Вести

Вероватно ниједан народ нема тако складно обједињену верску, националну, моралну и историјску заснованост Православља какву је српском народу дао Растко Немањић, а коју је плејада несебичних и скромних Срба, а у исто време теолошких џинова и савесних умова – заједно са здравом савешћу српског народа и многим његовим националним вођама, вековима спроводила у дело у овоземаљском животу.

за новинар.де пише: Часлав М. Дамјановић, 05.11.2007

Буквар Православља

У пропагандном потопу данашње индоктринације усмерене против религије и веровања у Бога, често се средњевековни крсташки ратови приказују као варварство са политичким циљевима док је одбрана Хришћанства коришћена само као маскарада.

Сврха овог написа није анализа тих тврдњи али је важна за схватање нашег верског и националног корена.

Вероватно је Немања веровао да је циљ Барбаросиног крсташког похода био религиозан и да је то био разлог зашто га је дочекао са почастима. Међутим, уместо одбране Свете земље Барбароса је уништењем Константинопоља нанео судбоносни ударац Источној цркви, од кога се Православље још опоравља. Барбаросино уништење Констатинопоља било је пресудно за будућу доминацију Католицизма као наводно искључивог вида Хришћанства као таквог.

Свакако да се Немања осећао превареним и мора да је схватио Барбаросино дивљаштво за оно што је заиста било – као смишљено политичко насиље над будућношћу Хришћанства!

Према томе, логичан је закључак да Немања и Сава мора да су схватили Барбаросину превару као издају суштине и интегритета правог славља хришћанске вере, и да је свакако из те огорчености израсла одлучност оца и сина да за будућност мора да се сачува стварна духовна суштина Хришћаства – вера правог славља!

Савесно проучавање најстаријих сачуваних теолошких списа у Светој земљи и духовна дубина веровања омогућили су Савином интелекту да схвати да је за стварну срж вере пресудна морална снага здраве савести, која једина спречава појединца, нацију, државу и цивилизацију од постајања разбојничких жртава сопствене охолости, осионе опседнутости самим собом, и заслепљеношћу похлепом за материјалним добробитима; да једино морална снага поштене савести веровања може да се супротстави подавању тим заводљивим наказностима људског битисања; и да једино та морална снага може да испуни живот људског бића оданошћу љубави и поштовању својега, уз истовремену способност да поштује туђе и да не мрзи.
Сава је, међутим, схватио да ће та чистота веровање појединца моћи да опстане у будућности једино у нацији и држави надојеним том истом моралном снагом здраве савести веровања – једино у нацији и држави способним да праштају али и одлучним да се боре за правду и истину, и да трезвено и одговорно препознају више циљеве и жртвују се за њих.

Зато је Сава објединио моралност веровања у национални дух и државотворност, сходно Исусовој поруци да “од ове љубави нема веће, него кад неко живот свој положи за ближње своје“.

“Савин национализам“ јесте “органски“ јер га у појединцу, нацији и држави Сава “није“ објединио “уредбама и законима“ већ као “срасле једно уз друго тако да животни сокови струје из једног у друго“; та органска садржина светосавског национализма “обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану.“ (Владика Николај Велимировић)

“Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом“. (Владика Николај Велимировић)

На том племенитом принципу живи Светосавље – на том принципу Светосавље одмерава племенитост или застрањеност других – и на том племенитом принципу до дана данашњег Светосавље одређује своје поступке, пријатеље и непријатеље.
Основу Светосавског национализма чини Народна Црква, која означава “једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу, са народним свештенством, народним језиком, и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна и интернационалистичка црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, и језиком туђим“. (Владика Николај Велимировић)

Пошто “за Саву није главно било његово лично сродство са династијом“ – “него сродство са народом“ (Исто) он је обогатио народ – сваког појединца – правом на знање! Преведено на данашња схватања, то не значи само право на образовање већ и право и узајамну одговорност на друштвену правду, и, изнад свега, на одговорну саборну равноправност у одлучивању поступака Цркве и Државе, што проистиче и што је доследно стварном хришћанском учењу. Ту интеграцију, непојмљиву за феудално друштво, вековима доцније изразиће речи краља Петра I “Без љубави народне, слаби су престоли земаљски“ – краља кога је народ из милоште прозвао “Чика Пера“, из исте милоште због које ће доцније прозвати Дражу Михаиловића својим “чичом“ – због “изузетног поштења и крајње скромног живота“.

