Вести

Pročitala sam clanak na vašem internet portalu o Crkvi u Buenos Airesu. Žao mi je bilo i duša mi se slomila. Bruka i sramota, da posle toliko truda i rada, sveštenik, koji je poslan da nas uči, da nas ujedinjuje u veri i tradiciji, može tako da piše o nama.

piše Ljiljana Milović -Lima

Samo malo istorije: 1982,moja majka Nada Milovic, povela je akciju da se dovede svestenik na argentinsko tlo, posle vise od 25 godina, bez svestenika i Crkve. Ideja joj je bila da se gradi Srpska Pravoslavna Crkva u Buenos Airesu. Odmah je angazovala i druge gospodje, i porodice, tako da je 1984 godine stigao Otac Motika koji je postao nas prvi svestenik i predsednik udruzenja koji po ustavu, pripada pod autoritetom srpskog Patrijarha i Srpske pravoslavne crkve iz Beograda.

I da u buducnosti nema polemike – poznavajuci kako nasi srbi vole da se svadjaju, mi mladi, svi rodjeni u Argentini, smo odlucili da i u ustav stavimo da „onaj koji ne bude postovao autoritet srpskog Patrijarha iz Beograda, ne moze da pripada nasoj Crkvi.“.

Zato godinama, veliki deo srba u Buenos Airesu, nije dolazilo u nasu crkvu, nisu ni priznavali srpske svestenike, jer su smatrali da je nas Patriarh „komunista“ i odlazili su se u rusku pravoslavnu crkvu.

Otac Zoran Radovic, je uspeo, posle puno truda da ih vrati, da obe crkvene opstine u Buenos Airesu uvede u sastav Srpske pravoslavne crkve i da se u crkvama moli za srpski narod i naseg patrijarha Pavla.

Po zakonima Republike Argentine, isto kako, gde je Katolicka Crkva jedina crkva podrzana od drzave i ima specialni status i priznanje, zahtevahu da sve druge hriscanske crkve prvo formiraju legalno udruzenje (asociacija, fundacija, ili neko drugo kolektvino lice) koje treba prijaviti drzavi i registrirati, da budu priznati od argentinskih vlasti kao Crkva. Jedino tako, moze Srpska Pravoslavna Crkva da postoji legalno u Argentini, da poseduje imovinu. I isto tako su organizovani grci, rusi, bugari, rumuni, itd.

Kao i u SAD i Evropi, te asociacije, imaju svoje administrativne organe koje vode racuna o legalnom i materialnom odrzavanju imovine i crkvene uopste. U stvari kada se nas ustav pisao, Vladika tuzlansko-zvornicki, pod kojim smo mi pripadali, nam je poslao Ustav Srpske Pravoslavne Crkve, da znamo kako i sta da upisemo u nas Crkveni Ustav, i isto tako razne ustave iz SAD i Kanade, gde su drzavne zakoni slicni kao argentinski.

Mnogobrojni ljudi-dobrotvori su dali novac da se kupi zemljište, da se sazida Crkva i salon. I Srbi i argentinci: formirao se fond, a na raznim festivalima i zabavama sakupljao se novac za izgradnju crkve. Dobili smo i nasledje od cuvenih srpkinja, cime se pomoglo da se stvori ono sto danas postoji. Naravno bilo je i drugih velikih dobrotvora. Ovo je bio napor svih porodica koje su se angazovale da bi se ostvario ovaj cilj. Svako je nesto dao, pomogao, prilozio, onoliko koliko je mogao. Preko 70.porodica se upisalo te 1985 godine kao pomagaci ove akcije.

TAKO, REĆI DA JE CRKVA U BUENOS AIRESU „PRIVATNA“ NE SAMO JE DA JE LAŽ NEGO JE ISTOVREMENO VELIKO ZLO.

Vecina dobrotvora-ktitora je vec umrlo, a ti ljudi su dali pare i ulozili truda zbog ljubavi prema nasoj Crkvi, nasem narodu,i nasoj domovini. Sta bi ktitor ove Crkve, Borislav Avramovic, od takve zlonamerne lazi mogao da kaze, kako da reaguje ? Uhvatila bi ga tuga, velika tuga. Isto tako, gđi Ruzi Petric, koja je ostavila stan, nasem drugom predsedniku gosp. Zizicu, a koji je isto tako ostavio imovinu crkvi, danas bi od ove lazi bilo muka. Sta bi rekli mnogi drugi….samo da dam neki primer, da ne pominjem moju majku koja je sve radila sa takvim zadovljostvom i verovanjem u ostvarenje njenog ideala.

Prvi Predsednik uprave Srpske pravoslavne crkve u Argentini, bio je nas prvi sveštenik Dositej Motika. Kada je on zavrsio sa misijom, bilo je potrebno da prodje niz godina dok su nam poslali drugog svestenika. Zatim moralo se postovati crkveno pravilo i izabrati „civila“ za predsednika. I tako od tog doba, uprava vodi administraciju, stvara sredstva za odrzavanje Crkve i placanje svestenika, a Svestenstvose bavi Crkvenim i duhovnim duznostima i svim ostalim sto ima veze sa crkvenim zivotom.

Ta prva Uprava je upisala i predstavila Srpskog Svestenika kao predstavnika SPC pred argentinskom vladom.

Od tada je pozivan, pored grckih, ruskih, rumunskih, Vladika na sve drzavne aktivnosti, a on je prestavljao Srpsku Patrijarsiju….Svi nasi svestenici su bili pozivani od drzave, Otac Sava je stigao i da upozna i da prica sa predsednikom zemlje!

Ako je cilj bio „privatna“ crkva, zasto bi se sve to omogućavalo svesteniku? Buenos Aires nije „zlatna dolina“ za nase svestenike. Malo ljudi, nikakve ili malo veze sa otadzbinom, mala plata iako za ove prilike dovoljna, daleko od svega, svestenici se osecaju utudjeni od naseg sveta i kulturnog zivota. Puno posla, narod posle toliko godina bez Crkve i svestenstva nema pojma o Crkvi, itd.

Ali jeste jedna vrlo pozitivna situacija: to je zemlja gde je vrlo lako dobiti dokumentaciju i drzavljanstvo, a narocito Svestenstvu, i tako imati pravo za ulaz u SAD bez vize. I tako su neki razumeli, i posle niz godina, trazili da budu premesteni u SAD. Ta situacija se sada promenila.

Mozda bi bilo drugacije ako bi Vladike razumeli potrebu da da nam posalju kaludjera, koji ce da se bavi misionarstvom, bez opterecenja porodice, koji ce moci da putuje, da se komunicira sa modernim sredstvima, da govori ali i da hoce da nauci spanski jezik?

Kada su sredstva mala, onda sve zavisi od karaktera, i dolazi se do sukoba. A bazicni sukob je oko para: ko vodi Crkvenu kasu ? Odbor ili Svestenik ? Ko ima pravo da trazi pare ? Odbor ili Svestenik, ko administruje pare i odlucuje sta da se radi sa zgradom ? Uprava ili svestenik ?Ne dolazi se u sukob kada se pita: ko hoce da radi oko toga projekta, ili onog drugog? Ako vodi uprava, onda je to privatna Crkva, ako vodi administraciju Svestenik onda nije ¡¡??

Obicno, Svestenici koji dolaze, ne govore jezik, ne poznaju sredinu, zamisljaju da je Buenos Aires jedno, a posle vide da je drugo, isto tako je i sa njihovim porodicama. Imamo mi i milionera, i uspesnih politicara srpskog porekla, i bogatih ljudi, ali svi rasturani po ogromnoj zemlji i usamljeni, 30-50 godina daleko od Crkve i srpstva, sa decom sto ne znaju nas jezik, i sa kojima treba da se radi- i to puno.

