logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: новинарство    1.016 пута прочитано    Датум: 21.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Momo KaporČujem da su me Narodna i Univerzitetska biblioteka u Sarajevu, zajedno sa mojom spisateljskom sabraćom, uvrstila u bosansko-hercegovacku književnost, a jezik kojim smo pisali i pišemo još uvek, nazvali bosanski.

piše Momo Kapor, NIN 16.XI 2007

Na tom spisku su, dakle, svi koji su imali nesrecu da se rode u toj kolevci bratstva i jedinstva. Medu njima i Ivo Andric za koga je izvesni ideolog bosanskog jezika Tunjo Filipovic (blistav um, kao što mu i samo ime kaže), napisao u svoje vreme da su knjige nanele više zla Bosni nego svi osvajaci koji su prošli kroz nju.

Naci se sa Ivom Andricem na istom spisku, cini me ponosnim – takvoj pocasti se nisam nadao; malo je reci da sam duboko zahvalan, ali da ne mogu prihvatiti takvu cast. I Andric i Meša Selimovic ostavili su više pismenih dokaza da pišu srpskim jezikom i da pripadaju srpskoj književnosti, pa je rec da i ja, ovakav nikakav, isto to ucinim, ali i da usput pokažem kroz šta sam sve morao da prodem u životu zbog jezika.

Najpre da kažem da sam roden u gradu Sarajevu u Kraljevini Jugoslaviji i da sam progovorio na srpskom jeziku. Nije zapamceno šta su mi bile prve reci, ali valjda ce neko zapisati šta ce mi biti poslednje, takode na srpskom. I majka i otac, govorili su, naravno, istim jezikom, kome su me i naucili. Usput, zašto se uvek kaže maternji jezik, kao da su nam ocevi bili gluvonemi? Buduci da sam se rodio u lepom i nesrecnom gradu Sarajevu, govorio sam srpski, ijekavskom varijantom.

Govorio sam, dakle, tako sve do jeseni 1946, kada sam se preselio iz Sarajeva u Beograd i bio upisan u prvi razred Trece muške gimnazije kod Cvetnog trga, gde poceše velike nevolje. I decaci sa Neimara gde sam tada živeo, znali su da budu veoma svirepi, tukli su me onako slabašnog, klempavog i rahiticnog zbog toga što se razlikujem i što govorim drukcije, sarajevski. Bio je i to svakako deo pritajene mržnje prema oslobodiocima koji su takode uglavnom govorili ijekavski, pa su me ni krivog ni dužnog strpali u Šestu licku i Petu krajišku. Borio sam se koliko sam mogao, sve dok nisam prešao na savršeni ekavski. Ali, pošto su me u šestom razredu gimnazije izbacili iz svih škola u zemlji, ne iz politickih razloga, kao što bi trebalo da slažem, vec zbog neopravdanih casova (citav moj život je samo jedna velika zbirka neopravdanih casova), preselih se prisilno ponovo u Sarajevo gde su nastavili da me biju i da mi udaraju “klempe”, sada zbog toga što sam govorio ekavski, a oni svi ijekavski.

 U to vreme, ne zna se kako, srpski se pretvorio u srpsko-hrvatski, SH, tu su se, takode, susreli moj život i život Ive Andrica, jer smo ucili gimnaziju u istoj staroj austrougarskoj zgradi gde su nas profesori iz dana u dan ubedivali da nismo nizašta i da nismo dostojni velikog Ive Andrica koji je sedeo baš u našem razredu, i to baš u istoj izrezbarenoj klupi u kojoj sam ja sedeo. Ivo Andric mi je kasnije priznao da je ponavljao sedmi razred zbog matematike, baš kao i ja koji sam ga sledio u svoje vreme i ne znajuci za to. Radi mimikrije naucih tako ponovo ijekavski, što i nije bilo mnogo teško, jer rec nježnost zvuci mnogo nježnije od nežnosti, a svijetlost, svijetli mnogo jace od svetlosti.