Та Савино обједињење је суштина српског национализма: Појединац – Национални дух – Црква – Држава – надојени истом моралном снагом – истом здравом савешћу – истом Божијом надареношћу – Светосавски Пут Здраве савести народа и народне интелигенције – овоземаљски живот у слободи – заједничка оданост и заједничка одговорност пред Богом – једном речју Небеска Србија. То је Православље у које радосно верујемо и којем одано служимо зато што нас кроз историју води љубављу која нас чини моћнијом од насилништава, сатанизација мржње, богомржње, братомржње.

Зато нас мрзе.

“По делима њиховим препознасмо их…“

Мрзе нас у свету који се није развио из љубави и здравог Православља; у свету који се развио из покварености коју су доцнији Немањићи називали Латинима; једном речју, мрзе нас у свету који се развио из Барбаросиних рушевина Хришћанства.
Из тих рушевина Хришћанства и тога што су Немањићи називали Латинима развила се данашња болесна реалност која рекламирањем екуменизма, маскираног некаквом наводном прекопотребном реорганизацијом и модернизацијом, наставља да неприметно али сурово и систематски раздире моралност културе и друштва. Иако то раздирање изгледа као марксистичка интернационалистичка културолошка индоктринација уствари је само једна од алатки дуготрајног диригованог пада Човека под анти-Божије и антиљудско глобално Зло извитопереног моралног вредновања: Последица је проглашена за узрок – узрок за последицу!

Лаж уместо Истине! Злонамерно “званично тумачење“ уместо здраве моралности! Уместо поштених Божијих служитеља и савесних народних трибуна – некакви волшебни Pontifex Maximus: прописани свезнајући манипулатори! Уместо правде произашле из сазревања историјске истине – Damnatio Memoriae: племенити принципи Српског националног духа и право Срба на Слободу проглашени за су некакво накарадно “националистичко злочинство“!

“Све је код Саве било у нормалном поретку. Прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура!“ (Исто). Међутим, од завршетка Другог светског рата индоктринација Зла принудно је зацарила у човеков мисаони систем нездраву људску особину – ја па ја! На Западу. У отаџбини. Под Титом. У националном избеглиштву. Што је најтрагичније, тај наметнути пад божанског у људском бићу зацарио се и у неким од наших црквених отаца. Наметнута заводљивост преизраженог ега – ја па ја – уништена морална снага – довела је до подавања злим шарлатанским идејама које се приказују као некаква неопходна модернизација некакве наводне “архаичности“ устаљених постулата вере и служења вери – иако су те шарлатанске идеје уствари смишљена пропаганда којој је циљ да уместо Саборности заведе диктатуру – чиме вера треба да се учини да изгледа као да је апсурдна и да се тако Црква доведе у противуречност саме себе.

Међутим, морална снага савести као одраз чистоте вере свакако да није архаична – и свакако да никад не може постати архаична – зато што је морална чистота радости служења Светосавском Православљу – моћ да искрено волимо своје и моћ да поштујемо туђе и да не мрзимо – не само једино што заиста јесте универзално – већ и једино што заиста јесте вечно: Жива и непрестана Радост правог славља тога што је заиста Божије, које нам је Исус једноставним речима и несебичном жртвом заветовао као одговорност коју свако од нас разуме и чезне да њоме живи!

“Светосавски национализам не само што је старији, него је и савршенији“ – зато што је “европски национализам рођен у бунту и очајању, док је светосавски национализам започет и остварен у тишини и радости стварања.“ (Исто)

Племенитост тишине и радости стварања – вечитост овоземаљског тренутка… насупрот бунту – и то бунту у име – очајања!

Заиста, због те дубоке оданости правом слављу – увек живом и увек неразлучивом од живота народа – Светосавско Православље није нити може икад постати архаично.
Зато, чак и речником канона, покушаји екуменизације, реорганизације, приглупе модернизације и мангупске политизације светих принципа и плиткоумно сматрање Светосавског Православља архаичиним – јесу јeрес!

Изневеравање суштине Православља

Пошто Народно Светосавско Православље заиста јесте дубока духовна и морална обједињеност Српског националног духа, Српске Цркве и Српске државотворности – насупрот подлим лажима које тврде да је то некакав злочиначки шовинизам српског национализма – јерес није само верска, принципијелна, канонска, морална и интелектуална већ такође и – национална – јер та јерес јесте издаја српског народа.
Посрнули издајници, опримитивљени глупачком охолошћу, не схватају да злуради манипуланти користе пародију њихових интелектуалних минијатура не само за “раздирање“ Светосавског “организма српскога народа“ – већ и за коначно уништење правог славља Хришћанства.

Иако нас наказни таленат падања са пиједестала поштења у каљугу примитивзма и глупости прати кроз историју, ипак, Светосавско Српство, које је у српском народу увек преовлађивало, водило нас је кроз часно жртвовање у поносно умирање зато јер нам је циљ био јасан – нема веће љубави од племенитости одговорне љубави према слободи свог народа и отаџбине, нема веће љубави од одговорне оданости племенитости цивилизације засноване на Божијем у људском бићу.

Зато се Српство одржало, зато се одржава, и зато ће се одржати.

Зато што смо кроз генерације поново и поново схватали то што су схватили Немања и Сава – да ће се будућност искреног веровања одвијати у издајничкој реалности коју ће наметнути Зло које нас мрзи – и да се за искрено веровање мора жртвовати и борити онако како се жртвовало и борило од Христових дана до 300 година после Христа када је суштина Хришћанства злонамерно апсорбована у нешто што Исус не би уопште препознао као своје учење.

Доба искушења

За стварног Хришћанина и за стварног Светосавског Православца свако доба је доба искушења: да ли ће наша морална снага којом одлучујемо препознати Добро од Зла у вихорима тривијалности свакодневице! Из перспективе поштеног искушења данас се помаљају заправо непојамна питања:

Зашто наша Црква шурује са Ватиканом?
Зашто наша Црква шурује са екуменизмом?
Зашто наша Црква не поштује одлуке Сабора?
Да ли је непоштовање одлука Сабора припрема за укидањe:
САВИНЕ ХРИШЋАНСКЕ НАРОДНЕ САБОРНОСТИ?
Зашто злонамерне промене литургије?
Зашто наша Црква не реагује на oгромну забринутост међу свештенством и верницима?
Зашто наша Црква прети рашчињавањем најумнијим и најоданијим Божијим служитељима?
Зашто се наставља отимачинa материјалних добара од бивше Слободне Светосавске Цркве, садашње Новограчаничке Митрополије? Зашто непоштовање Црквеног Устава? Зашто коришћење провокатора за противзаконито уклањање најзаслужнијих и најоданијих чланова и свештеника?
Зашто све то баш као за време титоистичке безбожне диктатуре?
Зашто се – не само на северно-америчком континенту већ у Европи и Аустралији, па чак и отаџбини – наставља титоистичко безумно третирање најискренијих Светосавских Православаца као некаквих – “побуњеника“?

Доказ да се заиста наставља титоистичко рушење Светосавља са злом намером да се докрајчи екуменизацијом јесте чињеница да су против таквог политичког става Цркве данас дигли глас верници и свештенство подједнако из редова оних који су припадали и Федералној и Слободној Цркви, подједнако у отаџбини и избеглиштву!
Једино је Грачаница на Косову показала слух за национални став! Наравно, одмах се поставља трагично питање да ли ће због тога епископ Артемије бити рашчињен? И одмах се намеће ужасавајући одговор: а како и не би када један од данашњих архиепископа сматра да су светосавске, националне и равногорске идеје које заступа избеглиштво “архаичне“; да су “побожност, родољубље и поштење“ Равногорства “слепо црево“ које се мора ликвидирати – и то “барутом“, и да реновирање разрушене баштине Светосавља и Српства на Косову треба поверити онима који су ту баштину срушили и који настављају да ту баштину – руше?

На далеком Пацифику једна од цркава које је подигао “слободни глас поробљене отаџбине“ издала је – комунистички буквар! Комунистички буквар 2007. године!
Комунистички буквар у Црквеној школи! Да ли је уопште потребно доказивати шта се догађа? Када су се парохијани побунили свештеник им је осионо узвратио “И ја сам учио из истог буквара па ми ништа не фали!“

Да ли Црква не примећује шта коме од њених свештеника “фали“? Или… да ли је комунистички буквар каписла антисветосавског “барута“?

Шта год али чињеницу да се наставља титоистичко рушење Савине народне Цркве најдрастичније доказује очајање парохијана. Свештеник оптужује парохијане због “побуњеничких ставова “Слободних“ против Православних.“ Зар то не значи да званични свештеник наше званичне Цркве сматра да парохијани из бивше Слободне Цркве – нису православни?

Пошто је непобитна чињеница да је Слободна Црква била заиста Светосавска непојмљиво је данашње сумануто политикантство!

Зар став свештеника наше Цркве који “не жели да буде послушни службеник полуписмених сељака“ не значи да тај свештеник уопште не схвата да је служитељ народне цркве?

Зар нашој Цркви није јасно да таквом коме је недостојно да служи полуписменим сељацима – није место за Савином предикаоницом?

“Ако неко каже: јуче је била опасност за нашу цркву, а данас је та опасност престала, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај непоменик коме је наш свети народ осујетио “оваплоћење у форми закона“ ипак иде по овој земљи као дух, као авет дејствује, дејствује и дејствује…“ (Владика Николај Велимировић)

Усуђујемо се зато да питамо Црквене оце који себе сматрају ученим – која то реорганизација?

“Ево велике и корисне опомене нашем покољењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже урећење целог света а нису уредили своју душу и своју кућу.“ (Владика Николај Велимировић)

Многи парохијани бивше Слободне Цркве на разним континентима осећају да их свештеници сматрају као да – не постоје!

А неко од тих добрих Православаца рече недавно “Саборност, Богу хвала, још није укинута…“

Искушење нашег трезвеног препознавања Добра од Зла после Другог светског рата зацртано је трагичном чињеницом – на једној страни поробљени отаџбина и Црква – на другој Равногорство, слободно национално избеглиштво, и стварна Светосавска Црква! Логично је да се у доба трагичног раскола СПЦ повиновала комунистичким наређењимa – али није логично зашто данас изроди под окриљем Цркве настављају покушај докрајчења ликвидирања православног “организма“ Светосавља тачно по Титовом рецепту? Зашто кад је очигледно да њихова безумна “реорганизација“ пада на испиту пред Богом, Исусом и Савом?

Ту модерну зацртаност искрености светосавског искушења у нашем одлучивању најпотресније карактеришу речи једне од најоданијих Светосавских Православаца коју сам срео. Под насловом Ране она подсећа и открива једну страшну историјску неправду и истину из доба када су “пуцали у Христа, и убијали Бога у нама“:
“Посебно је упечатљив доживљај из дворске цркве, где је “неки партизан“ кад су освојили двор улетео у цркву и желећи да убије Бога пуцао у чело Христово у куполи, а онда и у срце.“

“И данас стоје “ране“ од метака.“
“Барут“ за уништење “слепог црева“?
Не само да “ране“ и “данас стоје“ – “ране“ се данас позлеђују истим безумљем… зашто?

Зато што непросвећени заглушују нашу Цркву виком око урећења целог света а нису уредили своју душу и своју кућу, јер “школа није за то да да многа знања него да одучи од злоупотребе знања. Јер није тако тешко стећи знање као не злоупотребити га.“ (Владика Николај Велимировић)

Издаја саме себе!

Да ли из данашњег “неугодног мириса“ наше Цркве треба закључити да Црква јуче није била приморана од стране комунистичке диктатуре на антисветосавски терор? Јер једино ако Црква није била приморана – једино је онда логично њено данашње титоистичко антисветосавље и антиравногорство?

Ако је заиста тако зар то не значи да је Црква издала саму себе?

Зато, пошто нас је Бог створио слободним и рекао нам “рођени сте слободни, не будите робови људима“, и пошто ћутање јесте кукавичлик, и пошто није Светосавски Народњачко – зато питамо са правом: Зашто Црква јавно не одговори ко је школовао свештенике који издају комунистичке букваре? Којим правом Црква сматра да би искрени Христови и Савини Православци “требало да су срећни што су уопште примљени натраг у Цркву“?

Зашто се поиграва Савином народном Саборношћу и зашто се Црква не држи одлука Сабора? И најзад… у шта то треба да се верује да не би смо били ликвидирани “барутом“?

Порука

Вођен принципима да као што за Саву није главно било његово лично сродство са династијом него сродство са народом, да тако и за нашу Цркву не сме да буде главно њено сродство са прошлим и садашњим режимом него сродство са народом; да је покорити или бити покорен подједнако катастрофално; да је одбрана отаџбине, Светосавља и Српства по вољи Божјој; и са жељом да нашој Светосавској Православној Цркви Божија Љубав и овом приликом покаже прави пут уместо додворавања белосветској пропаганди – питамo:

“Шта, дакле, имају заједничког са Православљем наше Цркве они који раздиру организам српскога народа, цепају Српство и разбијају Христа у ситно паперје?“ (Парафразиране речи владике Николаја Велимировића)

И поручујемо:

Пошто поштено Светосавље у отаџбини и националном избеглиштву добро зна оне који “нису на висини равногорске побожности, родољубља и поштења“ – зато не долази у обзир проституисање Светосавске Цркве јеретичким и белосветским махинацијама које су део данашњег пропагандног потопа злонамерне индоктринације против религије и веровања у Бога.

Црква једноставно мора и може да буде само:

ИСТИНСКА СВЕТОСАВСКА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА!

Часлав М. Дамјановић