Вести

Gar­da ko­ja ima svo­ju dr­ža­vu ne­ma pro­ble­ma. Dr­ža­va ko­ja ima svo­ju gar­du ta­ko­đe ne­ma pro­ble­ma. Pro­blem je­di­no ima­ju oni u Sr­bi­ji ko­ji ne­ma­ju ni dr­ža­vu ni gar­du, a od­ne­kud sma­tra­ju da su i dr­ža­va i gar­da ozbilj­ni poj­mo­vi i da se s nji­ma ni­je igra­ti.

U vre­me kad ovaj broj Evro­pe bu­de iza­šao iz štam­pe tre­ba­lo bi da se na­vr­ši go­di­šnji­ca od usva­ja­nja no­vog usta­va Sr­bi­je. Pre­ma Usta­vu, Sr­bi­ja je dr­ža­va Sr­ba i gra­đa­na Sr­bi­je, u ko­joj su na sna­zi pra­vo i za­ko­ni. Re­pu­bli­kom pred­se­da­va pred­sed­nik, po­li­ti­ku vo­di vla­da, na če­lu s pre­mi­je­rom, za­šti­tu za­ko­na ga­ran­tu­ju su­do­vi, od­bra­na je za­da­tak voj­ske, a jav­ni red i mir ču­va po­li­ci­ja. Nig­de u Usta­vu ne po­mi­nje se ni­ka­kva gar­da.

Ipak, pre se­dam me­se­ci, pre iz­bo­ra no­ve vla­de, na če­lu sa sta­rim-no­vim pre­mi­je­rom, pre iz­bo­ra sta­rog-no­vog gu­ver­ne­ra, dr­žav­ne re­vi­zor­ske in­sti­tu­ci­je i su­di­ja Ustav­nog su­da, Sr­bi­ja je do­bi­la Gar­du ca­ra La­za­ra, o če­mu su is­crp­no iz­ve­sti­li svi me­di­ji, ne­ki s pri­met­nim sim­pa­ti­ja­ma.

Ako či­ta­te Po­li­ti­ku – mo­ra­mo ima­ti čvr­sto upo­ri­šte, zar ne? – ve­ro­vat­no zna­te da je Gar­da ca­ra La­za­ra or­ga­ni­za­ci­ja rat­nih ve­te­ra­na po­sve­će­nih oču­va­nju Ko­so­va u gra­ni­ca­ma Sr­bi­je, što zvu­či pri­lič­no le­gi­tim­no. Oni ula­ze u zgra­du par­la­men­ta, sa­sta­ju se s na­rod­nim po­sla­ni­ci­ma, pri­če­šću­ju se u cr­kve­nim por­ta­ma, da­ju in­ter­vjue ti­ra­žnim no­vi­na­ma, or­ga­ni­zu­ju jav­ne sku­po­ve… Nji­hov vo­đa An­drej Mi­lić iz Kur­šu­mli­je po­stao je ve­o­ma br­zo jed­na od naj­če­šće ci­ti­ra­nih lič­no­sti.

Iz­ra­sta­nje no­ve srp­ske in­sti­tu­ci­je ni­je na­i­šlo na odo­bra­va­nje „ne­do­bro­na­mer­nih“. Ve­ćin­sko sta­nov­ni­štvo na Ko­so­vu – et­nič­ki Al­ban­ci – shva­ti­li su osni­va­nje Gar­de ca­ra La­za­ra kao di­rekt­nu pret­nju svo­joj si­gur­no­sti, za­pad­ne di­plo­mat­ske mi­si­je upo­zo­ri­le su no­vu vla­du u Be­o­gra­du, na či­jem je če­lu sta­ri-no­vi pre­mi­jer, da ne­će do­zvo­li­ti pro­vo­ka­ci­je na Ko­so­vu, a ci­vil­na upra­va Uje­di­nje­nih na­ci­ja u biv­šoj srp­skoj po­kra­ji­ni, mr­ski Un­mik, u ko­ji se ne za­kli­nje­mo kao u Sa­vet bez­bed­no­sti, iako nje­gov man­dat iz­vi­re iz Re­zo­lu­ci­je 1244 SB, pro­gla­si­la je Gar­du ca­ra La­za­ra za opa­snu kri­mi­nal­nu i te­ro­ri­stič­ku or­ga­ni­za­ci­ju.

