Вести

Gusle moje od javora suva što nam veru narodu očuva!

Tako je to nekada bilo, a od skora ostaće da se samo spominje, pošto gusle padoše u pogrešne ruke.

piše J.Bojić

Za ovaj stih sam sazno onda, kada sam prvi put video taj čudotvorni instrument, koga su i takavi umovi kao što su bili proslavljeni Andrić, i Veliki Mihailo Pupin na jedan lep i skroman način opisali, sa nenadmašnom tačnošću i preciznošću. Bilo je to kada mi je jedva bilo osam ili devet godina, kada je jedan komšija sabirač antikviteta, jedne zimske večeri, uneo u našu kuću jedne delikatne gusle, za vreme prela. Svi su slušali guslara, a mi se deca stiskali oko njega da čujemo čarbnu nit, i šta neobičan zvuk strune i zvonki glas guslara, koji je izvijao srpske epske balade na jedna prekrasan i dostojanstven način, može da dočara.

Kada je se guslar zamorio, uzeo je nešto da mezeti, i ja tada iskoristim priliku da sa jednim starhopoštovanjem dohvatim u svoje ruke taj čarobi istrument, kakvoga nećemo pronaći u čember orkestrima, njega nema nigde gde se radi po diktatu, njega nema u simfonijskim orkestrima, njega nema ni u filhramonijskim orkestrima, njega ima samo na slobodi. Jer on prati slobodnu umetnost već kroz nekoliko mileniuma, od strog Homera, pa do današnjih dana.

A do skora njega niko nije oskrnavio, a uz njegovu pratnju je ispevana najlepša epopeja posle Homera, kod Srba. Epopeja iz koje da samo spomenem nekoliko fragmenata. Uroša i Mrnjavčeviće, Majku Jugovića, Kosovku Devojku, Ženidbu Stojana Jankovića, Starog Vujadina, Starinu Novaka.

Ni po babu, ni po stričevima

Već po pravdi Boga istinoga!

——————————–

I tu majka tvrda srca Bila

Da iz oka suze ne pustila!

Već je njima lepo govorila:

Ne plačite i ne jadikujte

Ako su nam odleteli ždrali

ostali su tići ždralovići

Gajićemo mlade ždraloviće,

Nše pleme utreti se neće!

——————————

Kog junaka u životu nadje

Zaliva ga hlađanom vodicom,

Pričešćuje vinom rumenijem.

———————————

…

idi brate dvoru bijelome

a ja idem mome vinogradu

vinogradu mome rukosadu…

Nađe majku Janković Stojane,

kosu reže ostarela majka

kosu reže, pa vinograd veže

a suzama lozicu zaliva,

i spominje svog Stojana sina:

,,Oj Stojane jabuko od zlata!

Majka te je već zaboravila,

snae Jele zaboravit neću

snao Jelo, nenošeno zlato!

Božio je Janković Stojane….

——————————

O sinovi moji sokolvi!

Vidite li prokleto Lijevno

đe u njemu bileli se kula.

….

O, sinovi moji sokolovi!

Ne budite srca udovička!

Već budite srca junačkoga!

——————————–

Uzeh budak s kim sam argatovo

Uzeh budak pođoh u hajduke.

….

Prođi me ture mladoženja

vidiš da sam čovek siromašak.

Na ovim bi stihovima sigurno posrnuo Oberšal i pao na svakom ispitu posvećenom njima. Ali one disertacije, na Sorboni, Oksfordu, i drugde, govore o njihovoj veličini, i lepoti. O jednoj junačkoj epopeji. O vremenu kada su Vladike bili Vladike.

Tu kada Guslar sede da se odmori, i kada mi gusle padoše u ruke pročitah, šta ugravirana pisahu slova. Bila je ti inkripcija, stihova, koje sam tada prvi put, i samo jednom procitao, i koje i danas u uspomeni, i sećanjima noasim. A gusle su i zaista bile od javora suva, izvajane rukom verovatno samoukog majstora, koji im je svu pažnju posvetio, i spomenuti stih iz uvoda napisao slovima sa tolikom preciznošću da ih ni jedan tehničar danas ne bih bio u stanju sa najsavremenijim instrumentima tako precizno da ispiše.

Kada se spominje ono vreme kada su Valdike, bili Vladike nešto me dirljivo lednu, i emotivno pokrenu gore nego onaj momenat kada Janković Stojan zateče majku, samu u svome rukosadu.

Volim gusle i epopeju koju su one ispevale, cenim iznad svega. Jer ih je samo Homer nadživeo. Zato ne volim kada ih neko skrnavi. I mislim da ih niko do nedavno i nije oskrnavio. Ali eto pre neki dan, sastanu se troica u njamnju ruku hokštaplera, i oskrnave jedan najsvetiji istrument ikada sastavljen i napravljen. Rekoh hokštaplera, jer za mene takvi ne mogu biti Vladike.

Bili su to Lopata iz Švetske. Bar tako, da li namerno ili pogrešno nazva jedna prijatelj onoga probisveta sa bradom iz Skandinavije. Kada mu rekoh da bi to mogao da bude niko drugi do Motika. Prijatelj se nasmeja i reče: ,,Ne znam, nekavo zlo jeste što se u blato nabija.” Onda, naravno Longin Krčo, i njihovo oločenje biskup kanadski Đoka mlađi. Kao došli oni u Kitčiner Ontario, na tobožnje guslarsko veče. Onaj Lopata skinuo mantiju. Pa bez nje očevidci govore izgledao je kao John Lenon iz vremena Bitlsa (moj ih deda zvao Bilmezi). Ka bojagi monah koji skida matiju, pa je nabio u nekavu koferčinu, i poslao na pogrešan avion te tako on stigao u Milton, a iz Miltona u Kitčiner bez kamilavke i mantije.

Nekima u Episkopatu, što vernici da bi se od ovakvog hokštapleraja zaštitili, smeta što ti vernici, zagovaraju legalno inkorporiranje CŠO-a, a ne smeta im ilegalno skitarnje po svetu, jednog nazovi monaha bez mantije. Prema korporacijama nema se tolernacije, ali prema ”monasima” koji oskrnavljuju mantiju, su hladni i tolerantni. Iako nas predanja i drevni kanoni uče da kada monah skine mantiju sa sebe on to više nije. Tu su mu narvno uz toga Lopatu, bili kako rekosmo i drugih dvojica ,,sabraće” kojima oskrnavljenje mantije nije nimalo nije zasmetalo??? Naravno kada je i oni nose ne da se ponose, nego da se zadovolje. Već kako rekoše pravili su komediju na račun sopstvenih gluposti. Kada se završilo guslarsko veče, kako mi saopštavaju, pričali su samo dvojica, Longin i Đoka, dok je treći samo uputio pozdrav. Kažu očevidci, ”posprdaše se oni, tu na račun svega, a post i ne spomenuše”. Aferim! Naravno da se u takvim prilikama nađe i po nekakav poltrončić, kao i svugde, pa i tu, pa se vele taj dosetio da trojici hokštaplera, bez da ih provo propita čemu su gusle namenjene, i značaj stihova uz čije se strune gradila jedna čudotvorna epika, udeli trojici stugeona gusle u ruke.

Po meni, jer, za drugi sličan događaj ne znam. Bilo je ovo prvo veče, i prvi put u istoriji gusala kada su one oskrnavljene.

Janko Bojić

Scroll