logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.908 пута прочитано    Датум: 4.11.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Prave promene sa čika Jovom!?

Tema nastranost tj. homoseksualnost  je ovih dana u našoj štampi ponovo aktuelna. Ovim “problemom” indirektno je prozvana i naša Srpska pravoslavna crkva. Od strane SA Sinoda SPC još nema nikakvog zvaničnog saopštenja. Šta o ovoj temi misle pravoslavni teolozi ili neko od crkvenih velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve takođe nije poznato.

 za novinar.de piše S.Marjanović

Umirovljeni episkop JevtićAli, tokom godine se održavaju razne pravoslavne tribine na kojima nastupaju naše “zvezde pravoslavlja” tj. takozvani “stubovi” pravoslavlja. Jedan od takvih (možda i jedini), pogađate, je i naš najpoznatiji teolog današnice i šire, umirovljeni episkop Dr. Atanasije (Jevtić). Između ostalog, priupitan na jednoj takvoj tribini šta misli o homoseksualnom i masonskom lobiju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, umirovljeni vladika Atanasije  je odgovorio: “Nije isključeno da ima…. odgovor poslušajte u audio formatu.

Eto, čuli smo šta misli umirovljeni vladika Atanasije o temi homoseksualnost u SPC a u sledećem tekstu ćemo između ostalog pročitati šta o ovom pitanju misli “korifeja pravoslavne misli našeg vremena” pergamski Mitropolit Jovan (Zizjulas): “Crkva mora prihvatiti homoseksualce..”

Intervju sa Mitropolitom Jovanom Zizjulasom objavljen u časopisu eparhije vranjske. Iskon je izdanje Fonda Sveti Prohor Pcinjski Pravoslavne eparhije vranjske.

INTERVJU SA PERGAMSKIM MITROPOLITOM JOVANOM ZIZJULASOM

Mitropolit dr Jovan D. Zizjulas (1931.) je svakako jedan od najznačajnijih pravoslavnih bogoslova današnjice. Proučavao je istoriju rane Crkve na Harvardu, kod najvećeg bogoslova 20.-og veka protojereja dr Georgija Florovskog. Doktorirao je 1967.g. u Atini, sa temom “Jedinstvo Crkve u Evharistiji i Episkopu u prva tri veka” (objavljena na srpskom u izdanju “Besede”, N. Sad). Član je Svetog Sinoda Carigradske Patrijaršije, kao i grčke Akademije nauka. Redovni je profesor Solunskog, kao i počasni doktor mnogih univerziteta širom sveta. Predaje teologiju i na Kings Koledžu u Londonu. Bio je dugo godina profesor Sistematske teologije na Univerzitetu u Glazgovu. Objavio je veliki broj studija, od kojih su neke odabrane za knjigu cika-jovina-deca.jpg“Biće kao zajednica” (“Being as Community”), čiji je prvi deo, u prevodu mitropolita crnogorsko-primorskog dr Amfilohija, kod nas objavljen pod naslovom “Od maske do ličnosti”. Na našem jeziku je, u raznim časopisima, publikovan veliki broj Mitropolitovih radova, kao i knjiga “O ljudskoj sposobnosti i nesposobnosti – bogoslovsko istraživanje ličnosti”, koja sadrži i studiju Bogdana Lubardića o teološkom doprinosu dr Zizjulasa, kao i kompletnu bibliografiju ovog korifeja pravoslavne misli našeg vremena.

Usled ograničnosti raspoloživog prostora, ovde bismo ukratko izneli samo jednu od njegovih osnovnih postavki:

- Ostvarivanjem ‘novog načina postojanja’ postati ličnost, oslobođena uslovljenosti, datosti egzistencije – cilj je ljudskog života. Ta ‘datost’ je konsekvenca čovekove ‘stvorenosti’ koja ga suštinski razlikuje od Boga, koji je ‘nestvoren’ i Čiji je ‘način postojanja’ u zajednici ličnosti Oca, Sina i Svetoga Duha. Čovekovo oboženje i spasenje su ostvarivi samo kroz slobodno ‘zajedničenje’ u Crkvi koja je liturgijska evharistijska anticipacija (predukus) buduće večne zajednice Svete Trojice, vernih, i celokupnog stvorenog sveta – Carstva Nebeskog.

