logo logo logo logo
Рубрика: Друштво    Аутор: Преузето    1.119 пута прочитано    Датум: 8.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

dete.jpgAn­glo­sak­son­ski so­ci­o­lo­zi ih de­fi­ni­šu kao un­fi­xed­ness – bez ja­snog sta­tu­sa, na­vi­ka, rad­nog vre­me­na, po­sla i, iz­nad sve­ga, pri­ho­da.

Ge­ne­ra­ci­ja tri­de­se­to­go­di­šnja­ka u Evro­pi ko­ja ži­vi bez ika­kve si­gur­ne bu­duć­no­sti, pri če­mu sva­ka po­ro­di­ca, sva­ki par, sva­ka ži­vot­na pri­ča bi­va eks­pe­ri­ment, a do­la­zak de­te­ta de­struk­ti­van za kuć­ni bu­džet. Ne­si­gur­nost ko­či sva­ku od­lu­ku, bi­lo da se ra­di o od­la­sku iz ro­di­telj­skog do­ma, što ni­je ta­ko ret­ko, bi­lo da je u pi­ta­nju od­lu­ka da se ima de­te, ko­ja je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va od­lo­že­na ili sa­svim iz­bri­sa­na kao mo­guć­nost.

Jer, de­te ko­šta. A da­na­šnji pa­ro­vi u Evrop­skoj uni­ji, bi­lo da ži­ve ne­ven­ča­no ili u bra­ku, uglav­nom ra­de ati­pič­ne, ne­si­gur­ne po­slo­ve, uz ugo­vo­re na od­re­đe­no vre­me ko­ji ga­ran­tu­ju pla­tu za tri me­se­ca ili šest me­se­ci.

Ovo po­ko­le­nje ko­je se u En­gle­skoj na­zi­va work/li­fe ba­lan­ce ge­ne­ra­tion, to jest ge­ne­ra­ci­ja ko­ja ba­lan­si­ra iz­me­đu pri­vat­nog ži­vo­ta i po­sla, ne­ma ni­šta od ono­ga što su ima­li nje­ni ro­di­te­lji, te do­la­zak de­te­ta ne do­la­zi u ob­zir. Is­tra­ži­va­nje ita­li­jan­skog de­mo­gra­fa Ales­san­dra Ro­si­na s Uni­ver­si­tà Cat­to­li­ca di Mi­la­no po­ka­zu­je da mla­de Ita­li­jan­ke u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va že­le da ima­ju de­cu, ali da ih ne­sta­bil­na eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja, ne­si­gu­ran po­slov­ni sta­tus i strah od bu­duć­no­sti ko­če u toj od­lu­ci: de­te bi us­po­ri­lo ili sa­svim one­mo­gu­ći­lo gra­đe­nje ka­ri­je­re, dok je sa­svim ne­za­mi­sli­vo pre­ži­ve­ti me­sec uz sve tro­ško­ve ko­je po­di­za­nje de­te­ta pod­ra­zu­me­va.

Fran­cu­ska so­ci­o­lo­ški­nja Ber­na­det­te Ba­win Le­gros je u knji­zi Généra­tion désen­chantée opi­sa­la da­na­šnje evrop­ske tri­de­se­to­go­di­šnja­ke kao is­pu­nje­ne sum­njom, stra­ho­vi­ma, kao raz­o­ča­ra­ne u dru­štvo, lju­de ko­ji su u stal­noj po­tra­zi za stal­nim rad­nim me­stom, sa snom o de­te­tu, ali i sa­zna­njem ga se­bi ne mo­gu pri­u­šti­ti.

Že­ne da­nas, po mi­šlje­nju ita­li­jan­skog so­ci­o­lo­ga Ma­ri­na Pi­az­za, ži­ve pod stra­šnim dru­štve­nim pri­ti­skom jer se od njih zah­te­va da bu­du do­bre ćer­ke, do­bre maj­ke, da ima­ju ka­ri­je­ru i da su re­a­li­zo­va­ne, dok ih dru­štvo ne po­ma­že ni na naj­ma­nji na­čin. Maj­ke ni­su za­šti­će­ne, po­sao je ne­si­gu­ran, pla­te su ve­o­ma ni­ske. Fa­mi­li­ja na tri­de­se­to­go­di­šnja­ke kon­stant­no vr­ši pri­ti­ske: „Ka­da ćeš da se sre­diš, da se ože­niš? Kad mi­sliš da imaš de­te?” Pi­ta­nja na ko­ja oni ne­ma­ju od­go­vor jer jed­no­stav­no ne­ma­ju osno­ve na ko­ji­ma bi za­sno­va­li od­lu­ku o bu­duć­no­sti i o de­te­tu.

Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da do­la­zak de­te­ta osi­ro­ma­šu­je po­ro­di­cu za 30 od­sto, bez ob­zi­ra na vi­si­nu pri­ho­da. Pa­ro­ve ko­ji već ima­ju ne­si­gur­ne pri­ho­de, ro­đe­nje de­te­ta mo­že do­ve­sti do si­ro­ma­štva. U Evro­pi, kon­kret­no u Ita­li­ji, po­treb­no je ima­ti u vi­du da de­te do 24. go­di­ne ži­vo­ta, od pr­vih pe­le­na do za­vr­šet­ka fa­kul­te­ta, po­ro­di­cu ko­šta oko 230.000 evra, s be­bi­si­ter­kom ili 210.000 evra bez tog pre­ko po­treb­nog luk­su­za.

To je su­ma ko­ju mo­ra­ju da iz­dvo­je pa­ro­vi uko­li­ko za­ra­đu­ju oko 3.500 evra me­seč­no, što je sko­ro ne­do­sti­žan pri­hod uko­li­ko u vi­du ima­mo to da oko 3.000.000 mla­dih sa­mo u Ita­li­ji ima flek­si­bi­lan rad­ni od­nos, s pro­seč­nom pla­tom od oko 1.000 evra. U su­mu od 230.000 evra ni­su ura­ču­na­ti van­red­ni slu­ča­je­vi: bo­lest ili stu­di­ra­nje u dru­gom gra­du. Do tog iz­no­sa do­šao je do­cent na fa­kul­te­tu u Fi­ren­zi Ma­ri­no Ma­gli­et­ta, osni­vač udru­že­nja Cre­sce­re in­si­e­me (Ra­sti­mo za­jed­no), spro­vo­de­ći is­tra­ži­va­nje o za­jed­nič­kom sta­ra­telj­stvu oba­ju ro­di­te­lja na­kon raz­vo­da, u ko­jem je slu­ča­ju bi­lo ve­o­ma va­žno shva­ti­ti ko­li­ko za­i­sta ko­šta po­di­za­nje de­te­ta.

Nje­gov tim je ela­bo­ri­rao po­dat­ke do­bi­je­ne od 40.000 is­pi­ta­nih ita­li­jan­skih po­ro­di­ca, upo­re­dio ih s po­da­ci­ma iz Ne­mač­ke, Švaj­car­ske i Dan­ske i pri to­me uzeo u ob­zir go­di­šte, pla­te ro­di­te­lja, re­gi­o­ne i even­tu­al­nu bra­ću i se­stre. „To ni­je eg­zakt­na su­ma jer ra­zni in­sti­tu­ti za sta­ti­sti­ku ima­ju ne­što dru­ga­či­je re­zul­ta­te po­što u iz­ra­ču­na­va­nju tač­nog iz­no­sa ula­zi ve­li­ki broj pa­ra­me­ta­ra”, ob­ja­šnja­va Emi­li­a­no Man­dro­ne, is­tra­ži­vač na ita­li­jan­skom in­sti­tu­tu Is­fol, no vi­še-ma­nje je po­treb­no iz­dvo­ji­ti tu svo­tu nov­ca dok de­te ne sta­ne na no­ge. Ta­ko­đe je po­treb­no uze­ti u ob­zir i či­nje­ni­cu da ro­di­te­lji na­sta­vlja­ju da po­ma­žu de­cu i na­kon što se ona osa­mo­sta­le.

Za­što po­ten­ci­jal­ni ro­di­te­lji od­u­sta­ju od to­ga da ima­ju de­cu, pi­ta­nje je ko­je se sve če­šće po­sta­vlja u mno­gim dru­štve­nim i po­li­tič­kim de­ba­ta­ma u ce­loj Evro­pi. Do­la­zak de­te­ta me­nja fi­nan­sij­sku si­tu­a­ci­ju po­ro­di­ce no­vim tro­ško­vi­ma, pra­vi­li­ma, obi­ča­ji­ma i na­či­nom po­na­ša­nja.

