Вести

An­glo­sak­son­ski so­ci­o­lo­zi ih de­fi­ni­šu kao un­fi­xed­ness – bez ja­snog sta­tu­sa, na­vi­ka, rad­nog vre­me­na, po­sla i, iz­nad sve­ga, pri­ho­da.

Ge­ne­ra­ci­ja tri­de­se­to­go­di­šnja­ka u Evro­pi ko­ja ži­vi bez ika­kve si­gur­ne bu­duć­no­sti, pri če­mu sva­ka po­ro­di­ca, sva­ki par, sva­ka ži­vot­na pri­ča bi­va eks­pe­ri­ment, a do­la­zak de­te­ta de­struk­ti­van za kuć­ni bu­džet. Ne­si­gur­nost ko­či sva­ku od­lu­ku, bi­lo da se ra­di o od­la­sku iz ro­di­telj­skog do­ma, što ni­je ta­ko ret­ko, bi­lo da je u pi­ta­nju od­lu­ka da se ima de­te, ko­ja je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va od­lo­že­na ili sa­svim iz­bri­sa­na kao mo­guć­nost.

Jer, de­te ko­šta. A da­na­šnji pa­ro­vi u Evrop­skoj uni­ji, bi­lo da ži­ve ne­ven­ča­no ili u bra­ku, uglav­nom ra­de ati­pič­ne, ne­si­gur­ne po­slo­ve, uz ugo­vo­re na od­re­đe­no vre­me ko­ji ga­ran­tu­ju pla­tu za tri me­se­ca ili šest me­se­ci.

Ovo po­ko­le­nje ko­je se u En­gle­skoj na­zi­va work/li­fe ba­lan­ce ge­ne­ra­tion, to jest ge­ne­ra­ci­ja ko­ja ba­lan­si­ra iz­me­đu pri­vat­nog ži­vo­ta i po­sla, ne­ma ni­šta od ono­ga što su ima­li nje­ni ro­di­te­lji, te do­la­zak de­te­ta ne do­la­zi u ob­zir. Is­tra­ži­va­nje ita­li­jan­skog de­mo­gra­fa Ales­san­dra Ro­si­na s Uni­ver­si­tà Cat­to­li­ca di Mi­la­no po­ka­zu­je da mla­de Ita­li­jan­ke u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va že­le da ima­ju de­cu, ali da ih ne­sta­bil­na eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja, ne­si­gu­ran po­slov­ni sta­tus i strah od bu­duć­no­sti ko­če u toj od­lu­ci: de­te bi us­po­ri­lo ili sa­svim one­mo­gu­ći­lo gra­đe­nje ka­ri­je­re, dok je sa­svim ne­za­mi­sli­vo pre­ži­ve­ti me­sec uz sve tro­ško­ve ko­je po­di­za­nje de­te­ta pod­ra­zu­me­va.

Fran­cu­ska so­ci­o­lo­ški­nja Ber­na­det­te Ba­win Le­gros je u knji­zi Généra­tion désen­chantée opi­sa­la da­na­šnje evrop­ske tri­de­se­to­go­di­šnja­ke kao is­pu­nje­ne sum­njom, stra­ho­vi­ma, kao raz­o­ča­ra­ne u dru­štvo, lju­de ko­ji su u stal­noj po­tra­zi za stal­nim rad­nim me­stom, sa snom o de­te­tu, ali i sa­zna­njem ga se­bi ne mo­gu pri­u­šti­ti.

Že­ne da­nas, po mi­šlje­nju ita­li­jan­skog so­ci­o­lo­ga Ma­ri­na Pi­az­za, ži­ve pod stra­šnim dru­štve­nim pri­ti­skom jer se od njih zah­te­va da bu­du do­bre ćer­ke, do­bre maj­ke, da ima­ju ka­ri­je­ru i da su re­a­li­zo­va­ne, dok ih dru­štvo ne po­ma­že ni na naj­ma­nji na­čin. Maj­ke ni­su za­šti­će­ne, po­sao je ne­si­gu­ran, pla­te su ve­o­ma ni­ske. Fa­mi­li­ja na tri­de­se­to­go­di­šnja­ke kon­stant­no vr­ši pri­ti­ske: „Ka­da ćeš da se sre­diš, da se ože­niš? Kad mi­sliš da imaš de­te?” Pi­ta­nja na ko­ja oni ne­ma­ju od­go­vor jer jed­no­stav­no ne­ma­ju osno­ve na ko­ji­ma bi za­sno­va­li od­lu­ku o bu­duć­no­sti i o de­te­tu.

Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da do­la­zak de­te­ta osi­ro­ma­šu­je po­ro­di­cu za 30 od­sto, bez ob­zi­ra na vi­si­nu pri­ho­da. Pa­ro­ve ko­ji već ima­ju ne­si­gur­ne pri­ho­de, ro­đe­nje de­te­ta mo­že do­ve­sti do si­ro­ma­štva. U Evro­pi, kon­kret­no u Ita­li­ji, po­treb­no je ima­ti u vi­du da de­te do 24. go­di­ne ži­vo­ta, od pr­vih pe­le­na do za­vr­šet­ka fa­kul­te­ta, po­ro­di­cu ko­šta oko 230.000 evra, s be­bi­si­ter­kom ili 210.000 evra bez tog pre­ko po­treb­nog luk­su­za.

To je su­ma ko­ju mo­ra­ju da iz­dvo­je pa­ro­vi uko­li­ko za­ra­đu­ju oko 3.500 evra me­seč­no, što je sko­ro ne­do­sti­žan pri­hod uko­li­ko u vi­du ima­mo to da oko 3.000.000 mla­dih sa­mo u Ita­li­ji ima flek­si­bi­lan rad­ni od­nos, s pro­seč­nom pla­tom od oko 1.000 evra. U su­mu od 230.000 evra ni­su ura­ču­na­ti van­red­ni slu­ča­je­vi: bo­lest ili stu­di­ra­nje u dru­gom gra­du. Do tog iz­no­sa do­šao je do­cent na fa­kul­te­tu u Fi­ren­zi Ma­ri­no Ma­gli­et­ta, osni­vač udru­že­nja Cre­sce­re in­si­e­me (Ra­sti­mo za­jed­no), spro­vo­de­ći is­tra­ži­va­nje o za­jed­nič­kom sta­ra­telj­stvu oba­ju ro­di­te­lja na­kon raz­vo­da, u ko­jem je slu­ča­ju bi­lo ve­o­ma va­žno shva­ti­ti ko­li­ko za­i­sta ko­šta po­di­za­nje de­te­ta.

Nje­gov tim je ela­bo­ri­rao po­dat­ke do­bi­je­ne od 40.000 is­pi­ta­nih ita­li­jan­skih po­ro­di­ca, upo­re­dio ih s po­da­ci­ma iz Ne­mač­ke, Švaj­car­ske i Dan­ske i pri to­me uzeo u ob­zir go­di­šte, pla­te ro­di­te­lja, re­gi­o­ne i even­tu­al­nu bra­ću i se­stre. „To ni­je eg­zakt­na su­ma jer ra­zni in­sti­tu­ti za sta­ti­sti­ku ima­ju ne­što dru­ga­či­je re­zul­ta­te po­što u iz­ra­ču­na­va­nju tač­nog iz­no­sa ula­zi ve­li­ki broj pa­ra­me­ta­ra”, ob­ja­šnja­va Emi­li­a­no Man­dro­ne, is­tra­ži­vač na ita­li­jan­skom in­sti­tu­tu Is­fol, no vi­še-ma­nje je po­treb­no iz­dvo­ji­ti tu svo­tu nov­ca dok de­te ne sta­ne na no­ge. Ta­ko­đe je po­treb­no uze­ti u ob­zir i či­nje­ni­cu da ro­di­te­lji na­sta­vlja­ju da po­ma­žu de­cu i na­kon što se ona osa­mo­sta­le.

Za­što po­ten­ci­jal­ni ro­di­te­lji od­u­sta­ju od to­ga da ima­ju de­cu, pi­ta­nje je ko­je se sve če­šće po­sta­vlja u mno­gim dru­štve­nim i po­li­tič­kim de­ba­ta­ma u ce­loj Evro­pi. Do­la­zak de­te­ta me­nja fi­nan­sij­sku si­tu­a­ci­ju po­ro­di­ce no­vim tro­ško­vi­ma, pra­vi­li­ma, obi­ča­ji­ma i na­či­nom po­na­ša­nja.

