Вести

U vreme oca Justina bilo je onih koji su hteli da, u skladu sa svojom voljom i razumom, menjaju Liturgiju. Njima je Sveti Ispovednik Ćelijski poručivao ovo:

„Kada u čoveku počne da trne vera, uporedo sa njom trne i osećanje za razlikovanje dobra od zla. Vera čini čoveka budnim za sve što je Božje i opreznim za sve što je đavolje. Čovek koji bezrezervno veruje u Gospoda Hrista, zna granicu između dobra i zla, i nikad ne meša dobro sa zlom.

Maloverje nazire granicu između dobra i zla, a neverje uništava tu granicu.

Samo prava, samo apostolska, samo svetootačka vera zna šta je greh a šta nije.

„Što god nije od vere – greh je“ uči hristonosni apostol Pavle (Rm. 14,23); što god je od vere – dobro je.

Granica između dopuštenog i nedopuštenog ne postoji za nevernog, jedva postoji za malovernog, a jasna je za pravovernog. Naročito je opasno i sablažnjivo kada u Crkvi ljudi ne vode računa o toj granici. Kod nas ima sveštenoslužitelja koji samovoljno reformišu bogosluženje; to samovoljno reformisanje je vaistinu deformisanje bogosluženja, naročito kad se tiče Svete Liturgije.

Neki izostavljaju sve jektenije između Sv. Evanđelja i Heruvimske pesme; neki izostavljaju jednu od prozbenih jektenija; neki pak izostavljaju i jedne i druge.

Samovolja malovernih kosnula se najveće svetinje, usudila se naružiti Sv. Liturgiju – tu Svetinju nad Svetinjama.

Ako igde ovde je potrebna intervencija onih koji vlast imaju; a to su preosvećena gospoda episkopi. Oni su da to spreče, da to osude, da to vide. Ali ko će to videti, kako će to sprečiti oni između njih, u čijim eparhijama ima ne sela, već varoši, koje četrdeset godina episkopa videle nisu?“

Iz knjige Vladimira Dimitrijevića „Hleb nebeski i čaša života“