Вести

Prema kazivanjima očevidaca, ovaj poslednji događaj sa biskupom Đokićem odigrao se kao iz neke avanturističke priče. Na ime u subotu 3, novembra bila je proslava udruženja „Jovan Dučić“, u domu Draže Mihailovića, u Vinononi pokraj Hamiltona.

piše: Janko Bojić

Mada je na skupove nacionalne prirode biskupu Đokiću zabranjeno, da dolazi na ovo imanje, ipak, kada se radi o privatnim skupovima svako može da dođe tamo. Upravo, svako može da dođe. Ali, da li treba da dođe?!

Nepozvanom gostu, obično je mesto iza vrata, ali eto došao biskup, a biskup verovatno nije mala stvar, bar ne za one koji ne znaju šta je vladika, pa ga umesto iza vrata posadili u začelje. Da je biskup bio čovek, oh ta velika i gorda reč, nije stasala uza svakoga, a ne pogotovu za biskupe, koji bi, da se poistovete sa profesorima, onima koji tvrde da je čovek nastao sa grane, odnosno da je ljudski predak majmun.

U stvari ne čudi to, jer u jednoj presudi ontarijskog suda protiv biskupa, stoji, da je radio „majmunske poslove“, pa se verovatno poistovetio sa svojim pretcima. Ko će sada tu komplikovanu genetičku zavrzlamu da rasplete, jedino ako neko tačno može da odredi od koje sorte iz Afrike, je nastao ovaj majmunoliki karakter, pa da se obrisi uzmu, i od jedne, i od druge sorte, i da se pošalju u Vašington. Tamo, vele imaju laboratorije, koje tačno pomoću DNA mogu da odrede genezu. Već su vele, na dobrom putu da ustanove poreklo od imenjaka biskupovog, ovoga mlađeg, što hoće da Kosovo proglasi državom, a čak su kažu i Klintona pripeli za neko drvo iz Afrike. Tek tako, slanjem uzoraka u Vašington, bi se verovatno ova gentička zavrzlama, mogla, bar malo razjasniti.

I rekosmo, da je biskup čovek, on ne bi ni došao tamo gde mu mesto nije. Ali ovako majmunoliki karakter, koji nije ni do danas razumeo šta mu u presudi jedna pravna institucija nalaže, nego ide i priča okolo kako je on pobednik sa opštim gubitncima i plaćanjem celokupnih sudskih troškova.

Moram ja ipak odati priznanje mome prošlonedeljnom sagovornoku. Ima onih koji i zaista vode poreklo od majmuna. Jer im je intelektualni nivo takav da ne mogu da razumeju sadržinu jedne presude. Pa čak ni jednostavne opomene da četnički dom Draže Mihailovića nije za svakoga, a pogotovu ne za one, koji su se udružili sa onima, koji su se protiv Drže, s puškom u ruci borili. I opet da kažem, da takvi imaju obraza, i malo nečega ljudskog, oni nikada na to mesto ne bi došli, bez obzira o kakvom se skupu radi, i naravano bez dubokih reči izvinjenja i pokajanja. Ali da nije takvih, ne bi bilo ni ovakvih komendija.

Naravno, u začelju su bili oni, koji se još nisu distancirali u potpunost, i od ovih što im u presudama stoji da su majmnoliki karakteri, te se tako jelo i pilo. U momentu, niko ne zna da objasni, kako, i iz kojih razloga posle, kažu, dosta ispijenih flaša vina, jedan dvometraš, rekoše što je pesnik, i zove se Darko, sila od čoveka, je oštro regovao na neke reči biskupske, oteravši ga u mesto rođenja (P.M.), i gurnuvši mu dva prsta mneđu oči, te kažu za malo da biskupu oba oka nisu izletela naplje.

Kada mu oči nije isterao, uhvatio ga je za ruke i usukujući ih tako, da je biskup počeo da menja, verovatno po prvi put u zivotu, boju u licu, uzvikivao mu:

„Ti čovek nisi!“

Neko je, kažu prišao i zamolio Darka da pusti nečoveka, jer nije vredno za takvog jednoga ići u zatvor. Opalivši mu jednu debelu šamarčinu, pustio je čovek, nečoveka, da napusti mesto za koje nije zaslužan. Te se tako, gužva i po prilično napeta situacija stišala, jedino vele da je biskup morao da napusti začelje, i da beži, pošto je nešto mnogo smrdelo okolo, posle ove scene.

Dakle, i na kraju, tako prolaze oni koji se podruguju civilizovanim normama i zakonima. Tako prolaze oni koji ne sleduju, i ne priznaju pravila. Ne samo ona eksterna, statute i državne norme, nego i ona interna pravila. Darko je, inače jedan od članova biskupske kaoniti uprave privremenog karaktera, koju je samovoljno instalirao, isti biskup u crkvi u Hamiltonu, od koje je sam biskup napravio ruglo od Crkve. Rekoh kaoniti, zato što je prošlo tri godine, i privremeno sektaška klika biskupska, još se nije povukla, nego će ipak biti razjurena posle sudskog spora, koji će po prilično da nas Srbe u Kanadi ošine po džepovima.

Ako ovaj čin i nije signal, za one koji umesto civilizovanih normi se služe njihovom nelogikom, da je dara prevršila meru, onda i zaista, niko ne zna šta treba još da se dogodi, sem da sada neko i zaista, izlomi kosti, orangutanske, da bi na kraju došlo do opamećivanja. Nikada u svome životu nisam pribegavao nasilju, da preko njega izgonim pravdu. Smatram, i ostajem pri tome, da je pravda civilizovanim sredstvima jedini metod razrešenja nesporazuma i sporova među ljudima. Naravno onima koji znaju da im pretci ne žive samo u Africi.

Ali izgledi su svi, da je tas na terazijama pravde, prevagao na jednu stranu, toliko da se sada može jedino vratiti u ravnotežu, na ovaj način, i ovim metodama sa proslave Dučićevog dana. I kojim metodama, se samo na ovaj način dalje mogu slati opomene onima, koji tvrde, da bez episkopa nema crkve, i da uviđanje individualnih grešaka se mora ipak tolerisati, kako bi se izbegla grešnost crkve. Da pojednostavim.

Amfilohije Silni priznaje da je biskupov mlađi brat utonuo u grehove, ali to se ne sme javno priznati, zbog crkvene nepogrešivosti, veli on.

E, pa kada je tako, onda neka se greške ispravljaju, izbijanjem očiju. Jer, i zaista, šta će oči koje vide, onima koji su i pored njih slepi.

Janko Bojic