Či­ta­va po­ro­di­ca me­nja na­čin is­hra­ne a tro­ško­vi za nju ra­stu jer de­te zah­te­va po­se­ban re­žim, za­tim su tu tro­ško­vi za ode­va­nje de­te­ta, dok se isto­vre­me­no sma­nju­ju oni za gar­de­ro­bu ro­di­te­lja. Da­na­šnji ro­di­te­lji ve­o­ma če­sto vi­še ni­su u sta­nju da iz­dvo­je uobi­ča­je­nu su­mu nov­ca za ku­ću, za­ba­vu ili pu­to­va­nja. Uko­li­ko jed­na po­ro­di­ca bez de­ce po­tro­ši oko 1.300 evra me­seč­no, de­te taj tro­šak uve­ća­va za 252 evra do pe­te go­di­na ži­vo­ta, za 212 evra do 14 go­di­na i za 233 evra do 18 go­di­na.

To po­ka­zu­je i za­što su u Ita­li­ji po­ro­di­ce s mno­go de­ce si­ro­ma­šne. Na­i­me, 40 od­sto po­ro­di­ca ko­je ima­ju tro­je ili vi­še de­ce ži­vi is­pod gra­ni­ce si­ro­ma­štva. Fe­de­ri­co Pe­ra­li s Uni­ver­zi­te­ta u Ve­ro­ni do­da­je i da su, po­red opi­plji­vih i vi­dlji­vih tro­ško­va ko­je do­no­si de­te, ve­o­ma va­žni i sle­de­ći kri­te­ri­ju­mi: vre­me ko­je je sva­ki ro­di­telj ulo­žio u de­te, kva­li­ta­tiv­ne in­ve­sti­ci­je, ne­mi­nov­na od­ri­ca­nja. Ve­ći­na po­ro­di­ca ko­je se od­lu­ču­ju da ne­ma­ju de­te na­la­ze raz­lo­ge upra­vo u eko­nom­skim fak­to­ri­ma jer se s ro­đe­njem de­te­ta ži­vot­ni stan­dard sma­nju­je: ne sa­mo da mno­gi ne mo­gu da pri­u­šte ni osnov­ne stva­ri ko­je su de­te­tu po­treb­ne već mo­ra­ju da se od­rek­nu do­ta­da­šnjeg na­či­na ži­vo­ta, što pod­ra­zu­me­va od­ri­ca­nje od bi­o­sko­pa ili po­zo­ri­šta, re­sto­ra­na i od­mo­ra ili čak po­ne­kih osnov­nih stva­ri.

Ta­ko­đe je iz­u­zet­no va­žno uze­ti u ob­zir či­nje­ni­cu da maj­ke vr­lo če­sto ne ra­de ili gu­be po­sao kad ro­de de­te. Lu­ca Sal­mi­e­ri, pro­fe­sor­ka so­ci­o­lo­gi­je na Uni­ver­si­tà di Ro­ma i autor­ka knji­ge Cop­pie fles­si­bi­li (Flek­si­bil­ni pa­ro­vi) na­gla­ša­va da je da­nas vr­lo va­žno da oba ro­di­te­lja ra­de jer je tra­di­ci­o­nal­ni mo­del po ko­me mu­ška­rac za­ra­đu­je, a že­na bri­ne o ku­ći pre­va­zi­đen: iz eko­nom­skih raz­lo­ga je va­žno da po­ro­di­ca ima dve pla­te.

U Ita­li­ji se za de­set go­di­na sma­njio broj de­ce za 1.675.618, što či­ni 17,2 pro­cen­ta po­pu­la­ci­je. Do de­te­to­ve še­ste go­di­ne ži­vo­ta ne me­nja se mno­go.

Da bi iz­dr­ža­va­la de­te od tri go­di­ne, jed­na po­ro­di­ca s dve pla­te, bez be­bi­si­te­ra, me­seč­no tro­ši 580 evra. Naj­ve­ći tro­šak je hra­na, za­tim in­di­rekt­ni tro­ško­vi jer ku­ća če­sto mo­ra da bu­de ve­ća, no uko­li­ko po­ro­di­ca još mo­ra da se oslo­ni i na be­bi­si­te­re, tro­šak se po­ve­ća­va za 130 evra me­seč­no. Ita­li­jan­ske po­ro­di­ce su vr­lo če­sto su­o­če­ne s pro­ble­mom ču­va­nja de­ce jer ob­da­ni­šta ne ga­ran­tu­ju sva­kom de­te­tu upis, dok pri­vat­ne vr­ti­će da­na­šnji mla­di ro­di­te­lji ne mo­gu se­bi da pri­u­šte, a ba­ke i de­ke vr­lo če­sto ne ži­ve u istim gra­do­vi­ma.

Uko­li­ko po­ro­di­ca za­ra­đu­je oko 1.200 evra po oso­bi, mi­ni­mal­no 900 evra od­la­zi na be­bi­si­te­ra ko­ji ču­va de­te pu­no rad­no vre­me, a iz­me­đu 800 i 1.200 evra na iz­najm­lji­va­nje sta­na. Ap­so­lut­no ni­šta ne osta­je za nor­ma­lan ži­vot te u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ove mla­de po­ma­žu ro­di­te­lji uko­li­ko su u mo­guć­no­sti.

Pet­na­est od­sto pa­ro­va ko­ji ži­ve za­jed­no i sko­ro 40 od­sto onih ko­ji ima­ju ma­nje od 40 go­di­na ži­vi u ne­sta­bil­noj si­tu­a­ci­ji, bez za­ga­ran­to­va­nog po­sla, te u ap­so­lut­noj ne­si­gur­no­sti za­sni­va­nje po­ro­di­ce po­sta­je ne­mo­gu­će.

S dru­ge stra­ne, so­ci­o­log En­ri­co Fin­zi, pred­sed­nik is­tra­ži­va­nja Astra, ka­že da su ita­li­jan­ski ro­di­te­lji pro­me­ni­li od­nos pre­ma nov­cu ko­ji iz­dva­ja­ju za de­cu. Na­i­me, de­ce je sve ma­nje i ro­di­te­lji u njih sve vi­še in­ve­sti­ra­ju. Za­tim, pa­te od ose­ća­nja kri­vi­ce jer ra­de po ceo dan i ne pro­vo­de vre­me s de­com, što po­ku­ša­va­ju da na­dok­na­de po­klo­ni­ma ko­ji mo­ra­ju da bu­du no­vi jer sta­ro ne do­la­zi u ob­zir. Ta že­lja da se de­ci da­je što vi­še pred­sta­vlja i po­ka­za­telj so­ci­jal­nog kon­for­mi­zma jer ro­di­te­lji ku­pu­ju de­ci ono što ima­ju i dru­gi, a de­ca ne sa­mo da su raz­ma­že­na kao je­din­ci u po­ro­di­ci ne­go ima­ju spe­ci­fič­ne že­lje.

U Mi­la­nu se ra­đa sve ma­nje de­ce. Go­di­ne 2004. u tom gra­du ro­đe­ne su 463 be­be ma­nje ne­go la­ne i taj broj se stal­no sma­nju­je. Go­di­ne 2023. broj tre­ba­lo bi da bu­de 7.700, što bi zna­či­lo oko 4.000 be­ba ma­nje ne­go da­nas. No, iz­ne­na­đu­je či­nje­ni­ca i da stran­ci, ko­ji su uvek po­ve­ća­va­li na­ta­li­tet, bi­ra­ju da ra­đa­ju ma­nje de­ce adap­ti­ra­ju­ći se ta­ko lo­kal­nom stan­dar­du: uko­li­ko je stan ma­li a tro­ško­vi ži­vo­ta i stran­ci ko­ji če­sto ima­ju ma­nja pri­ma­nja iz­be­ga­va­ju da ra­đa­ju de­cu. Ta­ko­đe, stran­ki­nje ko­je do­đu u Mi­la­no ra­de po ceo dan i ne osta­je im vre­me­na ni za šta dru­go.

Na svo­ju de­cu naj­vi­še tro­še di­rek­to­ri, slo­bod­ni strel­ci, s oko 560 evra me­seč­no, oni či­ji su me­seč­ni tro­ško­vi od 500 do 2.500 evra na de­cu tro­še oko 370 evra me­seč­no, a oni ko­ji tro­še pre­ko 2.500 evra iz­dva­ja­ju pre­ko 480 evra za de­te.

Za tek ro­đe­no de­te po­treb­no je ima­ti bo­di ma­ji­či­ce či­je se ce­ne kre­ću os šest do pre­ko 15 evra i vi­še; par ča­ra­pi­ca – pet evra. Sve to tre­ba po­mno­ži­ti sa šest jer je po­treb­no ima­ti mi­ni­mal­no to­li­ko pre­svla­ka, za­tim ba­de-man­til ko­ji ko­šta naj­ma­nje 12 evra, pe­le­ne oko 130 – 160 evra me­seč­no. Pa na­red­nog me­se­ca sve to iz­no­va jer de­te ra­ste.