Ko­sov­ske po­li­cij­ske sna­ge, jed­na u ni­zu Un­mi­ko­vih iz­mi­šljo­ti­na, do­bi­le su na­re­đe­nje da uhap­se sve ko­ji se pred­sta­vlja­ju kao pri­pad­ni­ci Gar­de ili po­sto­ji oprav­da­na sum­nja da u ime Gar­de pla­ni­ra­ju ak­ci­je usme­re­ne pro­tiv mi­ra i sta­bil­no­sti na Ko­so­vu.

Za­što Un­mik i za­pad­ne di­plo­mat­ske mi­si­je ve­ru­ju da je Gar­da pret­nja bi­lo ko­me, ni­je do kra­ja ja­sno. Od osni­va­nja, pri­pad­ni­ci Gar­de in­si­sti­ra­li su sa­mo na to­me da par­la­ment Sr­bi­je pro­gla­si van­red­no sta­nje na te­ri­to­ri­ji Ko­so­va i po­ve­ri im man­dat da za­šti­te pre­o­sta­lo srp­sko sta­nov­ni­štvo u biv­šoj po­kra­ji­ni, da se or­ga­ni­zu­ju do­bro­volj­ci ko­ji bi mar­ši­ra­li ka Ko­so­vu po­lju, da se upu­te na­o­ru­ža­ne spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce ko­je bi se su­prot­sta­vi­le pa­ra­voj­nim for­ma­ci­ja­ma ko­je ma­ski­ra­ne pa­tro­li­ra­ju pu­te­vi­ma u oko­li­ni Pri­šti­ne i da Sr­bi­ja uđe u rat­ni su­kob sa svi­ma ko­ji po­dr­že go­to­vo iz­ve­snu ne­za­vi­snost Ko­so­va.

Gar­da tvr­di da ras­po­la­že oruž­jem ko­jim ras­po­la­žu i dru­ge ar­mi­je, da je ono ma­hom sa­ku­plje­no iz kuć­nih ar­se­na­la, kao i da su u mo­guć­no­sti da ga­đa­ju Pri­šti­nu s uda­lje­no­sti od 80 ki­lo­me­ta­ra. Po­seb­nost Gar­de, ako ta­ko ho­će­te, na­ša pred­nost u su­ko­bu ko­ji je ne­iz­be­žan, je­ste taj­no oruž­je ja­če od atom­ske bom­be. Sr­bi će po­be­di­ti jer nji­ho­vi ar­gu­men­ti ima­ju vi­še smi­sla. Ga­ran­to­va­no.

Mo­žda je na ovom me­stu po­treb­no na­gla­si­ti da stran­ci ne raz­u­me­ju na­šu sre­ću iz teh­nič­kih raz­lo­ga, pa im i ne vre­di ob­ja­šnja­va­ti. Je­ste, mi ima­mo za­ko­ne ko­ji ka­žu da se sva­ko udru­ži­va­nje gra­đa­na re­gi­stru­je kod nad­le­žnog or­ga­na, ko­ji mo­ra ste­ći uvid u sta­tut, ci­lje­ve i od­lu­ke udru­že­nja, i mo­že od­bi­ti re­gi­stra­ci­ju u slu­ča­ju da oce­ni da de­lo­va­nje udru­že­nja pred­sta­vlja pret­nju jav­nom re­du i mi­ru, od­no­sno pra­vi­ma i bez­bed­no­sti gra­đa­na, ili da pro­mo­vi­še kr­še­nje ljud­skih pra­va, dis­kri­mi­na­ci­ju lju­di ili mr­žnju na et­nič­koj, ver­skoj i na­ci­o­nal­noj osno­vi, ali „to su sa­mo za­ko­ni“.

