Вести

Moja baka je, dok bi slušala političare iz Bosne i Hercegovine, koji su u Beogradu „mrsili muda“, znala da kaže – „Jebalo ih veslo koje ih preveslo“.

+++

Meni se tada činilo da baka nije u pravu, da je prestroga prema ljudima s one strane Drine.

Kada sam završila srednju školu i došla u Beograd, počela sam pažljive čitati štampu iz Sarajeva. Bože, često sam glasno razmišljala, kakav je to mrak, kakav tamni vilajet.

Doduše, pažljivo sam pratila zajedničko izdanje predratnog TV dnevnika, kada je emitovan iz Sarajeva. Još se sećam imena voditelja – Smiljko Šagolj (šagolji me nežno, tepala sam dok bi nam mrtav ozbiljan slao preteće poruke, ideološke prirode), Mefid Mumija…

Po mom ukusu, sarajevski TV dnevnik je bio najbolja humoristička emisija. Mefid Mumija saopštava:
– Poštovani gledaoci, danas je Zenicu posjetio voljeni drug Tito. Njemu su građani Zenice priredili dobrodošlicu, a učenica petog razreda Osnovne škole „Bratstvo i jedinstvo“ Mevluda Delić predala je voljenom drugu Titu cvijeće. Mevluda je odlična učenica petog razreda osnovne škole, član je Pionirske organizacije i aktivan je društveno-politički radnik! Ej, društveno-politički radnik!

Sećam se svojih koleginica koje su iz Bosne dolazile na studije u Beograd. Na naše glasne opaske stavljale bi prst na usta i upozoravale – šuti, mogu te čuti.

Danas u Srbiji oni koji su vikali – šuti, mogu te čuti, glavni su urednici najtiražnijih medija. Kakvi urednici, takvi i mediji.

Dnevnu „Politiku“ uređuje Sarajka Ljiljana Smajlović. Iz Sarajeva je i Željko Cvijanović Cvija, glavni urednik dnevnika „Sutra“ i nedeljnika „Standard“. Đoko Kesić, glavni urednik „Press“-a, je iz Glamoča, Antonije Kovačević, glodur dnevne „Gazete“, iz Mostara. Đuro Bilbija, glavni urednik „Kurira“ i „Glasa javnosti“, takođe je iz Bosne. Na čelu „Blica“ je Hercegovac Veselin Simonović.

Dnevni list „Pravda“ uređuje Predrag Popović, rođen u Osjeku, a „Večernje novosti“ Manojlo Vukotić, koji je rođen na Cetinju. Glavni urednik nedeljnika NIN Slobodan Reljić došao je iz Teslića! Prvi čovek Javne kuće Radio-televizije Srbije Aleksandar Tijanić rođen je u Podujevu (varoši, za sada iza „Zone kopnene odgovornosti“).

U Srbiji su, njihovim postavljenjem, medijima začepljena usta. Oni koji su došli iz sredina u kojima se i u kućama, za astalom, čak i pred decom šaputalo, da neko ne čuje, da ne bude belaja, u kojima se svaka vlast poštovala („Svaka je vlast od Boga data“, učili su ih tome i sveštenici), počeli su da medije u Srbiji uređuju po meri svog života. (Šuti, mogu te čuti).

Na prvo pitanje koliko gradova poznaju u Srbiji, da li su bili nekada u Negotinu, u Babušnici, Pasuljanskim livadama, da li znaju gde su Homoljske planine, većina glavnih urednika ovih medija, koji formiraju javno mnjenje Srbije, odgovoriće – Ma jok, more!

Kada ih pitamo gde je Valjevo, većina bi se premišljala i kazala – „To ti je ba’ jedno šeset kilometara istočno od Pala, vazdušnom linijom.“

Da li je moguće da u zemlji Srbiji, u kojoj su i za vreme teških komunističkih nadgledanja objavljivane knjige, izdavani časopisi i novine, zbog kojih su u Beograd stranci dolazili da se uče slobodi i demokratiji, ne postoje novinari koji mogu da budu glavni urednici dnevnih i nedeljnih novina, ili da budu na čelu RTS-a?

Današnjim despotima u Srbiji više su pogodniji oni koji su živeli šapćući u kućama, iza škola, na korzou, u kafani (Šuti, mogu te čuti), za koje su životne devize – ćutanje je zlato, ili slušaj kako babo kaže.

Da li je pomenuta gospoda donela mrak u Srbiju?

Ana Lešo za Tabloid