Či­ta­va po­ro­di­ca me­nja na­čin is­hra­ne a tro­ško­vi za nju ra­stu jer de­te zah­te­va po­se­ban re­žim, za­tim su tu tro­ško­vi za ode­va­nje de­te­ta, dok se isto­vre­me­no sma­nju­ju oni za gar­de­ro­bu ro­di­te­lja. Da­na­šnji ro­di­te­lji ve­o­ma če­sto vi­še ni­su u sta­nju da iz­dvo­je uobi­ča­je­nu su­mu nov­ca za ku­ću, za­ba­vu ili pu­to­va­nja. Uko­li­ko jed­na po­ro­di­ca bez de­ce po­tro­ši oko 1.300 evra me­seč­no, de­te taj tro­šak uve­ća­va za 252 evra do pe­te go­di­na ži­vo­ta, za 212 evra do 14 go­di­na i za 233 evra do 18 go­di­na.

To po­ka­zu­je i za­što su u Ita­li­ji po­ro­di­ce s mno­go de­ce si­ro­ma­šne. Na­i­me, 40 od­sto po­ro­di­ca ko­je ima­ju tro­je ili vi­še de­ce ži­vi is­pod gra­ni­ce si­ro­ma­štva. Fe­de­ri­co Pe­ra­li s Uni­ver­zi­te­ta u Ve­ro­ni do­da­je i da su, po­red opi­plji­vih i vi­dlji­vih tro­ško­va ko­je do­no­si de­te, ve­o­ma va­žni i sle­de­ći kri­te­ri­ju­mi: vre­me ko­je je sva­ki ro­di­telj ulo­žio u de­te, kva­li­ta­tiv­ne in­ve­sti­ci­je, ne­mi­nov­na od­ri­ca­nja. Ve­ći­na po­ro­di­ca ko­je se od­lu­ču­ju da ne­ma­ju de­te na­la­ze raz­lo­ge upra­vo u eko­nom­skim fak­to­ri­ma jer se s ro­đe­njem de­te­ta ži­vot­ni stan­dard sma­nju­je: ne sa­mo da mno­gi ne mo­gu da pri­u­šte ni osnov­ne stva­ri ko­je su de­te­tu po­treb­ne već mo­ra­ju da se od­rek­nu do­ta­da­šnjeg na­či­na ži­vo­ta, što pod­ra­zu­me­va od­ri­ca­nje od bi­o­sko­pa ili po­zo­ri­šta, re­sto­ra­na i od­mo­ra ili čak po­ne­kih osnov­nih stva­ri.

Ta­ko­đe je iz­u­zet­no va­žno uze­ti u ob­zir či­nje­ni­cu da maj­ke vr­lo če­sto ne ra­de ili gu­be po­sao kad ro­de de­te. Lu­ca Sal­mi­e­ri, pro­fe­sor­ka so­ci­o­lo­gi­je na Uni­ver­si­tà di Ro­ma i autor­ka knji­ge Cop­pie fles­si­bi­li (Flek­si­bil­ni pa­ro­vi) na­gla­ša­va da je da­nas vr­lo va­žno da oba ro­di­te­lja ra­de jer je tra­di­ci­o­nal­ni mo­del po ko­me mu­ška­rac za­ra­đu­je, a že­na bri­ne o ku­ći pre­va­zi­đen: iz eko­nom­skih raz­lo­ga je va­žno da po­ro­di­ca ima dve pla­te.

U Ita­li­ji se za de­set go­di­na sma­njio broj de­ce za 1.675.618, što či­ni 17,2 pro­cen­ta po­pu­la­ci­je. Do de­te­to­ve še­ste go­di­ne ži­vo­ta ne me­nja se mno­go.

Da bi iz­dr­ža­va­la de­te od tri go­di­ne, jed­na po­ro­di­ca s dve pla­te, bez be­bi­si­te­ra, me­seč­no tro­ši 580 evra. Naj­ve­ći tro­šak je hra­na, za­tim in­di­rekt­ni tro­ško­vi jer ku­ća če­sto mo­ra da bu­de ve­ća, no uko­li­ko po­ro­di­ca još mo­ra da se oslo­ni i na be­bi­si­te­re, tro­šak se po­ve­ća­va za 130 evra me­seč­no. Ita­li­jan­ske po­ro­di­ce su vr­lo če­sto su­o­če­ne s pro­ble­mom ču­va­nja de­ce jer ob­da­ni­šta ne ga­ran­tu­ju sva­kom de­te­tu upis, dok pri­vat­ne vr­ti­će da­na­šnji mla­di ro­di­te­lji ne mo­gu se­bi da pri­u­šte, a ba­ke i de­ke vr­lo če­sto ne ži­ve u istim gra­do­vi­ma.