Lazar Predrag Marković: Vaše Visokopreosveštenstvo, koje su posledice evharistijske teologije na praksu današnjih parohija? Mislim ne samo na promene načina služenja Liturgije, već i na odnose između episkopa i laika, kao i sveštenika i vernika u prosečnoj pravoslavnoj parohiji danas?

Joanis D. Ziziulas: To je značajno pitanje. Naglasio bih jedan aspekt Evharistije, a to je: Evharistija znači, istovremeno : zajednica (community) i zajedničenje (communion). Upravo zbog toga su njene konsekvence vrlo značajne, jer poručuju da moramo održavati i obnavljati svest i osećaj za zajednicu, koju, nažalost, individualizam preti da uništi.U našoj civilizaciji i kulturi individualizam je vrlo jak – ali nas Evharistija vodi ka ideji, ka iskustvu – da pripadamo jedni drugima. Mi nismo individue, mi smo ličnosti – što znači da smo uvek članovi neke zajednice. Prva stvar, dakle, koju Evharistija unosi u parohiju, eparhiju, kao i u naš svakodnevni život jeste svest o zajednici. Mislim da je to vrlo bitno. Drugi aspekt Evharistije je to da se radi o zajednici koja nije ograničena na istoriju, već nas uvodi u eshatološku zajednicu. A to znači da zajednica nas hrišćana kao zajednica Crkve treba uvek da bude otvorena. Ne možemo nikoga isključivati osim onih koji su isključeni postojećom podelom. Ali moramo uvek prinositi Evharistiju za celi svet. Treba znači da razvijemo shvatanje i svest o sabornosti – da smo svi mi članovi šire zajednice. Ovo je vrlo bitno danas kada imamo u vidu tendenciju naše kulture ka stvaranju globalne zajednice, što je vrlo opasno ako to nije isto što i evharistijska zajednica – gde smo sjedinjeni u našim osobenostima, u različitostima, naročito u našoj kulturnoj različitosti. To su dakle stvari koje evharistijska zajednica može danas doneti Crkvi na lokalnom nivou, i svetu kao celini. Druga stvar, naravno, je da mi treba da shvatimo da je našoj zajednici potrebna glava, da mi nismo samo zbir, suma, grupa individua. I zato je episkop vrlo važan kao poglavar naše zajednice. Stoga, ne možemo imati evharistijsku zajednicu bez glave, bez predsedavajućeg.

Isto tako, i u našem svakodnevnom životu treba uvek da budemo članovi zajednice koja ima glavu, sa nekim ko će jednim glasom i jednim srcem izražavati sve nas. To su dakle bitne posledice Evharistije.

Lazar Predrag Marković: U predavanju koje ste održali u Požarevcu istakli ste da moderna, savremena ikonografija treba da ima elemente koji bi izražavali ovo vreme, našu savremenost. Nije plodotvorno samo praviti kopije umetnosti 13.-og ili 14.-og veka, već je potrebno uvesti one estetske elemente koji izražavaju našu sopstvenu specifičnu kulturu, naš specifični senzibilitet, životne situacije i potrebe. Možete li reći nešto više o tome – šta je autentična savremena pravoslavna umetnost, i kako se ona može ostvariti? Koje to elemente po vašem mišljenju mi treba da unesemo u svet ikone?

