Вести

Od kako sam najavila osnivanje Pravog Skorojevićkog Koledza u Viktoriji i jednoglasno izabrala sebe za Predsednika a najvaznije za blagajnika dozivotnoga, nikada slobodnoga vremena.

 piše: Sojka de Noble, Australija

Moja zauzetost, prouzrolovalo je svakako i moje plemićko poreklo, tj potvrda da smo svi plemići, od našega Vladike Grigorija, koji doputova na Peti kontinenat da nas obidje.

Samo da je to rekao, zna on i on je iz neke vukojebine kao i ja poreklom, to boli i te kako. Ovako je lakše, malo nisam dobila srčani udar kada je rekao, uhvatile me neka euforija pa da puknem. Bila sam i ja bivša Sojka iz Dandenoga, kada smo ustoličavali i našega Vladiku Irineja, sve bilo lepo, svetlucavo, dostojanstveno na nivou nas emigranata iz Australije. Ždrakam očima za najnovijim aberima, nisam džabe potegla toliki put. Kada onaj kratki Vladika Hrizostom žički i on bio tu, reče:

„Ima jedna tajna o našem Vladiki Irineju, koju ću ja odati“ U crkvi tajac. Načuljili mi svi uši, da čujemo tu tajnu, možda nešto iz prošlosti, ja sve stežem moj mobilni da „ringam“ (tako se ovde kaže telefonirati) sa najnovijim aberima. Kada on reče da je pronašao da je Vladika Irinej (Dobrijević) plemićkoga porekla.

Baš te abere nismo ni očekivali mi emigranti, pa zar nismo „ringali“ sve moguće po Ameriki, da doznamo više.To mi radimo ,ne samo za ovoga Vladiku, već za sve! Šta ćeš, sve mora da se zna. Dobro prodje to da je Plemić, onako, očekivalo se više. Bio i neki što je pri Hramu Svetoga Save,valjda oko love najglavniji, mislim Lukić, ali ja ne čitam TABLOID, nego slučajno kada tražim nešto i izadje, kao i NOVINAR.DE. To su sajtovi ne preporučljivi.

Taj Lukić, plava kosa duža, kako kažu u mom selu „varbana“, ali ja Sojka de Noble, ne nasedam na ono sto piše Dr.Žarko Gavrilović o situaciji u Patriajršiji i Sinodu, ja sam skorojević, mi nemamo ideje, časti i poštovanja prema ničemu. Mi smo tu da nas svi vide i nas i uspeh.

Od tada razmišljam kako i ja da se čujem, i osnovah Koledz „Skorojevića“. Da se vratim na prošli vikend. Sedim kući i čekam da neko dodje i intervjuiše me, bar iz Svetskoga Srpskoga Glasa. Ja ga slabo razumem, urednik Grba, uvek nekoga intervjuiše, on je inteletualac, trudi se da pomogne, organizuje Srbe. Postavlja odlična, pametna pitanja i još pametnije odgovore. Ja nisam nervozna, dodala sam sebi Dama Sojka de Noble i čekam. Pošto je svetski, valjda ga čitaju neki i u svetu, ma bar u mojoj selendri da pročitaju komšije.

Obično se osobe koje poseti fotografišu pored knjiga, police napunjene sa pameti. I ja napunih moje police ,skloni sve figure, ledja mi otpadoše vukući knjige iz garaže,komšiluka i radnji sa polovnom robom. Da se zna da i ja čitam. Mada sem Kuvara i knjiga o Horoskopima, večnom sanovniku, ništa i ne čitam, sve ja to znam. Za svaki slučaj, skidam naočare, da me urednik Grba ne pita o nekoj knjizi, može ko zna, podje intervju naopako. Nadžodžila sam i dve lampe, da se vidi a nameštaj je sav pravi u stilu Dame Sojka de Noble, samo Framenko Kočo u moj kući.

Din-dong, zove neko. Subota ujutro. Ja podjem, papuce sa potpeticom, sva doterana (Danica Drašković je uzor ženskoga sveta skorojevića, malo opajdarski) mislim, aha tu su. Kada ja pogleda, tip u nekoj „uniformi“, nakostrešio se. Ja, pomisli Djura Djurdjević, ama što kažu svako ima dvojnika, pa i pop iz Sidneja, a i zovu ga tj, dali mu neki vojni čin. Ne vidim dobro. Kada zamislite čovek je po službenoj dužnosti, došao jer me je neko prijavio da zalivam po bašti. Samo da doznam ko je. Ajde, šta ćeš, da ga podmitim, ja lepo ajte Mr., dodjite u baštu da vidite. Podje on nevoljno, ja pravo gde mi je povrće, zgrabi dva tri krastavčića, porasli lepo (voda nije žaljena) da mu dam mito da me ne kazni. Nećka se i snebiva, namrštio se užas. Ja počeh milovati krastavac, da mu pokažem kako je zdrav. On pobeže i kaže: -Nemoj više! Uf sada me neće kazniti.