Kod nas se gra­đa­ni slo­bod­no mo­gu udru­ži­va­ti, na­ro­či­to ako pro­kla­mu­ju oču­va­nje Ko­so­va u gra­ni­ca­ma Sr­bi­je kao svoj cilj. Ako u nji­ho­vim ci­lje­vi­ma i de­lo­va­nju ima ele­me­na­ta kri­vič­nih de­la ko­ja se go­ne po slu­žbe­noj du­žno­sti, mo­lim le­po, nad­le­žni or­ga­ni će se po­za­ba­vi­ti ti­me kad na to do­đe red, a sad je po­pri­lič­na gu­žva zbog ne­kih po­li­tič­kih di­rek­ti­va. Va­žno je da je mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Dra­gan Jo­čić iz­ja­vio da ne­će do­zvo­li­ti da Gar­da de­sta­bi­li­zu­je Sr­bi­ju. U ko­jim gra­ni­ca­ma mi­ni­star po­sma­tra Sr­bi­ju, ni­je pre­ci­zi­ra­no.

Po­sto­ji i taj po­ma­lo ne­zgo­dan de­talj da dr­ža­va po­či­va na le­gi­tim­nom mo­no­po­lu na upo­tre­bu si­le, što je u de­li­mič­noj ne­sa­gla­sno­sti s tim da se gru­pa lju­di na­zo­ve ime­nom voj­ne je­di­ni­ce, sa­op­šti da ima do­volj­no oruž­ja i da se ne­će li­bi­ti da ga upo­tre­bi, ali mi smo na­ši. Ka­ko ka­žu sta­ri­ji i mu­dri­ji lju­di, tu smo da se po­ma­že­mo. Gar­da ho­će da ga­đa Pri­šti­nu s bez­bed­ne dis­tan­ce; mi ima­mo i od­bram­be­nu in­du­stri­ju i ade­kvat­ne si­ste­me u pro­iz­vod­nji i ob­u­če­ne ka­dro­ve. Uosta­lom, ni­je pr­vi put da bom­bar­du­je­mo ne­ki grad.

I to tim taj­nim oruž­jem ja­čim od atom­ske bom­be. To su oni si­gur­no po­me­nu­li tek ona­ko i ni­je u re­du da tro­ši­mo no­vac po­re­skih ob­ve­zni­ka is­pi­tu­ju­ći da li ne­ko unu­tar gra­ni­ca Sr­bi­je ras­po­la­že oruž­jem za ma­sov­no uni­šte­nje, ma ka­ko gra­ni­ce bi­le shva­će­ne.

Da li esta­bli­šment u Sr­bi­ji stvar­no ve­ru­je da gra­đa­ni ni­šta ne zna­ju ili je na de­lu ne­ki no­vi mo­del upra­vlja­nja bez ne­po­treb­nog za­ma­ra­nja mo­žda­nih će­li­ja? Va­žno je da je pred­sed­nik lep, pre­mi­jer za­bri­nut, mi­ni­stri sprem­ni za ak­ci­ju, a opo­zi­ci­ja bez­i­dej­na? Ko­ga po­re­ski ob­ve­zni­ci pla­ća­ju da šti­ti ustav­ni po­re­dak?

Da li tre­ba da ve­ru­je­mo da, kad bi se su­tra po­ja­vi­la ne­ka gru­pa lju­di ko­ji tvr­de da ima­ju oruž­je i že­le da oču­va­ju, re­ci­mo, Voj­vo­di­nu u gra­ni­ca­ma Sr­bi­je, da bi i nji­ma otvo­ri­li vra­ta par­la­men­ta i pu­sti­li ih da ne­sme­ta­no de­lu­ju? Gar­da ca­ra La­za­ra oku­plja do­bro­volj­ce u oko­li­ni Kur­šu­mli­je i Kra­lje­va.

Oni or­ga­ni­zu­ju pro­te­ste u zo­na­ma ad­mi­ni­stra­tiv­nog raz­gra­ni­če­nja s Ko­so­vom, u ko­ji­ma je ina­če za­bra­nje­no oku­plja­nje. Ni­je is­klju­če­no da uži­va­ju i od­re­đe­nu fi­nan­sij­sku po­dr­šku, bi­lo iz dr­žav­nih fon­do­va, bi­lo iz do­bro­volj­nih pri­lo­ga gra­đa­na (pa­tri­ot­ski žar­gon za re­ke­ti­ra­nje).

Mo­žda oni ko­ji ni­su ni u ka­kvim gar­da­ma ne raz­mi­šlja­ju kre­a­tiv­no? Mo­žda bi u Srem­skim Kar­lov­ci­ma tre­ba­lo osno­va­ti Gar­du ca­ra Le­o­pol­da, ko­ji je u bor­bi s Tur­ci­ma imao vi­še uspe­ha od La­za­ra, a i pra­va na car­sku ti­tu­lu. Ta gar­da bi za svoj cilj pro­kla­mo­va­la oču­va­nje evrop­skog re­gi­o­na Voj­vo­di­ne u gra­ni­ca­ma Sr­bi­je i re­gru­to­va­la do­bro­volj­ce u Sre­mu, Ba­na­tu i Bač­koj, baš kao pre tri sto­le­ća. Šta mi­sli­te ka­kvog bi uspe­ha ima­li?

Pred­sed­nik Sr­bi­je ko­ji je obe­ćao da to­kom svog man­da­ta ne­će sla­ti omla­di­nu u rat­ne po­ho­de i vla­da ko­ja se za­ve­to­va­la na od­bra­nu me­đu­na­rod­nog pra­va svim eko­nom­skim, po­li­tič­kim i di­plo­mat­skim sred­stvi­ma ne mo­gu da po­no­vo otvo­re­no za­ra­te s NA­TO-om oko Ko­so­va, ali iz­gle­da mi­sle da mo­gu da pu­ste dru­ge da vo­de svo­je pri­vat­ne su­ko­be ni­skog in­ten­zi­te­ta. Zna­te ono, par bal­va­na ov­de, par bal­va­na on­de, mi sa­mo bra­ni­mo go­lo­ru­ki na­rod…

Ne­ve­ro­vat­no je ka­ko oni ko­ji su za­du­že­ni za pro­ce­nu ri­zi­ka ne shva­ta­ju da gar­di­sti ko­ji da­nas pre­te Pri­šti­ni mo­gu su­tra da za­pre­te Be­o­gra­du ili bi­lo kom dru­gom gra­du. U Sr­bi­ji ži­vi bar 50.000 lju­di ko­ji su pro­šli voj­nič­ku obu­ku, ima­ju rat­nog is­ku­stva i že­lje da se još ko­ji put do­ka­žu. Nji­ma je sa­mo po­tre­ban ne­pri­ja­telj, a po­li­ti­ka ko­ju na­ša vla­da vo­di stva­ra ne­pri­ja­te­lje u bli­žem i da­ljem okru­že­nju.

Se­ti­te se da u Sr­bi­ji, po­red Gar­de ca­ra La­za­ra, po­sto­je i gru­pe neo­na­ci­sta, fa­ši­sta i dru­gih eks­tre­mi­sta, ko­ji su pro­te­klih go­di­na uče­stvo­va­li u jav­nim de­mon­stra­ci­ja­ma na­si­lja.

Svi oni na ovaj ili onaj na­čin uži­va­ju po­dr­šku dr­ža­ve (kroz či­nje­nje ili ne­či­nje­nje dr­žav­nih or­ga­na) i svo­jim de­lo­va­njem ob­li­ku­ju po­li­tič­ku sce­nu. Sr­bi­ja je da­nas na­lik bu­re­tu ba­ru­ta ko­je pre­ti da eks­plo­di­ra, gra­đa­ni su u stra­hu od očaj­nič­kih po­te­za po­je­di­na­ca i gru­pa, na de­se­ti­ne je stra­da­lo od ru­ke na­o­ru­ža­nih lu­da­ka u ma­njim me­sti­ma, a pred­sed­nik i vla­da sma­tra­ju da ni­je vre­me za od­luč­ne ko­ra­ke pro­tiv eks­tre­mi­zma u na­šem dru­štvu. Valj­da se če­ka da Gar­da od­i­gra svo­ju ulo­gu, pa će on­da dr­ža­va svo­ju.

Bo­jan al Pin­to-Br­kić za nedeljnik Evropa