Joanis D. Ziziulas: Naravno, ovde prisutni otac Stamatis Skliris je stručnjak po ovom pitanju, i sa njim možete podrobnije o tome razgovarati. Koliko ja razumem, pre svega, i kao što ste vi rekli, ikonografija ne treba da bude slepo ponavljanje prethodnih oblika umetnosti. Mi moramo uneti u ikonografiju nešto od problema i traganja modernog čoveka, ali uvek dajući viđenje budućnosti sveta u Eshatonu. Inače, ne možemo pružiti nikakav doprinos: samo ćemo nastaviti ono što moderni čovek i sam traži, ne nudeći mu perspektivu budućnosti. A ta perspektiva budućnosti, to otvaranje istorije prema budućnosti, u slučaju umetnosti je slično onome što sam ranije pomenuo u vezi sa evharistijskom zajednicom: ona bi trebala da ima svest o sabornosti. Religiozna umetnost bi uvek morala da izrazi osnovne potrebe ljudskog bića, kao što su potrebe za slobodom i ljubavlju. To bi bili elementi koje treba da unesemo u našu umetnost.

Lazar Predrag Marković: Kakve biste promene želeli da vidite u danas uobičajenom parohijskom životu?

Joanis D. Ziziulas: Kao prvo, da ljudi učestvuju u Evharistiji što je više moguće, da budu prisutni, i da se pričešćuju, izuzev ukoliko postoji vrlo ozbiljan razlog za uzdržavanje od Svetog Pričešća. Drugo, sveštenik bi trebao da razume da on zavisi od zajednice, da je upućen na ljude, da nije samo jedna individua. On mora da savetuje ljude, koji pak treba da budu ukljuceni u parohijske aktivnoti. I naravno, episkop mora uvek biti prisutan u životu parohije. Ako, dakle, podstaknemo u ljudima osećaj odgovornosti za uključivanje u život parohije – to je realna osnova za suštinsku promenu.

Lazar Predrag Marković: Koje su najveće prepreke na putu modernog čoveka prema Pravoslavnoj Crkvi? Koji su najčešći problemi koji blokiraju taj most, taj put ka Crkvi?

Joanis D. Ziziulas: To je vrlo teško pitanje. Postoje mnoge prepreke. I naravno, najvažnije je to što Crkva sebe ne predstavlja tako da stavi jasno, i očigledno, nekome do znanja da je ona zajednica, zajednica ličnosti, u kojoj se poštuje lična sloboda, lični integritet; vrlo često tretiramo ljudska bića na loš način. I zato mlada osoba, ili bilo ko drugi, ne želi da postane član jedne takve zajednice. Prema tome moramo da se na neki način popravimo, reformišemo.

Lazar Predrag Marković: Rekli da postoje prepreke na putu ka Crkvi. Da li biste mogli nešto reći o tim preprekama? Pomenuli ste da Crkva ne izražava sebe i svoj učenje na savremenom jeziku – tako da ljudi ne razumeju Njenu poruku. I izgleda da je prisutno dosta pijetizma, dualizma i moralističkih elemenata, koji nažalost ne izražavaju autentični pravoslavni pogled na svet…

Joanis D. Ziziulas: Da, da, kao i maniheistički pristup životu. A to je velika prepreka. Naravno da Crkva ne može tolerisati sve, ali isto tako ne može odbacivati ljude na bazi moralnih principa ili nečeg tome sličnog. Crkva mora prihvatati sve, naročito grešnika. I postepeno, Crkva će preobraziti tu ličnost, od momenta njenog ulaska u crkvenu Zajednicu. Ja lično sam protiv moralističkog učenja. Verujem da je najvažnije da neko postane član zajednice i onda će se sve dalje prirodno odvijati. I naravno, u širem kontekstu, pravoslavna Crkva danas ima problem nacionalizma. Mnogi ne shvataju zašto smo podeljeni na nacionalističkoj osnovi. I biće sve teže to prihvatiti jer se granice nacionalizma konstantno iskušavaju, i mi živimo u široj zajednici, u globalnoj zajednici. Tako da mi u pravoslavnoj Crkvi treba da ponovo promislimo o ovim stvarima.