Zato, diskusija o privatnoj ili ne privatnoj Crkvi, ne samo je glupost, nego zlonamerno rusenje ono malo sto je jedna generacija posle svadje, mirenja, sa trudom i ljubavi uspela da izgradi i da ostavi drugoj generaciji, koja ne govori nas jezik, ali oseca korene i trazi kulturu, pesmu, onaj nas pozitivan zivalj sto im je ostalo u pamcenju od malih nogu, kada su slusali od Babe, ili dede, o dalekoj Srbiji, Bosni, Krajini, slavnom Kosovu Polju…. Kojima je mozda tesko doci na Sluzbu Boziju, ali lakse da slusaju nase pesme i pisce, filmske direktore, horove, itd.

Mene je moja baka ucila: „radi sine i Bog će da ti pruži ostalo“

Isto tako opisati nas srpski zenski , na nacin kako se pise u ovom clanku, to je ispod svake kritike ili razumevanja, jer je prava neistina. Mismo svi bili tako srecni da su nam dosli u Crkvu, da je vecina ljudi plakalo od radosti. To je bilo prvi put da se cuo HOR u nasoj Crkvi za vreme Sv. Liturgije. Prvi put u 12 godina.

Mi smo zamolili gosp. Darinku Matic Marovic da Hor dodje makar na sat vremena, da ih pocastimo sa ruckom i da zapevamo sa njima, ono nase Tamo Daleko. Mi smo trazili i receno im je da se obuku dobro, jer je taj dan bila velika zima i nasa sala je velika i hladna, u razumevanju da njihove tanke haljine upotrebljene na bini, nebi bile dovoljne za to hladno vreme.
One nisu usle kao „s ulice“. Na protiv, nasa Crkva, je kopija Kraljeve Crkve iz Studenice, malena, nema puno mesta, a bila puna naroda koji je narocito dosao da slusa HOR. Sacekalo se da Sv.Liturgija bude zavrsena i pred davanje nafore, su pjevale. Momenat je bio nezaboravan.

Ti zidovi su „prepoznali“ zvuk naseg pojanja i odjekivali zajedno sa nama. Jedna devojka koja je prosle godine izgubila oca, dosla je da kaze: “ osetila sam kako je tata pored mene…..“

Ne razumem kako smetaju farmerke koje nose „nasa deca“ a ne smetaju farmerke koje nose bolivianci, paraguajci i ostali. Da mislim da u nasoj crkvi ima mesta za sve pa i boliviance ali pre svega mislim da u njoj treba dovesti Srbe kojih je svakim danom sve manje, a zasto? Ne treba da bude cilj dovesti bolivianc, pre svega treba dovesti srbina a ne terati ga iz crkve.

Ne poznajem gospođu Svetlanu Stevic-Vukosavljević, ali nije potrebno stvarati polemiku, mi cemo biti sretni ako nam i oni dodju, i donesu kapljicu nase tradicije koju jos nosimo u krvi, jer „krv nije voda“

Nigde ne pise da je srpski ženski Hor „Collegium Muzikum“ bio oglasen kao najbolji hor na Internacionalnom Festivalu Buenos Airesa. Da je srpkinja gđa Darinka Matic Marovic bila proglasena za najboljeg „direktora hora“ pored drugih desetinu zemalja i horovodja. Da su se pozorista „orila“ posle njihovog pojanja. Da su prvi put bili primljeni u čuvenoj katolickoj Crkvi gde je publika tapsala preko dvadeset minuta i gde su trebali da pevaju jos nekoliko pesama, i niko nije zelio da bude kraj.

Ne kaze, da se u toj katolickoj Crkvi, daleko od nasih Svetinja, prvi put pomenulo ime naseg Patrijarha Pavla, i nase Svetosavke Crkve, i da su svi prisutnici osetili nas Srpski DUH.
Ne kaze da su punili pozorišta….
Niko ne prica, da smose dičili od ponosa, od zadovoljstva…….

Lljilana Milović -Lima
2186 Martinez, BUENOS AIRES, ARGENTINA