Uko­li­ko po­ro­di­ca za­ra­đu­je oko 1.200 evra po oso­bi, mi­ni­mal­no 900 evra od­la­zi na be­bi­si­te­ra ko­ji ču­va de­te pu­no rad­no vre­me, a iz­me­đu 800 i 1.200 evra na iz­najm­lji­va­nje sta­na. Ap­so­lut­no ni­šta ne osta­je za nor­ma­lan ži­vot te u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ove mla­de po­ma­žu ro­di­te­lji uko­li­ko su u mo­guć­no­sti.

Pet­na­est od­sto pa­ro­va ko­ji ži­ve za­jed­no i sko­ro 40 od­sto onih ko­ji ima­ju ma­nje od 40 go­di­na ži­vi u ne­sta­bil­noj si­tu­a­ci­ji, bez za­ga­ran­to­va­nog po­sla, te u ap­so­lut­noj ne­si­gur­no­sti za­sni­va­nje po­ro­di­ce po­sta­je ne­mo­gu­će.

S dru­ge stra­ne, so­ci­o­log En­ri­co Fin­zi, pred­sed­nik is­tra­ži­va­nja Astra, ka­že da su ita­li­jan­ski ro­di­te­lji pro­me­ni­li od­nos pre­ma nov­cu ko­ji iz­dva­ja­ju za de­cu. Na­i­me, de­ce je sve ma­nje i ro­di­te­lji u njih sve vi­še in­ve­sti­ra­ju. Za­tim, pa­te od ose­ća­nja kri­vi­ce jer ra­de po ceo dan i ne pro­vo­de vre­me s de­com, što po­ku­ša­va­ju da na­dok­na­de po­klo­ni­ma ko­ji mo­ra­ju da bu­du no­vi jer sta­ro ne do­la­zi u ob­zir. Ta že­lja da se de­ci da­je što vi­še pred­sta­vlja i po­ka­za­telj so­ci­jal­nog kon­for­mi­zma jer ro­di­te­lji ku­pu­ju de­ci ono što ima­ju i dru­gi, a de­ca ne sa­mo da su raz­ma­že­na kao je­din­ci u po­ro­di­ci ne­go ima­ju spe­ci­fič­ne že­lje.

U Mi­la­nu se ra­đa sve ma­nje de­ce. Go­di­ne 2004. u tom gra­du ro­đe­ne su 463 be­be ma­nje ne­go la­ne i taj broj se stal­no sma­nju­je. Go­di­ne 2023. broj tre­ba­lo bi da bu­de 7.700, što bi zna­či­lo oko 4.000 be­ba ma­nje ne­go da­nas. No, iz­ne­na­đu­je či­nje­ni­ca i da stran­ci, ko­ji su uvek po­ve­ća­va­li na­ta­li­tet, bi­ra­ju da ra­đa­ju ma­nje de­ce adap­ti­ra­ju­ći se ta­ko lo­kal­nom stan­dar­du: uko­li­ko je stan ma­li a tro­ško­vi ži­vo­ta i stran­ci ko­ji če­sto ima­ju ma­nja pri­ma­nja iz­be­ga­va­ju da ra­đa­ju de­cu. Ta­ko­đe, stran­ki­nje ko­je do­đu u Mi­la­no ra­de po ceo dan i ne osta­je im vre­me­na ni za šta dru­go.

Na svo­ju de­cu naj­vi­še tro­še di­rek­to­ri, slo­bod­ni strel­ci, s oko 560 evra me­seč­no, oni či­ji su me­seč­ni tro­ško­vi od 500 do 2.500 evra na de­cu tro­še oko 370 evra me­seč­no, a oni ko­ji tro­še pre­ko 2.500 evra iz­dva­ja­ju pre­ko 480 evra za de­te.

Za tek ro­đe­no de­te po­treb­no je ima­ti bo­di ma­ji­či­ce či­je se ce­ne kre­ću os šest do pre­ko 15 evra i vi­še; par ča­ra­pi­ca – pet evra. Sve to tre­ba po­mno­ži­ti sa šest jer je po­treb­no ima­ti mi­ni­mal­no to­li­ko pre­svla­ka, za­tim ba­de-man­til ko­ji ko­šta naj­ma­nje 12 evra, pe­le­ne oko 130 – 160 evra me­seč­no. Pa na­red­nog me­se­ca sve to iz­no­va jer de­te ra­ste.