Mle­ko u pra­hu ko­šta kao zla­to: ce­na ki­lo­gra­ma kre­će se od 30 do 40 evra, dok kar­to­ni teč­nog mle­ka ko­šta­ju dva-tri evra. Me­seč­no to iz­no­si od 75 do 110 evra. Ita­li­jan­ske maj­ke su se or­ga­ni­zo­va­le ta­ko što ku­pu­ju mle­ko u pra­hu pre­ko in­ter­ne­ta s austrij­skih i ne­mač­kih saj­to­va, na ko­ji­ma su ce­ne sko­ro dvo­stru­ko ni­že ne­go u Ita­li­ji. Na­sta­la su i ra­zna udru­že­nja po­put Lat­te­Mi­e­lea iz Mi­la­na ko­ja pro­da­ju mle­ko za 50 od­sto jef­ti­ni­je ne­go sa­mo­po­slu­ge i apo­te­ke.

No, da po­di­za­nje de­ce ni­je sa­mo sku­po u Evro­pi, po­ka­zu­je i udru­že­nje KIDS ARE EX­PEN­SI­VE (www.kidsareexpensive.com), ko­je je iz­ra­ču­na­lo da vas­pi­ta­nje de­te­ta ame­rič­ku po­ro­di­cu ko­šta 382.753 do­la­ra. Nji­ho­vo is­tra­ži­va­nje je ob­u­hva­ti­lo sve tro­ško­ve s ko­ji­ma se su­o­ča­va­ju ro­di­te­lji od ro­đe­nja de­te­ta pa sve do nje­go­ve 22. go­di­ne. Sam čin ra­đa­nja de­te­ta u Ame­ri­ci po­ro­di­cu ko­šta oko 7.500 do­la­ra uko­li­ko je u pi­ta­nju pri­rod­ni po­ro­đaj, dok se car­ski rez pla­ća oko 13.500 do­la­ra. S kom­pli­ka­ci­ja­ma, ta su­me se mo­že po­pe­ti i do 17.000 do­la­ra, te je pro­se­čan tro­šak po­ro­di­ce oko 12.800 do­la­ra.

U Ame­ri­ci će maj­ka u pro­se­ku od­su­stvo­va­ti s po­sla oko go­di­nu da­na te će iz­gu­bi­ti oko 33.000 do­la­ra, dok mno­ge maj­ke ne­će mo­ći da se vi­še vra­te na po­sao. Uko­li­ko se uzme u ob­zir da že­ne ra­de do svo­je 62. go­di­ne, gu­bi­tak iz­no­si ne­gde oko 1.221.000 do­la­ra! Ako maj­ke do­je de­cu, tro­šak za hra­nu do šest me­se­ci je ra­van nu­li, no pro­se­čan tro­šak za hra­nje­nje de­te­ta od šest do 12 me­se­ci iz­no­si 810, dok je za de­cu od dve go­di­ne 1.400 do­la­ra.

Be­be uglav­nom tre­ba pre­svla­či­ti osam pu­ta dnev­no te do 18 de­te­to­vih me­se­ci to ro­di­te­lje ko­šta oko 3.150 do­la­ra. U pro­se­ku će ro­di­te­lji za deč­ju ode­ću do nji­ho­ve dru­ge go­di­ne po­tro­ši­ti oko 2.000 do­la­ra, te ka­da se ura­ču­na­ju svi tro­ško­vi za de­te do dve go­di­ne ži­vo­ta, u Ame­ri­ci pro­seč­na po­ro­di­ca po­tro­ši 12.800 do­la­ra za po­ro­đaj, 33.000 do­la­ra je su­ma ko­ju maj­ke gu­be od­su­stvu­ju­ći s po­sla go­di­nu da­na, za­tim 9.360 do­la­ra za hra­nu i ode­ću, 16.300 do­la­ra za even­tu­al­no ob­da­ni­šte i oko 2.579 do­la­ra za no­vi na­me­štaj i ko­li­ca.

