Вести

Staza pravoslavlja, ispod čijeg naslova stoji da je Zvanični organ Srpske Pravoslavne Crkve u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi ne objavljuje uvek shvatanja i verovanje te Crkve ili Pravoslavne Crkve uopšte.

piše Dr. Mateja Matejić -Protojerej Stavrofor
Ovo je očevidno u uvodniku objavljenom na engleskom jeziku pod naslovom „In Search of a Reunion“ (U potrazi za ponovnim ujedinjenjem objavljenim u Stazi pravoslavlja za januar 2007 (tom 42, broj 1, strana 2).

Autor uvodnika, jedan od četvorice urednika Staze pravoslavlja, izgleda ne zna za veoma važnu razliku između jedinstva (Unity) i ponovnog ujedinjenja (Union). Njegova čežnja za vaspostavljanjem ponovnog ujedinjenja možda je pokrenuta time što je bio ganut posetom katakombama u San Kalisto i Kvo vadis. Poseta ovim zajedničkim hrišćanskim spomenicima je zaista dirljivo iskustvo.

Urednik ne pominje posetu Svetoj zemlji. Ta poseta je još dirljivije iskustvo i inspiracija. Autor ovih redova to zna iz iskustva jer je posetio i katakombe u San Kalistu i Kvo vadis i Svetu zemlju.

Urednik tvrdi da Prema Pravoslavnom (sic!) čitanju istorije episkop Rima se odvojio od Crkve… Ovo nije samo prema Pravoslavnom čitanju istorije nego faktična istorijska istina. Godine 1054, kada je nastala podela Hrišćanske Crkve, postojala su pet Patrijarhata: Rimski, Carigradski, Jerusalimski, Aleksandrijski i Antiohijski. Od ovih, četiri su ostali u jedinstvu a patrijarh Rima, Papa, odvojio se od njih.

Urednik ima ljubazne i laskave reči za posetu Pape Benedikta Patrijarhu u Carigradu (Istanbulu). On tumači tu posetu kao sredstvo za traženje onog izgubljenog jedinstva. Mi bismo rekli da se više radilo o uniji nego o jedinstvu. Na drugoj strani, urednik prekoreva Pravoslavlje zbog njegovog navodnog strahovanja da traži izgubljeno jedinstvo. Ne navodeći izvor te maglovite tvrdnje on je citira da bi kritikovao Pravoslavlje. Ta nebulozna tvrdnja glasi ovako: Reči ‘mi se nalazimo u gvozdenom obruču jednog spoljašnjeg ropstva’ tačno opisuju status quo Pravoslavlja u našoj zemlji. Čovek se mora pitati šta znači ono spoljašnje ropstvo.

Nije istina da se Pravoslavlje boji dijaloga sa Rimokatolicima. Mogu se imenovati bar petorica Srpskih pravoslavnih episkopa koji su odlazili i odlaze u posetu papi. Konferencije na kojima su održavani dijalozi između pravoslavnih i rimokatolika su se održavale u Beogradu i u bačkoj eparhiji. Osim toga, na dan 18 januara 2007, u crkvi Bogorodice u Sarajevu, održan je moleban za jedinstvo hrišćana. Molebanu su prisustvovali srpski dabrobosanski episkop Nikolaj, rimokatolički kardinal Vinko Puljić. episkop dr Pera Serdar i papski delegat Alehandro Di Eriko. Svi dijalozi sa rimokatolicima, u prošlosti i sadašnjici, nisu dali plodove jer rimokatolici insistiraju na uniji a ne na jedinstvu.

Pokušaji da se obnovi unija između rimokatolika i pravoslavnih učinjena je na Saboru u Florenci godine 1438. Ugovor Unije zadovoljavao je interese samo rimokatolika. Nije prihvaćen od pravoslavnih.

Unijom u Lublinu 1569 godine stvorena je Ukrajinska unijatska crkva time što je jedan veliki broj pravoslavnih Ukrajinaca napustio pravoslavlje i prihvatio prvenstvo i nepogrešivost Pape, i filiokve.