Lazar Predrag Marković: Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata grešnike, i da bude uz njih očekujući da se promene. Šta dakle mislite o onima koji su često odbačeni? Na primer homoseksualci. Za mnoge puritanske umove je vrlo sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoje homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da budu zajedno u crkvi sa takvima, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Kakav je pravi odnos prema tom problemu, prema takvim ljudima?

Joanis D. Ziziulas: Mislim da je to pogrešan stav. Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima: ako je u prvom slučaju u pitanju greh, onda je i u drugom. To bi bila jedna vrsta rasizma: da jedan određen greh smatrate neprihvatljivim a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan: Crkva mora prihvatiti homoseksualce.. Naravno, tada će kod njih doći do izvesnog preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu prevazići.

Lazar Predrag Marković: Kakav je istinski hrišćanski stav prema ratu, i prema “dužnosti ubijanja”. Kako može hrišćanin da počini ubistvo i u kojim okolnostima?

Joanis D. Ziziulas: Ovo je vrlo složeno pitanje. Naravno, princip je – ne ubiti nikoga. I ja lično mislim da je ispravan stav ne ubiti nekoga ko tebe napada, već samo onoga ko napada nekog drugog, za koga ste vi odgovorni, i koji ne može da se sam brani. Mislim da vam je dozvoljeno da odbranite tu osobu, da ste obavezni da je odbranite. I stoga, ako je to neophodno, ubićete. To nije prihvatljivo, to nije lepo, ali ćete počiniti ubistvo, neizbežno. U suprotnom, dopustićete da vaša majka, ili vaše dete, ili neko drugi bude ubijen, a vi ćete ih ubiti time što ih niste branili. Ne ubijate samo oružjem i pucanjem, već i ako dopustite da neko bude ubijen zbog vaše neaktivnosti. To je jedna od tragedija našeg postojanja, da ne možemo učiniti ono što je ispravno, jer postoje takve složene situacije u našem životu. Ali kriterijum je uvek – ljubav. Zaista. Ljubav stvara odgovornost, a odgovornost može čak voditi, da tako dramatično kažemo – i ka vašoj ličnoj večnoj osudi – radi drugoga. To je ono što je Sv. Pavle napisao Jerejima : “Radije bih bio sam osuđen, samo ako bi to spasilo moje Jevreje”. Znači, ako ubijate, vi definitivno činite greh. A onda je to stvar Božije milosti da prosudi da li će reći: “pošto si to učinio iz ljubavi prema nekom drugom, opraštam ti”, ili ne. To je problem sa etikom, moralizmom: vi kreirate princip i onda obavezujete Boga da ga se pridržava. Tako, vaš princip je da ne ubijete, ili da ubijete u izvesnim okolnostima, i onda Bog mora da vam oprosti ako ubijete pod tim okolnostima. Ali istina je da vi morate preuzeti rizik da budete večno osuđeni. Za vreme rata za nezavisnost Grčke mnogi sveštenici su se uključili u borbe, i ubijali. Ali kada se rat završio oni su jednostavno okačili svoj epitrahilj na zid rekavši ”Sada ne mogu da služim Liturgiju, jer sam ubica”. Tako su priznali da su pod Božijom sudom. Etika pretenduje da ima odgovore na sva takva pitanja, ali to nije tačno. Samo Bog zna po kakvim kriterijumima će nam oprostiti ili nas osuditi.

Ostala pitanja na koja je u časopisu ISKON broj 6 odgovorio Mitropolit Zizjulas:

*Pomenuli ste različite kvalitete, nivoe učestvovanja u Liturgiji. Recite nam nešto o problemu aktivnijeg učestvovanja vernih u bogoslužbenom životu Crkve.

*Vašim odgovorom u suštini ističete značaj ličnosti sveštenika, jer se upravo oko sveštenika ljudi okupljaju, i on je najvažnija ličnost u parohiji. Ako on nije zainteresovan da stvori zajednicu, njegova će parohija biti mrtva. Ona će biti samo servis za “religiozne usluge” pojedincima, a ne zajednica. Zato je važno kako se Crkva odnosi prema obrazovanju i načinu izbora sveštenika između više kandidata, i kako se stara o njima, i njihovom kasnijem razvoju…

*Koji je po vama najadekvatniji obrazovni sistem za Crkvu u sadašnjoj situaciji? Koji sistem će doneti najbolje rezultate i postaviti temelje kvalitetnijeg parohijskog i evharistijskog života?.

*U jednom od vaših članaka pišete o “piramidalnoj” strukturi Crkve i problemima koje ona stvara. Možete li nam dati svoj komentar o tome u svetlu evharistijske teologije i pravoslavnog shvatanja ličnosti?

*Kakvo je Vaše mišljenje o aktuelnoj praksi takozvanog ‘duhovnog rukovođenja’—starčestva, po kojoj bi svako trebao da nađe sebi nekog monaha, starca ili sveštenika za duhovnog vodiča. Kakvo bi trebalo da bude autentično, istinsko duhovno vođstvo u Crkvi?

*Koji je istinski izvor autoriteta u Crkvi? Da li su to sveti Vaseljenski Sabori, kojih smo imali sedam u našoj istoriji? Da li treba da čekamo na Osmi Sabor radi dobijanja odgovora na neke probleme oko kojih se nismo mogli složiti? I kakvo je mesto kanona u životu Crkve, šta je ono večno a šta ono privremeno u njima? To su dva pitanja…

*Ako sam dobro razumeo, to ne znači da će lokalne pomesne Crkve morati da donose odluke na nivou Arhijerejskog Sabora, već je dovoljno da u određenoj eparhiji episkop preuzme odgovornost i sam reši neke probleme.

*Moderno društvo, tačnije, Evropska zajednica pokušava da utiče na javno mnenje u vezi sa homoseksualnošću, da je smatra normalnom. Koji je pravoslavni odgovor na ovu tendenciju?

 

 

Preveli Aleksandra Dobrić i Lazar Predrag Marković

 

Izvor: ISKON




4 коментара у вези ““Pozadinci” su za veliko sažaljenje!”
  1. Skoro sam citao u nekom poznatom magazinu da su naucnici pronasli gene i dokazali da je homoseksualnost ustvari bolest. I onda kao bolesnicima bi trebali prema njima da se tako i odnosimo.
    Nastranost je prema tome kako sam ja shvatio sve ono ili sve one bludne radnje koje se desavaju a protive se crkvenim i civilnim zakonima kao sto su silovanje,napastvovanje dece,javno reklamiranje i naravno javne pederske parade.Ljudi boluju od drugih bolesti kao sto su Sida,Herpes,itd. pa nisam cuo niti video da neko od njih pravi paradu zarazenih na ulici.Ljudi se lece u bolnicama,cute i pokusavaju da sebi produze zivot…
    Ipak mislim da ako su homosekksualci odrasli istomisljenici da ono sto rade u svojoj kuci ili sobi da se u to ne bi smelo niko da mesa,a najmanje drzava.
    Sve ono drugo gore navedeno trebalo bi zakonski da se strogo kaznjava i udaljiti ih sa javnih mesta pa makar to bila i crkva.Trebalo bi kaznjavati i one kojih ih u tom zlu stite. Ili jednostavno predati ih ocu Zarku Gavrilovicu i navijacima Crvene Zvezde da ih oni srede kao sto su sredili onu guzarantsku paradu pred zeleznickom stanicom u Beogradu sa govnavom motkom.

  2. Gosn Veljo mislim da je ispravno “guzeranti”. Znači guzerantsku paradu, nisam baš siguran.

    S.M.

  3. nego sta nego guzerantska parada,kako se to ranije nisam setijo,bravo Veljo!

  4. [...] „Pozadinci“ su za veliko sažaljenje!4 нов. 2007 … Lazar Predrag Marković: Vaše Visokopreosveštenstvo, koje su posledice evharistijske teologije na praksu današnjih parohija? Mislim ne samo … [...]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo