Вести

Dušanu Čkrebiću (80), nekadašnjem predsedniku Predsedništva Srbije, u subotu 29. decembra 2007. godine u 12 časova, u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu uručen je Orden Svetog Save.

Čkrebiću je orden dodeljen zato što je, dok je bio na čelu Socijalističke Republike Srbije, odobrio nastavak gradnje Spomen-hrama Svetog Save u Beogradu.

Podsećanja radi, patrijarh German Đorić je od 1958. godine, kada je stupio na tron poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, napisao 88 molbi da se skine državna zabrana na nastavak izgradnje Svetosavskog hrama. Povodom toga imao je i bezbroj uzaludnih razgovora sa tadašnjim komunističkim vlastima Beograda, Srbije i SFRJ, sve do juna 1985. godine, kada je Čkrebić u svojstvu predsednika Predsedništva Srbije potpisao akt o odobrenju nastavka gradnje.

Dušan Čkrebić je po zanimanju elektrotehnički inženjer, a bio je na mnogobrojnim privrednim, političkim i državnim funkcijama – direktor Fabrike sode Lukavac, predsednik Privredne komore Srbije, predsednik RK SSRN, predsednik Izvršnog veća Srbije i predsednik Predsedništva Srbije.

izvor: spc.yu; 31. decembar 2007 – 10:09

xxxxx

Zašto se raspala Jugoslavija (25) – Stipe Šuvar

izvor: europa magazin

………………..

ŠUVAR: To je sada teško reći. Puklo je na tome što je Stambolić zastupao liberalnije teze, a uz njega je bio i pokojni Dragiša Pavlović, kao i nekolicina mlađih. Onda se javio sukob oko toga kakvu politiku u Srbiji voditi i došla je sjednica na kojoj je, da se kolokvijalno izrazim, Ivan Stambolić “izvisio”. Osma sjednica je bila u rujnu 1987. godine. Prevagu je odnio Milošević, a, po mom mišljenju, zahvaljujući podršci starijih, a naročito Ljubičića i Čkrebića. Kada je tu prevagu odnio, postepeno je eliminirao Ivanovu struju, a sam Ivan je bio prisiljen da podnese ostavku na dužnost predsjednika Predsjedništva Srbije negdje u prosincu 1987.

…………………

xxxxx

Zvona će svirati Himnu Svetom Savi

Glas-Javnosti; 24. Jul 2001 15:50

Dušan Čkrebić skinuo embargo s nastavka gradnje. Patrijarh German sanjao da doživi da vidi Hram. Kupola od četiri hiljade tona „digla se sama“, uz pomoć hidraulike. Mesta za 12 hiljada vernika. Raspisaće se konkurs za mozaike za unutrašnje zidove. Svaki je Srbin vernik na svoj način

Lepa mlada žena, šetajući se Karađorđevim parkom sa dvoje male dece, zastala je pored ograde Hrama Sveto Save i posmatrala. Sivilo betonskog kolosa i tajanstvenost koja izbija iz tame njegove unutrašnjosti toliko su uplašili decu, da su ona, grleći majčine noge, pokazivali građevinu i pitala šta je to. „Crkva“, smiruje ih majka. „Je l’ tako da je ona mala kod nas lepša?“, zapitkuju deca.

Bilo bi lepo kad bi se, bar za trenutak, slika gotovog Hrama preselila iz budućnosti u glave onih koji iščekuju, od sredine osamdesetih, da bela mermerna fasada obasja Vračarski plato. Nije više reč o nestrpljenju, već o bezvoljnosti do ravnodušnosti, koja preti da zavlada, između ostalog i kad se govori o Hramu. Pored gradilišta stasavaju nove generacije uz isti prizor – nedorečenosti i nemoći, i možda bi trenutak jasne vizije završenog Hrama bio kakav-takav podsticaj povratku opštem optimizmu.

Godine 2004, kad je predviđeno otvaranje Hrama, o čemu je „Glas“ juče opširno pisao, mogla bi biti značajna ne samo zbog proslave dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka, već zbog prilike da vidimo je li u toj građevini dobijen simbol novog, zdravog života srpskog naroda, ili samo istorijski spomenik zamrzlom svetosavlju.

Kupola leti u nebo
Uz glasine, ni praznoverje nije poštedelo gradnju Hrama. Poznata je priča po kojoj će radovi biti završeni tek kad se Srbi „zaokruže“ kao narod. Po drugoj, kad se radovi završe, slede velike nesreće, navodno u svetu je primećena njihova povezanost sa završetkom velikih hramova glavnih konfesija.- To su smešne i prazne priče – kaže Milovanović. – Ako sam vernik, ne mogu biti sujeveran, a kao inženjeru koji poznaje objekat, to tek ne bi priličilo. Sećam se dana kad se dizala kupola, zajedno s montiranim krstom. Neke starije žene iz publike su se uznemirile jer nisu videle hidraulične prese, pa im se činilo da kupola sama ide u nebo. Najveći posao inženjera je bio da to demistifikuje. Ali, jednu zanimljivost ipak ističem – nikad nam se nije desilo da na Svetog Savu nije sijalo sunce. U Zemunu, na primer, oblačno ili sneg, a ovde – sunce. Ili, dođe patrijarh, a ako je bilo nevreme pre toga, razvedri se. Zaista, zanimljivo!

Tri godine je dovoljno da se vidi koji put je izabran. Već za nekoliko meseci, u oktobru, trebalo bi da budu postavljena zvona, njih 49. Zajedno će činiti karilon, muzički instrument ili „svirajuća zvona“, kojima će moći da se upravlja neposredno – klavijaturom, ili kompjuterski. Biće zanimljivo čuti kad zvona, više od dvadeset tona teška, i raspoređena u četiri i po oktave, budu svirala svakodnevno u podne himnu Svetom Savi, a svakog sata refren. Srpski ministar vera i protoneimar Hrama Vojislav Milovanović ističe da je karilon u tradiciji i pravoslavnih i ostalih hrišćanskih naroda, da su poznati oni u Rusiji i Grčkoj, a da su posebno komponovane kompozicije za zvona u Rusiji.

– Imamo i traku na kojoj je, u jednoj katedrali u Roterdamu, snimljena upravo Svetosavska himna – kaže Milovanović.

Pošto se do kraja godine planira i završetak kripte, trebalo bi očekivati da će božićna liturgija 2002. biti prva uz zvona, ali i prilika da se pod krovom Hrama okupi svih predviđenih 12 hiljada posetilaca.

Svojevremeno, došlo je do potpuno oprečnih mišljena o tome da li je u pravoslavlju običaj da se svira zvonima. Bilo je i onih koji negiraju da postoji makar i jedna pravoslavna crkva, bilo gde u svetu, na ovakav način ozvučena. Pa gde li je onda snimljena gramofonska ploča s muzikom ruskih zvona koju smo slušali u toku razgovora sa gospodinom Milovanovićem?

Ni glavni, veliki krst, visine dvanaest metara i težine četiri tone, nije bio pošteđen kritika i sumnji u primerenost pravoslavlju. Idejni projekat vajara Nebojše Mitrića prihvatio je Sveti arhijerejski sinod, a sam patrijarh German je taj krst neobično voleo. Njegov zvanični naziv i jeste, uostalom, Svetosavski krst.

– Neobične su diskusije oko krstova – primećuje protoneimar Milovanović. – Ne postoji definisano šta je čiji krst i kako koji izgleda. Svaki hrišćanski krst je lep, i postoje samo navike i tradicije u njihovom korišćenju. Videli smo, na primer, na katoličkoj crkvi u Insbruku trolisni krst, a taj se kod nas smatra isključivo pravoslavnim – objašnjava Milovanović. Međutim, tim razlozima se sigurno nije rukovodio momak koji je prodavačici u maloj crkvi Svetog Save pokušavao uporno da „uvali“ krst koji je kupio na drugom mestu, ubeđujući je da treba da ga zameni.

Patrijarh German je živeo 92 godine. Kad je 14. septembra 1958. godine, u Sabornoj crkvi, svečano ustoličen, malo ko je pretpostavljao da će proći 26 godina do dana kada će Dušan Čkrebić, tadašnji predsednik Predsedništva Srbije, skinuti embargo sa nastavka gradnje Hrama. Svih 88 molbi i razgovora s najpozvanijim ličnostima Beograda, Srbije i SRJ svedoče o strpljenju u borbi za ispunjenje životnog sna. „Zmiju gladi, ali ispod nje se vadi“, kažu da je izreka kojom se može objasniti patrijarhov odnos prema komunističkoj vlasti. Četrdeset treći naslednik i čuvar prestola Svetog Save doživeo je da vidi završenu konstrukciju, s krstom na vrhu kupole. Njegov naslednik, patrijarh Pavle, provodi Hram kroz jedan od najtežih perioda srpske novije istorije.

Izvan crkve, čovek koji je najzaslužniji za sve što se može videti na gradilištu, jeste prof. arhitekta Branko Pešić, protomajstor izgradnje Hrama od 1985. godine. Posle infarkta i zvaničnog povlačenja sredinom devedesetih, i sada povremeno dolazi na gradilište i korisno savetuje. Kažu da, od kako je prošle godine nastavljena gradnja, Branko Pešić izgleda dvadeset godina mlađi.

Od istaknutijih ljudi, tu je i akademik Zloković, koji je od prvih dana bio savetnik za konstrukciju, čiji su projektanti Dušan Arbajter, Vojislav Marisavljević, Miša Marjanović. Svima njima Hram će se odužiti tako što će u unutrašnjosti biti postavljena mermerna ploča s uklesanim imenima svih koji su učestvovali u projektovanju i građenju, kao i imenima ktitora – zadužbinara. To je svako onaj ko je priložio 3000 dolara ukoliko živi i radi u Jugoslaviji, a ako je u inostranstvu – 10 000 dolara. Utemeljiteljima, dobrotvorima i velikim dobrotvorima (klasifikacija donatora), izdaju se gramate, koje potpisuje poglavar Srpske pravoslavne crkve lično. Priložnicima – onima koja učine i najmanji prilog, izdaju se zahvalnice, takođe sa potpisom poglavara. Svim umrlim priložnicima održavaće se svake godine svečani parastos u nedeljni dan, u toku zasedanja Svetog arhijerejskog sabora.

U trenucima kad je priliv novca slabiji, konzorcijum formiran 5. jula 2001. pod pokroviteljstvom Zorana Đinđića, predsednika srpske vlade, obezbeđuje ponovo motivisanost i izvesnost gradnje. Tako će se rešavati finansijski problemi, jer, kako smo juče pisali, za završetak Hrama nedostaje još 13 miliona dolara.

Zanimljivo je mišljenje gospodina Milovanovića o tome:

– Gospodin Đinđić je vrlo blizak crkvi, i ono što nije želeo svojevremeno da se zna, jeste da je sredinom devedesetih organizovao i finansijski značajno učestvovao u oslikavanju male crkve Svetog Save. Dakle, vežbao je na malom konzorcijumu, a sad je napravio jedan veliki, od industrijalaca i bankara iz zemlje i inostranstva. Koliko imam uvida, to su sve ozbiljne firme, i ja očekujem da novac ravnomerno pritiče. Pre nekoliko dana je, na primer, stigla i prijava jedne velike firme iz Nemačke, koja je ponudila usluge u vrednosti od 300 hiljada maraka.

Problem Srba je, kaže Milovanović, što, mada su većina vernici, svako je vernik na svoj način. Činjenica je da je Đinđić kršten i da je, za većinu najvažnijih postupaka u opoziciono doba, konsultovao SPC. Nadam se da se ovo neće shvatiti kao omaž premijeru. Očekujem da u najskorije vreme Đinđić održi konferenciju za štampu i ozvaničiti doprinos ljudi okupljenih oko završetka Hrama.

Na osnovu makete, ili kompjuterski urađene slike buduće spoljašnjosti Hrama, može se imati predstava o konačnom izgledu građevine, ali o enterijeru se još nagađa. U njegovom uređenju se koriste svi elementi projekta Aleksandra Deroka, sačuvani originali su u trezoru, a kopije su svakodnevno u opticaju. Još se ne zna ko će raditi mozaik, čija će se koncepcija znati kad se završi projekat. Grubo rečeno, princip će biti sličan mozaiku na Oplencu. Naravno, tehnologija je usavršena, i proizvodnja kamenčića za 10 hiljada kvadratnih metara površine je, svakako, industrijska. Komisija za uređenje enterijera sigurno će znati kome da poveri likovno-kreativni deo izrade.

Zanimljivo je da kapitele koji nisu urađeni ranije, sada kleše vajar iz Haga Jovan Arsenijević, poreklom Zemunac, ali već trideset godina stanovnik Holandije.

U obilju emotivnih trenutaka tokom gradnje, zabeležen je i sledeći: prilikom raspisivanja tendera za oblaganje Hrama mermernim pločama pojavio se i čovek sa ponudom iz Italije. Poslovni razgovor je tekao uobičajeno, sve dok nisu ušli u Hram. Kad je gost u oltaru ugledao narandžaste mermerne stubove iz Karere, počeo je da plače. Ispostavilo se da je te stubove radio upravo on, kao šegrt kod oca, 1939. godine. To mu je bio prvi posao u životu, i nije znao kuda su namenjeni. Sada ih je, posle više od šezdeset godina, ponovo ugledao.

ALEKSANDAR SUBOTIĆ; Glas-Javnosti