Osim toga, kako se može pročitati u knjizi Istorija Rusije koju je napisao Xesi D. Klarkson (1969), Ohrabreni Lublinskom unijom (1569), jezuiti su usmerili svoju pažnju na pridobijanje pravoslavnih (str. 58)

Kako primer Ukrajinske Unijatske Crkve pokazuje, minimalni zahtevi da pravoslavni ostvare uniju sa rimokatolicima su:

• prihvatanje papskog primata i nepogrešivosti,
• filiokve i, u poslednje vreme,
• celibat sveštenstva.

Koliko pravoslavnih vernika bi bili voljni da ove zahteve ispune?

Naš Gospod Isus Hristos se nije molio za uniju već za jedinstvo hrišćana kada je tražio od Oca:

Oče sveti, sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi (Sv. Jovan 17:11). Međutim unija, koalicija je moguća i bez jedinstva, a to nam pokazuje Savez svetskih crkava.

Na drugoj strani, da bi se postiglo jedinstvo između rimokatolika i pravoslavnih potrebno je da se rimokatolici odreknu novotarija i zastranjenja koja ih odvajaju od Pravoslavlja, Pisac ovog članka ih je u svojoj knjizi Pravoslavlje: hrabrost biti drukčijim – snaga ostati nepromenjenim neke nabrojao, Ovo je lista:

• filiokve (nametnuto u šestom veku),
• prvenstvo pape, nepogrešivost pape (proklamovano 1854 godine),
• bezgrešno začeće Majke Božije (to jest da je i njena majka nju bezgrešno začela kao ona Hrista),
• tačan momenat pretvaranja hleba i vina u telo i krv Hristovu,
• upotreba beskvasnog hleba za pričešće,
• sveto pričešće samo u jednom vidu (hleb, odnosno Telo),
• purgatorijum,
• celibat sveštenstva,
• miropomazanje vršeno kao konfirmacija i obavljano odvojeno od krštenja,
• promena kalendara 1582 godine,
• proslavljanje Vaskrsenja Hristova suprotno pravilima ustanovljenim na Vaseljenskim saborima.

Pored ovih stvari koje nas dele, postoje i istorijski događaji koji su doprineli podeli. Poznato je da je Papa Pavle Jovan II putovao u mnoge susedne kao i udaljene zemlje i da je posetio i Hrvatsku, ali nije nikada posetio Jasenovac gde su stotinama hiljada Srba pravoslavne vere zverski pobijeni od rimokatolika ustaša.

Papa se nedavno izvinuo Jevrejima zbog progona i zverstava koja su im učinili Nemci od kojih su mnogi bili rimokatolici.

• Pravoslavnim hrišćanima se nije nikada niko izvinuo za obesvećenje crkve Svetoga Duha (Agia Sofia) u Carigradu koje su učinili rimokatolički učesnici u Četvrtom krstaškom ratu.
• Izvinjenje nije nikada upućeno monaškoj zajednici na Svetoj gori zbog vandalskog rušenja svetogorskih manastira, opet od učesnika u Četvrtom krstaškom ratu.
• Pravoslavnim hrišćanima na Kipru nije se niko izvinuo što su desetine hiljada ljudi, žena i dece pogaženi kopitama konja krstaša.
• Srpskim pravoslavnim vernicima se niko nije izvinuo zbog stotine hiljada ljudi, žena i dece zverski umorenih u Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata kao i u nedavnim sukobima.
  Izvinjenje nije ponuđeno za mnogobrojne porušene srpskih manastire i crkve.

Od nas, kao hrišćana se očekuje da oprostimo, i treba da oprostiono ali samo ako i kada se od nas oproštaj zatraži. Svega ovoga urednik koji je napisao uvodnik treba da bude svestan kada osuđuje Pravoslavlje zato što se navodno nalazimo u gvozdenom obruču spoljašnjeg ropstva.

Urednik, autor uvodnika „In Search of a Reunion“ ima pravo na lično mišljenje, pa čak i na traženje unije sa rimokatolicima ZA SEBE SAMOG, ali nema prava da iznosi svoje lično mišljenje u uvodniku u listu koji je bar nominalno glasilo srpske Pravoslavne Crkve u Americi i Kanadi, jer čitaoci mogu da to pogrešno shvate kao verovanje i zvaničan stav Srpske pravoslavne Crkve, a ono to NIJE.
Mateja Matejić,
protojerej-stavrofor