Subota, mesto da idem na pijacu ili malo na poker, obične obaveze nas emigranatkinja, ja sedim i čekam.Već me i papuče žuljaju. Din-dong ,ja prema vratima, bez naočara vidim senke, ti više njih. Pomislim se, eto otimaju se oko mene. „Novosti“, gastabajterske „Vesti“ i „Svetski Srpski Glas“. Smeškam se, onako podlo, otvaram vrata. Ispred mene njih nekoliko..Odmah me pitaju da li verujem u Boga, misleći da su novinari ja onako skrušeno počnem potvrdjivati, oni u kuću, ja sve mislim novinari. Odjedanput ukapira da su Subotari. Ranije bi se ja otarasila sa kloferom, ali sada Dame Sojka, ne vise. Lepo im kažem da idu, a da moram više o njima doznati od našega Vladike, on je bio u nekom Savezu gde su i oni. Nekako ih se otarasim.

Čežnjivo gledam u klofer iza vrata, nije lako biti Plemić, uvek se mora voditi računa o ponašanju. Ceo dan, ja tako, kao na iglama, moje prvo predstavljanje javnosti, ali nikoga nema.

Zove me Jenifer (bivsa Joka ) kaze ajmo malo na poker mašine. Odbrusim joj: Neću, sada to više nema, nema kockanja po mašinama, ja sam Plemić, od sada Kazino. Pita me da idemo u crkvu, sutra. Tu razmisljam. Bilo ovih proslava, Slava, osvećivanja na pretek, a Bodiroga umako, nije došao malo sam umorna. Mada išla bi tamo gde se sedi u crkvi, lakše i za noge a i eto novi je Djakon, pa su vruće teme da li će ga rukopoložiti, šta će se desiti, ali odustade. Nedelja dodje, sada sam već napeta, okačila sam svo moje poreklo, to je najvažnije za novinare. Preslišavam sebe, dodje i Jenifer (bivša Joka) veliki lažov, da mi pomogne.

Ja kažem, da ispričam o roditeljima, da sam iz čestite plemićke kuće, imena roditelja, zatim vukojebinu gde sam rodjena, da smo uvek bili uz crkvu itd. Joka se ne slaže, kaže da mi poreklo zvuči kao nekoga Vladike ili popa. Ona to zna jer ima decu u pubertetu, zagorčavaju joj život pa hoće da ih nabije negde u manastir, ona im proučava biografije, počelo je od bivšega Milutina siromaha, a baš joj deca postala problematična. Ding-dong, opet prednja vrata, ovaj put puštam Joku da otvori. Ona sva nasmejana, ide sporo utegla se, ja ne vidim bez naočara, na vratima guzva, Joka drzi klofer i psuje im sve po spisku, pogodili ste! Jehove.

Ja je molim da se smiri da i naš Vladika je bio na mitinzima, da je to dobro za nas, Srbe, ali ne vredi, Joka ili Jenifer ne sluša, nego ih vija niz ulicu. Teško mi je, nije lako biti Plemić. Dodje i veče, nikoga nema od novinara, ljubomorni a intervjuišu i druge manje važne. Joka vež služi pivo, cugamo i čitamo Horoskope. Telefon zvoni. Sigurno se neko od novinara izvinajava. Dignem onako hladno, tiho, nema više deranja. Kada ono Matija Bećković, on je uvek večno prisutan ,gde se nešto odigrava. Pita me, kada osvećujem Koledz, da bi došao. Spominje mi neke najskuplje reci, nagrade i još dosta toga. Spreman je da dodje, samo da ga pozovem..

Otarasih ga se, koga još on interesuje. Zvao je još nekoliko puta, ali mi ne dižemo. Poruke brišemo. Opet telefon, dignem kada ono Milo Djukanović iz Milogore, ja mu dojem kao neki Savetnik, a odmah da najavim čovek je fantastičan. I on neki tamo privatni koledz osniva, pa me pita kakve uniforme deca da nose. Ja mu odmah predloži da su najcifranije one što liče na portire iz Bečkih hotela, ubilo se za školske uniforme. Zahvalan je duboko. Ja mu kažem, račun će ti stići ja sve naplaćujem, on kaže: Bez brige!

Ja, Sojka de Noble, sam čist skorojević, uvek gledam za šansu da nekoga odrapim. Uz put ga pitam, za nekoga Zorana Raičevića, iz Kanade, on kaže:

– Nikada čuo!!?

– Ma kako nisi čuo Milo, pa on nas udavi na portalu Novinar.de. Nije i nije!!?

Čim razradim plan o mojoj organizaciji, davaću i titule. Biće ovakve: Barakuda, daždevnjak. Hidra, po zasluzi. Niko neće sam da traži nego će biti javno pozvan, da primi. Evo moram da žurim, dolaze izbori u Australiji, vrlo se lako može slikati sa političarima, pa da fotografije upotrebim u propagandne svrhe, da misli narod: Gle naše Sojke, ona se bori za Srpstvo. Nešto kao i pojedini u Srpskom Kongresu u Ameriki. Najlepše pozdrave Vozljubljeni moji Srbi, moj grb že imati žiro račun sa Bahama.

Vaša Dame Sojka de Noble, Australija