To ukup­no za de­te do dru­ge go­di­ne ži­vo­ta iz­no­si 74.039 do­la­ra. Na­kon to­ga, za de­cu od dve do 12 go­di­na ro­di­te­lji tro­še 166.060 do­la­ra za ško­la­ri­nu, ode­ću, hra­nu, po­klo­ne, me­di­cin­sku ne­gu i dru­go. Za ti­nej­dže­re od 12 do 18 go­di­na ro­di­te­lji će iz­dvo­ji­ti svo­tu od 107.564 do­la­ra za ško­la­ri­nu, ko­la, me­di­cin­sku ne­gu, hra­nu i ode­ću, po­klo­nu i slič­no. Od 18 do 22. go­di­ne de­te­ta, ame­rič­ki ro­di­te­lji iz­dva­ja­ju oko 35.090 do­la­ra, su­ma ko­ja nas vo­di do svo­te od 382.753 do­la­ra od ro­đe­nja de­te­ta do nje­go­ve 22. go­di­ne.

No bez ob­zi­ra na to­li­ki iz­nos, mla­di Ame­ri­kan­ci se lak­še sna­la­ze od Evro­plja­na, ko­ji da­nas ne na­pu­šta­ju ro­di­telj­ski dom ni ka­da pre­đu 30 go­di­na jer im dru­štve­ni uslo­vi i tr­ži­šte ra­da to ne omo­gu­ća­va­ju. Na­i­me, evrop­ski tri­de­se­to­go­di­snja­ci s ugo­vo­ri­ma na od­re­đe­no vre­me ne mo­gu da do­bi­ju kre­dit za stan, ni­ti bi­lo ko­ju dru­gu vr­stu kre­di­ta ko­ji im je po­tre­ban za de­te, ne sa­mo zbog ni­skih pla­ta već i zbog to­ga što ne­ma­ju sta­lan rad­ni od­nos ko­ji će ban­ka­ma ga­ran­to­va­ti po­vra­ćaj po­zajm­lje­nog nov­ca.

Na taj na­čin se i ro­di­telj­stvo od­la­že ili sa­svim bri­še iz per­spek­ti­ve, če­mu do­pri­no­si i či­nje­ni­ca da sve ve­ći broj njih ima ne­ti­pič­ne ugo­vo­re na neo­d­re­đe­no vre­me ko­ji ne ga­ran­tu­ju eko­nom­sku sta­bil­nost du­žu od šest me­se­ci, a pri tom su pri­ma­nja iz­u­zet­no ni­ska. To­me se mo­že do­da­ti i da je dr­žav­na po­moć po­ro­di­ca­ma u Ita­li­ji mi­ni­mal­na, to jest sko­ro ne­po­sto­je­ća i ne­e­fi­ka­sna, po­tom to da ro­di­te­lji de­ce do tri go­di­ne te­ško usa­gla­ša­va­ju po­sao i bri­gu o de­ci, a u Ita­li­ji je že­ni, za raz­li­ku od osta­lih evrop­skih ze­ma­lja, ve­o­ma te­ško da ima ka­ri­je­ru ako že­li de­cu.

Mla­di Evro­plja­ni jed­no­stav­no vi­še ne­ma­ju vre­me­na ni pro­sto­ra ni za šta dru­go sem za po­sao.

– Ne­ma­mo ni­šta od ono­ga što su ima­li na­ši ro­di­te­lji u na­šim go­di­na­ma. Stu­di­ra­li smo du­go, u pro­se­ku vi­še od njih, ima­mo ko­lek­ci­ju fa­kul­tet­skih di­plo­ma, ma­ste­ra i ra­znih spe­ci­ja­li­za­ci­ja, pre­la­zi­mo s jed­nog sta­ža na dru­gi, s jed­nog ne­si­gur­nog po­sla na dru­gi. Ne­ma­mo ga­ran­ci­ju sta­bil­nog po­sla, ne­ma­mo per­spek­ti­vu ni bu­duć­nost. Ži­vi­mo iz da­na u dan s kon­stant­nom eko­nom­skom ne­si­gur­no­šću ko­ja pre­ra­sta u psi­ho­lo­šku ne­si­gur­nost jer pro­iz­vo­di­mo ali ne za­ra­đu­je­mo, jer ra­di­mo ali ne na­pre­du­je­mo, od­ra­sli smo ali ne­ma­mo fik­sna pri­ma­nja. De­te? Da, raz­mi­šlja­mo o nje­mu, ali ga se­bi jed­no­stav­no ne mo­že­mo pri­u­šti­ti. De­te je pre­sku­po” – ka­žu mla­di Evrop­ske uni­je.

Sa­nja Lu­čić za Evropa Magazin