I kada sam se posle tri godine provedene u toj spravi za mucenje koja se zvala gimnazija, u tom prisilnom izgnanstvu u rodnom gradu, vratio u Beograd i upisao na Likovnu akademiju, otpoceše ponovo neprilike i tuce oko jezika; sada sam govorio savršeno ijekavski, a oni svi ekavski. Cini mi se da niko nije toliko prepatio i nastradao zbog jezika, kao ja. Ipak, dešavaju mi se mala cuda: cim predem Karakaj i udahnem miris planina i borovine i zacujem huk divljih reka, istog casa pocinjem da govorim ijekavski, to je jace od mene. Moje prve ljubavi govorile su ijekavski, moje poslednje – ekavski. Još su mi u ušima, kao vec starom coveku, njihovi melodicni glasovi puni nježnosti i nežnosti. Onda sam, 1967, potpisao jedan važan dokument, vec odavno zaboravljen, Predlog za razmišljanje, u kome smo se zauvek otresli u jeziku slova H.

Bio je to odgovor na Deklaraciju o položaju hrvatskog jezika i pravopisa, cije je potpisnike u Zagrebu predvodio Miroslav Krleža. Nastala je velika frka oko toga, progoni i zabrane, pa sam da ne bih morao da povucem potpis, pobegao u Veneciju, odakle sam slao razglednice u kojima sam pisao “Sedim kod ‘Florijana’ i odmaram se od domovine!” Onda je jednog dana eksplodirao bosanski lonac, raznevši najpre kuhinju, zatim citav stan i na kraju kucu, ulicu i gradove, pa sam se našao na ratištu, kao ratni reporter. Pogodite s koje strane? Gledao sam kroz dvogled sa prve linije na Trebevicu kucu u kojoj sam se rodio. Borci su me sklanjali da me zbog bele kose kao laku metu, ne zvizne neki snajperski metak. To je cudno osecanje; gledati rodni grad, ulicu i kucu pokraj Katedrale, u koju više nikada necete smeti da udete. Onda je jednog dana tvorac Republike Srpske Radovan Karadžic proglasio za zvanicni jezik nove države ekavski, a pismo cirilicu. To je izazvalo prilicno komentara i smeha, ali što se mene tice, najzad sam bio na pravoj strani; svi su tamo gde sam se rodio morali da govore ekavski i više niko nije smeo da me bije, kako jedanput rece nesrecni Slobodan. Ali, Radovana optužiše uskoro za ratne zlocine, pa se na ovu odluku brzo zaboravi, a na bosansku scenu, ponovo, posle više od sto godina, stupi ukleti duh Benjamina Kalaja, koji je u ime Austrougarske više od dvadeset godina vladao Bosnom, baš kao danas gospodin Lajcak.

On je, naime, prvi izmislio rec bošnjak. Kao da ga vidim: plesnjive, iskežene lobanje pod natrulim cilindrom, odeven u poluraspadnuti frak prekriven odlikovanjima i rozetama, ova avet ponovo uvodi bosanski jezik i proždire svakog pisca rodenog na tlu kojim vlada. Kao da je zaboravljena stara pesma “Ubistvo nadvojvode Ferdinanda u Sarajevu”, gde Gavrilo Princip, koga danas neke nevladine organizacije proglašavaju teroristom, skace na papucicu nadvojvodinog otvorenog automobila i kaže: “Pošao si Bosnu pohoditi, Srpski ne znaš dobro govoriti… Evo tebe srpska gramatika,

Iz mojega avutomatika!” Tako me duh Benjamina Kalaja uvuce, ni krivog ni dužnog, u tu virtuelnu biblioteku, u kojoj su, inace, strogo zabranjene moje knjige. U mom rodnom gradu, naime, nikada nije štampana nijedna moja knjiga, niti izložena i jedna jedina slika, cak ni crtež. A sad sam, pod starost, postao bosanski pisac. Bosanski su inace dosad govorili jedino Mujo i Haso, niko pristojan. Medutim, ono što me brine je to što su nekuda nestali muslimani koje smo do nedavno morali da pišemo velikim slovom. Nestali bez traga, tako da sam zabrinut za neke od svojih dobrih prijatelja.

Yamije su ih, naime, u vreme molitve još uvek pune, ali njih nema, jer su ih zamenili Kalajevi bošnjaci. Plašim se da im se nije šta desilo? Nadam se da je ova moja poslednja nevolja sa jezikom, koja me prati još od prvog gimnazije.

Molim zbog toga pronalazaca bosanskog jezika da me izbrišu iz svojih registara, baš kao što su me izbacili i iz mog rodnog grada Sarajeva. Unapred, zahvalan!

 

Momo Kapor





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo