. Pogotovo je Hristos obraćao pažnju i na grešnike, što nama često danas ne odgovara. Jer i mi kada želimo da osudimo nekog čoveka mi mu nalazimo mane, da je grešnik, da se druži sa grešnicima… Hristosa su takođe optuživali da se druži sa bludnicima, grešnicima, pijanicama… On je na taj način hteo da pokaže da ne karakteriše čoveka njegovo jedno ponašanje, možda i trenutno. Nego je čovek važan za Hrista zato što je čovek, zato što postoji i zato što ga je Bog doveo iz nebića u biće i želi da on postoji večno. Crkva ne sme to da smetne sa uma jer će izdati svoju osnovu – opraštanje greha ljudima. To ne znači deklarativno “ja vam opraštam i vi niste krivi”. Opraštanje grehova ljudima, to znači primati ih u zajednicu sa sobom.

Pred pravoslavcima, kako kaže naš sagovornik, stoji taj izazov opraštanja jer smo mi u različitim istorijskim događajima koji su bili tragični za nas imali loše iskustvo sa drugima.

- U nas se polako utemeljuje da je drugi opasnost za nas i mi se getoizujemo, zatvaramo u sebe. Međutim, to nije hrišćanski stav i bez obzira koliko je drugi opasan jer to mu dozvoljava njegova sloboda, dozvoljava i Bog, dužni smo da uvek budemo otvoreni prema drugom za zajednicu kakvu tvori Crkva. A Crkva ne tvori nikakvu zajednicu osim u Hristu, zajednicu ljubavi. A to je ono što nosimo kao svoju veru jer vera nije deklarativno ponavljanje nekih odluka iz prošlosti, već je vera sam način postojanja hrišćana -liturgijska zajednica. Zato apostol Pavle Liturgiju naziva ljubavlju, pa kaže da će sve proći, a ljubav će ostati. Mi sada verom živimo, a naša vera se uvek odnosi na Carstvo Božje, to znači Liturgija je ikona toga Carstva, izraz naše vere. Ulaskom u Liturgiju mi ulazimo u to Carstvo i to Carstvo počinje da bude naš život iz ove perspektive iz istorije. I to je ono što apostol Pavle naziva verom i veru karakteriše kao osnov svemu čemu se nadamo – tvrdo ubeđenje da postoje stvari koje ne vidimo.

Crkva bi trebalo svojim delovanjem u svetu, bez obzira kakve granice postavljao taj svet u odnosu na države, te granice da prevazilazi, da prenosi ovaj način života i ovu poruku.

- Pogotovu bi trebalo da to prenose pravoslavni jer naš crkveni, liturgijski model je jedini ispravni model za postojanje svih ljudskih društava. Svi drugi modeli propadaju jer imaju vidljive nedostatke… Bilo da se radi o totalitarizmu, komunizmu, demokratiji… Ali jedini model za život je Crkva. Crkva je bio model našeg života u srednjem veku. Ne kažem da se treba vraćati u srednji vek, da se treba odreći otkrića… Ali moramo se vratiti ovom modelu da gradimo svoje biće na ljubavi i zajednici sa drugim i na zajednici sa Gospodom.

Da li vernici mogu da budu spokojni kada je reč o crkvenom jedinstvu u Episkopatu SPC?

- Crkva se vekovima trudi da održi svoje crkveno jedinstvo, a to jedinstvo nije u bilo čemu već u Hristu – u liturgijskoj zajednici.. Crkveno jedinstvo je važno kako na unutrašnjem planu – jedinstvo unutar Pravoslavne Crkve, tako i na spoljnom planu – Crkvi je oduvek stalo da spoljni svet uđe u jedinstvo sa Gospodom. Ako smo mi nosioci hršćanstva i Hristove poruke i ako zaista smatramo da imamo Istine u sebi, a mi kao Pravoslavna Crkva tako mislimo, potrebno je da uložimo napore da i taj spoljni svet uđe ujedinstvo sa nama. Pravoslavlje je, pa i Srpska Pravoslavna Crkva, pred velikim izazovom danas iz mnogih razloga. Moja poruka bi bila da na početku trećeg milenijuma ne dovodimo u pitanje jedinstvo zbog stvari koje nisu suštinske za Crkvu jer jedinstvo Crkve je nešto što nema alternative.

To je vaša Jevanđeljska poruka o Božiću?

Da ne treba da se bojimo razmirica koje su vazda postojale u Crkvi, na šta nas upućuje istorija Crkve. Oduvek je bilo onih koji su hteli da imaju svoju Crkvu i da ona postoji po nekom njihovom nahođenju, ali od Gospoda je da ona živi u svetu i da je Spasitelj sveta i ona se toga ne može odreći. Nadam se da će Gospod dati, pre svega nama koji smo pozvani da čuvamo jedinstvo Crkve i da ga održimo.

 

Izvor: Blic – 6. januar 2008. – Jasmina Rakić-Kujačić

+++

Redakcijski komentar

Poštovani vladiko, sa Vašim mnogobrojnim (anti)pravoslavnim predavanjima, propovedima i ponašanjem možemo samo da potvrdimo:

Pravoslavlje u Srbiji je sa takvim episkopskim arhijerejima stvarno stoji pred OGROMNIM izazovom…mislim se nešto….!

Vladika Ignatije (Midić) - otvoren citat 

Dakle, ljubav, ali ne ljubav u smislu: “ja te volim zato što ti ispunjavaš neke moje… želje, i ne znam ni ja… i zato, ja te volim…” To nije ljubav!

To je ponovo nivelisanje, odnosno svrstavanje čoveka u neke norme, koje ga ustvari degradira kao apsolutno i neponovljivo biće. Ja vas volim zato što vas volim, i gotova je tu stvar!

To je ljubav!

I kad ste vi meni… najvažniji, bez obzira, mož da napravite ne znam ni ja šta. I da vas stave u zatvor, i ne znam ni ja šta, da vas svi osude… vi ćete za mene biti moje biće! I ja ću uvek patiti za vama, ako vas, ne znam, nema i… Bez obzira što će čitav svet da se raduje zato što je očistio jednoga razbojnika, ili ne znam ni ja… jednoga… Ignjatija koji… huli na Boga, ili ne znam, koji… kvari našu pravoslavnu veru, i ne znam ni ja… To neće vas spasti, što ćete vi meni učiniti… To će vas učiniti da ne budete hrišćani!

-zatvoren citat

 

S.Marjanović





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo