Вести

Razgovor nedelje: Cadik Danon. Poznati arhitekta, šest decenija posle Drugog svetskog rata, uspeo je da pobedi noćne more i napiše knjigu u kojoj navodi svoja sećanja na zloglasni logor smrti Jasenovac, ali i na srećni predratni život.

Arhitekta Cadik Danon, poznat pod nadimkom Braco, trenutno je jedini preživeli Jevrejin u Srbiji koji je uspeo da pobegne iz Jasenovca, logora u kojem je nastradao veliki broj članova njegove mnogobrojne familije.

Svoje uspomene na ovo, po zlu čuveno, mesto osmelio se da stavi na papir tek šest decenija nakon završetka Drugog svetskog rata. Ove godine, sopstvenim sredstvima, izdao je knjigu „Sasečeno stablo Danonovih”, u kojoj je, u tri dela, opisao svu toplinu porodičnog života pre Drugog svetskog rata, strahote koje su preživljavali u Jasenovcu, kao i sve što je obeležilo njegov život nakon bekstva iz logora.

Cadik Danon rođen je 1923. godine u Sarajevu, u porodici sefardskih Jevreja, 1934. godine se s porodicom preseljava u Beograd. Još davnih 60-ih godina 20. veka, pobrojao je 45 članova svoje familije koje su ubili Nemci i ustaše. Tada je odlučio da napiše knjigu. Ipak, sve do danas, zbog nesnosnog osećanja boli, nije uspeo da iz podsvesti izvuče strašne uspomene na stradanje najbližih. Sećanja je potiskivao decenijama, ali, kako kaže, zahvaljujući podršci i pomoći sadašnje supruge Olge, uspeo je da napiše ovo delo, koje bi, zbog nespornih istorijskih činjenica, trebalo da se nađe u svim školskim bibliotekama. Pre sedam godina napisao je memoare o stradanju u Jasenovcu koji su rasprodati. Tada je odlučio da proširi svoje zapise nastale isključivo na osnovu ličnih sećanja, bez ulaska u političke rasprave. Prema mišljenju kritičara, ova delo svedoči da je Jasenovac bio jedno od najstrašnijih mesta stradanja Jevreja, Srba i Roma i odgovor je svima koji žele da negiraju ulogu ovog logora.

Šta se najzad prelomilo u Vama i kako ste uspeli da sve ono što Vas je godinama mučilo stavite na papir?

Strah da će istina o stradanju u Jasenovcu otići sa mnom u grob dala mi je snage da u poznim godinama stvorim ovo delo s nadom da će moja knjiga doprineti tome da se slične strahote nikada više ne ponove. Ne bih uspeo bez pomoći sadašnje supruge, moje prve ljubavi, koja me je bodrila. Pre sedam godina sam počeo da pišem svoja sećanja. Ja sam diktirao, a supruga je zapisivala. Svaki put kada bih poklekao, ophrvan strašnim sećanjima, bodrila me je i uspeo sam da privedem kraju svoje delo.

Kako ste dospeli u Jasenovac?

Otac je uhapšen 1941. godine dok smo bili u Tuzli, kod strica kod kojeg smo pokušali da se sklonimo jer je u Beogradu bilo teško preživeti. Uhapsili su ga na ulici, dok je išao da poseti neke prijatelje jednostavno zato što je nosio žutu traku na ruci. Po mene, osamnaestogodišnjeg mladića, došli su kući. Posle kratkog vremena provedenog u zatvoru u Kreki, sa još 130 Jevreja, rekli su nam da se spremimo za put jer idemo do krajnjeg odredišta čije ime nije spomenuto. Ipak, svi smo slutili da idemo u Jasenovac.

Koja Vam je jedna od najtužnijih uspomena na dolazak u logor?

Kad smo stigli nismo prepoznali očevog najmlađeg brata Gedalja, koji je, nažalost, umro od gladi. Toliko je bio izmršaveo i oronuo da smo se pitali ko je taj čovek, kako nas zna i zašto nam prilazi. Prošao je golgotu prvog, drugog i trećeg jasenovačkog logora, u koji smo i mi došli. Od njega je ostao živi leš. Iako nam je logor izgledao strašno, zatečeni zatvorenici su nam ispričali da je nedavno tu boravila međunarodna komisija koja je ispitivala da li je Jasenovac zaista radni logor, kao što je predstavljan, i na koji način se postupa sa zatvorenicima. Uprava zatvora je zato preduzela sve mere za uklanjanje dokaza o zverstvima koje su činili. Režim je bio blaži nego ranije, a ja sam se pitao kako li je onda bilo ranije.

Kako ste uspeli da pobegnete?

Ono što mi je najviše pomoglo jeste činjenica da nisam klonuo duhom. Stalno sam razmišljao o bekstvu i kovao nove i nove planove. Septembra 1942. godine nas sedmorica mladića smo, zahvaljujući hrabrosti i sreći, uspeli da preskočimo žicu i logora u Obradovcima, u kojima smo čuvali goveda tog dana. Posle bekstva, srpsko stanovništvo nam je pomoglo i svi smo se pridružili partizanima. Od robova smo postali ljudi. Posle rata vratio sam se u Beograd i našao se s majkom i dve sestre. Srećom, uspele su da prežive rat za razliku od mnogobrojne rodbine i prijatelja na čija sam vrata kucao a niko mi nije odgovarao.

Uprkos strašnom iskustvu uspeli ste da nastavite školovanje, završite studije arhitekture, stvarate porodicu i vodite „normalan” život?

Najteže mi je bilo u toku prvih nekoliko godina posleratnog života. Na zahtev opštinskog službenika, trebalo je da ispunim formulare za sve stradale članove familije. Seo sam za svoj crtaći sto, napravio kolone na velikom hamer papiru i počeo da pišem redom, počevši od oca Isidora, koji je preklan u logoru u Staroj Gradišci. Pisao sam i plakao. Tako sam zaspao naslonjen na sto. Kada sam odneo spisak u Opštinu, ljudi su me sa žaljenjem i nevericom gledali. Porodica Danon bila je gotovo izbrisana. Rodbina s majčine strane, koja je živela u Sarajevu, uspela je da se spase bežeći u Mostar, koji je bio pod italijanskom okupacijom jer Italijani nisu ubijali Jevreje. Očeva mnogobrojna familija je mnogo više stradala.

Da li, po Vašem mišljenju, država dovoljno javno govori istinu o Jasenovcu i o stradanju srpskog, jevrejskog i romskog naroda?

Naše vlasti čine veoma malo kako bi se istina o našim stradanjima za vreme Drugog svetskog rata čula. Ne žele da potežu ovo pitanje, a u Srbiji nemamo nikakvo svedočanstvo o genocidu kakav su preživeli naši narodi. Zato mislim da ne treba ćutati i svako ko pročita ovu knjigu saznaće šta se stvarno zbivalo u Jasenovcu.

Edukacija omladine je najbolji način da se spreči da se prošlost ponovi. Iskrivljavanje istine počelo je još za vreme postojanja SFRJ. Neposredno po završetku rada specijalna komisija je utvrdila da je u Jasenovcu nastradalo oko 700.000 ljudi. Ipak, o tome se nije govorilo i, zbog promocije lažnog bratstva i jedinstva, tada nisam mogao da izdam ovu knjigu.

Bio sam prisutan 1966. godine prilikom otkrivanja spomenika posvećenog žrtvama i sa žaljenjem konstatovao da su Hrvati sve objekte logora srušili. Ipak, u muzeju posvećenom žrtvama, sva stradanja su bila realno prikazana. Nedavno sam posetio Jasenovac i moram da kažem je taj muzej u potpunosti preuređen i da su sve uspomene minimalizovane. Od početka stvaranja svoje nove države, Hrvati pokušavaju da prikažu Jasenovac kao radni logor što je laž. Svako ko je došao u Jasenovac bio je osuđen na najsvirepije mučenje. Franjo Tuđman u svojoj knjizi navodi da je u ovom logoru stradalo oko 20.000 do 30.000 ljudi, a komisija Hrvatskog sabora je utvrdila da je na ovom mestu živote izgubilo svega 2.000 osoba. Ovakvo prekrajanje istorije je nedopustivo.

Najgore je što u ovom poslu Hrvatskoj pomažu međunarodne velesile, a mi se za pravdu uopšte ne borimo. Zato se zalažem za iznošenje istine i za što šire obrazovanje omladine o ovoj temi.

Kako se borite sa sećanjima?

Godine prolaze, a traume ne popuštaju. U glavi mi se večito okreće strašni film sa strašnim scenama zločina. Najteže mi je noću. I dan-danas budim se okupan znojem. Sanjam da bežim, da me hvataju čuvari, ne mogu da se branim, ni da vičem…

———————————————————–

Najdirljivije sećanje na oca

U prvom delu knjige „Sasečeno stablo Danonovih”, pisac dočarava srećni predratni život svoje familije. Svoje uspomene utkao je u 16 priča. Jedno od njemu najdirljivijih sećanja na oca opisano je u pripoveci o siromašnoj udavači.

– Kada sam bio sasvim mali dečak u radnju je, na poziv moga oca, došla sirota devojka koja se spremala za udaju. Moj otac je saznao da ona nema spremu za udaju i odlučio je da joj pokloni sve što je neophodno. U dva velika sanduka spakovao je ono što joj je moglo zatrebati u budućem bračnom životu. Devojka je plakala, nije želela da uzme tako vredan dar, ali je naposletku pristala na to. Svoj postupak moj otac to nikome nije spomenuo, čak ni majci. To najbolje govori koliko je bio velikodušan jer je činio dobra dela iz istinske želje da pomogne, a ne zbog pohvale – pripoveda Cadik Danon.

Jelena Popadić [objavljeno: 11.11.2007.] POLITIKA

———————————

CHICAGO DAILY NEWS Tuesday, December 29, 1959
Nazi Puppet Ruler of Croatia Dies

Pavelic Wanted in Killing Of 700,000 Serbs and Jews

MADRID –AP– Ante Pavelic, 70, Qiusling president of Croatia during WWII and one of the leading war criminals still at large, died in the German hospital here. Pavelic was wanted by Yugoslavia for trial on charges that he was responsible for the killing of 700,000 Serbs and Jews during his three and a half years as the Axis viceroy. He fled Yugoslavia in May 1945, and turned up in Argentina later in the year for asylum under ex-dictator Juan Peron.