Mle­ko u pra­hu ko­šta kao zla­to: ce­na ki­lo­gra­ma kre­će se od 30 do 40 evra, dok kar­to­ni teč­nog mle­ka ko­šta­ju dva-tri evra. Me­seč­no to iz­no­si od 75 do 110 evra. Ita­li­jan­ske maj­ke su se or­ga­ni­zo­va­le ta­ko što ku­pu­ju mle­ko u pra­hu pre­ko in­ter­ne­ta s austrij­skih i ne­mač­kih saj­to­va, na ko­ji­ma su ce­ne sko­ro dvo­stru­ko ni­že ne­go u Ita­li­ji. Na­sta­la su i ra­zna udru­že­nja po­put Lat­te­Mi­e­lea iz Mi­la­na ko­ja pro­da­ju mle­ko za 50 od­sto jef­ti­ni­je ne­go sa­mo­po­slu­ge i apo­te­ke.

No, da po­di­za­nje de­ce ni­je sa­mo sku­po u Evro­pi, po­ka­zu­je i udru­že­nje KIDS ARE EX­PEN­SI­VE (www.kidsareexpensive.com), ko­je je iz­ra­ču­na­lo da vas­pi­ta­nje de­te­ta ame­rič­ku po­ro­di­cu ko­šta 382.753 do­la­ra. Nji­ho­vo is­tra­ži­va­nje je ob­u­hva­ti­lo sve tro­ško­ve s ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju ro­di­te­lji od ro­đe­nja de­te­ta pa sve do nje­go­ve 22. go­di­ne. Sam čin ra­đa­nja de­te­ta u Ame­ri­ci po­ro­di­cu ko­šta oko 7.500 do­la­ra uko­li­ko je u pi­ta­nju pri­rod­ni po­ro­đaj, dok se car­ski rez pla­ća oko 13.500 do­la­ra. S kom­pli­ka­ci­ja­ma, ta su­me se mo­že po­pe­ti i do 17.000 do­la­ra, te je pro­se­čan tro­šak po­ro­di­ce oko 12.800 do­la­ra.

U Ame­ri­ci će maj­ka u pro­se­ku od­su­stvo­va­ti s po­sla oko go­di­nu da­na te će iz­gu­bi­ti oko 33.000 do­la­ra, dok mno­ge maj­ke ne­će mo­ći da se vi­še vra­te na po­sao. Uko­li­ko se uzme u ob­zir da že­ne ra­de do svo­je 62. go­di­ne, gu­bi­tak iz­no­si ne­gde oko 1.221.000 do­la­ra! Ako maj­ke do­je de­cu, tro­šak za hra­nu do šest me­se­ci je ra­van nu­li, no pro­se­čan tro­šak za hra­nje­nje de­te­ta od šest do 12 me­se­ci iz­no­si 810, dok je za de­cu od dve go­di­ne 1.400 do­la­ra.

Be­be uglav­nom tre­ba pre­svla­či­ti osam pu­ta dnev­no te do 18 de­te­to­vih me­se­ci to ro­di­te­lje ko­šta oko 3.150 do­la­ra. U pro­se­ku će ro­di­te­lji za deč­ju ode­ću do nji­ho­ve dru­ge go­di­ne po­tro­ši­ti oko 2.000 do­la­ra, te ka­da se ura­ču­na­ju svi tro­ško­vi za de­te do dve go­di­ne ži­vo­ta, u Ame­ri­ci pro­seč­na po­ro­di­ca po­tro­ši 12.800 do­la­ra za po­ro­đaj, 33.000 do­la­ra je su­ma ko­ju maj­ke gu­be od­su­stvu­ju­ći s po­sla go­di­nu da­na, za­tim 9.360 do­la­ra za hra­nu i ode­ću, 16.300 do­la­ra za even­tu­al­no ob­da­ni­šte i oko 2.579 do­la­ra za no­vi na­me­štaj i ko­li­ca.

To ukup­no za de­te do dru­ge go­di­ne ži­vo­ta iz­no­si 74.039 do­la­ra. Na­kon to­ga, za de­cu od dve do 12 go­di­na ro­di­te­lji tro­še 166.060 do­la­ra za ško­la­ri­nu, ode­ću, hra­nu, po­klo­ne, me­di­cin­sku ne­gu i dru­go. Za ti­nej­dže­re od 12 do 18 go­di­na ro­di­te­lji će iz­dvo­ji­ti svo­tu od 107.564 do­la­ra za ško­la­ri­nu, ko­la, me­di­cin­sku ne­gu, hra­nu i ode­ću, po­klo­nu i slič­no. Od 18 do 22. go­di­ne de­te­ta, ame­rič­ki ro­di­te­lji iz­dva­ja­ju oko 35.090 do­la­ra, su­ma ko­ja nas vo­di do svo­te od 382.753 do­la­ra od ro­đe­nja de­te­ta do nje­go­ve 22. go­di­ne.

No bez ob­zi­ra na to­li­ki iz­nos, mla­di Ame­ri­kan­ci se lak­še sna­la­ze od Evro­plja­na, ko­ji da­nas ne na­pu­šta­ju ro­di­telj­ski dom ni ka­da pre­đu 30 go­di­na jer im dru­štve­ni uslo­vi i tr­ži­šte ra­da to ne omo­gu­ća­va­ju. Na­i­me, evrop­ski tri­de­se­to­go­di­snja­ci s ugo­vo­ri­ma na od­re­đe­no vre­me ne mo­gu da do­bi­ju kre­dit za stan, ni­ti bi­lo ko­ju dru­gu vr­stu kre­di­ta ko­ji im je po­tre­ban za de­te, ne sa­mo zbog ni­skih pla­ta već i zbog to­ga što ne­ma­ju sta­lan rad­ni od­nos ko­ji će ban­ka­ma ga­ran­to­va­ti po­vra­ćaj po­zajm­lje­nog nov­ca.

Na taj na­čin se i ro­di­telj­stvo od­la­že ili sa­svim bri­še iz per­spek­ti­ve, če­mu do­pri­no­si i či­nje­ni­ca da sve ve­ći broj njih ima ne­ti­pič­ne ugo­vo­re na neo­d­re­đe­no vre­me ko­ji ne ga­ran­tu­ju eko­nom­sku sta­bil­nost du­žu od šest me­se­ci, a pri tom su pri­ma­nja iz­u­zet­no ni­ska. To­me se mo­že do­da­ti i da je dr­žav­na po­moć po­ro­di­ca­ma u Ita­li­ji mi­ni­mal­na, to jest sko­ro ne­po­sto­je­ća i ne­e­fi­ka­sna, po­tom to da ro­di­te­lji de­ce do tri go­di­ne te­ško usa­gla­ša­va­ju po­sao i bri­gu o de­ci, a u Ita­li­ji je že­ni, za raz­li­ku od osta­lih evrop­skih ze­ma­lja, ve­o­ma te­ško da ima ka­ri­je­ru ako že­li de­cu.

Mla­di Evro­plja­ni jed­no­stav­no vi­še ne­ma­ju vre­me­na ni pro­sto­ra ni za šta dru­go sem za po­sao.

– Ne­ma­mo ni­šta od ono­ga što su ima­li na­ši ro­di­te­lji u na­šim go­di­na­ma. Stu­di­ra­li smo du­go, u pro­se­ku vi­še od njih, ima­mo ko­lek­ci­ju fa­kul­tet­skih di­plo­ma, ma­ste­ra i ra­znih spe­ci­ja­li­za­ci­ja, pre­la­zi­mo s jed­nog sta­ža na dru­gi, s jed­nog ne­si­gur­nog po­sla na dru­gi. Ne­ma­mo ga­ran­ci­ju sta­bil­nog po­sla, ne­ma­mo per­spek­ti­vu ni bu­duć­nost. Ži­vi­mo iz da­na u dan s kon­stant­nom eko­nom­skom ne­si­gur­no­šću ko­ja pre­ra­sta u psi­ho­lo­šku ne­si­gur­nost jer pro­iz­vo­di­mo ali ne za­ra­đu­je­mo, jer ra­di­mo ali ne na­pre­du­je­mo, od­ra­sli smo ali ne­ma­mo fik­sna pri­ma­nja. De­te? Da, raz­mi­šlja­mo o nje­mu, ali ga se­bi jed­no­stav­no ne mo­že­mo pri­u­šti­ti. De­te je pre­sku­po” – ka­žu mla­di Evrop­ske uni­je.

Sa­nja Lu­čić za Evropa Magazin





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo